BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa
balkan-caffe
__________

Vidimo da se niste registrovali,da bi izbegli ovu dosadnu poruku-Molimo Vas da se registrujete na Balkan-Caffe Forum kako biste videli celu poruku!We see that you are not registered, to avoid this annoying message-Please register on the Balkan Cafe Forum to view the whole message!



Vlasnik BC Foruma

BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa

balkan-caffe.chatango.com
 
Portalli*PrijemKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupispotovi-domaci,stranbalkancaffe
< class="" height="25">
Traži



Rezultati od :

Rechercher Napredna potraga
< class="" height="25">
Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost :: 1 Provajder

Nema

[ Videti svu listu ]

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 20 dana Pet Okt 14, 2016 1:29 pm
Pristupi
Korisničko ime:
Šifra:
Pristupi automatski pri svakoj poseti: 
:: Zaboravio sam šifru
< class="" height="25">
Zadnje teme
» Крилати“ руски генерал српског порекла
Sub Nov 19, 2016 12:11 pm od

» NENO BELAN - 2010 - Najbolje pjesme (RTL Manija 5)
Ned Nov 13, 2016 11:01 am od

» Moj rodjak sa sela - Sezona 2 i 1 full epizode u hdd
Sub Nov 05, 2016 6:02 pm od

» Povratak Otpisanih - 11 - Elektrana
Ned Okt 23, 2016 12:40 pm od

» 24 sata epizoda 01 Sezona 9
Ned Okt 23, 2016 12:10 pm od

» 24 sata epizoda 01 Sezona 1
Pon Okt 17, 2016 2:40 pm od

» Srpska duhovna muzika
Pon Maj 16, 2016 4:53 pm od

» Pravoslavna duhovna muzika
Pon Maj 16, 2016 3:05 pm od

» Artist: VA Title: Erotic Desires Volume 482
Pon Feb 08, 2016 4:59 am od

» Sunset People: Delicious and Groovy Deep House
Pon Feb 08, 2016 4:24 am od



< class="" height="25">
Partners
Prijateljski Facebook Support for Muammar al Gaddafi from the people of SerbiaОва група је направљена како би се пружила подршка либијском народу и њиховом вођи Муамеру ел Гадафију у борби против Америке и прозападних сила This group was created to support the Libyan people and their leader Muammar al Qaddafi-ju in the fight against America and Western أنشئت هذه المجموعة لدعم الشعب الليبي وعلى زعيمهم معمر القذافي جو في الحرب ضد أمريكا والقوى الغربية Страница: 74.672 људи каже да им се ово свиђа. TRAŽIMO UREDNIKE-MODERATORE IZ CELE BIVŠE EX-YU,A MOGU I NAŠI LJUDI IZ INOSTRANSTVA.SVA ZAINTERESOVANA LICA NEKA OSTAVE PODATKE DOLE NIŽE ILI SE JAVE LIĆNO NA NEKI OD MAILOVA-MSN KOJA SU TAKODJE DOLE NIŽE POSTAVLJENA Vlasnik BC Foruma:
1. the links are visible fr forum members only 2. One has to post something in order to see links 3. please do not duplicate posts ie. to post all the time the same thing or only smileys, this will be considered as spam and you will be removed from forum! THANK YOU - YOU BALKAN-CAFFE --------
< class="" height="25">
Goran Radosaljevic-Guri
Goran Radosavljevic Guri - Sectra consulting

Такође промовиши своју страницу
Goran Radosaljevic-Guri
< class="" height="25">
DRIGGY
Garda DrIGGYA



< class="" height="25">
video


video,music,dailymotion-domain-verification=dmtt3b7h4t8bjq90w

 

 Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
Autor Poruka
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 8:53 pm

First topic message reminder :

Mafija

Novi prilozi za biografiju Radomira Živanića, vlasnika kompanije Verano

Marko, Baja i sirota raja

Odakle je stigao kapital Radomira Živanića, kupca "Robnih kuća Beograd", kakva je prošlost ovoga čoveka, u kakvoj je vezi sa slovenačkim obaveštajcem, koji hara po Beogradu koristeći se njegovim imenom, koliko mu je u životu i u preduzetništvu pomogao jedan od kumova grčkog prljavog kapitala Veropulos, da li je njegovo siledžijstvo bila glavna preporuka za poslove u domovini, i koja vlada koje zemlje bi takvu ličnost opsluživala kao jednu od vodećih preduzetničkih figura?

Mile Ješanov

Radomir Živanić zvani Baja, vlasnik kompanije Verano, kupac "Robnih kuća Beograd" i zastupnik "Pežoa" u Srbiji, već duže vremena važi za jednog od vodećih poslovnih ljudi, i čoveka koji je uticajan i na određene političke partije i njihovo ponašanje u parlamentu i vladi.
Ako je sve to tako, kako se onda niko nije zapitao ko je ustvari Radomir Živanić Baja, kakva mu je prošlost i šta smera u budućnosti? Tabloidovi izvori govore da je u pitanju jedna izuzetno nasilna i psihopatska ličnost, koja je ceo život provela u kriminalnom miljeu. Isti izvori ga prepoznaju i kao jednog od inspiratora i organizatora ubistva jednog drugog poslovnog čoveka, Željka Ražnjatovića Arkana, koga je narod malo bolje poznavao.
Nevolje Radomira Živanića Baje postaju nepodnošljive sredinom prošle decenije, kad mu je Željko Ražnjatović Arkan zaplenio jednu veliku kompoziciju nafte, koju je tokom devedesetih švercovao. Upućeni svedoče da je Živaniću tada "pao mrak" te je naredio odmazdu.
Neposredno posle Arkanovog ubistva Živanić odlazi u inostranstvo i tamo obitava duže vreme. Mada je ovo svakako najintrigantiji deo njegove biografije, upućeni izvori svedoče takođe i o drugim nepočinstvima te kažu da mu to nije jedini čovek na duši.
O kakvoj ličnosti je zaista reč, govori i niz ispovesti koje govore o Živanićevom nasilničkom karakteru, i slučajevima gde je doslovno prebijao radnike Verana.
Imovinsko stanje Radomira Živanića Baje trebalo bi svakoj ozbiljnoj državi i njenim finansijskim institucijama da skrene pažnju, ali ovde nije reč ni o takvoj državi ni o tako ozbiljnim državnim institucijama.
Naime, Živanić u Grčkoj, gde ima kuću, ima i zanimljiv komšiluk. Tu je čuveni gospodin Veropulos, vlasnik kompanije Vero, čovek sa reputacijom mafijaškog bosa, ličnost koja u Grčkoj ima u "malom džepu" i političare i pravosuđe i policiju. Prema staroj latinskoj poslovici, slično se sličnom raduje, postupio je i Živanić. Prepoznao je veliki potencijal u komšiji Veropulosu i odmah se obradovao. Kako i ne bi kad je to prijateljstvo dovelo do Bajinog zaposedanja "Robnih kuća Beograd"?
Posle uspešne pljačke Robnih kuća Beograd, došao je na red i projekat pranja srpskih para sa Kipra. Reč je o kupovini prava korišćenja ogromnih kompleksa gradskog građevinskog zemljišta na beogradskoj opštini Čukarica, i to na Savskoj terasi i u industrijskoj zoni u Makišu.
Savska terasa je potez od 560 hektara koji obuhvata područje uz Ibarsku magistralu, Avalski put, deo Vodovodske ulice, i prostire se do Vojno tehničkog instituta u Žarkovu. Treba reći da je industrijska zona u Makišu ogroman i perspektivan potez.
Do sada je novcem iz Marfin fonda kupljeno nekoliko desetina hektara (preko tog fonda Živanić kupuje i "Robne kuće Beograd). I to je plaćeno visokom cenom, u pitanju je više desetina miliona evra, što je prethodne dve godine značajno doprinelo rastu cena nekretnina u Beogradu.
Na oko 100 hektara uz Ibarsku magistralu predviđen je projekat Shopping City, a na oko 20 hektara uz Avalski put i stambeno naselje Vinogradi.
Ceo operativni posao obavlja slovenački državljanin i aktivni pripadnik njihove službe državne bezbednosti (SOVA) Marko Krajnčič, preko svojih dvadesetak firmi registrovanih u Beogradu, od kojih je najpoznatija YU Kapital. Za taj prljavi posao dobija deset posto. Zanimljiva je količina samouverenosti i sigurnosti u postojeća "leđa". Naime, Kranjčič te podatke uopšte na taji, naprotiv!
Tabloidov izvor koji poznaje Marka Krajnčiča kaže da je to jedan od najgorih ljudi koje je u životu upoznao. Ranije bio jedan od direktora u Veranu.
Svedočenje ovog, dobro upućenog, izvora govori da je Kranjčič kao obaveštajac izuzetno arogantan, osion, a o Srbima i Srbiji priča sve najgore, ne drži se nijednog dogovora na koji se obaveže, vozi automobil marke BMW sa diplomatskim tablicama (valjda da bude ubedljiviji), divlja u saobraćaju i svima redom preti Bajom Živanićem. Doslovno preneto svedočanstvo o njegovom trgovačkom karakteru glasi ovako: "... O poslovima sa nekretninama pojma nema!".
Meštani Železnika i Žarkova, sa pravom korišćenja parcela na pomenutim lokacijama, imaju najgora moguća iskustva sa njim, jer ih do ludila dovodi sa otezanjem uplata, na koje se obavezao ugovorima. Tim povodom, najviše problema je nastalo sa obezbeđivanjem rešenja po članu 84. Zakona o planiranju i izgradnji. Te poslove mu obavlja izvesni Radovan Nikolić, zvani Krle, penzionisani pripadnik srpske državne bezbednosti, koristeći svoje udbaške veze i podmićujući sve redom.
Novi problemi nastali su nakon što ga je Nikolić, koji mu je i jedan od agenata sa kojim ugovara kupoprodajne ugovore, vara i pljačka na razne načine, a sve to na kraju pada preko leđa ljudi od kojih se kupuje pravo korišćenja tog zemljišta.
Osoba od najvećeg poverenja Marka Krajnčiča i Baje Živanića je finansijska direktorka u YU kapitalu Gordana Vuksanović.
Ona je, istovremeno i direktorka mnogih drugih Krajnčičevih preduzeća. Ona zna sve o transakcijama novca sa Kipranima, ima pristup svim kupoprodajnim ugovorima i ostalim važnim dokumentima. Naravno da neće reći ni reč o tome. Ona ima odraslog sina, nema rešeno stambeno pitanje, razvedena je i ima neki sudski spor koji je prilično opterećuje.
Kada je Radomir Baja Živanić privođen tokom policijske akcije Sablja, njega je ispitivao Vuksanovićkin školski drug, koji je tada bio jedan od inspektora u policiji koji joj i danas pruža zaštitu.
Slovenački obaveštajac Marko Krajnčič je iz Maribora, a i tamo je poznat po nasilničkom karakteru (što je još jedna od karika koje spajaju njega i Živanića).
Do nedavno je na internetu mogao da se pročita tekst iz jednih slovenačkih novina, u kome je bilo reči o tome kako je Krajnčič srušio vilu u Mariboru koja je bila pod zaštitom države.
Od prljavih poslova u Srbiji Kranjčič je stekao imetak vredan više miliona evra. Ima i zavidan vozni park: po jedan luksuzni model BMW-a i "Mercedes", a njegova nezasita žena vozi novi BMW terenac. Rezervisano parking mesto mu se nalazi u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu, odmah pored zgrade bivše slovenačke ambasade, nedaleko od njegove kancelarije u ulici Dobračina 29.
Vlasnik je najluksuznije vile u Mariboru, koju je, očigledno, platio srpski poreski obveznik. U Beogradu tih vila ima na više atraktivnih lokacija koje su navedene na sajtu YU kapitala, gde se mogu naći i informacije o pomenutim projektima koje planira Živanić.
Na lokacijama u Ulici 27. marta broj 8 i 10, Krajnčič je napravio priličan haos. U broju 8 je kupio stan koji je u sudskom sporu, a u broju 10 nije uspeo da kupi poslednji stan na toj lokaciji, pošto vlasnik Radovan Nikolić (nema veze sa pominjanim Radovanom Nikolićem Krletom!) nije hteo da mu proda svoju nekretninu zbog Krajnčičevog gangsterskog ponašanja i njegovih ovlašćenih posrednika Agencije za promet nekretnina Legat.
Već više od godinu dana traje teror na ovim čovekom, koji je penzioner i živi u garsonjeri od 19 kvadrata. U celu priču se umešao i korumpirani komunalni inspektor iz opštine Palilula Branislav Mimić, koji odrađuje najprljavije poslove za Krajnčiča!
Legat je dobro izigrao svog slovenačkog partnera, ne samo u 27. marta, nego i u beogradskoj ulici Dimitrija Tucovića gde nije prijavio da je na Krajnčićevoj lokaciji u broju 34 u toku proces legalizacije koji su pokrenuli stanari sa susednog placa. Sada im on preko svojih veza blokira donošenje rešenja, mada je to ovim ljudima od životne važnosti.
Srpsko državno rukovodstvo se unizno ponaša pred Slovencima. Ništa se nije desilo niti će se desiti ni direktorima slovenačkog Heliosa za težak ekološki zločin koji su počinili u Srbiji. Ipak, Krajnčičevo hvalisanje po gradu da radi za Baju, i njegove pretnje Živanićevom gangsterskom družinom, doprinelo je da se saznalo za celu ovu operaciju pranja para sa Kipra.
Može se desiti ga njegov veliki prijatelj Baja Živanić živog sahrani, zbog toga što mu je dugačkim jezikom i ponašanjem otkrio svoj mafijaški posao.
Meštani Železnika i Žarkova, prilikom sklapanja ugovora, uglavnom idu kod lokalnog advokata Mike Markovića, koji ima kancelariju u nezavršenom tržnom centru u Železniku, kod benzinske pumpe. Kancelarija se nalazi u prizemlju iza stepeništa. Za njega kažu da uživa ugled među meštanima i da je autoritet. On bi morao znati da se transakcije oko ustupanja građevinskog zemljišta obavljaju novcem obezbeđenim nezakonitim aktivnostima, i da će kad tad, svi ugovori biti poništeni, a ljudi dovedeni pred svršen čin, i mogu da ostanu i bez zemljišta i bez novca.
Izvori Tabloida potvrđuju da poslali anonimnu prijavu policiji protiv Marka Krajnčiča. Na to su se odlučili kada su prilikom jednog poslovnog sastanka u YU Kapitalu videli laptop računar od 17 inča bordo boje, marke Toshiba, na kome se neovlašćeno nalaze sledeći materijali: kompletna karta Beograda sa katastarskim parcelama, karta celog Beograda sa izohipsama (obe su vlasništvo Republičkog geodetskog zavoda), poslednja verzija beogradskog ortofotoa firme Mapsoft, kao i svi planovi detaljne regulacije, uključujući i one koji su u fazi izrade, i ne smeju još biti dostupni javnosti.
Ko se bavi nekretninama zna dobro koliko je mukotrpno prikupljanje potrebne dokumentacije po šalterima i koliko to košta. Naveli su i čime se Marko Krajnčič zaista bavi, a prijava je, osim policiji, poslata i direktoru RGZ-a Nenadu Tesli, firmi Mapsoft, kao i Urbanističkom zavodu Beograda. Na tu poruku nije niko odgovorio! Ljudima koji se bave nekretninama je poznata pozadina poslova Marka Krajnčiča, ali široj javnosti nije.



Priča se po gradu da radim za Baju

Srpsko državno rukovodstvo se unizno ponaša pred Slovencima. Ništa se nije desilo niti će se desiti ni direktorima slovenačkog Heliosa za težak ekološki zločin koji su počinili u Srbiji.
Znajući sve to, a znajući i da je njegov partner Baja uticajan u krugovima oko državnog vrha, Krajnčič upražnjava hvalisanje po gradu da radi za Baju. Tu su i pretnje Živanićevom gangsterskom družinom, što je doprinelo da se sazna za celu ovu operaciju pranja para sa Kipra.
Može se desiti ga njegov veliki prijatelj Baja Živanić živog sahrani, zbog toga što mu je dugačkim jezikom i ponašanjem otkrio svoj mafijaški posao.
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/t46529.lt.html klikni za dalje čitanje

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429


Poslednji izmenio Vlasnik BC Foruma dana Ned Feb 24, 2013 8:20 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/t46529.lt.html)
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net

Autor Poruka
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:58 pm

BORISLAV MIKELIĆ, bivši premijer Republike Srpske Krajine, lišen je slobode pod sumnjom za posredovanje u uspostavljanju veza zemunske mafije sa nekim državnim organima, i sa Republikom Srpskom. Mikelić je rođen u opštini Bosanska Kostajnica. Njegov uspon vezuje se za Petrinju, gde je osamdesetih bio predsednik opštine i direktor mesne industrije “Gavrilović”. Zet je generala Druge uprave SSNO Ljube Domazetovića, koga je ugurao za savetnika za strateška pitanja u RSK. Kad je Tuđman došao na vlast u Hrvatskoj, pokrenuta je inicijativa za njegovu smenu sa mesta direktora “Gavrilovića”, ali je opstao neko vreme, zahvaljujući vezama sa JNA, čiji je “Gavrilović” bio važan snabdevač. Mikelić odlazi iz Petrinje pred izbijanje rata, u januaru 1991, nakon nerazjašnjene saobraćajke, i udomljuje se u Beogradu, kod Mirka Marjanovića, u Progresu. Istovremeno bio je u upravi FK Partizan. Od MUP Srbije odmah dobija stan kod stadiona Partizana, koji je posle prodao i kupio drugi u Molerovoj ulici. U Beogradu se politički angažuje kroz vojnu partiju SK Pokret za Jugoslaviju i sarađuje sa Mirom Marković i Slobodanom Miloševićem, koga je zvao “šef” i kod koga je odlazio kad god je hteo. Tokom 1993. godine uspeo je, kao jedan od retkih, da podigne veliki štedni ulog kod Dafiment banke.
Mikelić krajem 1993. dolazi u RSK kao šef izbornog štaba Milana Martića. U njegovoj pratnji došli su mnogi iz SPS i šverceri iz Krajine. Kada su nakon više izbornih krugova za predsednika RSK postavili Martića, ovaj je predložio Mikelića za premijera. Više od 4 meseca Skupština RSK odbijala je da ga izabere, a onda je Jovica Stanišić doveo Milana Babića u Beograd. Nakon toga, Mikelić je postao premijer. Razrešen je nakon 14 meseci, juna 1995, a dva meseca pre razrešenja nije dolazio u Krajinu. Pripremne razgovore o Planu Z-4 sa ambasadorom SAD u Hrvatskoj Piterom Galbrajtom, Mikelić je po naređenju Miloševića izbegavao, ali ga je, po završetku razgovora Galbrajta sa Milanom Babićem, presreo i posvađao se oko nekog naftnog aranžmana. Slom RSK dočekao je u Beogradu, i angažovao se kroz “Komitet za zaštitu prava i interesa raseljenih lica i povratak u zavičaj”. U jesen 1995, uz podršku DB Srbije, poreuzeo je bivši Biro RSK u Beogradu. Glumio je nevladinu organizaciju uz medijsku podršku Dragoljuba Milanovića (RTS), Radeta Brajovića (“Novosti”) i Dragana Antića (“Politika”). Nakon 5. oktobra 2000, njegovim parama, opranim u Bijeljini, pokrenut je list “Nacional”, sa Predragom Popovićem, preko koga je još 1995. objavljivao svoje stavove u “Svetu”. U Srpskoj je imao je dobre pozicije, naročito u banjalučkoj regiji.
Mikelićevi poslovi u Srbiji su raznoliki: probao je da uspostavi lanac (svojih) radnji “Gavrilović” u Beogradu; bavio se krađom nafte iz Jadranskog naftovoda kod Siska i švercom u Srbiju, trgovinom mesnih proizvoda kroz firmu Galames, koja nije uspela iako je dobio podršku Miloševića i Zorana Lilića i Goricu Gajević u upravnom odboru. Najslađi posao izveo je sa Draganom Čičićem iz JUL, vlasnikom „Drvoplast“ iz Kraljeva. Sa Arkanom i Goranom Hadžićem pokrali su ogromne količine kvalitetne hrastovine iz Istočne Slavonije, Banije, Korduna i Like. Čičić je to izvozio u Italiju, a ostali su se ozbiljno ugrađivali, jer je drvo bilo besplatno. To je išlo do 1998, kada su se posvađali, pa je Mikelić bio istisnut uz pomoć Mire Marković i Bube Morine koja ga je napadala za “humanitarno profiterstvo”. Kad je presušio s gotovinom, Arkan i Legija su dolazili da uteruju dugove, pa se sklonio u Srpsku.
Sa Jovicom Stanišićem, i sa ekipom iz JSO koja je radila Zapadnu Bosnu, bio je drugar, pa je veštačko đubrivo iz Kutine Mikelićevim vezama išlo u Kladušu. Ugurao je u Kladušu i 80 šlepera roba, i oružje koje je Gadafi platio Slobi za Abdića 1994, ugradivši se za 50%. Imao je 1996–7. ambicije da postane predsednik Srpske, ali je odustao uvidevši da nema šanse.
Ima interese u operaciji “Bobar osiguranje” iz Bijeljine. Ima indicija da se Mikelić, kao savetnik u Progresu, bavio pranjem novca za Mirka Marjanovića. Osnovano se sumnja da je ekipu Dušana Spasojevića koristio za uterivanje dugova, čime je i pao u oči policiji u akciji “Sablja”. Jedan od odvratnih poslova bio je sa generalom policije Draganom Ilićem. Njih dvojica prisvojili su matične i zemljišne knjige iznete iz Krajine, i pljačkali su izbeglice izdajući im potvrde za pasoše, krštenice, venčanice, umrlice itd., u ime fiktivnog Biroa RSK u Beogradu, koje u Hrvatskoj nisu važile. Mikelićevi i Ilićevi ortaci iz MUP RSK i RDB Srbije, Tošo Rajić i Đuro Škaljac, bili su zaduženi za lažne saobraćajne i vozačke dozvole koje su u Srbiji izdavali izbeglicama, za određene tarife. Njegov telohranitelj Dragan Vujičić Bego iz Gline, bivši Martićev čovek, blizak Arkanu, koji je preko Dragana Garića iz SMUP (ubijenog sa Arkanom) pravio je državljanstva za izbeglice – uz proviziju. Mikelićev “Komitet za zaštitu interesa raseljenih lica…” (ne koristi termin “izbeglice”) je bezdušna pumpa za bogaćenje od narodne muke: Mikelić je punio budžet Komiteta, ali invalidnine i pomoć isplaćivao je samo kad je morao. 1995. sačinio je “Spisak pokretne imovine sa područja RSK”, kojim je popisao i vozni park i građevinske mašine: 28 cisterni “Slavijatrans”, 40 kamiona-hladnjača “Gavrilovića”, stotine kamiona i autobusa, stotine putničkih vozila Vlade i opština RSK. Dragoljubu Milanoviću dao je VMW, davao je vozila Kertesu, RDB Srbije, Arkanovoj SDG itd. Od autobusa i kamiona osnivao je firme po Srbiji, pokušavajući da sarađuje sa “Lastom”, “Kulatrans”, “Sombortrans” itd.

Od novembra 2001. neki mediji i stranke, naizgled nevezano, veličaju JSO; Vojislav Šešelj plasira “poverljive informacije” izvora “Laufer” u javnost; DSS blokira pokušaje razobličavanja bivšeg režima zarad “kontinutiteta” i “legalizma”; neke stranke izmiču se iz važnih političkih poteza Vlade Srbije; neko sastavlja i dotura “Reporteru” lažne “spiskove Haškog tribunala” ne bi li pojačao već postojeći strah “crvenih beretki”; agresivnom reklamnom kampanjom na ulici i u nekim medijima nameće se JSO. Ovi koincidirajući potezi ocrtavaju osnov sumnje koji je trebalo istražiti. Tu konturu, međutim, neke agencije i mediji eksploatišu i na brzinu površno prave scenario “državnog udara” samo zemunskog klana i JSO. “Nedeljni telegraf” je čak, bez ograde, lansirao priču kako će “Duća postati premijer, Legija ministar unutrašnjih poslova, a Ceca ministar kulture”. Ovi napori da se atentat na Zorana Đinđića olako proglasi za pokušaj državnog udara nisu bezazleni. Kampanja bagatelisanja “državnog udara” pre ozbiljnih dokaza kako bi bila preuzeta vlast, dezavuiše istragu, koja je već otvorila neke teme u tom pravcu:
- Izvestan broj Crnogoraca u međuvremenu ubijenih u Beogradu imali su legitimacije Državne bezbednosti MUP Crne Gore, što je ostalo bez objašnjenja iako ova lica prolaze kroz krivičnu evidenciju. Dva visoka oficira JSO, Radojica Rajo Božović i Vasilije Vaso Mijović, smestili su se u MUP Crne Gore kao savetnici. Poslovni kontakti crnogorskih bizmismena na veliko i njihove srbijanske braće u Hristu poznati su, a u Crnoj Gori nema istraga. Kroz istu Miloševićevu i Bulatovićevu infrastrukturu u spoljnim poslovima “kraljevi kocke” i koječega stekli su pozicije u Moskvi i mestima bivšeg SSSR, a ni u to se ne ulazi.
- Pokloni Mihalja Kertesa ilustruju model ponašanja. Zašto su neki biznismeni, medijski radnici i stručnjaci osećali potrebu da do kraja investiraju u JSO? Ako je iznuda to je investicija u sigurnost; ako je dobrovoljni prilog to je investicija u budućnost. Firma Gemaks prvo je opremila sanitarijama centar JSO u Kuli, a do bekstva Legije uređivala mu je kuću. Razne televizije, emitovale su reklamne spotove JSO, a niz novina ih je štampao. Ne umeju da kažu ko je platio, a MUP tvrdi da nije… Tokom oružane pobune JSO, u novembru 2001, “legalisti iz Kule” hvalisali su se da njima ne treba Mihajlovićeva plata, jer “imaju sponzore koji će ih plaćati i hraniti”. Važnije je naći one koji su plaćali i obećavali plate, nego ko je kritikovao Đinđića. U sponzorstvo spada i pitanje: ko je 2000. godine potpisao lekarsko opravdanje Spasojeviću, po kome je tada ležao od teške koronarne insuficijencije, i dao mu alibi za budvanski atentat na Vuka Draškovića? Spasojević je uvek imao lekarska opravdanja za alibi. Pominje se Miroljub Savić, hirurg iz Sremske Kamenice, poznat sa snimka JSO u Kuli 1997, kada se rukovao sa Slobom.

SVEDOČENJE VLADIMIRA BEBE POPOVIĆA

Saznao sam od Dušana Mihajlovića da postoji Goran Petrović, i da treba da obavimo razgovor sa njim, da je prethodno sa njim razgovor obavila šef kabineta Vojislava Koštunice, Ljiljana Nedeljković, i da oni nemaju ništa protiv. Ja sam ga video zbog toga što je između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice već izbio sukob oko Gradimira Nalića, jer i pored toga što je Zoran Đinđić objasnio Vojislavu Koštunici zbog čega ne može da ga postavi na mesto ministra policije i dao mu dokaze za to, Koštunica je rekao: “kakve veze ima, sklonićemo to”. Postavljenje Gorana Petrovića je iznerviralo Milorada Lukovića. Tada me je drugi put u životu pozvao telefonom, pre toga me je pozvao 6. ili 7. oktobra, da me pita da li znam ko je Goran Petrović, da je on brat Munje, lopova sa Novog Beograda, da je uključen u to; pa je, posle pola sata, kada se utvrdilo da nije to on, bila priča da je on izdajnik, da radi za Amerikance. Njegova nervoza je smirena time što je postavljen Milorad Bracanović za šefa Sedme uprave. Zoran mi je dao papirić na kome je pisalo to ime, i rekao: “pitaj Gorana, da li može ovaj čovek da postane neki načelnik, oni se ljute, kao nismo ih konsultovali, što da zaoštravamo. Ako to nije neki problem i ako je čist, neka ga postave.
Nije prošlo 15–20 dana, Rade Marković je bio uhapšen i tad počinju problemi. Najveći udarac koji su oni doživeli, u smislu da je bilo jasno da tu neće da završi, je rešenje Ibarske magistrale, koje je rešeno policijski – ljudi iz državne bezbednosti utvrdili su da je taj kamion korišćen, našli čoveka koji je sve priznao i pokazao gde to vodi. Tada je bilo jasno, da iza svega što se u Srbiji dešavalo prethodnih deset godina stoje oni. Negodovali su zbog hapšenja Radeta Markovića. Tada je Ljiljana Nedeljković koja je kućni prijatelj sa Radetom Markovićem i njegovom ženom, negodovala zbog toga. Od tog trenutka počinju savetnici Vojislava Koštunice da ga upozoravaju da je ovo što su Zoran Đinđić i Dušan Mihajlović uradili, uz pomoć Gorana Petrovića, znak da se neće libiti da uhapse i Vojislava Koštunicu. Tog trenutka počinje potreba kabineta Vojislava Koštunice, iz političkih struktura uz Koštunicu iz Miloševićeve strukture vlasti, koji su u međuvremenu bilo postali članovi DOS, bilo ostali funkcioneri u svojim strankama, svih koji su se plašili otkrivanja istine… kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će propevati. Najveći problem bili su Petrović i Mijatović, zato što su dobili u ruke kutiju na kojoj, kako koju fioku otvorite, ispadaju leševi, a svaki drugi će dovesti do JSO, ili povezanosti sa JSO, i zlato koje je nađeno, i krivične prijave koje su ti ljudi podneli, više od 50, protiv funkcionera državne bezbednosti. Od tog trenutka počinje rušenje Službe i diskreditacija Zorana Đinđića pričom da je kriminalac.
Hapšenje i izručenje Miloševića je bila kap koja ih je uspaničila. Prilikom izručenja Miloševića, komandant Jedinice za specijalne operacije je bio u penziji ili suspendovan. Ali ljudi kakav je Jovica Stanišić i struktura oko njega, čovek koji je bio načelnik te Službe u vreme kada se u Beogradu dogodilo najviše ubistava. Za vreme Radeta Markovića su se odigrala neka od najspektakularnijih ubistava: Ćuruvija, Ibarska, Stambolić. Ali, u njegovo vreme je bilo preko 700 ubistava na ulicama Beograda. Deset godina živeli smo u zemlji gde su oni stvarali mit o sebi kao nacionalnim herojima. Ja sam prisustvovao sastanku Zorana Đinđića i Jovice Stanišića, kada je on tražio posle neke od operacija (hirurških) da se sa Zoranom vidi. Ja sam sa Zoranom došao kod njega i onda je on počeo da se raspituje – Hag, Karadžić, Martić i tako dalje. Ponudio je Martića, rekao je: “Pa, ja bih mogao možda da ubedim Martića, ako biste se vi pobrinuli za njegovu porodicu i eventualno za neke stvari da on dobije, žena – penziju, kćerka – stipendiju, on malo, i tako, možda bih ja mogao njega da ubedim da se on preda, a je li bi to bilo dovoljno da se ne traži Karadžić”? I šta Zoran misli o Karadžiću. A Zoran je njemu odgovorio: “super bi bilo da se predaju i jedan i drugi. Onda je ovaj oko Frenkija: “Je li može Frenki da ostane”? U maju 2001. advokat Toma Fila izašao je javno da je na stolu Vojislava Koštunice video dopis Haškog tribunala kojim se traži da se izruče Jovica Stanišić, Franko Simatović, Zoran Mijatović zamenik načelnika državne bezbednosti, Milorad Luković (i spisak sa imenima koji je kasnije objavljen u “Reporteru”), Zoran je bio u Parizu. To je bila udarna vest u svim medijima, a savetnik Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić je seirio: “evo, zamenik načelnika državne bezbednosti Zoran Mijatović”. Zoran je zvao Karlu del Ponte. Prisustvovao sam tom razgovoru kada je pitao da li je to tačno, i kada je rekao da je to vrlo loše za tu nestabilnu vladu, u zemlji gde Milošević još uvek može da postane neki predsednik i da oni sada traže čoveka koga je Zoran Đinđić postavio na mesto zamenika načelnika – nije on, ali svejedno, Zoranov je kadar. Zoran je pitao Karlu del Ponte da li je to tačno i da joj kaže da ako nemaju nikoga drugoga protiv koga bi podigli optužnice nego traže baš ove ljude, to znači rušenje države i Zorana Đinđića. On je te večeri pozvao, znam zato što mi je pričao svedok tog sastanka koji je bio na toj večeri, i sa grupom svojih najbližih saradnika otišao u Ub u kuću jednog od ljudi koji su bili na tom sastanku, Branu Crnčevića, Miću Stanišića, bivšeg načelnika policije Republike Srpske, i nekoliko najintimnijih prijatelja, i tu su ostali do zore i dogovarali se da se okrenu Koštunici. Hapšenje Miloševića bila je kap koja je trebalo da bude dokaz Vojislavu Koštunici da Zoran Đinđić i njegova vlada, uz pomoć ovakve policije i privatne Službe državne bezbednosti, koju navodno vode njegovi ljudi, da je sledeći korak hapšenje Koštunice, čim su i pored toga što je vojska pretila da će “migovi” srušiti helikopter… Vojislav Koštunica izjavio je te večeri, da je to državni puč, pod utiskom priča svojih saradnika i struktura koje su 10 godina vladale, da je sledeći potez Zorana Đinđića hapšenje Vojislava Koštunice. Zaoštravanje te atmosfere, napuštanje vlade, rasturanje DOS, medijski linč koji je započeo – to je već treći mesec kako divlja duvanska afera “Nacional” proizvedena u Zagrebu, gde je glavni akter Zoran Đinđić i njegov poznanik koga je upoznao četiri meseca pre toga. U tom cilju pokušavaju da iskoriste hapšenje Miloševića, i traže smenu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića zato što se fotografija pojavila u „Nedeljnom telegrafu“. Čak je i njegova stranka bežala od sukoba, izuzev Gorana Vesića, Čedomira Jovanovića i eventualno Zorana Živkovića, ali su brzo stavljeni u isti koš.
Savetnici Vojislava Koštunice, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aco Tomić šefa državne bezbednosti, su direktni pokrovitelji JSO, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. U januaru 2002. je skup državne bezbednosti na Kolarčevom univerzitetu, koji organizuje Dušan Mihajlović, na koji poziva Zorana Đinđića. Tu je, prvi put od početka Zoranove vlade, i Vojislav Koštunica, da bi iskazao poštovanje novopostavljenim Andriji Saviću i Bracanoviću. Tu su i Tomić, i Bulatović, i Nalić. To su ljudi koji od tog trenutka, s obzirom da se bave bezbednošću predsednika države, održavaju kontakte sa Bracanovićem i Savićem i Zoranu je jasno da uz ministra policije kakav je Dušan Mihajlović, koji je političar i mora da vodi računa i o sebi i o stranci, uz institucije kakve u državi imate, uz javnu scenu koja je okrenuta protiv Zorana Đinđića, on mora da se okreće nekome drugome. Taj neko drugi ne može da bude niko drugi nego Zapad, zato što svaka tajna stvar koja od strane vlasti bude napravljena ili urađena, sutradan izađe kao informacija. Na jednom od sastanaka koje je Zoran Đinđić organizovao za borbu protiv trgovine drogom, na kome su bili prisutni ministar policije, načelnik Knežević, šef BIA Goran Petrović, okružni tužilac Rade Terzić, mislim da je bio Vladan Batić i bio sam prisutan ja, Zoran Đinđić je između ostalog rekao, pošto je već postojala ta priča koja je izašla iz policije, kao “nije to u redu, kao Zoran se bori protiv organizovanog kriminala, a štiti Čumeta”, sa kojim je imao kontakata koliko i pre 5. oktobra. Posle 5. oktobra ih je bilo tri ili četiri. Kontakte sam održavao ja i bilo ih je možda desetak, do trenutka početka priče o njemu kao zaštićenom svedoku. Na tom sastanku, pošto je Zoran znao da se to priča i pošto je video oni se kao gurkaju, tako se funkcioniše poslednih 50 godina u ovoj zemlji, vi posle terate po svome, ali je zadovoljena forma, a da se to ne bi na njega Zorana slučajno odnosilo, on je na tom sastanku rekao: “Ej, Čumeta, Dragoljuba, Bebu, koga god, ko god da ima veze, sve ih bre, pohapsite, ne interesuje me, to je sve ološ!”. Sutradan je Dragoljub, Zoranu preneo, kao, šta je to sada, šta njemu treba da priča na sastanku da je Čume kriminalac, znači sa tog sastanka gde je bilo petoro ili šestoro ljudi.
Odlučnost su 100 odsto pokazivali ministar policije Dušan Mihajlović, njegov zamenik Nenad Milić, Milan Obradović, šef beogradske policije, Boro Banjac koji je smenio Kneževića, Mile Novaković glavni operativac koji je to radio i oni su sužavali obruč oko te grupe. Materijalni dokaz koji sam dobio i predao policiji je magnetofonska traka snimljenog razgovora između Nebojše Pavkovića, Predraga Popovića, glavnog urednika Nacionala, Gorana Bojića pobratima Nebojše Pavkovića iz Banjaluke i ortaka Jovice Petkovića, formalnog vlasnika lista Nacional, čiji je vlasnik bio Momo Mandić; magnetofonska traka koju je Nebojša Pavković snimao tajno, sa Popovićem, na koji sastanak je otišao uz posredovanje tog Gorana Bojića zbog toga što su u vreme Koštuničine predsedničke kampanje svakodnevno u listu Nacional izlazila pisma Ljilje Buhe i svi smo mi, i Pavković, optuživani da štitimo Čumeta, jer je sa Čumetom, već uveliko počela ta saradnja, oni su znali, sa UBPOK. Aca Tomić ih je upozoravao gde da sklanjaju Ljilju Buhu, jer vojna služba bezbednosti je prisluškivala državu Srbiju neovlašćeno, kao i danas, Zorana Đinđića, ljude koji su sprovodili i pripremali tu akciju koja je kasnije nazvana “Svedok”. Tom prilikom, Nebojša Pavković je preko tog svog pobratima došao do Popovića, na sastanak. Tu kasetu, koju mi je Nebojša Pavković predao, dao sam policiji i Karleuši. Ništa nije urađeno. Na toj kaseti Predrag Popović kaže da to nije dečija igra i da zbog toga Pavković ne treba da brine, da im je zasmetao jer im je politički protivnik, jer oduzima glasove od Koštunice, da to radi njegov štab, da to radi Aca Tomić, Dušan Spasojević, da su to ljudi, nije ni svestan kakav je to mrak, da je to veza Republika Srpska – Momo Mandić i tako dalje, znači, materijalni dokaz. Od stranih službi koje su radile, od kojih sam spomenuo Engleze, to nije bila jedina služba koja je radila na praćenju, analizi, kako god da se to zove, i mi smo dobijali podatke da su oni jako, jako aktivni. Mislim na bandu Dušana Spasojevića, mislim na vrh Jedinice za specijalne operacije, pre svega na njihovog komandanta koji svoju nervozu i osećaj napetosti trenutka i ne skriva.
Vlast direktno štiti optužene za ubistvo Zorana Đinđića. Vladimir Milosavljević, lociran je u Beču. O tome su obavešteni državni organi Srbije, i predsednik Boris Tadić, koji je prilikom posete Austriji imao zadatak da razgovara sa Austrijancima kako će se to dogovoriti. Naravno, da je o tome obavešten MUP, državna bezbednost, SID, svi o tome imaju podatak već 2 meseca. Do juče, od strane ove države nije obavljen ni telefonski razgovor sa nekim u Austriji da se kaže, “ tamo je”. Ali je zato stigla informacija do njega da je izgleda provaljen i da promeni adresu i verovatno je to znao od pre nedelju dana, tražio novu adresu, gde će da se skloni i da mu zamene auto koji vozi, BMV M5. Šta to drugo dokazuje? Tamo dolaze i ovi drugi i, ako hoćete da znate gde su Simovići ili ne znam još ko, dovoljno je da odete u Beograd četiri dana u neki kafić u Zemunu ili u Stahinjića Bana ili u inostranstvo, Beč, Minhen, posle 3 dana ćete stupiti u kontakt sa njim, ako želite. Svako to može da uradi, ali ne može naša policija i vlast.
Poslednja priča koju je pokušavao, mislim preko Veruovića, ili nekog od telohranitelja Zoranovih, znam da je došla do Nenada Milića, o nekom zlatu, milionima, u Kotoru – neki irački dinari, za vreme sankcija. Kada je bilo hapšenje Šešelja, ne mogu da se setim tačno kome, Zoranu Janjuševiću ili nekom drugom, ali mislim da sam bio i prisutan, on je rekao: “ hajde da uradimo akciju, znam da Šešelj drži četrdeset ili šezdeset miliona maraka u nekom stanu u Šumicama kod sestre. To znam zato što su mu ovi moji menjali marke u evro.
Jedan od spiskova je pred pobunu “Crvenih beretki”, u novembru 2001, a dopis je stigao početkom novembra, ili početkom oktobra 2001, koji je potpisala Karla del Ponte, kojim traži od rukovodstva države – Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Vladana Batića, Dušana Mihajlovića, Gorana Petrovića, tužioca Terzića, da joj dostave u najkraćem roku podatke koji se odnose na te i te periode, i spisak od jedno 140 imena među kojima su Milorad Luković, Zvezdan Jovanović, sve ono što je ona imala priliku da čuje ili što je neko ko je svedočio rekao. Pismo je na engleskom, dovoljno da ga pošaljete do Legije, da on okupi ljude, da im pokaže i kaže: “potpis Karla del Ponte, Hag, i evo, tvoje ime”. Oni su našli povod izmišljen i zahtev potpuno netačan. Oni su dobili nalog da uhapse dva čoveka. Ne ulazim u to da li su to bili ratni zločinci ili nisu. Oni su rekli da nisu i ispostavilo se da je jedan priznao da jeste i ispričao o zločinima koje je učinio i dobio je 15 godina, pa nisu doveli majora Batića da se izvini javnosti što je lagao da su to obični građani. Dobili su nalog od načelnika Službe i mogli su da odbiju taj zadatak. Oni su ga sproveli. Onda su našli povod da to može da bude prilika, dok Zoran Đinđić nije u zemlji. Siguran sam da to njima nije palo na pamet, nego su nalog dobili od savetnika Vojislava Koštunice i uz pomoć vojske i vojne obaveštajne Službe. Čovek, koji je držao pres–konferencije u Kuli, pod izmišljenim imenom Major Batić, doveden je osoba, dve nedelje pre pobune, iz vojne obaveštajne Službe, bez znanja načelnika RDB i bez znanja ministra policije. Oni nisu imali potrebe da pitaju koga zapošljavaju, i nije slučajno baš ta osoba koja je dovedena, osoba koja je izmislila čin i ime, držao pres–konferenciju i objašnjavao i čitao političke zahteve. Ti politički zahtevi nisu pisani u Kuli. Prorokovićevo pismo između pobune “Crvenih beretki” i ubistva Gavrilovića, i izručenja Slobodana Miloševića, je, po principu pisma Dejana Mihajlova, pisao isti čovek koji je pisao i pismo Dejana Mihajlova, koje je počinjalo sa “Kako se krsti…. “, pa u deset tačaka. Nama su slane poruke “Nemojte da se igrate”, “Nemojte da ostavljate ljude”. da nije dobro što smo prekinuli kontakt sa Jovicom posle Gavrilovića, jer “Jovica drži sve”. Te noći i tokom sutrašnjeg dana, video sam se sa Ljubišom Buhom. Meni je jasno rečeno “igrali ste se sa vatrom, slali smo vam poruke, rekli smo vam nemojte, vi ne znate šta znači vlast. Vlast znači da morate da imate ulicu na svojoj strani, znači Dušana Spasojevića, a sa druge strane, jedinicu kao JSO, DB, Jovicu Stanišića, jer, “nije Goran Petrović DB, on je jedan načelnik i njegov zamenik načelnika”. U DB radi 3000 ljudi, Od tih 3000, 2880 poštuje naredbe Jovice Stanišića, a ne Gorana Petrovića. Da li su to bile značke vojske, da li su bile prave, da li su bile one što smo tokom “Sablje” videli da su štampali onaj bivši policajac i Milovan Brkić, ali je bilo jasno šta je namera optužbe na Zorana, vladu, MUP; pošto je posle akcija sledio medijski napad, kao posle paljenja Vuksanovićevog automobila, što je tog dana bila glavna tema na BK televiziji, koju u to vreme uređuje savetnik predsednika Koštunice za medije. On je u isto vreme savetnik predsednika Koštunice za medije, ali je slučajno, predsednik televizijske akademije na BK univerzitetu, i operativno uređuje dnevnik BK televizije. I, pošto je to bila nedelja, kada nema vesti, vi ste u svim vestima imali tri i po minuta kako se desio “Vuksanovićev automobil” i njegovu izjavu, da ga ne čudi u zemlji gde je vlast ogrezla u kriminal… Ko bi zapalio Vuksanovićev automobil star 20 godina?
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:59 pm

Imali ste list vojne obaveštajne Službe. Imaju oni mnogo listova kroz prikriveni kapital, gde podmetnu neke, kao vlasnika “Nacionala”, pa ne možete lako da dokažete da je to vojno, Dnevni list “Dan” je list vojne obaveštajne Službe i oni to ne kriju. U knjizi “Vojna tajna” i u intervjuu Nebojše Pavkovića imate izjave da je list “Dan” osnovan, kao i “Ju–info”, tako što je vojna služba bezbednosti dobila nalog od Slobodana Miloševića da pomogne “časni deo crnogorske javnosti”, SNP, protiv “lopova”, i “izdajnika” Mila. Pošto su ovde imali medijski monopol, rekli su: “osnujte i tamo dnevni list” i – osnovan je “Dan”. Onda se deo rukovodstva SNP posvađao pa su najurili Momira, a ostao je militantniji deo ali su se posvađali i sa Bulatovićem, ali to je list vojne Službe bezbednosti. Najčešće, novinari koji rade u tom listu su ranije radili u vojnoj službi bezbednosti. Oni imaju, kao i “Reporter” u Banjaluci, koji je takođe osnovala vojna služba bezbednosti i novinari koji su tamo radili, rade u “Kuriru” i “Nacionalu”, jesu ljudi koji su radili, kao Željko Cvijanović za vojsku Republike Srpske, ili za kabinet Biljane Plavšić, ili za kabinet Radovana Karadžića u informativnoj službi Vojske Republike Srpske ili u Birou vlade Republike Srpske u Beogradu. Kada se završio rat, kada je došlo do blokade na Drini, oni su prekomandovani u medije, napadali su Miloševića, ne zato što je tukao “Otpor”, nego zato što je uveo blokadu na Drini, a onda su neke neobaveštene nevladine organizacije sa Zapada u njima prepoznale snagu koja treba da ruši Miloševića, pa je tako “Reporter” u 5. oktobar 2000. godine ušao kao “osvedočeno nezavisno glasilo nezavisnih novinara,” što nije tačno, naprotiv, bio je i ostao list vojne obaveštajne službe. U “Danu” ste tokom 2001. mogli da čitate informacije koje su se bazirale na presretnutim razgovorima Zorana Đinđića, pri čemu, da su pitali on bi to sam objavio. Ova takozvana BIA je ekspozitura vojne Službe bezbednosti, gde su postavili svoje ljude, gde ovaj što se zove direktor, što nosi podatke stranim obaveštajnim službama, predstavlja njihovog zaposlenika. Za šefa tehnike dobili su čoveka iz vojske i na sva ključna mesta postavili su ljude iz vojske. Kupili su opremu za prisluškivanje u vreme ministra Borisa Tadića. Nije on to ni gledao niti se razume šta su mu podmetnuli – mogućnost da se aktiviranjem mobilnih telefona koji imate u džepu on aktivira i pobudi da radi kao mikrofon. Za to je postojao poseban softver i specijalne mašine, to su kupili i to su uveli posle dolaska Koštunice na vlast i to će vam reći svaki službenik strane ambasade u Beogradu. Oni su, navodno, ispred kuće u Šilerovoj opservirali grupu Dušana Spasojevića i onda videli Čedu kada izlazi, a posle toga pojavila se informacija da je Čeda na Kopaoniku sa Legijom. Kao, viđeni su, to mi je rekao zamenik ministra policije Nenad Milić. Onda sam poslao poruku Čedi: “više nemoj da mi se javlja”, i četiri meseca sa njim nisam razgovarao i Zoran me je pitao i ja sam mu rekao: “Zato što me laže, zato što se druži i dalje sa Dućom i Legijom”. Bio sam ubeđen da je tako, da bi mesec dana pre ubistva Nenad Milić došao sa Čedom u moju kancelariju…. ja sam se sa Čedom pre ubistva pomirio.
U kampanju su se uključili savetnici Vojislava Koštunice, tako što su, koristeći svoje pozicije i funkcije, davali intervjue (mislim na savetnika za medije, Aleksandra Tijanića, mislim na savetnika za ljudska prava, Gradimira Nalića, mislim na članove stranke Vojislava Koštunice koji su u to vreme imali priliku i obraćali se javnosti: na Dušana Prorokovića, Dragana Jočića, Jovaševića, ne znam mu ime, i tako dalje). Njima su listovi, kakav je “Dan”, bili mediji gde su svaki dan, u periodu od 10 meseci, razrađivali temu Zorana Đinđića, Stanka Subotića – ko se vozio avionom, koliko je cigareta Zoran Đinđić prošvercovao, šta je rekao Ivo Pukanić, šta je rekao Ratko Knežević, bivši savetnik Mila Đukanovića, kakvo mišljenje ima Ratko Knežević, njegovi napadi na Zorana Đinđića… U isto vreme se taj Ratko Knežević svakodnevno čuje sa savetnikom za medije predsednika Jugoslavije, Aleksandrom Tijanićem. Ja sam imao priliku da budem na razgovoru kada sam se prvi put upoznao sa ministrom koji se zove Velimir Ilić. Tražio je da se vidimo i upoznamo i upoznao sam se u kabinetu Zorana Đinđića, i na tom sastanku je bio i tada ministar pravde Vladan Batić. Ilić je tražio da se sa mnom vidi zbog toga što su do njega dolazile informacije da se protiv njega u novinama vodi hajka, naročito da je povezan sa međunarodnim švercerima cigareta. Sećate se otvaranja one njegove fabrike, ljudi sa Kipra kada je trebalo da otvore tu fabriku i onda se u novinama pojavila priča da ti ljudi sa Kipra nisu proizvođači, nego šverceri cigareta, i onda se to pojavilo u nekoliko novina za koje se vezivalo da ja imam veze sa njima i da “pišem” tekstove da Velja Ilić to radi, a on je tražio je da se sa mnom vidi. Ja sam taj susret izbegavao više od 2 meseca, jer nisam želeo sa njim da se vidim; ali, na kraju ipak se taj sastanak desio i postoji živ svedok, Vladan Batić. Na tom sastanku, koji je trajao 15 minuta, on je mene pitao i ja sam mu rekao šta imam da mu kažem oko toga i članaka, i tako dalje; ali sam ga onda pitao i rekao mu, da li je normalno da on objasni tu i Zoranu Đinđiću i Batiću, zbog čega on daje svaki drugi–treći dan izjave oko toga da je Zoran Đinđić švercer cigareta i da je vlada švercerska, na šta mi je on odgovorio: “Nemam ja sa tim nikakve veze. Mene Ratko Knežević zovne iz Londona i kaže: Veljo, sutra si na naslovnoj strani ‘Dana’, to ti je super za stranku, za tebe, napao sam ove iz vlade, ti samo ćuti ako te zovu, ti kaži – to je u redu’”. To je rekao meni, Zoranu Đinđiću, i Vladanu Batiću.
Urednik je bio Slavoljub Kačarević; videli smo u novinama informaciju, ili me je zvao Ivan Đorđević iz MUP i pitao: “odakle ovaj podatak”? Jedan mali tekst, vrlo prikriven, ali to nosi Kosta Čavoški i pokazuje u javnosti kao krunski dokaz da su oni uhapšeni tog dana, gde otprilike piše “prema nepotvrđenim informacijama”, ili, “iz izvora bliskih istrazi”, ili, “jedan od izvora nam je rekao da su najverovatnije juče u nekoj akciji uhapšeni Luković i Spasojević..”. Tih 7–8 dana bilo puno policijskih akcija, gde je po 30, 40 ili 50 naoružanih policajaca u punoj ratnoj opremi upadalo u zgrade i ljudi su to mogli da vide. Dešavalo se da su dinamitom razvaljivali vrata nekih stanova i da je po 20, 30 i 40 porodica koje su u toj zgradi živele to znalo i sutra ujutru javili: “noćas izgleda da su nekog pokupili” i tako dalje, pa je u tom smislu intonirana ta izjava. Pozvali smo Kačarevića: “Odakle ti to, ko ti je rekao ”? “Aajoj, pa ne znam, proveriću, izvinjavam se”, i on je to iz drugog izdanja izbacio na našu intervenciju. Mi to nismo demantovali, ali smo dan ili dva posle toga imali jedan od tih brifinga gde je neko primetio da je to bilo u prvom izdanju, da nije bilo u drugom, i mi smo rekli šta je bilo. Mislim da je tada Kačarević rekao: “Izvinjavam se, to je naša greška”, kao što se i urednik “Politike” izvinjavao kolegama što je objavio za Tijanića i rekao da je bio 100 odsto uveren da je ta informacija tačna. Dobio je od jednog člana vlade, pa nije imao razlog da mu ne veruje. To je sve što se toga tiče i jedna od desetine grešaka koja postoji i nikada niko o njoj više nije pričao dok se nije jednog trenutka nije pojavila jedna od tih ubačenih lažnih tema, da je vlada ubila, odnosno da je policija dala nalog da se ubiju Spasojević i Luković da ne bi živi ispričali kako su, ustvari, prodavali sa nama tona droge, pa iz straha da oni to ne urade, mi smo ih ubili. Pa nisu imali dokaz, sem tog jednog stupca. To je sve što znam o podmetanju za ubistvo Spasojevića i Lukovića.

Advokat Božo Prelević: Nakon atentata na premijera Đinđića, da li se u zgradi vlade obavio
razgovor šefom obezbeđenja zgrade, Koprivicom i šta ste tom prilikom saznali?
Predsednik veća: ZABRANjUJE SE pitanje advokata Bože Prelevića zato što je pravno nedozvoljeno, jer je svedok Danilo Koprivica saslušan na glavnom pretresu i obaveštenja i podaci koji su prikupljeni van Zakonika o krivičnom postupku ne mogu biti pravno relevantni.
Vladimir Popović: Zašto vam Veruović i Vrzić sa kojima sedite nisu rekli da postavite pitanje za Acu Lupšića, vlasnika “Blica”, koga je takođe išao da čeka na aerodrom, ili za strane delegacije koje smo u tom periodu čekali na aerodromu. Pošto sam išao u Zoranovo ime da sačekujem te ljude, Zoran je slao svoje obezbeđenje. Zbog čega je to pitanje postavljeno, sem ako ne treba da služi da vaš partner Vrzić to u “Ninu” treba da objavi u narednom broju.
Božo Prelević: Rekli ste da su Englezi koji su trebali da obučavaju ljude iz UBPOK bili upoznati sa događajima oko Ljiljane Buhe. Na šta mislite kada kažete “i šta spremaju”?
Vladimir Popović: Sa atentatom. Taj razgovor se desio posle hale “Limes”, između predstavnika engleske Službe u mojoj kancelariji. Na tom sastanku su bili, pored mene, i Nenad Milić i Čeda Jovanović. Na tom razgovoru nedelju dana posle “Limesa”, a deset dana pre Zoranovog ubistva, znali smo da je tokom “Limesa” bio praćen, i na Kopaoniku, uz pomoć tih specijala.
Božo Prelević: Da li ste 21. 10. 2003. godine u agenciji “Spektra” dali svedoku Milanu Veruoviću pisani tekst šta on treba da kaže u sudu?
Vladimir Popović: Ne. Milan Veruović jeste bio u agenciji “Spektra”. Ja sam zvao Milana Veruovića da ga pitam, pošto sam pročitao u novinama njegovu izjavu, gde je rekao da je čuo treći metak, a s obzirom da sam se sa Milanom Veruovićem video prvi put 13. marta tako što sam došao među prvih 5–7 ljudi kada je bio u fazi da prima posete, pošto je 12. bio operisan i u komi, ja sam 13. došao u njegovu sobu, sa Čedomirom Jovanovićem i sedeo sa njim jedno pola sata i razgovarao i, od tog dana pa do dana kada sam pročitao to u “Blicu” imao sam najmanje 15 ili 20 razgovora sa Milanom Veruovićem na temu atentata. Od prvog razgovora, što je 13. meni i Čedi rekao, ne da ne zna za tri metka, nego nije znao ništa. Zna samo, da se okrenuo čuo Zorana kada je rekao: “Jaoj”, i da se on okrenuo i rekao: “Šefe… “
Posle toga sam ga video posle mesec dana, kada se pojavio sa štakama, možda 40 dana nakon Zoranove smrti, već se ne sećam, i tada sam sa njim razgovarao. Razgovarao sam sa njegovim bratom puno puta. Razgovarao sam sa Vladimirom Vukosavljevićem koji im je bio šef i koji je sedeo u BIA, i sa svima. Sa vozačem Sašom Bijelićem. Sate i sate sam proveo u razgovorima na tu temu. Nikada niko od njih nije postavio ne priču da postoji treći metak, nego bilo šta slično. I onda kada sam to pročitao u novinama pozvao sam Čedu Jovanovića za koga sam znao da su bliski, i pitao ga: “Šta ovo Milanče priča u novinama”? On je rekao: “nemam pojma, otkud znam šta je, stranka, ovo, ono”. Onda sam ja pozvao Milana Veruovića, i pitao ga: “Milane, šta je ovo”? I onda je on meni počeo da objašnjava nemušto. Ja sam rekao: “Što ne dođeš u “Spektru” da mi kažeš šta je bilo”? Došao je do “Spektre”, mi nismo bili sami, tako da to, da li sam mu davao izjavu, ili mu nisam davao izjavu, mogu da potvrde još tri osobe koje su bile u kancelariji. On je došao sa objašnjenjem zašto je rekao treći metak. Pošto u novinama, gde je bila izjava Milana Veruovića da postoji treći metak, su advokati optuženih jedva dočekali i počeli da razrađuju kako iza ubistva Zorana Đinđića nema nikakvog klana, a ne daj Bože JSO i Legije, kako sada to počinje da se para, kako su, ustvari, Zorana ubili neki drugi, i tako dalje, ja sam ga pitao pred tim ljudima: “Da li ti znaš da ovo sada omogućava ovoj drugoj strani, da ta druga strana sada može tebe da uzme kao svedoka da dokazuje da to nije tako”? Na šta je on meni rekao: “Ne, ma kakvi, oni su klošari, oni su ubice, ali ne bih želeo da se izvuku i neki drugi. Nije sporno da su ovi u tome učestvovali, ali sam siguran da su bili i neki drugi”. – “Koji, Milane, drugi, odakle ti ti drugi, kako si saznao da su ti drugi, kako to da si se posle 8 meseci setio da si čuo treći metak”? On je rekao: “Pa, dobro, navukli su me ovi, kako da izvučem štetu”. A onda sam mu ja rekao: “Štetu možeš da izvučeš tako što ćeš da okreneš medije i da kažeš da te nisu dobro preneli” i pomogao sam mu u sastavljanju izjave koju je on dao naknadno.

Momčilo Bulatović: Govorite da je Gradimir Nalić trebalo da bude ministar policije, da mu pokojni Zoran Đinđić nije dozvolio da bude ministar iz poznatih razloga. Koji su to razlozi?
Vladimir Popović: On je lečeni narkoman. Ne znam da li je izlečen, ali je bio lečen.
Momčilo Bulatović: Govorite o odlasku nekih lidera DOS u Kulu na sastanak sa ljudima iz JSO. Ko su ti ljudi? Kažete da pokojni predsednik vlade, iako je bio menadžer kampanje nije odlazio, ali su odlazili savetnici Vojislava Koštunice i drugi lideri DOS?
Vladimir Popović: Gradimir Nalić.
Momčilo Bulatović: To je jedan.
Vladimir Popović: Odlazio je na proslavu novembra 2000. godine, dva meseca posle 5. oktobra Gradimir Nalić, kao izaslanik Vojislava Koštunice odlazio je u tu Jedinicu u prisustvu Radeta Markovića. On, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa. Predstavljen je Jedinici kao budući ministar policije, a on je njima održao patriotski govor da oni treba da se okrenu Koštunici, da, ako budu sa Koštunicom nema Haga, i tako dalje. To se odnosi na to.
Momčilo Bulatović: Kažete da je Ulemek Milorad direktno postavio Boška Buhu?
Vladimir Popović: Da. Jeste. Ja sam bio prisutan.
Predsednik veća: Po vašoj oceni, i po oceni pokojnog predsednika vlade dr Zorana Đinđića, kakva je motivacija Jovice Stanišića da se on raspituje o tim stvarima, čiju on stranu zastupa, kako se on tu pojavljuje u formalno–pravnom smislu, kakve on to savete deli, na osnovu čega, na osnovu čega ga primate i da li vi imate informacije da li on ima bilo kakvu vlast u resoru državne bezbednosti?
Vladimir Popović: Do tog prvog kontakta je došlo zbog toga što vam neko, za koga pouzdano znate da je neko ko ima jako puno informacija, ko je bio alfa i omega režima i parajedinica u prethodnih sedam ili osam godina, ko i dalje ima strahovit uticaj na kadrovske strukture, ko je stvorio tu Jedinicu, bez obzira što je penzioner, što je navodno u sukobu sa Slobodanom Miloševićem i dalje čuvaju pripadnici JSO, ne posle 5. oktobra, nego i u onom periodu kada je smenjen. On je smenjen 1998. godine i navodno je u strahovitom sukobu sa Miloševićem. On svima priča kako mu preti glava. Ali imate činjenice koje pokazuju da to nije tako. Čuva ga JSO, sina mu izvode Amerikanci i šalju ga usred tog perioda ide na školovanje u Ameriku za pilota. Vraća se nazad. Radi ovde kao pilot. Jasno je da u tim režimima istročnoevropskim kao što je bio i naš, ljudi koji su bili na takvim mestima jesu ključni za sve što se njima dešavalo i za ono što se tog trenutka bude događalo. Zoran nije sa njima imao nikakve kontakte pre događaja 5. oktobra. Nismo ni znali gde je. On se pojavljuje posle 5. oktobra i na tom sastanku i na narednim sastancima sebe predstavlja kao jednog od ključnih ljudi koji je pomogao pozadinski, ono što mi ustvari nismo videli, to rušenje Miloševića i to da jedinice nisu izašle na ulice, jer ste, kao i posle svake bitke kada se pobedi, imali hiljadu onih koji su bili “roditelji” te pobede i on je sebe… Ali ste mogli da verujete da je Jovica Stanišić za tako nešto zadužen i umešan pre nego neko drugi. Zoran se viđa sa njim tada, da bi video zbog čega ga ovaj zove i šta ovaj traži. Shvati da ovaj nema šta da mu kaže. On je sebe veličao time što nas nije ubio, on ima zasluge za to što se desilo 5. oktobra zbog toga što nije podlegao uticaju Slobodana Miloševića i njegove žene i JUL i vrha vlasti koji je 1996–1997. godine, naročito u vreme protesta, jer on posle toga više nije bio tu, dobijao direktno od Miloševića da on raščisti opoziciju i da, za razliku od Badže koji je bio radikalan, je bio “umeren, i sada vi ne znate da li je to tačno ili nije tačno, ali možete da kažete: “Hvala što me nisi ubio”. I to je na tome ostalo.
Posle slučaja Gavrilović bilo je jasno da nikakve… i neposredno pre toga, kada smo saznali da se dva puta tajno viđao sa Koštunicom, rekao mi je da je ta njegova igra, igra za očuvanje sopstvene glave i očuvanje jedinice, Frenkija i svih koji su tamo bili, pa u konkretnom slučaju i JSO. Formalno, komandant JSO je bio Legija, ali je Jovica Stanišić bio neko pred kim su stajali mirno. Na pominjanje njegovog imena stajali su mirno i na ime Franka Simatovića. To su razlozi zbog kojih se Zoran viđao sa njima.
Momčilo Bulatović: Govorite o jednom sastanku sa Jovicom Stanišićem, to je hitno viđenje sa pokojnim predsednikom vlade, Stanišić traži, pa kažete da se Zoran sa njim video u njegovoj kući: Doveli su nas neki ljudi koji su nas negde sačekali. Tu je pored Jovice bio jedan čovek koji se pratično zvao neki njegov prijatelj i saradnik. Možemo li da dobijemo ime tog čoveka?
Vladimir Popović: Samo znam nadimak – Mrgud.
Momčilo Bulatović: Govorite o izlasku advokata Tome File iz kabineta Vojislava Koštunice maja 2001. godine sa informacijom da je nešto video, da se izruče Jovica Stanišić Haškom tribunalu i o razgovoru kojem ste vi prisustvovali kada pokojni dr Zoran Đinđić zove Karlu del Ponte, pa je pita da li je to tačno ili nije tačno. Kakav je odgovor dobijen, da li znate?
Vladimir Popović: To nije tačno. Glavni razlog je bio, ja sam to rekao, što je ta informacija Tome File servirana u javnosti na način koji je upravo trebalo da prikaže ono što je bio nastavak kampanje protiv Zorana Đinđića; da je to koristoljubiv, loš čovek, koji samo gleda kako da dođe do vlasti i kada dođe na vlast svoje ljude je u stanju da izda. Toma Fila je rekao da je na sastanku koji je u kabinetu Vojislava Koštunice gde je on bio, video dopis na stolu Vojislava Koštunice gde Karla del Ponte kaže, ili najavljuje, da će protiv Jovice Stanišića, Franka Simatovića, Milorada Legije ali i Zorana Mijatovića…
Momčilo Bulatović: Govorite o večeri, u nekoj kući u Ubu, jednog od ljudi. Pozvani su Brana Crnčević, Mića Stanišić, i tako dalje. Čija je to kuća?
Vladimir Popović: Tog gospodina Mrguda.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:00 pm

TAKTIKA ODBRANE

Dva dana pre predaje Milorada Ulemeka, smenjen je upravnik Okružnog zatvora u Beogradu, i postavljen vojni bezbednjak Miroslav Micić.

Pretres je nastavljen 17. februara 2004. godine, ali je ponovo prekinut, jer je advokat Miroslav Todorović Šera izjavio da ne može da brani klijenta, jer je izložen pretnjama smrću, a da iza tih pretnji stoji svedok saradnik Ljubiša Buha Čume. Sudija Kljajević je doneo odluku da se advokatu Todoroviću dodeli obezbeđenje MUP Srbije. Veće je usvojilo zahtev tužilaštva i odbrane i donelo odluku o razdvajanju postupka za atentat na Zorana Đinđića.
Nedelju dana pre nastavaka pretresa, 1. marta 2004. godine, ubijen je svedok tužilaštva Kujo Kriještorac. Kriještorac je pred istražnim sudijom svedočio da je nekoliko dana pre i na sam dan atentata u ulici Admirala Geprata viđao okrivljenog, Vladimira Milisavljevića. Posle ubistva Kriještorca, Milan Veruović je izjavio da je “posle svega postao paranoik” i da je “ozbiljno zabrinut za život ostalih svedoka”.

Martovski pretres trajao je samo 8. i 9. i ponovo je prekinut, pošto su advokati Miroslav Šera Todorović i Mirko Tripković demonstrativno napustili sudnicu dok je pretres trajao.

Beogradski nedeljnik NIN objavio je 6. maja 2004. godine pismo Radomira Markovića, bivšeg načelnika DB, optuženog za ubistvo funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Marković je pismo uputio redakciji NIN iz Okružnog zatvora u Beogradu. U tom pismu je rekao da je Legijina predaja “gest hrabrog čoveka” i da očekuje da će Legija potvrditi navode njegove odbrane, kako bi se “saznala istina”.

Milorad Ulemek je optužio Čedomira Jovanovića, Vladimira Bebu Popovića, Dragoljuba Markovića da su ga “vrbovali” da im pomogne da prenesu 600 kg heroina koji je nađen u trezoru Komercijalne banke u inostranstvo, preko susednih zemalja: Hrvatske, BiH i Rumunije. U celu akciju transfera i prodaje heroina bio je uključen i Dušan Spasojević. Prilikom prebacivanja dela droge u Republiku Srpsku, pošiljku je preuzeo Zoran Janjušević. Milorad Ulemek je napomenuo da je Dragoljub Marković pokušao da ga “vrbuje” da radi za englesku tajnu službu. Čedomir Jovanović je prema Ulemekovim rečima, insistirao da dobije zaštitu Crvenih beretke iako one nisu obezbeđivale telesnu zaštitu licima. To je bio razlog što je Čedomir Jovanović sa Spasojevićem i Ljubišom Buhom Čumetom organizovao da njegov džip bude miniran kako bi mogao ubediti nadležne da mu je zbog ugroženosti neophodna zaštita Crvenih beretki. Milorad Ulemek je izjavio da je Čedomir Jovanović preko Vladana Batića izdejstvovao puštanje Dušana Spasojevića iz pritvora i da mu je Spasojević rekao da je za tu uslugu Batić od njega tražio da uloži pare u renoviranje fudbalskog stadiona u Obrenovcu. Preko ministra policije Dušana Mihajlovića, prema rečima Ulemeka, Dušan Spasojević je dobio zaštitu Crvenih beretki.

Zanimljiv je deo iskaza Ulemeka o njegovoj ulozi u hapšenju Slobodana Miloševića. Kada je Ulemek ušao u kuću, Milošević je od njega zahtevao da prenese poruku Banetu Ivkoviću. Ulemek je pristao da prenese poruku, preko jednog pripadnika Crvenih Beretki, ali, prema Ulemekovim rečima Ivković se “prodao” DOS i odneo pismo u Vladu Srbije.

Dva dana nakon prekida julskog pretresa, prema tvrdnjama advokata Biljane Kajganić, dobrovoljno se grčkoj policiji, u Solunu, predao jedan od okrivljenih, Dejan Milenković – Bagzi. Grčka policija je, pak, saopštila da je on uhapšen ispred srpsko – crnogorskog Konzulata u Solunu, u kasnim večernjim časovima 16. jula 2004. godine. Povodom špekulacija oko toga, Ministratsvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je da je UBPOK 13. maja poslalo molbu Interpolu Grčke za informacije o Dejanu Milenkoviću, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Dana 19. juna poslata je zamolnica grčkom Interpolu za pružanje međunarodne pravne pomoći u cilju pronalaženja i hapšenja Milenkovića. MUP Srbije je 16. jula poslao obaveštenje grčkim kolegama da postoje indicije da određena lica tog dana treba da iz Srbije pređu u Grčku, kako bi se istog dana sa Milenkovićem, iz Grčke vratili u Srbiju. Tom prilikom je MUP Srbije uputio molbu da se sva ova lica, zajedno sa Milenkovićem liše slobode. Grčka policija je postupila po zahtevu MUP Srbije, pa je Milenković, 16. juna 2004. godine pola sata pred ponoć, uhapšen ispred srpsko – crnogorskog Konzulata u Solunu.

Na pretresu, 6. septembra, advokat Biljana Kajganić zatražila je odlaganje pretresa, jer je njen klijent Dejan Milenković hapšenjem u Solunu, postao dostupan srpskim pravosudnim organima i nema uslova da mu se sudi u odsustvu. Veće je donelo odluku da se nastavi sa saslušanjem prvookrivljenog Milorada Ulemeka jer hapšenje i pritvaranje u drugoj državi ne znači da je okrivljeni dostupan sudskim organima u Srbiji. Iako je Milorad Ulemek još sredinom juna u iskazu govorio o prodaji 600 kg droge iz trezora Komercijalne banke, MUP Republike Srbije je izveštaj Specijalnom tužilaštvu o navodima Ulemeka, jedan o drogi, a drugi o oružiju nađenom u magacinima Jedinice za specijalne operacije u Kuli, dostavio tek u septembru. U izveštaju je potvrđeno da ta droga jeste spaljena u termoelektrani Nikola Tesla, 9. marta 2001.

“SLUČAJNI” IZVOĐAČI ODBRANE

U nastupu advokata u sudnici i van nje, postojala je očigledna strategija da se postupak opstruira i obesmisli, kroz procesne radnje koje su advokati praktikovali. Časopis Reporter objavio je u martu 2004. godine biografije advokata odbrane u postupku za atentat na Zorana Đinđića. Advokati Slobodan i Marko Milivojević brane okrivljenog Milorada Ulemeka i u postupku koji se vodi za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Milorad Ulemek u postupku koji se vodi za atentat na Zorana Đinđića, pored pomenute dvojice, ima još jednog branioca advokata Momčila Bulatovića.

Momčilo Bulatović, je u advokaturu otišao iz suda. Bio je angažovan zajedno sa Goranom Petronijevićem u procesu, koji se vodi protiv Veselina Šljivančanina pred Haškim tribunalom. Tribunal nije prihvatio angažovanje ovih branilaca, zato što “nije proverena profesionalna stručnost advokata i njihovo poznavanje jednog od dva službena jezika suda”. Nakon provere, Goran Petronijević je otpao, a Momčilo Bulatović je ostao jedan od branilaca Veselina Šljivančanina, iako je “Veselin Šljivančanin želeo da uzme drugog advokata, ali mu je naređeno da uzme Momčila Bulatovića”.

Goran Petronijević, bivši sudija, krivičar, u tandemu sa advokatom Krstom Bobotom brani Sašu Pejakovića u postupku za atentat na premijera Đinđića, dok u postupku za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, brani okrivljenog Radeta Markovića. Goran Petronijević je bio član sudskog veća u postupku, koji je vođen u beogradskom Okružnom sudu protiv lidera NATO zbog bombardovanja 1999. godine. Pored ovog postupka u kome je sudio, Goran Petronijević je kao sudija poznat po tome što je radio na ispomoći u sudu u Peći i da je tzv. Đakovačkoj grupi, koja je brojala 143 pripadnika (Albanci) dosudio ukupno 1632 godine zatvora. Ostaće upamćen i po procesu koji je vodio kao sudija na ispomoći, protiv Ismeta Berbatija, koga je osudio na 12 godina zatvora. Vrhovni sud je presudu ukinuo zbog toga što je ustanovio, samo na osnovu spisa, da Berbati to delo nije mogao učiniti.

Krsto Bobot, takođe bivši sudija, ostao je upamćen po tome što je trojicu novinara Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruviju, Zorana Lukovića i Srđana Jankovića osudio na po pet meseci zatvora bezuslovno, zbog teksta “Ubijeni kritikovao Milovana Bojića”. Krsto Bobot je kao dežurni istražni sudija obavio uviđaj posle ubistva na Ibraskoj magistrali, iako je za uviđaj bio nadležan istražni sudija iz Lazarevca. Posle uviđaja, sudija Bobot je zapisnik dostavio lazarevačkom tužilaštvu.

Miroslava Šeru Todorovića. bivšeg sudiju razrešio je dužnosti 2000. godine predsednik Vrhovnog suda Srbije. Poznat je po spisateljskim afinitetima, pa se jednog trenutka u medijima pojavila informacija da je izdavanje njegove knjige “Sudija smrti” finasirao Ljubiša Buha – Čume, što je advokat Todorović demantovao. Advokat Todorović je bio žrtva ljudi iz “zemunskog klana”. Po njegovim rečima, Todorovića su oteli pripadnici “zemunskog klana” nakon jednog njegovog nastupa na televiziji oktobra 2000. godine. “Slučajno mi je izletelo da u Zemunu postoje privatni zatvori. Posle toga su me uhvatili i odveli u taj zatvor u Šilerovoj ulici. Bio je decembar, a oni su me skinuli golog, bacili u prazan bazen i satima se iživljavali nada mnom. Rastezali su me nekim spravama… To je trajalo satima, a oni su primenjivali klasične policijske metode. Mile Luković Kum me je kao branio, a Dušan Spasojević napadao i šutirao…”

Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića je, pre advokatske karijere radio kao inspektor saveznog SUP. U tekstu Reportera piše da je Vukasovića kao branioca Zvezdanu Jovanoviću preporučio Jovica Stanišić. Nenad Vuksović je jedan od medijski najeksponiranijih branilaca u postupku za atentat na Zorana Đinđića i jedan od najoštrijih kritičara sudija iz Veća i tužilačke strane i predstavnika bivše vlasti. Nakon predaje Milorada Ulemeka u maju 2004. godine, Vukasović je izjavio: “Dobrovoljna predaja uvek podrazumeva predhodni razgovor sa nekim, i te stvari moraju da funkcionišu kao švajcarski sat. To ukazuje da bi neko o tome morao da ima podatke, i naslućuje da će Legijina predaja doneti veliki obrt na suđenju. Očekujem da će sada biti rasvetljena i uloga bivše vlasti u organizovanom kriminalu, a obrt se nazire u paničnim izjavama bivših državnih funkcionera. Oni ne mogu da ostanu netaknuti, a neki od njih moraće da sednu na optuženičku klupu. Gospodin Zoran Đinđić je pao zbog svog okruženja, i sada se očekuje probijanje brana ka vrhu bivše vlasti uključujući i Demokratsku stranku”. Nenad Vukasović umeo je i ovako da prokomentariše optužnicu: “Ako je Dejan Milenković Bagzi išao da ubije kamionom, šta će im onda ona glupost o zoljama? Molim vas, napišite da sam rekao da je Prijićeva optužnica za obdanište”.

Advokati Slobodan Boban Milivojević i njegov sin Marko Milivojević predstvaljaju deo advokatskog tima Milorada Ulemeka. Slobodan Milivojević je u policijskoj akciji Sablja bio uhapšen zbog sumnje da je bio saradnik “zemunskog klana”. Postojale su naznake da je advokat Slobodan Milivojević naplatio 250.000 eura od Dušana Spasojevića za nekoliko sitnijih usluga. Utisku da su se advokati odbrane identfikovali sa svojim klijentima, doprinelo je i pitanje, koje je Marko Milivojević uputio jednom od svedoka na sledeći način: “Koliko dugo poznajete NAJVEĆEG PUKOVNIKA OD SVIH PUKOVNIKA i kako se odnosio prema svojim ljudima”? Na isti način advokat Marko Milivojević oslovio je Milorada Ulemeka i na suđenju za ubistvo Ivana Stambolića i za pokušaj atentata na Vuka Draškovića, ali ga je tom prilikom predsednik Veća Dragoljub Albijanić upozorio da okrivljenog oslovljava isključivo sa “okrivljeni Milorad Ulemek”.

Biljana Kajganić radila je kao sekretar Skupštine grada, pa kao sekretar saveznog MUP, odakle je otišla u advokaturu. U postupku za atentat na Zorana Đinđića istakla se po velikom broju prigovora, žalbi, zahteva, podnošenju krivičnih prijava protiv sudije predsednika Veća Marka Kljajevića, protiv svih lica koja su u istražnom postupku uzeli izjavu od Zvezdana Jovanovića. Posebno medijski interesantna postala je nakon objavljivanja teksta Miloša Vasića pod nazivom “Saradnici, advokati i stari drugari..”. u nedeljniku Vreme u septembru 2004. godine. U tom tekstu Miloš Vasić je napisao da je UBPOK, zahvaljujući tehnici koju su dobili neposredno pre ubistva Zorana Đinđića, locirala Dejana Milenkovića u Grčkoj, u aprilu 2004. godine. U maju, “presreli” su jedan od razgovora koji je Dejan Milenković vodio sa advokatom Biljanom Kajganić. U tom razgovoru Biljana je obavestila Milenkovića da je ona sa “starim drugarima” (Jočićem i Bulatovićem) dogovorila da on dobije status svedoka saradnika i da kaže da je on po nalogu Ljubiše Buhe Čumeta, organizovao ubistvo Momira Gavrilovića koga je ubio Teča. Kada je Bagzi rekao :”Kako da kažem kad to nije istina”?, ona je odgovrila: “Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila. Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!” Tadašnji načelnik UBPOK Boro Banjac je transkript razgovra, sa Službenom beleškom poslao Vojislavu Koštunici, Draganu Jočiću, Zoranu Stojkoviću i načelniku Javne bezbednosti generalu Miroslavu Miloševiću. Nakon ovoga Boro Banjac je smenjen sa mesta načelnika UBPOK.

Opstrukcija je prestala kada je na vlast došla vlada koja je najavila ukidanje specijalnih odeljenja, na šta su advokati odbrane reagovali oduševljeno, a da je to stav većine advokata nagovestio je predsednik Advokatske komore Beograda, Vojslav Nedić. Advokatska komora Beograda i njen predsednik nisu reagovali na ponašanje branilaca tokom pretresa. Jedino saopštenje koje je Advokatska komora Beograda sročila je protest zbog odluke Haškog tribunala da Slobodanu Miloševiću postave barnioca u postupku.

SUOČENJE BEBE I LEGIJE

Vladimir Popović: Na ministra policije Jočića i na Bulatovića, sa kojim ste ostali nasamo u kabinetu one noći kada ste dovedeni, neobrijan i izujedan i kada su zvali frizerku. Frizerka je došla iz beogradske policije da vas šiša i brije.
Milorad Ulemek: Loši su vam informatori.
Vladimir Popović: Tačne su mi informacije i, onda ste jednog trenutka tražili da iz kancelarije izađu Guri i Milošević i ostali ste u kabinetu sami sa Jočićem i sa Bulatovićem, najmanje sat i po vremena i dogovorili se da dođete sutra ili prekosutra ovde, da vaši advokati sutra izmišljenu priču sa, i te gluposti, da odmah krenete da optužujete mene i bivšu vladu za prodaju droge…
Milorad Ulemek: Loše su vam informacije gospodine Popoviću.
Vladimir Popović: Nisu mi loše informacije. Napravili ste sa glupim ljudima glup pakt i zbog toga danas ispaštate. Potpuno bez potrebe ste ubacili jednu stvar koja je netačna, pri tome ste našli vrlo jaku kariku, a to sam ja, koji nikada sa vama u Surčinu nije bio, koji se nikada nije video sa Dušanom Spasojevićem i koji nikada nije bio u Šilerovoj. Verovatno ste pretpostavili da jesam, možda, pa ste zato to rekli, ali, da ste se bolje raspitali, saznali biste da je ta stvar nemoguća i nikada ne biste imali potrebu da pričate. To sa drogom, da je tačno, to nema nikakve veze sa ovim za šta ste vi ovde optuženi i zašto bi vi u svoju odbranu iznosili nešto što vas dodatno uvaljuje u neko kriminalno delo.
Milorad Ulemek: Ja se toga ne sećam.
Vladimir Popović: Sada ću vas podsetiti šta je vaša izjava? Da ste prvi put sa mnom razgovarali o drogi, u Surčinu na večeri, a da ste drugi put sa mnom razgovarali u mom stanu gde vas je premijer zvao. Došli ste, razgovarali ste sa njim, a onda je premijer Đinđić izašao, a vi ostali sa mnom još 5 minuta i tada pričali sa mnom o drogi. Nemam šta više da razgovaram.

MEDIJSKA ORALNA ISTORIJA

U tekstu „Đinđić–Srbin pred smrt“, bivši savetnik Predsednika SRJ Vojislava Koštunice za medije, Aleksandar Tijanić napisao je: ”Srbin pred smrt. Odmaknut od kriminala. Pred smrt. Odmaknut od stranaca. Pred smrt. Odmaknut od Bebe i Čede. Pred smrt. Odmaknut iz Zemuna. Pred smrt. Preseljen iz Berlina u Vašington. Pred smrt. Mudar. Ali, već mrtav. U povorci, iza kovčega, u DS koji se odrekao njegovih ljudi a njega beatifikuje, svako naslućuje da Đinđić nije bio samo ono što se videlo. Da nije streljan zbog onog što se znalo… Oroz snajpera vuku dva prsta. Šalju dve poruke. Jedan pripada anđelu pakla. Nije se složio da Zoran menja njihov dogovor. To je rekao na srpskom. Drugi prst? Taj je bio protiv da Đinđić postane Srbin. To nije rekao na srpskom”.

U moru tekstova u tabloidima, koji su se bavili ulogom bivših Đinđićevih saradnika i stranih službi u atentatu, našao se i intervju Milana Vidojevića u listu Svedok 18. maja 2004. godine, objavljen nekoliko nedelja pre nego što je Milorad Ulemek trebalo da da iskaz u postupku. Vidojević, predstavljen kao “poznavalac rada obaveštajnih službi”, na pitanje novinara Borisa Aleksića: “da li je moguće da je premijer Đinđić stradao jer se svesno ili nesvesno suprotstavio projektu koji je tek nazirao, stvaranju nove Habsburške monarhije u kojoj Hrvati treba da preuzmu ulogu Srba na Balkanu?”, odgovara: “To je veoma opširna tema. Novo Habsburško carstvo se obnavlja kroz EU. Nema sumnje da je Josip Broz Tito pripremio nezavisnost Hrvatske kako ne bi odgovarali za zločine počinjene u Drugom svetskom ratu… Možda će neko pomisliti da je sve ovo bilo previše za premijera jedne male i napaćene Srbije, ali upravo jedna takva mala zemlja, jeste srušila moćnu prvu Habsburšku monarhiju”.
Dok su čekani rezultati iz Visbadena, pojedini mediji, predvođeni nedeljnikom NIN, objavljuju priču o fotorobotu i kako je premijera Đinđića ubio pripadnik hrvatske tajne Službe, moguće bivši pripadnik Legije stranaca, a ne okrivljeni Zvezdan Jovanović. Novinar NIN objavljuje imena dvojice hrvatskih državljana koji su u vreme atentata boravili u Srbiji. Veoma brzo ispostavilo se da su obojica detaljno provereni odmah nakon atentata i da se ustanovilo da nemaju nikakve veze sa atentatom. Ovaj podatak ne sprečava novinare NIN da nastave svoju „istragu“ koja je trebalo da dokaže neosnovanost optužnice Jovana Prijića. Kome je i zbog čega odgovaralo da istragu i optužnicu usmerava u pogrešnom pravcu.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:00 pm

ČEMU VEROVATI

Registar saradničke mreže državne bezbednosti od 1945. godine uništen je ili sklonjen, a 2001. napravljen je novi, sa izmišljenim doušnicima, tvrdi RTV B92. Prilikom pravljenja novog registra, mnogi saradnici izmišljeni su kako bi bili kompromitovani. Zbog važnosti tih podataka i mogućnosti da se njima manipuliše, postoji osnovana sumnja da su pravi registri saradničkih mreža sačuvani po nalogu šefa Resora državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića. Moguće je da se registri nalaze u posedu neovlašćenog lica. RTV B92 objavila je dokaz o uništavanju dokumentacije. U tom dokumentu navedeno je da su čelni ljudi RDB posle 5. oktobra 2000. sistematski uništili deo dokumentacije od 1998. godine. Uništeni su delovi koji su se ticali operativnih obrada lica iz DOS-a i Otpora, mikrofilmovi, pomoćni dosijei, izveštaji o radu za te dve godine, i dokumenti u vezi sa finansijskim poslovanjem. To je utvrđeno istragom operativaca službe, a informacija da je došlo do zloupotreba i nezakonitog ponašanja radnika RDB: Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića i Milana Đurovića dostavljena je 2001. godine MUP-u i Vladi Srbije. Pokrenuta je istraga samo protiv Radomira Markovića. Nikola Ćurčić je na sopstveni zahtev otišao u penziju, a Miloš Teodorović i Milan Đurović ostali su rukovodioci u BIA. Državni tužilac nije reagovao.

ŠLAG NA TORTU – NEKO ZATVARA KRUG

U akciji “Sablja” Rade Bulatović je uhapšen zbog susreta sa Miloradom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem Šiptarom pre ubistva premijera Zorana Đinđića i osumnjičen je za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, a krivične odgovornosti oslobođen je, kako je obrazloženo, „na osnovu odgovarajućih zakonskih razloga“. Imenovan je za direktora Bezbednosno-informativne agencije, iako nije ispunjavao osnovne uslove. Prethodna vlast uložila je napor da pokrene proces profesionalizacije službe, ali njegovim imenovanjem sve je vraćeno u političke vode gde se ljudi dovode za šefa civilne obaveštajne službe po političkoj podobnosti. Bulatović nije radio u obaveštajnim službama, nego u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, i tako BIA je data amateru. Nisu stvoreni kontrolni mehanizmi, i kontrola službe je kao u vreme jednopartijske države, a otimanje za kontrolu kapaciteta za prisluškivanje, ko će kome prikazivati snimke poseta ili intimnog života stvarnih ili zamišljenih političkih protivnika trebalo bi iskoreniti. Šef Agencije trebalo bi da poseduje neke profesionalne kvalitete, jer je reč o specifičnom zanatu. Ako je bilo razloga da se na čelu agencije nađe neko ko nije iz bezbednosne strukture, onda je pitanje da li je ličnost na mestu direktora BIA sposobna da obavlja tu funkciju i bude nosilac reforme. Hapšenje Bulatovića u vreme akcije “Sablja” smestilo je tragove atentata među ljude bliske predsedniku DSS. Činjenica da je Bulatović bio pritvaran u akciji “Sablja” zbog kontakata sa vođama zemunskog klana povlači sumnju. Advokat Božo Prelević smatra da privođenje Bulatovića u akciji “Sablja” nema formalnog značaja u slučaju njegovog imenovanja za šefa BIA, jer protiv njega tužilac nije podigao optužnicu, što jeste problem prethodnih vlasti.

Generalni sekretar, za divno čudo, navodno “nepatriotske” nevladine organizacije Atlantski savet, Veljko Kadijević, rekao je, na opšte čuđenje, da je Bulatović čovek koji je obezbedio kvalifikacije za direktora BIA. On je naglasio da Bulatović nije laik već čovek koji se bavi tom oblašću i dobro je upućen u bezbednosnu problematiku. Činjenica da je radio u Ministarstvu spoljnih poslova, prema Kadijeviću je još jedan plus, jer Bulatović uživa ugled u inostranstvu, a funkcija direktora BIA delimično je i politička: „Bulatović se visoko kotira u ovoj političkoj garnituri i njegovo imenovanje nije iznenađenje. Predstoji mu ozbiljan rad, jer je taj segment bezbednosti zapušten i trebaće mu umešnost da agenciju reformiše prema standardima demokratskih zemalja i napravi diskontinuitet sa dosadašnjim načinom rada. Njegovi prethodnici nisu uradili ništa na tom polju“, ocenio je Kadijević.

KO JE MUTIO ŠLAG

Premijer Srbije Vojislav Koštunica kao da je pokušavao da izvrši državni udar. Preuzimanje tajne službe, bilo mu je neophodno, samo da nastavi “neomiloševićizam”.

Danica Drašković tvrdila je da joj je direktor BIA Rade Bulatović obećao da će podržati njen izbor na mesto direktora Instituta bezbednosti BIA: „Razgovarala sam sa Bulatovićem o prislušnim uređajima koji se još nalaze u mojoj kući. Tada smo se dotakli Instituta za bezbednost. Rekla sam mu da, po koalicionom dogovoru, SPO-u pripada to mesto. Bulatović je rekao da nema ništa protiv mog izbora. Rekao je: ‘Dajte kandidaturu i završićemo to.’“ SPO je na sednici kadrovske komisije Vlade Srbije predložio Danicu Drašković za šefa Instituta bezbednosti, ali odgovora na ovu kandidaturu nije bilo: „Ne znam u čemu je problem… Očigledno postoji problem kada on čeka toliko…“, rekla je Danica Drašković. Ona je odbacila tvrdnje portparola DSS Andreja Mladenovića, da je “SPO dobio sve što je trebalo da dobije, pošto je njihov kadar Vladimir Božović postavljen za generalnog inspektora srpske policije”: „SPO je tražio mesto ministra policije, pa smo odbijeni. Tražili smo zamenika ministra policije, ali koalicioni partneri nisu pristali. Na kraju smo dobili obećanje da će nam pripasti Institut za bezbednost BIA i mesto generalnog inspektora MUP-a Srbije. Božović je odmah postavljen, dok smo sa Institutom čekali…“ Direktor BIA Rade Bulatović nije odgovarao na pozive. Šef vladine kancelarije za saradnju sa medijima Srđan Đurić tvrdio je da imenovanja Danice Drašković na čelo Instituta za bezbednost nije u domenu Vlade Srbije. Ministar Bojan Dimitrijević rekao je da se to pitanje rešava između lidera DSS i SPO. Član kadrovske komisije iz SPO, ministar za dijasporu, Vojislav Vukčević rekao je da je njegova stranka iznela svoj predlog i sada čeka: „Direktora Instituta za bezbednost predlaže direktor BIA. Kako je Bulatović kadar DSS, iz razgovora sa ministrima iz ove stranke stekao sam utisak da oni imaju dovoljno razumevanja za naš predlog.“ Portparol DSS Andreja Mladenović objasnio je da mu nije poznato da li je Koštunica predložio Radetu Bulatoviću imenovanje Danice Drašković u Institut za bezbednost: „Koliko ja znam, BIA će ovih dana objaviti koji su zakonski uslovi potrebni za mesto direktora“.

Kada je dogovor propao, list SPO, “Srpska reč” opisao je početAk rada Bulatovića:
“Direktor BIA, sastaje se sa bivšim Legijinim najbližim saradnikom, i bivšim zamenikom načelnika Državne bezbednosti Srbije Andreje Savića, Miloradom Bracanović koji je bio alfa i omega Jedinice za specijalne operacije, i operativni organizator političkih zločina počinjenih za vreme Slobodana Miloševića, i posle njegovog pada. O čemu pričaju može se zaključiti iz toka postupaka za ubistva na Ibarskoj magistrali, za ubistva Zorana Đinđića i Ivana Stambolića. Očigledni su napori izvršne i sudske vlasti, potpomognute državnom bezbednošću, da se optuženi odbrane i da se ponište njihova priznanja u istražnom postupku, a procesi dovedu u sumnju. Jasno je zašto to radi Bracanović, ali zašto i u čije ime to radi Rade Bulatović?

Rade Bulatović je, kao novi direktor BIA, promivisao i novi dan bezbednosti – 17. oktobar (namerno ili slučajno iz doba kralja Aleksandra). Na toj svečanosti bilo je upadljivo da je uspeo da vaskrsne Miloševićevu pretorijansku gardu, sačuva sve saborce Milorada Lukovića i Milorada Bracanovića, i da toliko zamuti nerešena ubistva da to sud neće dugo rešiti.
Do njega su, kako piše “Srpska reč” na toj proslavi stajali Radiša Roksić – član JUL-a i tajni policajac Mire Marković, Miša Vilotić – oslonac Radeta Markovića u borbi protiv domaćih izdajnika, Cviko Milinković – pijani kum Milorada Bracanovića, Mića Jovanović – glavno uvo u strankama koje ne slede Slobodana Miloševića, julovac Mile Jovanović – ekspert za privatne zabave direktora, Vojislav Mraković – pobednik na takmičenju “ko će pre doneti tortu za rođendan direktoru BIA”, Slobodan Mirković i Nikola Milenković – zalutali tandem uplašenih momaka sa nazovi titulom rukovodilaca Beogradskog centra BIA, Slaviša Milošević – najbogatiji tajni policajac u Srbiji, i tako redom.
Posebnu pažnju na proslavi Bulatović je poklonio svojoj ekipi iz Carine, iz vremena kada je, kao Mirin dipolomata, švercovao iz Turske i Italije. Tu je predvodnik Predrag Petronijević, svršeni student Više škole unuštrašnjih poslova, koji je kredit kod Bulatovića stekao promovisanjem verzije ubistva Momira Gavrilovića, kojom je, zarad naklonosti tadašnjeg savetnika za bezbednost predsednika SRJ, lažno optužio svog šefa – Gorana Petrovića. Do njega su bili Radetov kum Miloš Vulić, alfa i omega za (ne)carinjenje kineske robe, i Đoka Antić iz Niša, “Radetov carinik” iz vremena “krmača” iz Turske i Italije, nagrađen mestom načelnika niškog centra BIA.
Za medijsko pokrivanje svečanosti bili su zaduženi listovi “Kurir” i “Balkan”, uz trabunjanja o reformi i depolitizaciji.
Za ovu svečanost preuređen je kabinet Radeta Bulatovića, postavljen mermer na ulaznim stepenicama, a hrana i piće pristigli su od “sponzora” koje je obezbedio šef kabineta Nikola Bajić, lečeni alkoholičar nakon krize posle sloma Treće linije 5. oktobra 2000.
Na proslavu treba dovući i politički krem, ako je moguće i Borisa Tadića, pa je preko Stevana Nikčevića, direktora “Jugoimport SDPR”, Bulatović bio u komunikaciji sa predsednikom.[60]

UGAO GLEDANJA ILI LAGANJE?

Posle hapšenja nekadašnjeg savetnika za bezbednost predsednika Jugoslavije Radeta Bulatovića i bivšeg šefa vojne obaveštajne službe Ace Tomića, otvoreno je pitanje, ko se i kojim povodom viđao sa osumnjičenima za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić, rekao je da su njegovi jedini kontakti sa JSO bili u mesecima nakon oktobra 2000. godine, i da je tada kao advokat i izvršni direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava bio veza između države, oficira Unmik i Albanaca koji su dolazili u posetu svojim najbližima u zatvorima u Srbiji.

Direktor Jugoslovenskog komiteta za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo demantovala je da je advokat Gradimir Nalić, nekadašnji savetnik bivšeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice od oktobra 2000. predstavljao JUKOM: “Od oktobra meseca 2000. godine Gradimir Nalić nije izvršni direktor JUKOM-a, i da je u to vreme na mestu izvršnog direktora bio Dušan Ignjatović, a od ove godine izvršni direktor JUKOM-a je Mirna Kosanović. Znači, Gradimir Nalić u funkciji izvršnog direktora JUKOM-a nije mogao da izvršava neke radnje o kojima je govorio, neko spajanje sa Unmikom, pre svega zato što nije bio izvršni direktor, a i zbog toga što nikakvo spajanje sa oficirima Unmika nije u nadležnosti JUKOM-a… U to vreme, JUKOM se bavio intenzivnom kampanjom za amnestiju svih političkih osuđenika i nije radio nikakve poslove na oslobađanju zatvorenika, pre svega zato što to nije u nadležnosti JUKOM-a”.

Gradimir Nalić je ponovio da je od oktobra 2000. do janura naredne godine bio na mestu izvršnog direktora JUKOM, i da je u ime JUKOM-a izveo iz zatvora novinara Zorana Lukovića, Fljoru Brovinu i maloletnog Vučetića iz zatvora u Kosovskoj Mitrovici.

Čedomir Jovanović u svojoj knjizi “Moj sukob sa prošlošću” piše: “Kampanja protiv nas se pojačava. Stalno je tema bila Hag. Legiju sve vreme toksira Koštuničin kabinet da će biti izručen Tribunalu. I pre republičkih izbora u decembru 2000. godine, na slavi JSO, na Aranđelovdan, Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, vršio je smotru specijalne jedinice Državne bezbednosti u Kuli. Tada im je rekao da JSO treba da služi Koštunici jer je patriota, a ne Đinđiću jer će ih sve prodati Hagu. “Svi zajedno treba da radimo za našu stvar”, poručio im je Nalić. Zbog te smotre, a ne zbog sklonosti krizama, nismo prihvatili Koštuničin predlog da on bude ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije. Tek naknadno smo saznali da Nalić ima zdravstvene probleme koji su duboko kompromitujući za svakoga ko ima profesionalne ambicije. To su problemi prema kojima su Jočičevi “gresi iz mladosti” zaista sitnica. Zoran se spremao za odlazak u Vašington i za susret sa Bušom u novembru 2001. godine.“

Na suđenju optuženim pripadnicima tzv. Zemunskog klana u Specijalnom sudu pravni zastupnik DSS, Gradimir Nalić, ispričao je: “Posle bacanja dve bombe na sedište DSS, 28. februara 2002, policija je saopštavala da “prevrće nebo i zemlju” ne bi li uhvatila počinioce, ali Vojislava Koštunicu ili bilo koga iz ove partije MUP nikada nije obavestio do kakvih su saznanja došli. U to vreme nismo imali indicije ko je ovo učinio. U javnosti se mislilo da je to protest zbog navodnog nedavnog pokušaja hapšenja Radovana Karadžića u Beogradu. Liga za Vojvodinu saopštila je da je to bilo neadekvatno upozorenje DSS-u zbog navodne ratnohuškačke politike. DHSS je saopštila, što je krunisano kasnije u “Sablji”, da napadači žele da izazovu razdor u demokratskom bloku. DSS se pridružuje krivičnom gonjenju protiv ovde optuženih, jer novih dokaza nemamo“.
Predsednik sudskog veća Marko Kljajević pitao je: “Da li je Vojislav Koštunica dobio pismo Ljiljane Buhe o tome ko je bacio bombe na sedište stranke?”
“Ne znam, to može da kaže samo Vojislav Koštunica”, odgovorio je Nalić.
U istrazi ste, 8. jula 2003, rekli da je Ljiljana, supruga Ljubiše Buhe, u pismu Vojislavu Koštunici navela druga imena u odnosu na ovde optužene Dušana Krsmanovića i Milana Jurišića, da je to uradio “surčinski”, a ne “zemunski klan”. Kako objašnjavate razliku u vašem iskazu tada i danas? – pitao je sudija Kljajević.
“Osvežili ste mi sećanje. Dobijena su njena pisma, pretpostavljam da ih imate”, vadio se Nalić.
Kad je sudija Kljajević rekao da sud nema pisma Ljiljane Buhe, Nalić se obavezao da ih nađe u stranačkoj arhivi i dostavi sudu.
„Napad na prostorije DSS dogodio se u vreme kad su postojale ozbiljne nesuglasice između DSS i DS, i unutar celog DOS, oko daljeg toka reformi i politike države. DSS je uvek sve radio u granicama dobrih odnosa sa ostalim političkim faktorima. U stranci smo bacanje bombi shvatili kao akt nasilja prema nama, ali nismo išli u revanšizam“, dodao je Nalić
Na pitanje advokata Slobodana Milivojevića, branioca prvooptuženog Legije, Nalić je bio izričit da bacanje bombi na sedište DSS nije dovelo do još većeg razdora u DOS.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:02 pm

ŽIVOT TEČE

Vlada Srbije raspisala je krajem 2005. tender po kome je ministarstva privrede, za ekonomske odnose sa inostranstvom, i kulture trebalo da čuvaju privatna obezbeđenja. Početkom decembra došli su iz “Strakon sekjuriti”, čiji je suvlasnik Gradimir Nalić, da preuzmu obezbeđenje nekih vladinih zgrada, ali posle intervencije ministara “privatni biznis” je propao. Neuspelo angažovanje Nalićevog obezbeđenja u ministarstvima potvrdio je pripadnik policije: „5. decembra ujutru došao je jedan čovek i rekao: “Ja sam iz ‘Strakon sekjuritija’ sa Zvezdare. Poslali su me da u 11 sati preuzmem obezbeđenje ovog ministarstva”. Ja ga pitam gde si radio ranije, a on slegne ramenima i kaže mi da mu je ovo prvi posao u životu. Ministri Milan Parivodić, Dragan Kojadinović i Predrag Bubalo čuli su za angažovanje privatnog obezbeđenja nekoliko dana pre preuzimanja i dali su nalog da im odmah bude javljeno ako neko dođe da nas zameni. Kako smo kasnije saznali, Predrag Bubalo, ministar privrede, pogrešno je razumeo da hoće da zamene i njegovo lično obezbeđenje, pa je otišao kod ministra policije Dragana Jočića. Bubalo mu je rekao: “Lako je tebi kad imaš dvadesetoro ljudi koji te stalno prate, a nama hoćeš da ukineš i ovih nekoliko policajaca.” Posle toga, Jočić je odustao od promene i mi smo ostali ovde. “

Angažovanje privatnih obezbeđenja u vladinim institucijama nije novost. Već drugu godinu u zgradi Poreske uprave u Beogradu je ljudstvo firme “Gordon”. Oni su na tim poslovima bili raspoređeni u vreme vlasti Slobodana Miloševića, ali ih je nova vlast zamenila policijom. Informacije o nastavku trenda iz Miloševićevog režima potvrdio je Gradimir Nalić: „Taj tender je postojao, ali… nije prošao. Plan je promenjen i ostalo je policijsko obezbeđenje. Trebalo je da se promeni između četiri i osam ljudi u svakom od ta tri ministarstva, ljudi koji rade na portirnici ili neke slične poslove. Nije bilo predviđeno da se zamene policajci koji obezbeđuju ministre… Moja firma je konkurisala na još dvadesetak tendera, ali da do sada nijedan od njih nije realizovan“.

DA LI JE SVE SLUČAJNO I BEZ POČETKA I KRAJA

Pred Anketnom komisijom Skupštine Srbije bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković je potvrdio da je u noći između 4. i 5. jula 2001. godine u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice održan sastanak na kojem je planiran upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije zbog navodnog prisluškivanja predsednika Jugoslavije. Pavković je izjavio da naređenje za upad u Vladu Srbije nije dobio pismeno od predsednika SRJ, već da mu je to naložio savetnik predsednika SRJ, Gradimir Nalić. Oko jedan posle ponoći u kabinet ga je pozvala „sekretarica Mirela“ i, prema njegovim rečima, tamo zatiče: „Koštunicu, šefa kabineta Ljiljanu Nedeljković, generala Acu Tomića i savetnika za ljudska prava Gradimira Nalića… Nalić me je, pod uticajem alkohola, dočekao rečima da sam čovek od akcije i da konačno za mene ima zadatak. Rekao je da neko prisluškuje predsednika Koštunicu, da je utvrđeno da postoji agencija koja je nabavila aparate za prisluškivanje i da u tu agenciju treba upasti, rasturiti je i videti šta ona radi – rekao je Pavković, i dodao da je Nalić rekao da se „upad mora izvršiti iste večeri jer će u suprotnom biti kasno i da je u pitanju opstanak savezne države“.

Pavković je svedočio da je na tom sastanku Nalić istakao da je potrebno „upasti u tu agenciju, zapleniti aparate“, a da Tomić predložio i hapšenje Vladimira Popovića Bebe, koji je navodno stajao iza operacije prisluškivanja. On je naglasio da se u tom trenutku nije znalo da se radi o Birou za komunikacije Vlade Republike Srbije, već se govorilo o „nekakvim kablovima, zgradi kod ‘Beograđanke’, agenciji sa savremenom opremom za prisluškivanje“, Pavković je rekao da je pozvao generale Aleksandra Vasiljevića, Milena Simića i Milana Đakovića, a jedna jedinica je stavljena u pripravnost. „Kasnije je na sastanku u Upravi vojne bezbednosti razjašnjeno da je u pitanju Biro za komunikacije, zaključili smo da bi upad bio neovlašćen jer VJ nema nadležnost i da to nije naš posao“, rekao je Pavković i dodao da je istog dana izvestio Koštunicu da zadatak nije izvršen i savetovao mu da taj problem ili iznese pred VSO, reši ga preko MUP-a Srbije ili izlaskom u javnost. On je naglasio da se od tada, pa do smene s mesta načelnika GŠ, njegovi kontakti sa Koštunicom svode na telefonske razgovore ili sastanke kojima je obavezno prisustvovao i Rade Bulatović, savetnik za bezbednost predsednika SRJ: „Kod Koštunice je navedene noći, sem Ljiljane Nedeljković, neovlašćeno prisustvovao i Gradimir Nalić, koji je vodio glavnu reč“.

On je naglasio da je „postojala tendencija da se upadom napravi pometnja i destabilizuje Vlada Srbije i da se VJ uvuče u sukob unutar DOS i na taj način napravi neka vrsta udara u zemlji[61]. Posle tih sastanka više niko nikada nije insistirao na priči o prisluškivanju, niti je bilo priče o istrazi, što bi bilo logično. Izgovor Tomića za obustavljanje akcije protiv Vlade Srbije bio je to što je „Vasiljević otišao i sve ispričao premijeru Đinđiću i tako onemogućio akciju“.

Pored Pavkovića, iskaz je dao i general VJ u penziji Milan Đaković, bivši načelnik Uprave vojne bezbednosti, koga je na tom mestu kasnije nasledio Aco Tomić. On je istakao da je posle sastanka u kabinetu predsednika SRJ jedan broj članova specijalne jedinice „Kobra“ bio stavljen u pripravnost: „Odlučili smo na sastanku u Upravi vojne bezbednosti da se akcija odloži dok se ne prikupi više dokaza. Međutim, kada sam video da Tomić ne samo da ne zna gde se zgrada nalazi, već i šta je u njoj, koliko je ljudi obezbeđuje, dao sam znak glavom generalu Pavkoviću da od akcije nema ništa”. On je rekao da je Nalić zahtevao da napiše izjavu jer je odbio da sprovede u delo ideju o upadu u Vladu Srbije, što je Pavković odbio rečima: Ko si ti da ja tebi pišem izveštaj? O svemu ću izvestiti samo predsednika Koštunicu.“

U postupku protiv novinara Milovana Brkića, istražni sudija Prvog opštinskog suda saslušao je načelnika SUP Beograda Milana Obradovića, i šefa odseka za suzbijanje narkotika Slobodana Pešića. Zamenica državnog tužioca optužila je Brkića da je u kolumni u listu Nacional oklevetao Milana Obradovića tvrdnjama da je učestvovao u likividaciji slikara Dragana Maleševića Tapija, da je montirao proces ubicama generala Boška Buhe, i prikrivao ubistva građana u prostorijama SUP, u kojima su učestvovali radnici policije. U višečasovnom ispitivanju pred istražnim sudijom, odgovarajući na pitanja sudije, okrivljenog Brkića i njegovog advokata Gradimira Nalića, general Obradović je negirao svoje učešće u navedenim događajima. I inspektor Slobodan Pešić nije priznao da je učestvovao u ubistvu privedenog mladića Milana Jezdovića. Oba svedoka navela su da ih novinar Brkić neopravdano proganja, da im na službene telefone šalje iritirajuće poruke, da od policajaca prikuplja informacije i nudi novčane naknade. Pridružili su se zahtevu za gonjenjem novinara i zatražili novčano obeštećenje. Nakon četvoročasovnog ispitivanja, advokat Nalić predložio je sudu da izvede dokaze u korist Brkićeve odbrane, a novinar Brkić ostao je pri navodima iz svojih tekstova. Brkićeve tvrdnje nisu se ispostavile kao tačne, ali nije osuđen.

Kada je stupio na vlast, 2000. godine kao predsednik SRJ, Koštunica okupio je ekipu ljudi koji su ostali njegovi bliski saradnici. Vojislava Koštunicu prati oreol da se nerado pojavljuje u javnosti. Zato su u njegovo ime istupali njegovi savetnici. U prvom timu našli su se Slobodan Samardžić, Aleksandar Tijanić, Gradimir Nalić, Petar Lađević, Rade Bulatović, a šef kabineta bila je Ljiljana Nedeljković. Ovi ljudi i dalje imaju značajnu poziciju i često su mnogo uticajniji nego oni koji se formalno nalaze na savetničkim mestima. Činjenica da su nakon odlaska iz savetničke fotelje završili na direktorskim mestima uticajnih institucija dovoljno govori koliko je Koštunica imao poverenja u njih. Nekadašnji savetnik za bezbednost Rade Bulatović postavljen je na mesto direktora BIA, a Aleksandar Tijanić je imenovan za direktora državne televizije. Iz prve Koštuničine savetničke garniture zanimljivu biografiju ima i Gradimir Nalić. Koštunica je nameravao da Nalića, koji mu je bio savetnik za ljudska prava, proizvede u ministra policije, ali mu ta ideja nije prošla – suprotstavio se DS. Čedomir Jovanović je, dok je bio šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije, optužio Nalića za nastojanje da izgradi paralelnu službu Državne bezbednosti, lojalnu Koštunici, što je ovaj negirao. Nalić je bio advokat Radeta Bulatovića kada je ovaj uhapšen u policijskoj akciji „Sablja” posle ubistva premijera Zorana Đinđića, a kasnije je osnovao firmu za obezbeđenje.
Savetnik za medije Srđan Đurić postaje direktor i glavni i odgovorni urednik TV „Avala”. Odlazak Đurića usledio je nakon što je RRA odobrila vlasniku „Pinka”, Željku Mitroviću, da kupi 4,95% „Avale” što je predsednik Upravnog odbora ove televizije objasnio kao „pomoć u podizanju kvaliteta programa i kreiranju uspešne poslovne politike ”. Posle skupštinskih izbora 2007. godine, premijer ga je prebacio u svoj tim nakon što je Đurić izgubio mesto direktora vladine Kancelarije za saradnju a medijima. Đurić je Koštunicu upoznao 1990. godine kao član DS. Po profesiji je novinar. Bio je urednik spoljnopolitičke rubrike na Studiju B, a onda je glavni i odgovorni urednik informativnog programa na BK televiziji. Napustio je Karića 2001. godine i postao suvlasnik agencije „Olaf i Mekatir” koja i danas uspešno radi.
Njegovo mesto nezvanično je zauzeo pravnik, Branislav Ristivojević, koji je ponovo postao savetnik premijera (kao i u prvoj Koštuničinoj vladi). Pred prošle parlamentarne izbore bio je drugi portparol DSS. Ristivojević je i predsednik Upravnog odbora „Železnica Srbije” iako po Zakonu o sprečavanju sukoba interesa ove dve funkcije ne bi smeo da obavlja istovremeno.
U Koštuničinom kabinetu sede i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić, bivši ministar za rad i zapošljavanje Slobodan Lalović, filozof Mile Savić, karijerni diplomata Miroslav Šestović i pravnik Aleksandar Simić.
Koštunica se ne odriče lako ljudi u koje ima poverenja. Oni koji su odlazili, mahom su to činili svojom voljom, izuzev savetnika Vladimira Galića, koji je nekada bio direktor Agencije za privatizaciju, čiji odlazak iz kabineta nije bio u ljubavi. Koliko premijer drži do lojalnosti i poverenja svedoči i podatak da je njegov lični sekretar već godinama Mirela Vasić, koja ima reputaciju izuzetno diskretne osobe od koje niko nije uspeo da iscedi neku informaciju.
Među onima koji imaju najviše uticaja na Koštunicu, pre svega o kosovskom pitanju, izdvaja se Slobodan Samardžić.
Dugo uz Koštunicu i čovek koji ima uticaja na premijera je i Aleksandar Simić. Ovaj pravnik je u drugom mandatu savetnik za politička pitanja. Svojim izjavama uzburkavao je javnost, pa je Crnu Goru nakon razdruživanja državne zajednice nazvao „kvazidržavom”.
Iako zvanično nisu ni na jednom položaju, premijer uvažava savete nekadašnjeg savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića, Leona Kojena i književnika Matije Bećkovića. Leon Kojen je i dok je bio na savetnik optuživan da je blizak stavovima DSS. Kada se sredinom februara 2008. pojavio na slavi Srpske radikalne stranke, potpredsednik SRS, rekao je da su radikali uvek dobro sarađivali s njim.
Osim savetnika, u javnosti su se pojavljivali i Koštuničini šefovi kabineta. Dok je bio predsednik SRJ na tom mestu nalazila se Ljiljana Nedeljković. Njoj je pripisivan uticaj na Koštunicu. U jednom od retkih intervjua rekla je: „Voju je najlakše napasti tako što će biti napadnut neko ko mu je blizak”. Kada je napustila Koštunicu mediji su objavili da je razlog to što je bila nezadovoljna tretmanom u stranci i rastom uticaja Zorana Drakulića za koga je tvrdila da je štetan za stranku.
Kada je 2004. godine Koštunica postao premijer na njeno mesto je došao Aleksandar Nikitović koji je bio njen zamenik dok je Koštunica bio predsednik SRJ. Nikitović je rođen u Baru, diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je i magistrirao. U kabinet je došao na predlog Koštunice s kojim se upoznao tokom rada u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Navodno je bio vrlo uticajan kada je reč o odnosima s Crnom Gorom, a kažu da je imao značajnu ulogu i pri dobrovoljnim predajama haških optuženika. On je zadužen i za odnose s poslovnim krugovima. Njegovo kumstvo s Vojinom Lazarevićem ostalo je u domenu nagađanja.

Vojislav Koštunica ima i tim koji se mogao naći u svakoj “mućki”, počev protiv Crne Gore, preko sandžačkih kombinacija, do političkih igara koje se nekad otkriju, nekad ne.
NEBOJŠA VUJOVIĆ je kum Radeta Bulatovića, aktuelnog šefa BIA, nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, u vreme dok je bio predsednik SRJ. Bulatović je bio među prvim uhapšenima u akciji “Sablja”, pod sumnjom da je održavao veze sa zemunskim klanom, da bi svoju “rehabilitaciju” doživeo stupanjem Koštunice na mesto srpskog premijera. Njegov kum Nebojša Vujović je nominalno zastupnik vršačkog “Hemofarma” u Vašingtonu, ali je “spektar” njegovih poslova i duži i čudniji od funkcije koju ima. Tako je bio pregovarač sa Karlom del Ponte oko izručenja Ratka Mladića, i to na preporuku kuma Bulatovića i Gradimira Nalića, nekadašnjeg Koštuničinog savetnika za ljudska prava, koji je postao poznat po tome što je u svojstvu Koštuničinog kandidata za ministra policije u Đinđićevoj Vladi, otišao u Kulu, susreo se sa Legijom, izvršio smotru Jedinica za specijalne operacije i pritom rekao “kako su u Srbiji na vlasti izdajnici, ali da to neće dugo trajati, jer će državom brzo upravljati patriotske snage”. Vujović je bio JUL-ovac, kao i kum, u vreme Slobodana Miloševića, kada je, u svojstvu medijskog “eksperta”, za strane novinare objašnjavao kako “smo uništili NATO i kako im bombardovanje nije donelo pobjedu nad Srbima”! Bio je “grlatiji” od Gorana Matića i Ivana Markovića… Vujovića u srpskoj politici zovu “Koštuničin ambasador u Americi”, obzirom da se aktuelni ambasador Ivan Vujačić malo što i pita na mestu koje pokriva.

OBRAD KESIĆ je čovek za koga je teško reći šta u stvari radi. On je za srpsku opoziciju, pre 5.oktobra 2000, organizovao učešće u Molitvenom doručku, doveo u Vašington tadašnje srpske opozicionare, Slavka Ćuruviju, Branku Prpu, Srđana Darmanovića i ostale, a onda je lično Miri Marković ispričao šta su tamo oni govorili. U savetodavnim uslugama je nenadoknadiv, pa je tako savetovao i Radovana Karadžića.

BERT BRAUN je svakako najinteresantniji. Naravno da radi za velike pare koje mu obezbeđuju srpski tajkuni. Braun je vrlo “mutan” i sa vrlo jakim vezama u srpskom političkom krugu. Beogradski sagovornici tvrde da je on indirektno srušio Vladu Zorana Živkovića[62]. Montgomeri ga je kaznio što se mešao u unutrašnje stvari Srbije ali to nije mnogo uticalo na kasnija dešavanja koja su Srbiji donijela novog premijera – Vojislava Koštunicu… Nakon Infotopa RTV Pink, o čemu je tadašnja urednica Tamara Nikčević progovorila, u kojem je bilo reči o tome ko je Bert Braun i zašto ima toliko uticaja u Srbiji i Crnoj Gori, Nebojša Medojević ga je pozvao u Vašington, i “informisao” o tome da je ovde vest dana, Braun je odmah zvao Željka Mitrovića, vlasnika PINK, a ovaj Tamaru Nikčević. Rezultat je bio micanje Infotop i glavne urednice sa TV.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:03 pm

“ANTI-HAŠTVO” – ZAVERA ILI POLITIKA

Problem zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, bio je, pre svega, unutrašnjopolitički, ali i problem koji, značajno, određuje našu sudbinu u svetu. Budući da je DSS zastupao “legalizam” iznenađujuće je bilo insistiranje da taj zakon donese republička skupština, iako je, shodno Ustavu SRJ, ta materija bila u isključivoj nadležnosti saveznog parlamenta, i nije mogla biti delegirana republičkom, pošto je prenos nadležnosti postoji samo u obrnutom smeru, od izvorne (republičke) ka delegiranoj (savezni).

Dejan Mihajlov, šef poslaničke grupe DSS u skupštini Srbije pokušao je da objasni ovu pravnu nemogućnost rekavši: „DSS je podržao Predlog zakona o saradnji s Haškim tribunalom tadašnjeg saveznog ministra pravde profesora Grubača. Koliko se sećam, taj predlog zakona koji je trebalo da bude donet samo na saveznom nivou, sadržavao je i odredbu o izručenju, ali o kojem bi odlučivala republička vlada. Tada je taj zakon podržao ceo DOS. Taj zakon nikada nije ušao u proceduru zato što ga koalicioni partneri iz Crne Gore nisu prihvatili i na tom je pala savezna vlada. DSS je insistirao na ova dva zakona zato što je to politička realnost.“ Mihajlov je izneo političku primedbu da je insistiranje na donošenju zakona na saveznom nivou pokušaj da se pokvare odnosi u koalicionoj vladi i da se produbi kriza savezne vlade, i kombinujući pravne i partijske interese, zaključio je: “Komisija koju je Predsedništvo DOS formiralo, zaključila je da saradnja sa Hagom mora da bude utvrđena zakonom. Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, ne preostaje nam ništa drugo nego da učinimo ono što je jedino realno a to je da se donese okvirni zakon na saveznom nivou i zakon na republičkom nivou. Sve ostalo vodi ka hajdučiji kakvu sada imamo. Moć je u rukama Vlade Srbije koja sprovodi hajdučiju, hapsi građane po pijacama… To je za DSS apsolutno neprihvatljivo.” Lider crnogorske SNP Predrag Bulatović saopštio je da će SNP podržati zakon o saradnji sa Haškim tribunalom koji je predložila DSS, priznajući kao motiv “kako se problem ne bi prebacivao na nas”.

Bila su tri predloga zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Predlog DSS-a podrazumevao je postojanje dva zakona – saveznog i republičkog. Savezni daje samo okvir a republički uređuje izručenje i ostalu konkretnu saradnju sa Haškim tribunalom. Zakon Vlade Republike Srbije zasniva se na principima da Haški sud nije sud strane države i da predaja Haškom sudu nije ekstradicija. Haški tribunal je međunarodni sud a s obzirom da je Jugoslavija član UN, onda je automatski i naš sud. Treći predlog je profesora Grubača u kome je sadržano izručenje, s tim što predviđa određene ingerencije naših pravosudnih organa u toj proceduri.
Da bi se sačinio nacrt zakona, DOS je formirao stručni tim: Momčilo Grubač (on nije mogao da se prihvati te obaveze jer je sudija Ustavnog suda), Gradimir Nalić, savetnik predsednika Koštunice, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Sead Spahović, republički javni pravobranilac i Igor Jovičić, zamenik generalnog sekretara savezne vlade.

Na prvom sastanku Gradimir Nalić se deklarisao da on nastupa u ime DSS, da treba imati u vidu za šta će da glasa SNP. Stav ostalih iz grupe bio suprotan jer bi stručni tim trebalo da napravi ekspertski zakon bez obzira na političko opredeljenje članova. Zauzet je stav da to mora da bude savezni zakon i da mora imati minimalnu sadržinu koja podrazumeva predaju, odnosno izručenje. Nalić je onda zatražio da se sastanak odloži.

Dan kasnije, pošto je obavio konsultacije, Nalić je na sastanku ponovio stav o SNP i tražio je da se u tim umesto Grubača uvrsti ekspert iz SNP. Kada to nije prihvaćeno, rekao je da se izuzima iz rada ali da hoće bude prisutan tokom daljeg rada što je prihvaćeno. Na taj sastanak, Nalić je došao sa Aleksandrom Lojpurom koji nije član tima. Stav da naši sudovi ne treba da učestvuju, je preglasan rad grupe je nastavljen, da bi na kraju ekspertska grupa izvršila prilagođavanje Grubačeve verzije, što je bio kompromis koji nije zadovoljio nikoga.

Nepristajanje SNP na zakon o saradnji sa Haškim sudom koji podrazumeva izručivanje tumači se kao podrivanje Jugoslavije u trenutku kada se vode pregovori o redefinisanju odnosa u federaciji. Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe DOS-a u republičkom parlamentu, rekao je: „To je praktično rušenje Srbije i meni se čini da je to istovremeno politički manevar kojem je bio sklon Milošević, kojim se u suštini teži obmani, jer dok se, s jedne strane, u potpunosti podržava politika Evropske unije u procesu definisanja odnosa unutar federacije, s druge strane SNP se konfrontira sa međunarodnom zajednicom u procesu koji će za finalnu cenu dobiti iznos koji neće plaćati ni predstavnici SNP ni građani Crne Gore već pre svega Srbija.”

Partija koja nema vlast ni u Crnoj Gori ni u Srbiji blokirala je zemlju. To je paradoks političkog trenutka u kojem se pristalo na kompromis ne zbog samog SNP već zbog toga što se smatralo nije potreban konflikt sa Koštunicom jer je on jesen 2000. godine, garantovao da će on u potpunosti moći da kontroliše tu stranku u svim onim kriznim situacijama u kojima bi sudbina građana Srbije i demokratskih tokova u našem društvu mogla da zavisi od jedne retrogradne političke snage. Taj paradoks trebalo je da ima svoj kraj jer Koštuničin projekat je imao cenu koju nije trebalo skrivati od građana Srbije. Dejan Mihajlov je izneo suprotan stav: „Ne mislim da oni na taj način dovode Jugoslaviju u novu opasnost jer je taj njihov stav poznat. Ako imamo u vidu kako je formirana Vlada Jugoslavije posle 5. oktobra, i koji su napori činjeni da se održi, moramo da uvažavamo tu realnost ako hoćemo da budemo i praktični i reformisti i legalisti.“

Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom Vlade Srbije ogolio dve stvari: ko je za saradnju, a ko je protiv saradnje sa svetom. Vlada Republike Srbije naučila je lekciju da u interesu naših građana moramo biti kooperativni sa međunarodnom zajednicom. Nekolicina ljudi koji pripadaju prošlosti, bili su kočnica budućnosti cele nacije. Dejan Mihajlov zastupao je uporno stav da je to je još jedno guranje prsta u oko koalicionom partneru iz Crne Gore što će delu DOS-a poslužiti kao alibi da optužuje koalicione partnere iz Crne Gore da destabilizuje saveznu vladu, i da „taj zakon neće proći u Skupštini Jugoslavije. Onda mi moramo stvarno da se zapitamo da li je njima zaista stalo do zajedničke države tj. da se zapitamo šta je njima interes. Da li je njima interes jedna pravno uređena država koja će imati pravnu i zakonom uređenu saradnju sa Tribunalom gde će postojati pravila i procedura ili će oni tu saradnju vršiti tako što će se direktno primenjivati Statut Haškog tribunala po odluci Vlade Republike Srbije i gde će se tajne ili javne optužnice koristiti kao sredstvo pritisaka na neke ljude kako bi im oni činili određene usluge. DSS će podržati svaki predlog zakona koji ide u pravcu saradnje sa Haškim tribunalom, to je nesporno. Ali je, jednostavno, način na koji to vidi Vlada Republike Srbije sporan utoliko što taj zakon ne može da bude donet i on će samo izazvati nove sukobe.“

Saradnja sa Haškim tribunalom i odvijala se po Uredbi Vlade Srbije. Politički rizik takve odluke Čedomir Jovanović je objasnio: „U trenutku u kojem moramo da štitimo interese države, mi primenjujemo Uredbu svesni svih njenih nedostataka ali istovremeno svesni cene koju bi društvo platilo ukoliko bismo se mi distancirali od odgovornosti i političkog rizika koji taj posao prati. Niža je cena raditi po Uredbi nego nikako ne raditi. Nama je potreban zakon ali ne zakon koji bi degradirao status Haškog tribunala i doveo nas u poziciju da se za tako nešto pravdamo pred svetom. Uredba jeste izraz našeg poslednjeg nastojanja da se zaštite opšti u odnosu na pojedinačne interese. Ne sme se zaboraviti da je ovde reč o nekolicini Miloševićevih najbližih saradnika, koji ni po čemu nisu zaslužili da se narod žrtvuje za njih.“

O pravnoj i političkoj konfuziji oko donošenja zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, svedoči i sledeća rasparava na ekspertskoj grupi DOS-a:
Vesna Rakić-Vodinelić: Ponavljam što sam prošli put rekla. Ako ćemo praviti ekspertski zakon, onda ćemo praviti zakon koji može da izdrži test ulaska Jugoslavije u Savet Evrope.
Sead Spahović: Kažite kako da glasi.
Vesna Rakić-Vodinelić: Mislim da o tome treba da odlučuje Okružni sud Srbije, odnosno Viši sud u Crnoj Gori i da se da pravo na žalbu u roku od tri dana Vrhovnom sudu i odlučivanje od strane Vrhovnog suda.
Sead Spahović: Dobro. Na osnovu čega tako mislite?
Vesna Rakić-Vodinelić: Na osnovu toga što po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima o lišenju slobode mora da odluči organ koji ima svojstvo suda.
Sead Spahović: Ovde je sud odlučio o lišenju slobode. Tribunal je sud.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ne. Tribunal je odlučio, ali nije odlučio o lišenju slobode. On podnosi zahtev državi da se privede određeno lice. Da bi se neko priveo, mora ta naredba o privođenju da bude implementirana, što znači da državni organ mora da kaže, Pera Perić na osnovu ovog rešenja ide, i da privede ovo lice, da ga isporuči.
Sead Spahović: Slažem se. Zašto to mora da bude sud?
Vesna Rakić-Vodinelić: Zato što to stoji u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.
Sead Spahović: Sud je Tribunal.
Vesna Rakić-Vodinelić: Čak u našem krljavom ustavu stoji da o lišenju slobode odlučuje sud.
Sead Spahović: Ovde Vam govorim sve vreme da je sud odlučio. To je Haški sud.
Vesna Rakić-Vodinelić: Nije odlučio o lišenju slobode. Haški sud se obraća organu zemlje u kojoj pretpostavlja da se nalazi okrivljeni i traži od organa te zemlje da predaju to lice.
Sead Spahović: Da ga uhapse i da ga predaju.
Aleksandar Lojpur: Naš ustav podrazumeva domaći sud, ne podrazumeva bilo koji.
Sead Spahović: To je sad drugo pitanje.
Vesna Rakić-Vodinelić: Čak ni to nije bitno. I to da ostavimo. Ali, traži da ga uhapse i da ga predaju. Tim pre, da bi se on uhapsio, mora neko o tome da odlučuje.
Sead Spahović: O tome odlučuje Tribunal.

Za pomaganje Ratku Mladiću u skrivanju optuženi su Jovo Đogo, Stanko i Predrag Ristić, Saša Badnjar, Ratko Vučetić, Marko Lugonja[63], Blagoje Govedarica, Borislav Ivanović i Tatjana, Bojan i Ljiljana Vasković. Suđenje pomagačima haškog optuženika Ratka Mladića u Drugom opštinskom sudu odjednom je zatvoreno za javnost. Đogo je optužio premijera Srbije Vojislava Koštunicu, direktora BIA Radeta Bulatovića, ministre policije i odbrane Dragana Jočića i Zorana Stankovića, za direktan uticaj izvršne vlasti na Tužilaštvo u tom predmetu. Sudsko veće kojim predsedava Dejan Dobrosavljević odredilo je nakon toga pauzu, a u nastavku suđenja odlučilo je da postupak zatvori za javnost, na predlog zamenika javnog tužioca Branka Stamenkovića, zato što traje istraga protiv osumnjičenog Blagoja Govedarice, pa bi javnim suđenjem bila ugrožena istraga. Novinarima nije omogućeno da prisustvuju nastavku glavnog pretresa, a advokati optuženih koji su napustili sudnicu nakon saopštavanja odluke sudskog veća. Optuženi Jovo Đogo rekao je u obraćanju sudskom veću da “živ neće prisustvovati tajnom suđenju”. Advokati su kazali da su optuženi Jovo Đogo, Saša Badnjar, Ljiljana Vasković i Stanko Ristić rekli da “neće da učestvuju u farsi”, kako su nazvali suđenje zatvoreno za javnost.

Novinar lista Politika i autor knjige o Ratku Mladiću Ljubodrag Stojadinović objasnio je zašto nema razloga da suđenje bude zatvoreno za javnost: „To suđenje neće imati puno značaja na sudbinu Ratka Mladića i pregovaračku sudbinu Srbije. Dok se ne uhvati ‘hajduk’, jataci nemaju u ovom trenutku mnogo značaja, osim stvaranja ambijenta da Srbija ozbiljno radi na tom poslu. Ništa što se dogodilo u prošlosti nema značaja kada je u pitanju potraga za Mladićem, važno je ono što se sada događa, a to Vlada Srbije ne zna. Proces može da bude neka opomena ljudima koji imaju ideju da i dalje skrivaju Ratka Mladića, i da tako Akcioni plan, koji je potpuno nejasan, bude upotpunjen jednim konkretnim elementom“.

U ČIJEM INTERESU?

U postupku za ubistvo Zorana Đinđića pred Specijalnim sudom, Čedomir Jovanović izjavio je kao svedok da je Radomir Marković „preko jednog čoveka poručio da će dati ostavku, ako mu se garantuje bezbednost za porodicu i njega i da je to prihvaćeno, ali da je posle razgovora sa Koštunicom dogovoreno da ostane koliko god može na funkciji“. Dodao je da se Koštunica usprotivio i smeni Pavkovića i da zna da je Gradimir Nalić, obraćajući se pripadnicima JSO na slavi jedinice, rekao da treba da podrže Koštunicu a ne izdajnike[64].

Čedomir Jovanović je rekao da se Rusija “čudno” ponašala u svim događajima od promena. Naveo je da su predlagali da Milošević bude premijer, ali da je Koštunica rekao da to ne može da prihvati zbog ekstremista iz DOS (dodao je da se u Rusiji sakrila Mirjana Marković).
2001. nije postojala država, već je država bio JSO, i Vlada je bila u otvorenom neprijateljstvu sa vojnom bezbednošću. Ispred stana Mihajlovića uhapšena su dva pripadnika zemunskog klana, koji su pokazali legitimacije vojne bezbednosti i zatim se izvesni pukovnik Živaljević zalagao za njih. Mi nismo hteli da pravimo nagle promene u DB, jer bismo izgubili kontrolu, već smo to radili kompromisima – rekao je Jovanović i dodao da je Ulemek predložio u februaru da Andreja Savić i Milorad Bracanović budu novi čelnici DB i da je to odbijeno, ali da je Bracanović imenovan za načelnika uprave za prisluškivanje. Prema njegovim rečima Koštunica je predlagao da Branko Crni, zamenik Markovića bude šef DB, a da dotadašnji šef bude direktor Instituta bezbednosti. Dodao je da se premijer Đinđić nije interesovao za pitanja bezbednosti i da nisu razmatrali ko će biti ministar policije, a da je Koštunica predlagao da to bude Nalić, što je odbijeno.

Vladimir Beba Popović izneo je na TV B92, svoja saznanja o pozadini ubistva Zorana Đinđića: „U septembru 2002, sedam ili osam meseci pre ubistva Đinđića, na ručak me je pozvao ambasador jedne velike zapadnoevropske države. Posle završenog ručka zamolio me je da izađemo na ulicu. Dok smo stajali na ulici, zbog buke automobila i autobusa da nas ne bi prisluškivali, jer je on pretpostavljao da je i restoran u kojem smo bili ozvučen i da su ozvučeni mobilni telefoni, pitao me je šta ja znam o tome da se priprema atentat na Đinđića. Ja sam rekao da ne znam ništa: “Koji atentat, na šta mislite?”… On je rekao da se to priprema i da je u to umešana vojska, ali ne tako da je u to umešana zvanično, da to rade neki nezadovoljnici tzv. Miloševićeve patriote, frakcije, struje… Rekao je da Rusi i ruska obaveštajna služba, a kada to kažem ne mislim na zvaničnu, nego na neke delove ruske obaveštajne službe, oko toga vrlo aktivno učestvuju i rade. To je bilo sedam-osam meseci pre ubistva Đinđića…“ Popović je prozvao i bivšeg načelnika Uprave bezbednosti VJ Aca Tomića i direktora BIA Radeta Bulatovića, da je “istraga u vreme ‘Sablje’ dovela do njih kao direktno umešanih u pripremu atentata”, a da je Koštunica “organizovanom političkom akcijom u medijima i diplomatskim krugovima sprečio da oni budu optuženi”.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:06 pm

KAKVA DRŽAVA TAKVI I DRŽAVNICI

Ovo su neki transkripti telefonskih razgovora predsednika Srbije iz Karađorđeva, koje je sačinila hrvatska obaveštajna služba:
27. 12. 1995. Mira Marković urgirala je kod Bogoljuba Karića da pokuša da otvori račun u Nacionalnoj banci Grčke, na koji će sa računa Mire Marković u kiparskoj banci prebaciti 100.000 apoena nepoznate valute. Naime, sin Marko nalazi se u hotelu “Hilton” u Atini, gde nema novca da plati neke račune. Marko ima kreditnu karticu neke kiparske banke, ali Grci ne priznaju tu karticu.
30. 12. 1996. Razgovor Mire Marković i sina Marka.
Marko: Evo me u Požarevcu. Tu sam kod Zokija, jedem prase ovde.
Mira: Da i mama večera na miru. Jedem se, strašno, sekiram se za tebe, shvati.
Marko: Što si poludela, bre?
Mira: Pa kako šta sam poludela, jesi se prošle godine smandrljao tu!
Marko: Mama, neću 10 puta isto, bre!
Mira: Ne mogu. Ja se od onda plašim i plašim i plašim! Ti si mi dete, moje slatko!
Marko: Ej, gde je tata?
Mira: Tata šeta.
Marko: Slušaj, vidi o čemu se radi. Pre tri dana su ovde počeli sa restrikcijama struje. Ja sam to tati javio, on je nekoga zvao i rečeno mu je da nisu restrikcije, nego neke sanacije.
31. 12. 1996. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom Miloševićem.
Milošević: Zdravo, lepi!
Marko: Šta radite?
Milošević: Evo, nešto ovde razgovaramo. Mama je gore, a mi pričamo ovde.
Marko: Ja da te obavestim da sam uneo sebi krevet u novu kuću. Krevet i muziku sam uneo. Povodom Nove godine i povodom toga što mi je preneo Boban. A drugo, u njoj ima topla voda, grejanje, sve. I uopšte više neću da se zajebavam.
Milošević: E, svaka čast, lepi!
Marko: Milica je unela jelku, okitila i tako.
Milošević: E, divno! Divno, lepi moj. ‘Ajde, neka je sa srećom.
Marko: Ovde opet pola grada nema struju.
Milošević: Ma, nije moguće! Pa ne mogu da verujem!
Marko: Ovi odavde, kad ih pozovemo, kažu: “Mi smo distributeri, nama se to iz Beograda odlučuje.”
Milošević: Sad ću da vidim. Veruj mi, to nisam znao. Evo, sad će u Dnevniku da bude da nema ograničenja.
3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa Markom o useljenju u novi stan.
Marko: Šta radite, tajkice?
Milošević: Evo leškarimo u krevetu, gledamo zabavnu emisiju na televiziji.
Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni?
Milošević: Ti si budala, bre! To je nezdravo!
Marko: Pa da, bez veze. Treba da bude 18, to je prava stvar.
Milošević: Pa ne, ali ne sme preko 30, bre, šta se zezaš?!
Marko: Što da ne sme, kupam se na 40.
Milošević: Pa nemoj, bre, na 38 stepeni, to je iznad normalne temperature čoveka, bre! Kako može u vrućoj vodi, to može čovek šok da dobije. Ne može da se vrši razmena toplote.
Marko: Dobro šta me plašiš sada. Kako dođem u đakuzi, pa se kupam 42,3…
Milošević: Pa znam, ali ne plivaš u đakuziju. Nemoj, Marko! Nemoj nikako iznad 31,2, na 30 je već vrućina, bre. Drugo je tuširanje, izađeš… I to je nezdravo, a ovo da je potpuno čovek potopljen u vrelu vodu, to je nedopustivo.
Marko: Dobro, evo čekaću da padne na 32.
Milošević: Na 32 najviše. Reguliši to i nemoj da se zezaš. Je l’ ti sve OK?
Marko: Jeste… pada neko čudo, ledena kiša pada napolju, ovoliko leda nisam vid’o u životu.
Milošević: Pa znam, ne može da se prođe, ja nisam mogao jedan korak da napravim, može samo čovek da padne.
Marko: Pazi, kad je celo dvorište ne pod snegom nego pod ledom i to onaj debeo sjajni led, ima jedno pet santimetara.
Milošević: Šta klopaš?
Marko: Šta klopam? Pa klopam svašta sad. Svi živi donose klopu. Sad ima klope na sve strane. Ima raznorazne sarme, prasići, jagnjići i ostalo.
Milošević: Da. Šta sad imate kod kuće za jelo?
Marko: U, kako ću ja da se ugojim u ovoj kući.
Milošević: Evo ti da čuješ mamu.
Mira: Mili!
Marko: Znaš, mama, tuširamo se i kupamo u kadi na 40-44. Tu smo negde. Pusti te brojeve, pa seti se prošle godine u Karađorđevu. Bila je temperatura 28. To da ti neko kaže rekao bi da je temperatura kao u džezvi, a nije ko u džezvi nego smo se smrzavali. Sećaš se da niko nije mogao da uđe u vodu, dok se ne istušira hladnom, da smo sve na foru ulazili.
Mira: Šta ćemo, kuco, da pitamo. Kaži mamici šta radiš?
Marko: Mama 72 sata nisam izašao iz kuće.
Mira: Jao, divno mili, divno! Je l’ da je čarobno tu?
Marko: Uradio sam jednu jako pametnu stvar. Pošto ja ne nosim papuče, Ljubiša me pitao dva dana pred Novu godinu šta hoću da mi kupi za Novu godinu, i ja sam mu rekao samo da mi kupi neke mnogo lepe patike, koje će mi i onako trebati za po kući i kad izlazim napolje i sad imam ovde patike nove, nisam etiketu skinuo sa njih i onda kad uđem u kuću odmah se izujem, pa uđem u patike, i po kući sam u čistim patikama.
Mira: Ali, nosi papuče, molim te! Pa uveče kad legneš onda moraš da imaš papuče pored sebe, kad ideš da piškiš.
Marko: A pa onda ne moram, jer imam podno grejanje pa mogu bos.
Mira: Nemoj, to je nepristojno. To je seljački. To je k’o Marinko Rokvić.
3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom.
Marko: Pa, imam ideju, tata.
Milošević: Kaži.
Marko: Ali pošto si ti konzervativan tip, neću tebe da pitam, hoću da pitam mamu. Za zadužbinu ti bi rekao nemoj, a kamoli da je nešto inteligentnije. Šta misliš o tome da napravim porodilište?
Milošević: Kakvo, bre, porodilište?
Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište?
Milošević: Znam.
Marko: Pošto ovde samo što ne pocrkaju ovi, samo ne od srca nego od kuge. Zamisli, zaposlim renomirane požarevačke ginekologe, sa kompletnim komoditetom.
Milošević: Nemoj da se zajebavaš, bolje ti je drži “Madonu”, pravi…
Marko: Ma, nisam ja mislio tata u “Madoni” da napravim porodilište.
Milošević: Nego gde si mislio da napraviš?
Marko: Napravio bih ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke, jednostavno da razmišljam o delatnostima koje su unosne, a istovremeno društveno korisne. A ja mislim da bi Požarevljani bili jako srećni da oni dobiju nešto tako. Tata, je l’ znaš koliko košta kod privatnika po šupama kakve ne bi video ni kod Dikensa, ovde po Požarevcu. Kiretaža košta 150 maraka.
Milošević: Marko, ali u porodilištima nema kiretaže, nego se rađaju deca.
Marko: Ima i kiretarnica pored, ali to hoću da ti kažem; zamisli kad za kiretažu, ej, koja traje 3,5 minuta, u svinjcima, privatnim ordinacijama koje se samo odazivaju na ime ordinacije, ništa više, uzimaju ljudima 150 maraka i konstantno delju.
Milošević: Dobro, to je zato što idu na kiretažu…, da idu u bolnicu, ne bi ih koštalo ništa. Hoćeš da ti dam ipak mamu?
Marko: Slušaj, muž ti je jedan muškarac, onako tipičan konzervativan, pasivan. Da pitam tebe je l’ si ti uvek pominjala te teme; šta misliš, mama, o porodilištu? Jedno divno porodilište, ograđeno travnjakom.
Mira: Super!
Marko: Ti si moja mama, ti si moja mama, rekla je super, pa naravno, zar to nije divno?
15. 1. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom, koji je na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja po Evropi.
Milošević: Pa, naravno, čuj, lepi, biće Dojčilo kod nas večeras. Ali, on se vraća u ponedeljak ujutro tamo. Hteo sam tebi da predložim, da ti odsedneš kod njega.
Marko: Je l’ ti mene zajebavaš?
Milošević: Ne zajebavam te, što te zajebavam?
Marko: Pa dobro, bre, bar me ti razumeš na tu temu.
Milošević: Razumem te ja, sine, nego voleo bih da… dobro ajde, kako ti kažeš. Mislim, tamo je izvanredno, a da ne budeš baš, što se kaže, u centru pažnje. Ej, nemoj da planiraš, molim te, nemoj ni da kročiš ni u Austriju, ni u Francusku. Nego se istim putem vrati.
Marko: Šta, je l’ ima opet frka neka?
Milošević: Marko! Prošli put su tako strašno zloupotrebljavali da je to bilo strašno. Ko sekirama da me biju po glavi. Medijski su zloupotrebljavali, u svakom pogledu su zloupotrebljavali.
Marko: Ko? „žabari“ ili Austrijanci?
Milošević: Ne „žabari“, nego Francuzi, bre.
Marko: A Francuzi?
Milošević: Pre svega oni, to je katastrofa! „Žabari“ najmanje. Austrijanci su pisali svašta.
Marko: Da, da, da. Dobro, bre, ništa, nema frke, razumeo sam sve.
Milošević: Pa sam mislio, ti ako se tu nađeš koliko se nađeš nije bitno, al’ se vrati istim putem… Pa, i večeras ćemo se čuti. Evo da ti dam mamu da je čuješ. Pošto si još u sobi, sad nisi u kolima, ne voziš. Ona se „stresira“ kad razgovara s tobom kad si u kolima, jer se boji da negde ne skreneš, a evo sad si u krevetu. Evo daću ti je sad. Ajd, ćao lepi!
Marko: Halo!
Mira: Šta radiš?
Marko: Evo ništa. Blejim, uživam, sad sam se probudio i čekam. Sinoć bila buka, kafane, diskoteke, crkla baterija i jebi ga. Evo sad sam se sredio, sad ću da pokušam. Slušaj, mama, ti znaš da si ti jedino žensko stvorenje na planeti koje je rezistentno na mene, odnosno na moj šarm. To ti nije baš neka pozitivna strana, da ti kažem. Slušaj, zvaću Milicu kad-tad. Tvoja reč je za mene zapoved, šta ti je… poslaću joj faks, pa onda telegram, razglednicu, i to, pa ću da je nazovem. Slušaj, ne daj bože da dođemo na jednu komemorativnu sednicu ti i ja, znaš. To je ozbiljna tema, i mora da zvuči tragično. Mama, ne zajebavaj me više. U redu, skratio sam ti, zvaću Milicu i biću sve kul. I nemoj da se nerviraš i uživaj tu. I eto tako.
15. 3. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom o kćerki Mariji.
Marko: Pa šta si rekao Mariji, majke ti? Pa, jesam te zamolio da, da joj javiš, a da ne praviš sranje?! Pa mene baš boli k…. da li sam umešan ili nisam. Ne, bolje nek budem ja umešan, da se ne pomirimo još narednih godinu dana, nego ti kažem stvar… imaće posledice za taj njen popizditis?
Milošević: Ona, Marko, rekao sam lepo da si joj poručio da ćeš ti da joj rešiš problem džipa.
Marko: Dobro, i šta ti je ona rekla?
Milošević: Da ne ulazi u sumnjive rabote, jer je reč o prljavoj stvari, jer je reč o stvari i tako sve ono što si ti rekao. Ona je rekla: „Jao, kako ću ja, večeras čovek treba da putuje za Nemačku, treba da mu dam danas pare.“
Marko: Ni slučajno!
Milošević: Ja sam rekao: „Nemoj da daš ni dinar!“ a ona je rekla: „Pa, kako svi mogu?“ Ja kažem: „Pa mogu svi preko Belog Manastira, a ti nisi ni krimos, nego si Marija Milošević. Prema tome baš sve legalno, čisto, normalno!“ Ej, Marko, je l’ se sećaš ti naše babe Jele?
Marko: Sećam se, ona je imala mačke.
Milošević: E, sad Marija, počinje da je hvata sindrom usedelice, samo to nemoj da joj kažeš. Počela je da skuplja kučiće.
26. 4. 1997: Razgovor Marka Miloševića s Nenadom Batočaninom Nešom (ubijen je 26. 11. 2002. godine u Beogradu), čovekom iz ličnog obezbeđenja Slobodana Miloševića i pripadnika MUP Srbije, i Markovim instruktorom za vatreno oružje. Marko mu prepričava svoje doživljaje s vežbi na streljačkom poligonu, na kome je očigledno bio s nekim ljudima iz srpske policije i Službe državne bezbednosti (Aca i Gavra) i, pred kraj razgovora, o nekim ubistvima iz kriminalnog miljea, u šta su obojica dobro upućeni. Marko Milošević se žali Neši: “Ja stvarno ne zamišljam svoju svetlu budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života.”
Marko: Dva tipa koje sam provalio, da im idem na ku…, što sam stalno naoružan do zuba, jer u glavi im je verovatno ona varijanta, kad me vide svako jutro naoružanog sa 15 pištolja i tri “heklera”, ono u varijanti “šta će mu sve to, kad bi bilo nešto ne bi ni znao iz čega prvo da puca”. Znaš kako idu ta pljuvanja, interna, znaš? I ta dva tipa koje sam video da ih iritiram zbog obilja i čestog menjanja oružja, to su Aca i Gavra. I zbog njih dvojice mi je strašno stalo da bude sve kako treba, s tim što Aca, naravno, nije prokomentarisao ništa, jer to mu sujeta ne dozvoljava, a Gavro je rekao: “Ajde, malo ti da nas pratiš.” Razumeš? Ja nemam te napade prepotencije, razumeš, ja kažem: “Drugovi, ja pucam od pre nego što ste vi primljeni u tu službu.” Mnogo sam dobro pucao i onako pun sebe izlazim iz streljane, mirno mi srce, čistim pištolj i dolaze neki indijanci. Ne znam ko to sve ima dozvoljen ulaz u onu streljanu tamo, to treba zabraniti!
Nešo: Da, da.
Marko: Dolazi neka konjina koji, pazi niti me pita, bre, je l’ umem, je l’ ne umem, ko sam, šta sam. Ne, nego veliki instruktor je stigao i onako merodavno, kao da, j…. li ga, ko kaže da, da taj “glok” mali, dobar je, ali samo sa dve ruke, sa jednom nije baš nešto.
Nešo: Pa, ne znam o čemu je reč?
MARKO: Slušaj, bre, seljačino, opali. I da, znaš šta mi je večeras bio vrhunac. Kad sam ukapirao da me kenja, jer ja sam se plašio, pošto sam često menjao oružje, pucao sam iz uzija, iz pumpe, iz “heklera”, i čeko sam da me ne zajebe negde, da ne počnem negde da promašujem, jer vidim da me jedva čekaju. I kad sam provalio da me sere, onda je krenulo klasično uterivanje kompleksa i onda sam tražio da mi daju da na signal pucam jedan metak “četrdesetpeticom”, ali da ga repetiram jednom rukom.
Nešo: Da, da.
Marko: I to je, znaš, to je onda bilo “ajmo kući”. Zaista, mislim, bez ikakve prepotencije, da sam malo merodavniji od Sente za to. Ja sam rekao, ako ću već da se čuvam, daj da se čuvam. Vozilo ispred, vozilo iza, po dva čoveka unutra, dugo naoružanje, interna veza. Javljam se kad izlazim, kad ulazim, svi vi pancire, to je naređenje. I gotovo! Mrtvi mi ne trebate. Sinoć, jebeš mi mater kad te nisam zvao u tri ujutro. Hteo sam da dođem u Karađorđevo da pričam s tobom i sa šefom. Pa da li znaš od koga sam ja sinoć čuo, na primer, celu kompletnu varijantu koju mi smatramo kao strogo poverljivu? Verovali ili ne, od Lile (zapravo – Jelke). Pazi, ti znaš koji je Jelke idiot. On nije kalibar, on nije tigar koji je upućen. Kao potpuno javnu stvar mi je ispričao: “Evo, jebo te bog, ovaj, gadan tip, mnogo ljudi pobio onaj Vojo Amerikanac. Al’, roknula ga murija.” Ja njega gledam belo, reko: “Da izvineš, o čemu pričaš? Nisam čuo za čoveka nikad u životu”. Ispriča mi brate, i da su sinoć našli leš u Savi i da je najverovatnije on, i da je nestao, i da je roknuo Popa, i ovo i ono. Da je ubio nekog važnog tipa u Americi. Nasra se. Ja muvam Ljubišu, reko: “Je l’ čuješ ti ovoga šta priča?” Ko kad je poginuo onaj Oliver Denis, “s njim je sve strogo poverljivo”, meni kaže Bojana Tref, Bojana Vladina i Fiškal. Posle tri dana, ja došao iz Londona, kaže: “Tref, ovaj Oliver Denis, što ga roknula murija prošle nedelje…”, a ja kao znam pouzdanu informaciju.
Nešo: Ha, ha!
Marko: Pa, sine, u ovoj zemlji ne može da se sakrije ništa, bre!
Nešo: Nije on ubio njih. On je samo Popa. Sećaš se kako? Popa je ubio tako što je bio u ovim, bermudama, i imao je dečje rifle. Imao je dečje rifle zato što je imao facu dečju, imao je masku dečju koju je kupio u Americi. Neću ti pričati, kad se budemo videli, onda ću ti ispričati!
Marko: Čekaj, pa je l’ onda taj tip opalio Popa? Ja nikad nisam čuo za tog čoveka.
Nešo: Vojo Raičević, zvani Vojo Amerikanac.
Marko: Vojo Amerikanac, da. I čuo sam samo… To mi Mirela kaže da je sa Bojanom Petrovićem držao “Stupicu”. Pa slušaj, ako te nešto greje, mogu samo da ti kažem da mi je Jelke Simić u Kabareu “Rouz” pred 20 ljudi reko da je radio za Maraša! Pa, naravno, da znam da je tačno, ali hoću da ti kažem da je to neverovatno nešto. Mi kao baratamo nekim podacima. Idioti, bre, po ulici ispiraju usta time.
Nešo: On je prvo radio za Boška Bojovića.
Marko: Pa, dobro, to je isti k…! Hoću da ti kažem generalno, ne znam je l’ počimamo da otkrivamo rupu na saksiji. Jesi li čuo za pejdžer RAM? I par dana posle Badžinog ubistva učukaju, tim programom mogu za svaki pejdžer da dobiju godinu dana unazad sve poruke. I ukucaju, zezanja radi, da vide da l’ se negde pominje Badža. 20 sati posle Badžinog ubistva, na pejdžer taj i taj stigne poruka. Provalili su da Badža beži iz grada. Ja prvo ne mogu da verujem da je to neko tako poruku dao, “Bel padžet”… ne mogu da verujem da je operater takvu poruku primio, prosledio i nikom nije prijavio. Mislim, to je morbidno, to je neverovatno! Ja kažem, da nije neki drugi Badža. Pošto ne mogu, što se kaže, previše je lepo da bi bilo istinito. Ne mogu, Nešo, možeš da veruješ takva poruka 20 sati posle ubistva šefa policije, koji jedini u zemlji ima takav nadimak, neko mrtav ladan nekom šalje takvu poruku.
Nešo: Kažem… rokne nekog, pa i Vojo i naš Amerikanac…
Marko: Izginulo je mnogo važnih ljudi u Beogradu, ali koji je lik bio Pop, keve ti? Ako je taj Voja bio neki tigar, koja je potreba nekog tigra da ubije budalu? Pop je nebitan lik. Onda me ne bi iznenadilo da je on ubio i Debelog. Ne bi me iznenadilo da je Vladu Trefa ubio. Ja stvarno ne zamišljam svoju budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života. Ja bih da prebrinemo te probleme što imamo, pa da se vratimo normalnom životu.
Nešo: Bio jedan… kod mene…
Marko: Pa, znam, brate, al’ mi ovde ne treba da se branimo već da se odbranimo, razumeš? Pita me Piper večeras: “Je li, brate, a dokle će ovo ovako da traje?” Ja kažem: “Dok ne budemo nekom skinuli glavu. E, onda ću sve da vas pustim da idete da čuvate diskoteke.” Pazi, kad me dečko pita večeras da li bi treb’o da ide u XL, i pazi kad jedna pičkurina Mesić, razumeš, rek’o da mora da pita Sentu dokle će da traje ovo sa mnom. Je l’ treba Višnjić da ode u diskoteku? Je l’ on normalan, bre, strašno! Sve komarac do komarca. Meni malo neprijatno, počinjem da razmišljam, daj da ih uzmem ja da ih plaćam onda. I nek se zovu privatno obezbeđenje i ja, u p…. materinu! Zamisli budalu, Piper me lepo, pazi Piper: ” kad mi možemo da palimo večeras?” Kažem: “Pa gde radiš večeras?” Piper: “Pa, u XL-u!” “Pa, idi onda odma’ da ne zakasniš na pos’o.” Znaš zašto ja držim tog Pipera? Iz dva razloga: prvo dovoljno blesavo vozi, a drugo previše je glup da bi ga neko vrbov’o da mi… namesti i puca na mene. On je nepouzdana budala. Pa, da li znaš šta je uradio neku noć? Na mesto gde sam ja bio, a oni obezbeđivali ispred, pošto sam se ja malo duže zadržao, pozvao je Marinu da dođe da mu pravi društvo. I sad jedna intelektualka zna gde sam ja proveo noć.
Nešo: Da.
Marko: Al’, dobro ona nije pričljiva, to ko u crnu zemlju zakopano, to nikada da procuri neće, budi siguran. Znaš kad potegnemo Ljupče i ja valjda će i oni da opale neki metak bar da drže govna glavu dole, razumeš? A drugo, znaš, plaše ljude. Ipak, kad vidiš tri dizelaša u crnim jaknama, e j… ga, da li će da te ubiju ili neće.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:08 pm

BOŠKO RADONJIĆ rođen je u Užicu. Otac Dragomir, učitelj, za vreme okupacije bio je član Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, zbog čega je streljan. 1970. godine pobegao je preko Austrije[65] i Italije u Ameriku i nastanio se na Menhetnu, u Hol Skičneju, u kojoj se godišnje događalo po 500 ubistava. Odmah je stupio u SOPO, terorističku organizaciju koju je osnovao njegov kum Nikola Kavaja (venčao ga s prvom ženom u Njujorku) i grupa srpskih nacionalista. Boško Radonjić je govorio o tom vremenu za “Ilustrovanu politiku”. Tako smo saznali da je upoznao tadašnjeg šefa irske mafije Tedija Kaminskog. Brzo su se sprijateljili. Kada su italijanski mafijaši ubili Edija Bučera (kasapina) 1977, na čelo “Vestijes” došao je Mark Splen, koga je brzo zadesila ista sudbina. Tada je došao red na Džona Kupina, koji je izbegao smrt, ali ne i 75 godina robije. Kada je krenuo u zatvor, postavio je Radonjića za šefa irske mafije u Njujorku.
Po dolasku 1990. godine, otvorio je na Zlatiboru kockarnicu, u hotelu “Palisad”, a kasnije je u centru Kraljevih Voda sagradio kazino klub “Bos”.
U Ameriku nije smeo, ali je voleo da odlazi u zemlje Južne Amerike. U američkom zatvoru Boško Radonjić se našao 31. decembra 1999. godine. Sa Nikolom Kavajom je bio na odmoru na Kubi, odakle je produžio u Kankun. Registrovan je među putnicima, i avion se zbog njega prizemljio u Majamiju. FBI je skrenuo let aviona sa Kube u Majami kako bi ga uhapsio za podmićivanje porote na suđenju mafijaškom bosu Džonu Gotiju. Radonjić je iz zatvora angažovao petoricu skupih advokata koji su mu brzo izdejstvovali da se brani sa slobode. Američka štampa špekulisala je da su kod njega pronađene fotografije iračke ambasade u Havani, i da je verovatno tamo bio u nekoj misiji. Posle godinu i po, izašao je kao slobodan čovek. Jedini svedok protiv njega, Salvatore Gravano, izgubio je status zaštićenog svedoka.

intervju Marka Lopušine
Emir Kusturica se pojavio na vratima zlatiborskog kasina Boss. Dočekao ga je Boško Radonjić…
„Ubeđuju me da uradim knjigu ili igrani film ‘Don Boško’ i opišem moje prijateljstvo sa Džonom Gotijem, šefom Koza Nostre.“
- Imamo zajedničkog prijatelja. Bio sam sa Džonom 1989, u Maloj Italiji u Njujorku, otkrio je Emir Kusturica.
„Ja sam ga upoznao početkom sedamdesetih, dok je bio mladi oficir u porodici Gambino. Pomogao sam mu da se prikrije. Tako sam stekao poverenje, koje mi je kada je postao Bos vratio tako što me je imenovao za kapetana Koza nostre za Njujork. Bio sam kum irskog klana. Ja sam jedini stranac, koji je bio šef u Koza Nostri, i jedini Srbin koji je bio visoki oficir u američkom podzemlju. Posle smrti Džona, i hapšenja njegovog brata Pitera, koji je jedno vreme bio kum Koza nostre, organizaciju vodi moj stari poznanik Džon Nois“ rekao je prvi put javno Boško Radonjić.
Boška Radonjića i Emira Kusturicu poslužili su sokom – vodnjik, kojim Boško Radonjić nudi svoje goste, bilo da su to Velja Ilić, Vladan Batić, Milovan Đorić, Dragan Kićanović, Seka Aleksić, Džej, Petar Panić Pana, Emir Kusturica ili Boškov kum.[66]
„Napraviću testament u kome ću reći ko je bio i šta je radio Boško Radonjić u Americi. Moja supruga Sabrina je sakupila moje video zapise iz Amerike i namerava da napravi dokumentarni film o mom životu. Ima snimke mojih susreta sa Džonom Gotijem i članovima porodice Gambino, o mom antikomunističkom radu u Srpskom oslobodilačkom pokretu Otadžbina, mojih patriotskih aktivnosti u srpskoj koloniji u Americi, i dokumenta koje je FBI i CIA imala o meni. Iz tih dokumenata i snimaka se vidi da ja nisam mafijaš, jer u Americi nikada nisam bio osuđivan zbog kriminala i zbog mog druženja sa članovima porodice Gambino. Ja sam samo čovek sa jakim vezama u Koza Nostri. A Koza Nostra u Americi je elitni društveni sloj, koji živi i radi po svojim specifičnim pravilima.”
“Kao član Koza Nostre nisam se bavio kriminalom već organizovanjem sindikata i borbom protiv sindikata, koji su bili pod uticajem komunista. FBI i Edgar Huver nisu za Koza Nostru rekli da je mafija, jer su je koristili za obračun sa komunistima u Americi i na jugu Italije. U međuvremenu klan Gambino, kome sam pripadao, je proširio poslove na organizovanje sindikata vozača i sindikata glumaca i filmskih radnika. U tim poslovima Koza Nostri je najviše pomagao jevrejski lobi. Koza Nostra nikada nije u SAD i Italiji delovala protiv svoje države i protiv svog naroda.“
„Goti je pao kada su američki političari odlučili da ga ruše. Amerika je dala 100 miliona dolara gradonačelniku Njujorka Đulijaniju da iskoreni Koza Nostru. Reganu je stalo da ga Đulijani nasledi na mestu predsednika SAD. FBI je početkom devedesetih uhvatio šestoricu kumova i Džonu Gotiju poturio krticu. Ja sam prvi došao do poverljive informacije iz FBI i Džonu Gotiju rekao da imamo krticu u porodici i da će biti uhapšen. Đulijano nije uspeo odmah da sruši Gotija, jer je ovaj imao jake advokate i saradnike. Zato se Ronald Regan odrekao Đulijanija. Ja sam u to vreme, krajem 1990. već bio u Beogradu. Kada su me 2000. godine agenti FBI skinuli sa avionskog leta za Kubu, i odveli u Njujork, tražili su da priznam ko je me je obavestio da je u Koza Nostru ubačen Sami Bono, jer su tu informaciju mogli da imaju samo direktor FBI, državni tužilac i američki predsednik. FBI mi je nudila status zaštićenog svedoka i vilu na Floridi. Ništa nisam priznao, i Amerikanci su me oslobodili, pa sam se vratio u Beograd.“
- Tu te dočekala srpska policija. Kako da u Sablji uhapsi i tebe? pitao je Emir Kusturica.
„U Srbiji mnogi misle da sam ja mafijaš, jer su neki novinari tako pisali i jer me mnogi poistovećuju sa ovdašnjim kriminalcima. Srbija ima banditizam, koji je opasan, jer srpska mafija ima cilj da uništi srpsku državu i srpski narod. Najžalosnije je što je država, umesto da hvata te bandite, od mene u operaciji Sablja pokušala da napravi mafijaša. Uhapšen sam dan posle ubistva Zorana Đinđića, sa kojim sam mnogo puta ćaskao u bašti Lotos bara. Đinđić bi svratio na kafu. Jednom je naišao Legija, da valjda vidi šta radi Đinđić sa mnom, pa sam ga ja oterao. Uhapšen sam sa izgovorom da ugrožavam bezbednost zemlje, a islednici su me optuživali da sam prijatelj Željka Maksimovića Make i da imam informacije o ubistvu policijskog generala Boška Buhe. Navodno su imali dokaze da je Maka, kog sam znao petnaestak godina, sedeo u Lotos baru dan pre ubistva generala Buhe i valjda tu planirao to ubistvo, u vreme dok sam ja boravio u SAD. Tu suludu ideju je islednicima dao Vojislav Šešelj, koji je tvrdio da sam ja čovek Velje Ilića, koji mu pomaže da zajedno sa Vojom Koštunicom dođe na vlast. Tako je Šešelj preko mene hteo da ruši Velju Ilića. Samo su ponavljali pitanja da li sam ja sa Makom planirao ubistvo Boška Buhe, pa su proširili na generala Badžu, ministra Pavla Bulatovića i načelnika policije Vlahovića. To me iznerviralo pa sam pitao da li su oni kao komunistički izrodi ubili mog oca, rođake, prijatelje antikomuniste u emigraciji i prijatelje iz srpskog podezmlja, Gišku i Arkana? Tada su islednici ućutali. Pustili su me iz CZ, s potvrdom u kojoj je falsifikovan datum hapšenja da nisam kriv.“
„Prošlo je 16 godina od kako sam se iz Amerike vratio u Srbiju. Ne želim da se svetim zbog zločina koji su počinjeni mojoj porodici, jer sam se kao pravoslavac i član SOPO zavetovao da neću dozvoliti da udari Srbin na Srbina. To je moj način nacionalnog pomirenja potomaka četnika i partizana… Nisam se pokajao što sam se vratio kući, mada sam zatekao užasno loše stanje. Crna Gora će se odvojiti, ali se nadam bez novog rata. U Srbiji se podstiče anarhija, jer jedino preko nje naši političari mogu da vladaju. U SAD je Savet za nacionalnu bezbednost vrhovni vladar, a u Srbiji se s tom institucijom poigravaju jer ne postoji nacionalni interes. Imamo velike probleme sa otcepljenjem Crne Gore, sa odvajanjem Kosmeta i Vojvodine, koji mogu da nas uvedu u rat, a naša vlast se bavi progonom porodice Karić.“
„Razočaran sam u Ameriku, jer mi je kada sam pobegao iz Jugoslavije dala slobodu, a potom mi je, kada sam se vratio u Srbiju, oduzela. Bombardovala je moju zemlju i moj narod samo da bi dokazala da je neprikosnoveni vladar sveta.“
„Sa Brozom sam se sreo kao dečak, jer smo se deca četnika i deca ibeovaca igrala rata.“
„Mi antikomunisti, okupljeni oko Srpskog oslobodilačkog pokreta Otadžbina, obučavali smo se u tajnim kampovima za atentat na Josipa Broza. Moj pobratim Nikola Kavaja i ja smo vežbali snajpersko gađanje. Napravili smo paklenu mašinu, ali smo odustali od upotrebe. FBI nije imao dokaze da sam ja rukovao tim eksplozivom i sud me za to nije teretio. Da sam hteo mogao sam Tita da ubijem u Vašingtonu 1976. Ali, to nije bio interes Amerike, tako da je srpskoj emigraciji CIA preko jednog prijatelja bivšeg direktora Donovana poručila: Možete da ubijete Kardelja ili ambasadora Stanovnika, ali maršala Tita i generala Žeželja ne smete! Kako nisam pokazivao spremnost da poslušam savet CIA, ja sam uhapšen sa mojim kumom Nikolom Kavajom. Osuđen sam početkom sedamdesetih za terorizam i pripremu atentata na Tita, i to je jedina robija koju sam imao u Americi.”
“Amerika se sedamdesetih godina poigravala sa srpskim političkim emigrantima. Prvo nas je iza rata držala pod strogom kontrolom, a kada su umrli naši velikani u emigraciji Pupin, Tesla, Drašković, Jovanović, razvodnila je naš antikomunizam dovođenjem ekonomskih migranata iz Jugoslavije, koji nisu bili antikomunisti.“
„Kad je najveći američki prijatelj Tito 1980. godine umro, Amerika i CIA su se okrenuli Hrvatima, i sa njima izveli operaciju Oluja. Imam podatke da su neki naši iz Beograda dali tajno saglasnost Amerikancima da CIA i Pentagon izvedu tu operaciju. Naši su obećali Amerikancima 1995. godine da će u Srbiji da zbrinu sve srpske izbeglice iz Hrvatske i da će da podrže novu zagrebačku vlast. Vrh CIA danas štiti Radovana Karadžića, koji je bio lojalan Amerikancima i ispunio sva svoja obećanja, dok ga niži šefovi CIA traže.“
„U CZ-u sam boravio sa Radetom Bulatovićem, Acom Tomićem, Jovicom Stanišićem, Nebojšom Pavkovićem, Predragom Rankovićem Peconijem, Frenkijem Simatovićem, i Cecom. Svi smo se držali hrabro i dostojanstveno.“
Boško Radonjić se u Srbiju vratio 15. decembra 1990. Dočekali su ga Đorđe Božović Giška, Dana i Vuk Drašković, Milovan Đorić i Momo Kapor. Iako je u Službi državne bezbednosti bio zaveden kao politički emigrant i državni neprijatelj, služba ga nije dirala, jer je kako Boško Radonjić otkriva, od Jovice Stanišića dobila takvo naređenje.
„Nisam član nijedne stranke, ali sam nekako najbliži Novoj Srbiji i Velji Iliću.“
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:09 pm

Milomir Marić – Profil br. 48
Kao najznačajnijeg čoveka koga je upoznao, Boško Radonjić izdvaja profesora Džeralda Vinsenta Bula, koji je gradio najveći top na svetu za Sadama Huseina, zbog čega ga je 23. marta 1990. izraelski Mosad ubio u Briselu. Ostalo je nepoznato kakva je veza profesora Bula sa Boškom Radonjićem i SFR Jugoslavijom, gde je u fabrici “Vitez”, u Bosni, rađen top, koji je trebalo da pogađa ciljeve na 3.500 milja.
Bošku Radonjiću, dok je bio jedan od ključnih ljudi njujorške mafije, je američki general Trudo, koji je sa Mak Arturom ratovao u Koreji, a posle bio jedan od šefova vojnog intelidžensa, skrenuo pažnju da pripazi na bezbednost profesora Bula. Posle nekoliko godina, usred unosnih poslova u proizvodnji, izvozu oružja i izgradnji odbrambenih sistema za Sadama Huseina, irački predstavnici su obavestili jugoslovenski Generalštab da se na čelu američke korporacije profesora Bula nalazi Srbin, Boško Radonjić.
Boška Radonjića je amnestirao načelnik Generalštaba Petar Gračanin. Boško se još više zbližio sa svojim nesuđenim ubicama, i sa njihovim nalogodavcima iz Beograda. Početkom devedesetih, ugledni “Čikago tribjun” objavio je vest da je mafijaška porodica Gambino, preko Boška Radonjića, uložila u Slobodana Miloševića blizu milijardu dolara. Boško Radonjić negira da se ikada sastao sa Miloševićem, iako su ga svedoci viđali u njegovom kabinetu, ali niko nije saznao o čemu su pričali.
Boško ne priznaje da je on Miloševiću odao tajnu da mafija zapravo vlada svetom. Boško Radonjić je kancelariju u Njujorku imao u prestižnom Republikanskom klubu. U to vreme, ni džak cementa, niti kilogram gvožđa za armaturu, nije mogao da stigne na Menheten izvan kontrole mafije, koju je u tom poslu zastupao Boško Radonjić.
Bošku Radonjiću je poveren poverljivi posao sa profesorom Bulom, kad su na snagu stupali sporazumi sa Rusima iz programa SALT o kontroli trke u naoružavanju i embargu na izvoz oružja u krizna područja, što ne bi moglo da kompromituje SAD, njene sporazume i ravnotežu snaga u svetu. Izrael je od početka bio u toku sa otkrićima profesora Bula. Nekoliko puta je profesor Bul boravio tajno u Jugoslaviji, lečeći se od udara dotle nepoznatog oružja kojim tajne službe deluju na genijalne naučnike na pragu epohalnih otkrića u naoružanju.
Od Krcuna je prvi put čuo da Tita neizostavno treba ubiti. On je pijan govorio: “Druže Tito, mnogo te volim! Ali, voleo bih te još više – da si Srbin!”
Prijatelj iz detinjstva Milovan Đorić, poveo ga je u Maribor na pripreme za utakmicu Crvene zvezde u Gracu protiv “Austrije”. Dragan Džajić je Arnejčića zamolio da Boška Radonjića preveze preko granice. Nije morao da ilegalno beži, jer je i tada imao legalni pasoš.
Pre nego što je upoznao Džona Gotija, Boško Radonjić je prvo postao šef irske mafije “Vesties”. Nametnuo se kao vrstan pomiritelj i diplomata.
„Igrom slučaja, upoznao sam šefa irske mafije Edija Kaminskog. Zvali su ga Edi Bučer, jer je svoje protivnike kasapio nožem. Ubrzo smo se sprijateljili. Edi je ubijen u obračunu između irske i italijanske mafije. Ista sudbina je ubrzo zadesila i njegovog naslednika Mark Splejna. A novi kum Džon Kunin, inače jedan od mojih najboljih prijatelja, osuđen je na 75 godina robije. Pred odlazak u zatvor, pozvao me je i postavio za šefa irske mafije u Njujorku. A kako je za Kuma italijanske mafije došao Džon Goti, predložio sam mu da bratski sarađujemo… „Umeli smo, u slučaju potrebe, i da otmemo čoveka na sred otmene Pete avenije, ispred luksuzne robne kuće. Razvijemo tepih, brzo ga smotamo, i pred prolaznicima ubacimo u gepek… „Za vreme jednog suđenja Gotiju, ženi – državnom tužiocu smo namestili tipa, koji je izdržavao višegodišnju kaznu, tobože da bi joj ocinkario Džana. A ona je upala u zamku. Tražio je da mu ona pokloni svoje gaćice, da ga u zatvoru želja mine, a on se posle na sudu pojavio kao svedok optužbe i pred porotom pokazao gaćice tužioca.“ Đulijano je okrivio Boška Radonjića da je svog venčanog kuma Džordža Pejpa, koji je bio član Porote, potplatio sa 60.000 dolara.
Boško Radonjić je u Americi imao tokom 20 godina boravka i svoju paralelnu priču. On nikad nije hapšen kao mafijaš, mada je bilo sumnjivo što su ubice Pola Kastelana nosili na glavi karakteristične ruske kape. Žao mu je što Nikolu Kavaju nije uspeo da nagovori da otetim avionom produži prema Moskvi, pa da Amerikanci od Rusa moraju da traže da ga izruče: „Tako bi srpska stvar postala i predmet spora između Istoka i Zapada!“ FBI je tada konstruisao priču da Nikola Kavaja (iako je kao komandos učestvovao u američkom iskcravanju u Zalivu svinja, na Kubi, i u poteri za Če Gevarom u Boliviji), u stvari pripada SMERŠ (“Smrt špijunima”), specijalnoj sovjetskoj jedinici za likvidacije po svetu, formiranoj u vreme Staljina. Činjenica je da je Kavaja, pre bekstva na Zapad, u Jugoslaviji bio uhapšen kao ibeovac. Članovi srpske emigrantske organizacije “Sopo”, i Boško Radonjić, proglašeni su za “crnorukaše”, od kojih su neki, kao Mustafa Golubić, stvarno i bili Staljinovi egzekutori.
„Znao sam da bivši predsednik Karter izveštaj lično podnosi predsedniku Klintonu i da je to prilika da se čuju srpski argumenti bez posredništva administracije, koja nam nije bila naklonjena.“ Poseta Kartera Karadžiću uplašila je Slobodana Miloševića nagodbe bosanskih Srba mimo njega, pa se sa Ričardom Holbrukom izborio da zastupa sve Srbe, a da Karadžić bude isključen iz političkog života. Boško nikada nije krio da mu je Radovan Karadžić idol[67].

Velimir Ilić u emisiji “Kažiprst”, 3. aprila 2003. (Brankica Stanković)
Ilić: „Ja nemam nikakve veze sa Boškom, nikakav posao nikada nismo radili, niti u bilo kakvom poslu bili. Boško Radonjić je čovek koga smo mi ovde znali.“
„Restoran gde je ručao Legija, gde je ručao Jovica Stanišić kad je dolazio, ko je sve sedeo. Taj moj rođak je valjda sedeo u restoranu u kom je bio Jovica Stanišić, slučajno, jer je Emir Kusturica snimao film i Stanišić je navratio da poseti Kusturicu. Ja sam čuo za tu posetu ali nisam nikada uživo video Jovicu Stanišića, ni Milorada Lukovića Legiju.”
B92: U istrazi ubistva Zorana Đinđića među prvima je uhapšen Vaš savetnik za bezbednost, Boško Radonjić.
Ilić: „Nikad nisam imao savetnika za bezbednost, niti je Boško Radonjić bio moj savetnik. Boško Radonjić je u Čačku završio školu. Popili smo piće i to je bio jedini kontakt.”
B92: Nije bio u vašoj stranci?
Ilić: „Dok smo bili opozicija… Boško se pojavljivao na mitinzima… Inače on je kum Kavaje…”
B92: Koji je takođe šef irske mafije u Americi i jedan od ključnih ljudi…
Ilić: „Ko, Boško? Pa nisam se samo ja družio sa njim, družili su se svi.”
B92: A otkud priča da je on Vaš savetnik za bezbednost?
Ilić: „Jedino što su Boškovi momci čuvali parking, pošto ispred naše stranke nema parkirališta.”
B92: A jesu li Vam skrenuli pažnju da je Sredoje Šljukić Šljuka bio kriminalac?
Ilić: „Ja sam Šljukića samo jednom u životu video. Našli su snimak da je bio na jednom mitingu. Jednom sam ga video u prostorijama Demokratskog centra posle 5. oktobra, kada je došao u društvu Boška Buhe, kome je doneo trenerku da se presvuče, i tad sam se samo pozdravio sa njim jer je u njegovom društvu bio jedan moj zemljak iz Čačka.”
B92: Kada je pokrenuto pitanje da li je Sredoje Šljukić Šljuka bio član Vaše stranke, na Televiziji Čačak, Vi ste se uključili u program, i tada ste novinare i urednike Televizije nazvali šusterima i babicama koje ćete lično oterati da čuvaju ovce?
Ilić: „Informacija da je Sredoje Šljukić član Nove Srbije objavljena je, mislim, u ‘Nacionalu’.“

NIKOLA KAVAJA pušten je 1995. iz zatvora u Luizijani, a ubrzo je deportovan. Posle toga, proglašen je za američkog neprijatelja broj jedan.
U Srbiju se vratio krajem 1997. godine. Suprotno očekivanjima, od čoveka koji se celog svog života borio protiv komunista, Kavaja je ubrzo postao obožavalac “lika i dela” Slobodana Miloševića. Možda i zato svega godinu dana posle povratka u Srbiju, od tadašnjeg režima je dobio stan u beogradskom naselju Medaković.
U proleće 1998. godine, u Pivi, u Crnoj Gori, formirao je kamp “Bataljon smrti” za obuku srpskih dobrovoljaca i komandosa za borbu protiv albanskih terorista na Kosovu, i za suprotstavljanje kopnenim snagama NATO. Koliko je poznato, ovaj “bataljon” nije dobio dozvolu od Miloševićeve vlasti za učešće u operacijama u južnoj pokrajini. Ostala je tajna koliko je srpskih dobrovoljaca prošlo kroz ovaj kamp, po čijem je odobrenju radio i da li su neki od polaznika izvodili i samostalne terorističko-mafijaške akcije.

Masoni tražili da ubijem Tita (Predrag Stojković – Broj 616)
- Šest jugoslovenskih diplomatskih misija je dignuto u vazduh u roku od nekoliko sekundi. Od Los Anđelesa do Vankuvera i Njujorka, a da se ne otkrije.
* Jesu li Srbi vama bili zahvalni tamo u Americi?
- Da li se pitate kako sam ja oteo avion? Boško Radonjić mi je predložio da pobegnem u Rusiju i nasamarim Ameriku. Nisam pristao jer sam se decenijama po svetu borio za interese Amerike.
*Koje smislio plan akcije?
- Pop Kajević. Prvo smo hteli da tražimo da se iz jugoslovenskog zatvora puste Đuro Đurović, Milovan Đilas i još jedan. Posle je 1978. Stoiljko Kajević hteo da uzmemo avion i da pikiramo u zgradu CK SKJ u Beogradu kao simbol Titove moći. Nije hteo da izađe iz zatvora i da mi se pridruži. Akcija je propala, jer je on trebalo da mi pokaže gde je CK, koji je izgrađen posle mog bekstva iz zemlje. Komunista se nisam bojao. Ja potičem iz partizanske porodice, bio sam u vojnoj akademiji, od 1941. do 1944. bio sam u zatvoru u Albaniji (interniran od Italijana), sa osam godina. Otac mi je bio žandarmerijski narednik u Metohiji. Sva braća su mi otišla u partizane, i sestra. TrojIca su poginula. Neću da napadam Kajevića što je ispao kukavica. Bili smo 7-8 puta zajedno. Dizali smo u vazduh jugoslovenska diplomatska predstavništva.
- Došao sam po dekretu predsednika Kenedija u Ameriku 1961. godine. Radio sam i u obezbeđenju Kenedija, ubijen je na 120 metara od mene, ali sam se radovao. To je prvi
predsednik SAD koji je u Beloj kući primio Josipa Broza Tita!
* Od bekstva u Austriju, do odlaska u Ameriku šta ste sve radili?
- Uglavnom za CIA.
* Kako ste dokazali da niste ubačeni ruski agent?
- Samo akcijama u Nemačkoj, Austriji, prva je bila napad na jugoslovenske turiste. Mlad sam upao u osinjak špijuna – Predrag Radojković, Dražin komandant, general Kovačević, pukovnik Dragiša Bojović, Jakov Dragović… Čuvao sam kralja Petra po naređenju Amerikanaca. U Evropi, svuda gde je išao službeno, kada je posećivao izbegličke kampove. Samo sam ja 11 meseci vukao CIA za nos. Kljukao je lažnim podacima o Istočnom bloku. Bio sam zadužen za Austriju, Nemačku i Italiju.
* Gde ste se sve borili protiv komunizma?
- U Zapadnoj Evropi, u Africi kao legionar, posle u Južnoj Americi i SAD. Ja sam rusofil, kao i svaki Srbin iz Crne Gore. Da je komunizam bio u Nemačkoj, Engleskoj ili Americi nijedan Srbin ne bi otišao u komuniste!
* Ko je vama bio neposredno šef?
- Amerikanac u SAD i u Evropi. Za CIA su uglavnom radili stranci. Do 1961. bio sam u Čadu, Kongu, Južnoafričkoj republici… Onda je JFK tražio 24 legionara i otišli smo u “Zaliv svinja”.
* Da li vam je bilo žao što ste nekoga likvidirali?
- Ne. Izveo sam 28 akcija po naređenju. Poslednju 29. akciju sam svojevoljno izveo – otmicu dva američka aviona.
* Kakav je sada vaš odnos prema Titu, da li ste promenili mišljenje?
- Ne. Kavaje su dale 27 boraca u partizanima, nijednog u četnicima, a 1948. godine sam uhapšen sa tri rođena brata i poslat na Goli otok. Tri brata su mi poginula u ratu. Prvo su nam svakog dana komesari na političkoj nastavi u vojnoj školi pričali, da će Staljin da živi 300 godina, te kukuruz je u Rusiji ovoliki. Kada je doneta Rezolucija Informbiroa, sve je odjedamput bilo obrnuto. Do 1949. nisam bio protiv Tita, bio sam pitomac u vojnoj školi, do trenutka kada sam došao kući i zatekao majku kako plače, jer su mi udbaši odveli brata.
* Ko vas je povezao sa Boškom Radonjićem, tada jednim od šefova njujorške mafije?
- Ivo Lazarević. Da ga nisam upoznao, nikada on ne bi pao u zatvor. Zbog federalnog prekršaja, a sa federalnim sudovima nema šale, nemoguće ih je potkupiti. Sa Ivom sam sarađivao i ranije. Jednom me je zamolio da ubijemo Mladena Mlađenovića (bivši šef jugoslovenske obaveštajne službe, prešao iz Grčke u SAD), ali sam to odbio. Odmah bi ga ja skinuo, ali morao sam da pitam “pretpostavljene” (CIA). Ivo nije govorio kada je Mladen bio na položaju, već kada je dobio azil od SAD i ispričao sve šta je imao! Ako ga ubiješ – radiš posao koji UDB ne može. Ivo Lazarević je bio je šofer čoveku koji je doveo Lenjina na vlast u Rusiju – Rotšildu.
U početku Boško Radonjić je radio na parkingu na Osmoj aveniji, čiji je vlasnik bio generalštabni kapetan prve klase Aco Obradović. Uspeo je preko žene Karin, čiji je otac držao “odnošenje smeća” na Menhetenu, na šta je mafija imala tapiju.
Boška sam ja ubacio u CIA, a Boško ih je odmah sve potkupio.
* Ko je stajao iza Nikole Kavaje?
- Par ludaka, SOPO i neki organi unutar CIA. Za Amerikance sam radio od 1957. do 1971. Posle za Kubance, u okviru organizacije “Omega 7”, protiv Kastra, Aljendea,… Najmanje 100 puta sam stavio svoj život “u torbu” za Amerikance! Ja sam bio zadužen za oružje, za snabdevanje SOPO na teritoriji Kanade i Južne Amerike.

Mileta Miljanić, zvani Majk, najveći diler droge u Evropi, uhapšen je 10. januara 2004. godine u Švajcarskoj. Za Miljanićem je raspisana poternica Interpol zbog sumnje da je organizovao prebacivanje 114 kg kokaina iz Južne Amerike u Atinu. Ima dvojno državljanstvo – američko i naše. Bio je blizak Voji Raičeviću Amerikancu, Bošku Radonjiću i Željku Maksimoviću Maki.
Na konferenciji za novinare lider SRS, Vojislav Šešelj, tvrdio je da su Jovica Stanišić i ljudi iz državne bezbednosti početkom 90-ih formirali grupu ljudi koji su došli iz Amerike, među kojima su Boško Radonjić i Voja Raičević. Prema Šešeljevoj tvrdnji, ova grupa je formirala odrede smrti. Šešelj je obelodanio i da su u Radonjićevom restoranu “Lotos bar”, Miljanićev prijatelj, Željko Maksimović Maka i Nikola Maljković planirali ubijistvo generala policije Boška Buhe.
21. marta 2003. MUP Srbije je saopštio da su, tokom istrage ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, kod jednog broja članova organizovanih kriminalnih grupa pronađene legitimacije Nezavisnog sindikata policije, koji je registrovan kao udruženje građana. Dodaje Te legitimacije bile su istog oblika kao službene legitimacije ovlašćenih službenih lica MUP.
“Pojedini članovi kriminalnih grupa su legitimacije Nezavisnog sindikata policije zloupotrebljavali za legitimisanje građana, ulaženje u stanove i vršenje krivičnih dela, dovodeći građane u zabludu da se radi o pripadnicima MUP”, navodi se saopštenju MUP, kao i da su članovi i donatori Nezavisnog sindikata policije Novak Buha, Boško Radonjić, Dejan Pitulić… i drugi[68].
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:10 pm

17.04.2003. (Srboljub Bogdanović – NIN)
Sadržaji prisluškivanog razgovora Aleksandra Tijanića, savetnika predsednika SRJ Vojislava Koštunice, sa Boškom Radonjićem, čovekom “bogate prošlosti”, zbog koje je bio prisluškivan, sadrži neke političke instrukcije Radonjiću, a, u istom razgovoru, i Velimiru Iliću, s obzirom da se razgovor vodi u jesen 2002. godine[69].

Veze Legije i Čačka (“Kažiprst” Radija B92, 23. maja 2003. Daniel Bukumirović)
Dok su širom Srbije lokalne policije pronalazile kilograme heriona, oružje i hapsile kriminalce, u Čačku je akcija imala i drugu dimenziju: Zvezdan Jovanović, koji optužen za ubistvo Zorana Đinđića, iz Čačka je, u njegovoj kući pronađeno je oružje. U selu nadomak ovog grada pronađen je automobil Ljiljane Buhe. Nedelju dana pre atentata na srpskog premijera u gradu su viđeni Legija, Jovica Stanišić i Boško Radonjić, što je bio razlog da u Čačak dođu inspektori iz Beograda. Glavna su hapšenja četvorice lokalnih biznismena – vlasnika preduzeća ”Auto Čačak” Milenka Kostića, suvlasnika benzinske pupme ”Leonardo” Zorana Bojovića, vlasnika ”Laki auto trade” Miladina Lazovića, i Strahinje Ilića (Bane Svinjar). Bane Svinjar je jedan od osnivača SPO, a kasnije i Nove Srbije, prijatelj pokojnog Giške, Zvonka Osmajlića i mnogih boraca za “srpsku stvar”… Otkud to da je Legija dolazio baš u Čačak, večeravao tamo gde je večeravao, sa ljudima sa kojima je bio, otkud to da su roditelji ubice premijera Čačani, otkud auto gospođe Čume tu na periferiji, i otkud to da je u Čačak morala da dođe specijalna jedinica da bi neku istragu sprovodila, nije mogao to da radi čačanski SUP. Otkud svi ti ljudi i kako se predsednik Opštine slučajno viđa sa Radonjićem, general Pavković nije silazio s lokalne televizije, poklanjao mu je trofejno oružje, prethodno je pričao da ga proganja ta ista vojska. General Lazarević je dolazio na promociju knjige novinara Drecuna, gde su se ljudi zaklinjali da će vratiti Kosovo…
Strahinja Ilić: „Ja sam uhapšen jer sam večerao sa Emirom Kusturicom. Jovicu Stanišića nikada nisam video s njim, ni Legiju nisam video, nisam video ni Puza, koji je bio general policije. To su priče, pitali su me gde se krije Karadžić, kad sam video Legiju, gde je Veljo, s kim od njih se viđao… Oko ubistva gospodina Đinđića, ja sam im rekao da vide među onima koji su ga nosili.”
Velimir Ilić o Spasojeviću: „Dušana Spasojevića nisam poznavao. Znam da su na bini bili funkcioneri Demokratske stranke Srbije. Van politike, stajala je na bini Olivera Katarina, moja prijateljica, i ja sam je zamolio da bude sa nama na bini.”
O Bošku Radonjiću, koji je uhapšen tokom vanrednog stanja, Velimir Ilić je rekao: „Normalno da smo se pozdravili sto puta i sedeli u Lotos baru. Sa Boškom su se svi družili kad su odlazili u Ameriku pošto je on vodio emigraciju. Ja sam ga viđao kao i svi ostali.”
B92: On se sada povezuje sa ozbiljnim međunarodnim kriminalom?
Ilić: „Ja ne znam šta je on radio napolju, ali znam da se on dobro poznavao sa ministrom policije i sa prethodnim ministrima policije, i sa čelnicima državne bezbednosti i prethodne i današnje. Boško je sa mnom bio na ‘zdravo – zdravo’. Mi nikada nismo imali nikakav poslovni kontakt…”

Petar Milatović, urednik ISTINE, Beč, 15. jun 2007.
„Nikola, izvukao sam te iz anonimnosti 1991. godine i lansirao te kao mit kod Srba sa publicističkim delom “Lov na Tita” u izdanju beogradskog izdavača ”Dosije” koje sam priredio za štampu sa podnaslovom ”Ispovest srpskog komandosa Kavaje”.
Pojavu knjige ”Lov na Tita” pokušavao je da spreči Vuk Drašković šest meseci posle početka štampanja, da bi kasnije pokušao na tvom primeru da politički profitira. Draškovićev pokušaj zabrane štampanja bio je bezuspešan, kao i sve čega se dohvatio Vuk Drašković, partizanski sin i bivši komunistički pisar kod Špiljka. Knjiga o tebi, koju sam pripremio, pojavila se 1991. godine i štampana je u požarevačkoj štampariji ”Prosveta”, izdavač je ”Dosije” iz Beograda, glavni i odgovorni urednik je Veljko Topalović, a ja sam priređivač. Izdavač mi je uručio određen broj primeraka po Zakonu o izdavaštvu i ja sam dobijene primerke redovno poklanjao Srbima koji su iz Otadžbine dolazili kod mene da mi se zahvale što sam javnosti otkrio Nikolu Kavaju.
Pokrenuo sam 1991. godine peticiju za oslobađanje Nikole Kavaje iz američkog zatvora. Tu peticiju je potpisalo 450.000 Srba, dok su režimski mediji obmanjivali javnost da je tu peticiju potpisalo 3,5 miliona Srba, što je laž!
Posle pojave LOV NA TITA stvoren je mit o tebi kod Srba. Posle nekoliko godina, ti si pušten iz američkog zatvora, došao si u Srbiju i već 10 godina nisi našao za shodno da okreneš moj telefonski broj. Iz Novog Alaktraza pisao si mi zahvalne panegirike, nazivajuće me serdarom, vojvodom, junakom i tako dalje, što sam ja i tada prezirao!
Posle tvog dolaska u otadžbinu ti si se osilio i zaboravio si na svog dobrotvora koga si počeo sramno da ogovaraš! Nisam serdar, ni vojvoda, ali jesam principijelan čovek da ti saopštin istinu oči: prevrtljivi ljigavče, ne izlazi mi na oči kad si potrošio 10 godina da izbegneš susret sa mnom koji sam od tebe stvorio mit i kako sam stvorio mit o ništačoveku čvrsto sam rešen da ga srušim i zatražim od srpskog naroda da mi javno sudi zbog moje nepromišljenosti koju si ti materijalistički zloupotrebio meni iza leđa, šepureći se nepostojećim!
Došavši u Beograd dobio si stan od Draškovićevog SPO, da bi taj stan prodao i sada ogovaraš ljigavog Vuka Draškovića, koga si hvalio kada te kupio sa jednim bednim stanom, što dovoljno govori o tebi samom.
Osnovni razlog što ti pišem jeste tvoja laž da ti dugujem knjige. Tu laž podlo širiš meni iza leđa po srpskim zemljama gde te pozovu da ti daju besplatan ručak. O kakvim knjigama, besramniče, govoriš? Je li o primercima koje je izdavač ”Dosije” meni dao po Zakonu o izdavaštvu kao priređivaču dela Lov na Tita, a te primerke poklanjao sam Srbima koji su kod mene dolazili da mi se zahvale što sam otkrio Nikolu Kavaju i stvorio mit od njega? Ako je tako trebaš da se stidiš! Poslao si kod mene u Beč jednu zamlatu pre 8 godina i tom komadu budale sam poklonio komplet mojih knjiga da ti odnese. Kasnije si poslao kod mene bivšeg Brozovog policajca Vlastimira Cekića koji je zloupotrebio gostoprimstvo.
Došao si iz američkog zatvora Novi Alkatraz kao novostvoreni mit kod Srba. Umesto da si me poslušao odao si se vašarskom srbovanju, i služiš kao klovn za uveseljavanje od jedne do druge besplatne trpeze jer si nesposoban da za sebe zaradiš osnovnu egzisteniciju!
Izneverio si plan da staneš na čelo srpskih patriota. Nisi imao kuraži, niti potencijala jer si najobičnija puna praznina! Umesto toga dočekao si da zavisiš ko će ti udeliti milostinju. Da si slušao onoga ko je od tebe stvorio mit, ti bi danas imao svoju vilu, svoje šofere, svoje ađutante, bio bi na čelu srpske nacionalne armije. Nisi ti za to! Ti si samo za ono što danas jesi. Umesto lovca na Tita ti si postao najobičniji ulovljeni lovac koji se sam ulovio u vlastitim lovačkim pričama! Da nije tako ti bi danas umesto Broza, čiji si pilot bio, ulovio nekoga od belosvetskih protuva koje su bombardovale srpske zemlje 1995. i 1999. godine i koji sada pohode Beograd kao svoje spavaće sobe zahvaljujući nacionalnom štetočinstvu i političkom diletantizmu haških janičara koji vode američku, nemačku, vatikansku i Bog te pita koju sve politiku umesto srpske. Ti si se odlično uklopio u tu tragikomediju. Srbuješ na piknicima u dubokoj pozadini, a zlotovori ti pred tvojim očima otimaju zavičaj – Kosovo i Metohiju, najsvetiju srpsku tapiju! Istovremeno, okrivljuješ mene što sam kao priređivač knjige o tebi pod naslovom LOV NA TITA dobio od izdavača određen broj primeraka po Zakonu o izdavačkoj delatnosti.
Zaista je duboka tvoja plitkoća Nikola, pa imajući u vidu činjenicu da je tako, nemam nameru da gubim vreme sa intelektualnim pigmejcem i moralnim liliputancem, ali ti viteški unapred kažem: kako sam stvorio mit o tebi, tako ću ga i raskrinkati! Ti znaš da ja imam snage i odlučnosti za to, jer to se dokazalo na stazi moje dosledne borbe protiv antisrpskog kontinuiteta titoizma, slobizma, dosizma i aktuelnog grabizma!“

Kao i u ekonomskoj, i u sferi paralelne bezbednosti mora da postoji kanal prohodnosti.

SAŠA VUJKO, je nepoznat javnosti ali se pojavljuje u sferama u kojima ga nije za očekivati. U potrazi za članovima grupe koja je organizovala ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića i opsežnoj akciji “Sablja” protiv organizovanog kriminala policija je u pritvoru zadržala više od 50 vođa i članova sedam najvećih mafijaških klanova, saopšteno je u srpskoj vladi. Iz “Grupe Amerika” u pritvoru su Veselin Raičević zvani Meda, Mileta Miljanić i Saša Vujko,

Agropromet AD Kruševac, Delatnost: prodaja delova, pribora za motorna vozila
Zavisna društva: Agroineks DOO Kruševac
Broj akcionara na dan 31.12.2006.godine – 625, a najveći akcionar je: Bujković Nenad
Upravni odbor
Bujković Nenad, Budva Diplomirani pravnik 132179
Petković Zoran, Niš Ekonomista, direktor ”M-C group”
Petrović Milorad, Kruševac Diplomirani inženjer mašinstva, penzioner
Marinković Jugoslav, Kruševac, Ekonomski tehničar, direktor Agroineks doo Kruševac 86
Saša Vujko, Beograd doktor nauka Sekretarijat za antiterorizam
Revizor finansijskog izveštaj: SRBO AUDIT, d.o.o Beograd,Balkanska 40/15
U Kruševcu, 13.08.2007.godine Generalni direktor, Tatjana Cerović,dipl.ing.maš.

Član IBSSA
Centar za anti-terorizam i mir u svetu (CCTWP), Nikole Đurkovića 24, Beograd
Direktor : Vojislav Milošević
Izvršni direktor: Predrag Martinović
Stručnjaci Centra :
prof. Dragan Simeunović;
Mr.Filip Milošević
Analitičar Centra: Tomislav Kresović

“Red vitezova” koji postoji u našoj zemlji zove se „ Pro Concordatia Populorum” („Za slogu među narodima”), na prvi pogled podseća na građansku verziju Malteških vitezova. Ustanovljen je 1961. u SAD, navodno, od strane jednog veterana vijetnamskog rata koga su spasili Vijetnamci uprkos tome što su se borili na suprotnim stranama. Prof. dr Fronz, prenosi red iz Amerike u Evropu, u Austriju, odakle red širi delatnost. Od tada, sa crvenim malteškim krstom na grudima, koji je znak ovog reda, potpomažu zbližavanju naroda bez obzira na verske, rasne i nacionalne razlike, jer su upravo one uzrokovale silna stradanja.
Viteški redovi funkcionišu kao „udruženja građana” sa autonomnom upravom u svojim zemljama koju čini rukovodstvo reda i skupština. Kao takvi nalaze se u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Mađarskoj, Srbiji i dr. Unutar zemlje red ima svoje rukovodstvo, koje se sastoji od „Generalnog Prefekta”, „Prefekata”, „Majora”, „Juristicijara” i „Rizničara”. Generalnog Prefekta”, koji je najviši čin na nivou bratstva zemlje, biraju članovi u skupštini. „Generalna Prefektura” u našoj zemlji, osnovana 2003. na Fruškoj Gori, podeljena je na tri „Prefekture”: Beograd (2002.), Vojvodina (2004.) i Niš (2005.). Sve funkcioniše po načelima drevnih viteških bratstava. Mogućnost prijema u red dobijaju ugledne, visokomoralne osobe sa profesijom i ličnim težnjama koje se ne kose sa osnovnim načelima reda. Na inauguracijama i na ostalim ceremonijama neposredno učestvuje „Veliki Majstor”. Pristupnicu potpisuju dve osobe koje su članovi reda, a od novog člana se očekuje, po pravilu, da u roku od šest meseci predloži nekog za pristupanje redu.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:11 pm

Generalni Prefekt” SCG, je Aleksandar Vojnović. Po zanimanju saobraćajni inženjer, projektant aerodroma sa zavidnim brojem projekata iza sebe, redu pristupa 2001. godine u Segedinu. Danas nosi najviši čin na nivou reda naše zemlje, pa je bio i „domaćin” beogradskog okupljanja. Na beogradskom skupu potpisana je konvencija o formiranju Međunarodne asocijacije redova, koja će se registrovati u Strazburu, a između vitezova Srbije, Rusije, Mađarske, Bugarske i Rumunije. Asocijacija je otvorena za prefekture drugih zemalja, a otvoreno pismo je već poslato Austriji, koja, zajedno sa Nemačkom, treba da bude sledeća, dok Slovaci i Ukrajinci formiraju svoje prefekture. Ovom konvencijom se preko zajedničkog statuta regulišu i međusobni odnosi bratstava, uzajamno pomaganje, podrška, te se utvrđuju diplomatski i kulturni odnosi.
Nedeljko Gardašević je postavljen za „Velikog Majstora”, a Ursula Fronz za „Prvu Damu”. Oni, sa „Velikim Kancelarom” Andrejom Šlajningom, „Juristicijarom” Albertom Almošem, „Rizničarom” iz Bugarske (koji nije imenovan) čine vrhovno rukovodstvo Međunarodne asocijacije Viteških redova Srbije i Crne Gore, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Rusije.
Red „Pro Concordatia Populorum” bio je organizator ceremonije u Segedinu 2002. kada sam primljen u članstvo. Sledeće godine organizovali smo Udruženje građana koje je postalo prefektura Beograda prema terminologiji koju koristimo u viteškom redu. Naredne godine smo dobili status Generalne prefekture Srbije i Crne Gore. Kasnije su formirane još dve prefekture, Vojvodina i Niš. Kada sam izabran za Predsednika Udruženja građana, registrovanog u Ministarstvu Pravde Srbije i Crne Gore, stekli su se uslovi da budem unapređen, od strane tadašnjeg Velikog Majstora, u Prefekta Beograda, a zatim 2004 godine i u Glavnog Prefekta Srbije i Crne Gore. Ovu terminologiju smo uneli u izmene i dopune našeg Statuta.
Vitezovi SCG primili su Ljiljanu Mihajlović, koja se vratila posle četrdeset godina provedenih u Parizu. Vođena očevim idejama da sve čega imaju previše treba podeliti s drugima, svoj humanitarni rad započinje 1992. godine. Tada, od apoteke predviđene za rušenje, otkupljuje lekove u vrednosti od 264.000 franaka, s namerom da ih prosledi kao pomoć Srbiji. S obzirom na sankcije, koje su tada bile na snazi, bila je prinuđena da direktno od Ujedinjenih Nacija zatraži odobrenje za prenos medikamenata u Srbiju. Dokument je stigao posle tri dana, a veliku podršku imala je u francuskim vozačima koji su vozili o svom trošku kao humanitarci. Odeljenju gerijatrije, gradske bolnice na Zvezdari, tada, odlazi 90% ukupne pomoći, a porodilištu u Narodnog Fronta je doniran jedan klima uređaj. Ukupna vrednost njenih donacija Srbiji, od 1992. do danas, iznosi preko pola miliona fracuskih franaka. U Francuskoj je 1995. donirala tamošnje vitezove, a dvadeset godina unazad je darodavac fonda „Mala sirota braća” koji vodi brigu o deci poginulih policajaca i napuštenoj.
Zalaganjem njenog sina Patrika, umetnici iz Srbije prisutni su na Božićnoj izložbi u Luvru. Ovaj događaj ima tradiciju od 146 godina, pod pokroviteljstvom predsednika Francuske i ministra za kulturu. Svake godine učestvuje preko tri stotine umetnika uz raznih zemalja. Naši predstavnici vođeni su šefom delegacije Patrikom Mihajlovićem i Zoricom Đorđević („Comandeur” reda „Pro Concordatia…”), 2004. i 2005. i 2006. godine.

Jedna od najspektakularnijih krađa se desila početkom 98. godine kada su ukradene litografija Marka Šagla (Revolucija), dve litografije Pabla Pikasa (Majka s detetom i Golub mira), serigrafija Salvadora Dalija i ulje na platnu Renata Gutuza. Posle mesec dana slike su pronađene, a za krađu su optuženi Duško Mijanović radnik obezbeđenja Narodnog muzeja i Nedeljko Gardašević. Krađa ovih slika nije bila naručena, već su Mijanović i Gardašević došli na ideju da slike prodaju van Jugoslavije. Oba su osuđena na po tri i po godine zatvora.

Aprila 2008. članovi mađarske sekcije IBSSA, koji su takođe vitezovi Reda Svetog Đorđa primili su svoja pisma o imenovanju u Veće Reda Svetog Đorđa. međunarodni nivo događaja bio je kroz prisustvo viteza Saše Vujka i njegove supruge, Velikog priora Srbije Međunarodnog viteškog reda Svetog Đorđa, koji je takođe član IBSSA

U ILI VAN MREŽE – OTPOR

Ispred Pravnog i Elektrotehničkog fakulteta aktivisti studentske organizacije “Otpor” delili su fotokopije zaplenjenog broja DT. Na zboru studenata Pravnog fakulteta, studenti su čitali tekstove iz DT koji se odnose na Univerzitet i akcije “Otpor”. Organizacija “Otpor” nastaviće sa deljenjem DT dok list ne počne ponovo da izlazi.

Komentar Tirketa povodom hapšenja 4 aktivista grupe “Otpor” zbog ispisivanja parola:
„Jedna od studentkinja koje robijaju zbog pisanja grafita cerka je mog prijatelja, inace svetski poznatog umetnika. Znaci: dete je iz bolje kuce. A zna se sta sleduje kada devojke iz dobrih kuca stanu u red za bukagije. Mislim da se to sto sleduje zove revolucija.“
A kako se zove to kada nečiji sin odluči da napravi najveću diskoteku na Balkanu i to od narodnih para? Tirke misli da zato što je u pitanju kćerka jednog njegovog prijatelja, pretpostavljam imućnijeg, da to znači da je revolucija na pomolu. Neće biti! Revolucija počinje onda kada bunt zahvati široke narodne mase. Prema izjavama članova “Otpor”-a jedino se nešto dešava na ETF. Početak rada grupe obećava ali je konačni cilj daleko.
„Tako mi je, ovih dana, dopao u ruke jedan nemački dokumentarni film snimljen pre tri decenije. Tema filma je avangardna jugoslovenska umetnost. U filmu se pojavljuju Kiš, Pekić, Šejka, Mira Trailović, Prele, Žilnik, Milja Vujanović i moja malenkost. Postoji tu i čuvena scena kad Stevo Žigon govori Robespjerov tekst iz drame “Dantonova smrt”, u dvoristu Kapetan-Mišinog zdanja.“
Stevo Žigon se naročito istakao izjavama podrške Slobodanu Miloševiću. Sve su to ljudske nule koje su umišljale da su buntovnici a ustvari su branili Tita i njegovu diktatoru. Svi su se obogatili preko svake mere, najeli i napili.
„Nemački autor je umetničku avangardu tadašnje Jugoslavije povezao sa studentskom revolucijom iz 1968. godine. Bio je to trenutak kada sam, poput mnogih drugih, propustio da odem u zatvor.“
Bolje je bilo godinama visiti na RTB i uređivati “Politiku” nego ići u zatvor.
„Prava je istina da nisu hteli da nas prime.“
Ondašnji režim nije davao ni pet para za tobožnje revolucionare. Kakvi revolucionari takva reakcija vlasti. Režim koji je škrtario sa zatvorom nestao je na đubrištu istorije. Zemlja se raspala u krvi i plamenu. To su godine koje su pojeli skakavci. Zato je prirodno da današnja deca, posebno bivših “revolucionara” odlaze u Padinjak. Bila je to žešća revolucija. Ljudi su se bunili da bi zauzeli položaje crvenih funkcionera i nastavili sa istom praksom. Pravi revolucionari su završili sa zatvorskim presudama, sa metkom u potiljku, kao azilanti. Ološ je ostao i obukao crveno odelo i stavio Titovku na glavu. Ovaj će im režim po tom pitanju rado izlaziti u susret. Samo što od toga neće biti nove avangardne umetnosti. Oni koji su osuđeni da se bore grafitima znaju da je sve prokockano. Oni moraju da počnu od nule. Za takav početak zatvor je dobra škola. Vreme je da naučimo da ćerka prijatelja i njene drugarice vade krompir zarad naših grehova. To znači da oni dobro rade i da nerviraju režim, i da mogu nešto da urade. Oni se ne bune da kao Tirke i Stevo Žigon zauzmu pozicije drugova protiv kojih se bune nego da promene stanje, svesni da im u komunističkom, prosovjetskom, staljinističkom, genocidnom, nacionalističkom, nepotističkom, prostačkom režimu Slobodana Miloševića nema mesta. Kasno se kaje Tirke.

U ILI VAN MREŽE – SINDIKAT
Aprila 2003. godine, Međunarodna organizacija rada uputila je ministarstvu za rad i zapošljavanje Srbije zvaničan zahtev da se što pre okonča podela sindikalne imovine. Sindikalni kvadrati mogli su biti podeljeni po osnovu utvrđivanja reprezentativnosti. Problem je bio to što je reprezentativnost teško utvrditi, iz razloga što se sindikati “osipaju” zbog privatizacije, gašenja firmi, i zbog prelaska nekih sindikata u druge centrale. Još jedan problem je bio to što SSS poseduje i imovinu za koju nisu regulisani vlasnički odnosi. Podelu sindikalne imovine, koja je isključivo u posedu Saveza sindikata Srbije i SSSSCG, zahtevali su ASNS i UGS “Nezavisnost”. To pitanje nije rešeno još samo u Srbiji, dok su ostale zemlje u okruženju već podelile svoju sindikalnu imovinu. Rešavanje tog problema počelo je sastankom u Vladi Srbije, na kome su učestvovali predstavnici tri sindikalne centrale, SSS, ASNS i UGS “Nezavisnost”. Mile Isakov, potpredsednik Vlade bio je zadužen za unapređenje socijalnog dijaloga a Dragan Milovanović, osnivač ASNS, bio je ministar za rad i zapošljavanje. Postignut je načelni dogovor da se deli celokupna imovina u vlasništvu Saveza sindikata Srbije i Saveza samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore. Ova druga sindikalna centrala je pravni naslednik Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije – kvaziorganizacija koja nije registrovana i koja je opstala samo zahvaljujući rentiranju ogromne imovine koju poseduje. Očekivao se popis sindikalnih kvadrata, ali je bilo poznato da se ubiru ogromne sume novca od iznajmljivanja sindikalne imovine. Samo Dom sindikata u Beogradu ima 18.000 kvadrata, od čega je u posedu SSS oko 3.000m2. Osim dela koji otpada na bioskopske sale i hol, sve ostalo izdaje Savez samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore. Ukoliko se sindikati ne dogovore o podeli, Vlada polaže pravo da podeli imovinu sindikata, ali deo ne bi bio vraćen sindikatima.
Do kraja 2006, Srbija je ostala jedina zemlja u Evropi u kojoj sindikalna imovina nije podeljena. Evropska konfederacija sindikata nedavno je upozorila da će iskoristiti svoj uticaj u Evropskoj uniji i usloviti ulazak naše zemlje u EU rešenjem ovog problema. Savez samostalnih sindikata Srbije ima više od 40.000 metara kvadratnih prostora. Njima toliki prostor nije potreban, i čak 90% iznajmljuju. Vlade Vojislava Koštunice nisu se upustile u rešavanje ovog problema samo zbog političkih razloga – da se ne zameraju Savezu sindikata Srbije, iako je sve to vezano za približavanje Evropskoj uniji, jer je to princip koji važi za čitavu EU.
Pitanje centralne imovine nije pokretano. Vrednost 19.800 kvadratnih metara Doma sindikata u Beogradu, i brojnih odmarališta širom bivše zajedničke države, nije mala. O njenoj raspodeli najpre treba da se dogovore oni koji su ove objekte gradili, a onda bi se, na nacionalnom nivou, tražila rešenja. Neprihvatljivo je da sva imovina pripada jednoj centrali, iako su je stvarali svi radnici. Najveća ironija je u tome što velikim delom te imovine sada raspolaže Sindikat nepostojeće države Srbije i Crne Gore – u Savezu sindikata Srbije tvrde da oni prostor ne izdaju, već to radi Savez sindikata Srbije i Crne Gore. Slobodan Lalović, ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Srbije najavio je da će država konačno sindikalnim centralama dati prostorije u zgradi u Nušićevoj, koje oni i sada koriste, bez utvrđivanja reprezentativnosti sindikalnih organizacija. Sudski spor o reprezentativnosti vuče se na sudu tri i po godine. U korišćenju te imovine bilo je zloupotreba i mnogo kriminalnih radnji koje bi isplivale kada bi započela podela imovine. Kad se sve što se ima stavi na sto da bi se videlo šta se to deli. Ako nešto fali, mora se pitati gde je to. Oni kažu, to je Mika, Zika ili Laza, dao JUL ili SPS, ili prodao, ili neovlašćeno iznajamio. Zgrada Doma sindikata u Beogradu izdata je na 40 godina, iako predsednik sindikata ima pravo da potpisuje ugovore sa rokom dokle mu traje mandat, a sve preko toga – ne važi.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:14 pm

Do februara 2007, predmet razmatranja dve najveće međunarodne sindikalne organizacije, Evropske konfederacije sindikata i Svetske konfederacije sindikata postalo je razvlašćivanje imovine sindikata bivše Jugoslavije odlukom razdruženog Saveza samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore, bez prethodne sukcesije. Niko nije opovrgao dokumentovanu informaciju premijera Srbije Zorana Živkovića da je 94% sindikalne imovine u državnom, a ostatak u sindikalnom vlasništvu. Ukoliko je to tačno, država je morala da se umeša u rešavanje ovog problema, jer nerešena imovina sindikata remeti odnose i na mnogo širem polju. Kao članica MOR, Srbija ima i neke obaveze. Nedefinisana imovina sindikata prepreka je i ulaska Srbije u EU. Savezi samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore, bez saglasnosti drugih zainteresovanih strana, dogovorili su se, privatno, da se oko 5% poslovnog prostora u centru Beograda da u vlasništvo crnogorskom sindikatu, uprkos postojanju mehanizama da se stvar reši na pravni način. Nije fer da neki sindikati imaju imovinu, a neki ne. Jedna organizacija ne bi smela da ima monopol. Kada radnici odluče u koji sindikat žele da odu sredstva treba da budu raspoređena pravedno i proporcionalno članstvu. Zamenik predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisav Orbović, smatrao je, da u nije potrebno uključivati međunarodne organizacije, i objasnio da je crnogorska strana dobila deo zajedničke imovine zbog toga što je jedina od svih republika bivše Jugoslavije zvanično potraživala deo imovine nekadašnjeg zajedničkog sindikata, iako nije sporno da se u procesu sukcesije imovine bivše SFRJ utvrdi šta kojoj od bivših republika pripada od imovine.
Na odluku da se crnogorskom sindikatu da u vlasništvo 714 kvadratnih metara prostora zgrade na Trgu Nikole Pašića, reagovali su i sindikati bivših republika SFRJ, smatrajući takav potez nedopustivim, najavljenaa je zajednička inicijativa sindikata Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Makedonije da se sindikalna imovina podeli nezavisno od sukcesije. U imovinu nekadašnjeg “velikog sindikata” ulazi više od 60.000 kvadratnih metara prostora. Procenjuje se da samo zgrada Doma sindikata u Beogradu, od 4.000 kvadratnih metara, vredi oko 7,5 miliona evra. U užem centru Beograda SSS Srbije, kao samoproglašeni sukcesor, ima na raspolaganju oko 13.000 kvadratnih metara.
Sindikati Crne Gore i Srbije su okončali deobu zajedničke imovine, međutim, o sindikalnoj imovini iz vremena SFRJ ne samo da se ne mogu dobiti nikakvi konkretni odgovori, nego ne postoji ni najgrublja procena vrednosti te imovine. Nema ni odgovora na pitanje: da li je moguća podela sindikalne imovine pre okončanja sukcesije bivše Jugoslavije. Nije sasvim jasan ni status sindikalne imovine iz vremena šestočlane Jugoslavije, da je sindikalna imovina pod sukcesijom. Ima za državnu imovinu, za ambasade, zlato… jedino ako se ne smatra da je sindikalna imovina državna. Ne postoji ni precizan popis te imovine. Ima nešto imovine u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Bilo je naznaka da postoji dio imovine i u Sloveniji. Sindikati Crne Gore i Srbije su okončali podelu zajedničke imovine, kojom je crnogorskom Sindikatu pripalo 714 m2 poslovnog prostora u strogom centru Beograda, koji će najvjerovatnije biti iskorišćeni za formiranje Agencije koja će se baviti rešavanjem odnosa na relaciji Srbija i Crna Gora, u vezi: zapošljavanja radnika iz Srbije u Crnoj Gori, radnog staža, penzionisanja, prenošenja penzija, a posredovaće i u delu zdravstvenih usluga i potreba crnogorskih građana u Srbiji, ali i kao jezgro buduće saradnje sa sindikalnim organizacijama iz regiona. Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović izjavio je da ova organizacija još uvek nije razmatrala problem sukcesije nekadašnjeg federalnog sindikata, da li je to moguća pre sukcesije država, odnosno da li ova imovina podleže nekom drugom principu. Predmet te sukcesije, u tom trenutku, mogli su da budu zgrada na Trgu Nikole Pašića, Dom sidikata, jedna zgrada u Ulici Miloša Pocerca, jedan hotel na Hvaru, vlasništvo nekadašnjeg Sindikata Jugoslavije, odnosno Sindikata Srbije i Crne Gore. Dom sindikata u Sarajevu, imovina u Hrvatskoj, i u Sloveniji jedan deo, dok u Crnoj Gori, navodno, nema ništa, oni su zato i dobili procent, i nije poznato za Makedoniju. Svi imaju apetite prema zgradi na Trgu Nikole Pašića. Oko imovine nekadašnjeg Saveznog sindikata ima dva problema: prvi je raspodela između nekadašnjih republičkih sindikata, a drugi je udeo novonastalih organizacija.

Večernje Novosti: feljton o SDB (autor Marko Lopušina)
„Čim je, 1988, postao prvi čovek Srbije, Slobodan Milošević je od šefa državne bezbednosti, Dragana Mitrovića, zahtevao da mu dostavi imena agenata. Iznenadio se kada je dobio odgovor da ne može dobiti imena, jer ih Mitrović ne zna, a i da ih zna, ne sme da ih da, jer je to najveća tajna službe. Baš spoljni saradnici saznali su da KOS JNA prisluškuje Slobodana Miloševića u njegovom stanu, i da armija ima Miloševićev dosije. Tu akciju prisluškivanja vojni obaveštajci obavili su u februaru 1987, kada su po naređenju generala KOS, Ilije Ćeranića, i admirala Branka Mamule, pratili razgovore novog srpskog partijskog vođe Slobodana Miloševića. Kako je zapisano u izveštaju saradnika SDB Srbije, Slobodan Milošević se žalio prijateljima i saradnicima da je u stanu pronašao bežični prisluškivač na zidu, kod garnišne iznad prozora.
U aferi “Vojko i Savle” Služba državne bezbednosti Srbije videla je priliku da se obračuna sa projugoslovenskom strujom u tajnoj službi Beograda, pa je zato formirala komisiju za utvrđivanje odgovornosti načelnika Dušana Stupara, koga je najviše prozivao Zoran Čičak, sin Ranke Čičak. U komisiji su bili Milo Savković, predsednik, Milan Tepčević i Miodrag Pavlović, članovi. Oni su utvrdili da je predsednik GK SK Beograda Buca Pavlović još 1986. godine preko Dušana Stupara dobio dosijea mnogih akademika, tvoraca Memoranduma SANU. Šef beogradske policije Branko Kostić imao je Odsek za politički kriminal, odnosno tajnu službu koja je radila za Ivana Stambolića. Odobrenje za podizanje dosijea dao je Dragan Mitrović, a ni Stupar, ni Mitrović nisu videli dosije.
Mnogi su uvereni da je politička zvezda Miloševića počela na Kosmetu. Prema podacima Zdravka Mustaća, koliko je bujanje srpskog nacionalizma podsticao Milošević, pomagala je i sovjetska tajna služba KGB, koja je u vreme Gorbačova želela da i Srbija doživi svoju “perestrojku”. Prema podacima Mustaća, simpatizeri Moskve, i KGB, bili su dvojica srpskih političara, za koje se govorilo da su i sami “stvorili” Slobodana Miloševića.
Posebna pažnja vodila se o dr Vojislavu Šešelju koga je politički progonilo kompletno Predsednistvo SFRJ. Vojislav Šešelj imao je dosije u SDB Srbije od kada je iz Sarajeva došao u Beograd. Za njim je stigla i kopija njegove dokumentacije iz SDB BiH i iz KP Doma u Zenici. Taj dosije bio je pasivan dok Šešelj 1985. godine nije počeo javno i u knjigama da napada Josipa Broza, Branka Mikulića, Staneta Dolanca i generala Nikolu Ljubičića. Oni nisu službeno tražili hapšenje dr Šešelja, jer su se bojali da bi time izgradili njegov kult disidenta. Tajno, Dolanc i Mikulić, preko GSUP Beograd, gde je SSUP imao dobre veze, vršena su česta Šešeljeva hapšenja, mimo RSUP Srbije. Time je Beograd optuživan za represiju nad disidentima. Zbog toga su se oštro raspravljali Svetislav Lalović, ministar srpske policije, i Nikola Ćurčić, šef gradske policije. Čak je Slobodan Milošević 1987. godine morao da interveniše kod Dragana Mitrovića, načelnika SDB Srbije, da se dr Vojislav Šešelj pusti iz zatvora gde su ga tajno odveli radnici GSUP, po naređenju Staneta Dolanca. Šešelj je od početka bio miloševićevac koga je lično Milošević pomogao na svakom koraku.
Otvoreno se stvarala sumnja da je načelnik Dragan Mitrović, kao Jugosloven, blizak vojnoj kontraobaveštajnoj službi i armijskom vrhu. Ta sumnja izazvala je pozornost Slobodana Miloševića prema načelniku njegove tajne službe. Mnogi unutar Srbije, Beograda i Jugoslavije očekivali su kako će se Dragutin Mitrović, načelnik SDB Srbije izjasniti – za meku ili tvrdu srpsku stranu ili za SFRJ i za JNA. Svaka od strana želela je da pridobije ili da sruši Mitrovića. Najaktivniji je bio KOS JNA, koji je tajno pratio i prisluškivao Mitrovića, a istovremeno širio glasine da to Mitrović radi Slobodanu Miloševiću.
Takva političko-policijska igra oko načelnika SDB Srbije dovela je srpsko rukovodstvo, pre svih ministra policije Radmila Bogdanovića i profesora Radoša Smiljkovića, u situaciju da ramišlja o novom čoveku. Njihovi kandidati za šefa tajne službe bili su profesor Budimir Košutić, dr Dragan Simeunović, Ratko Marković, čak i predsednik Privredne komore Vlajko Stoiljković, bivši direktor kazneno-popravnog doma. Kako su svi oni tu ponudu odbili, a kako je dr Borislav Jović podržavao rad Dragana Mitrovića, ovaj je, i pored ponuđene ostavke Slobodanu Miloševiću, ostao u svojoj kancelariji do daljnjeg.
Dobrosav Ćulafić Toro, ministar policije Jugoslavije tražio je od Miloševića da mu ustupi Dragana Mitrovića za načelnika Službe državne bezbednosti SSUP. Bilo je ideja i da Mitrović postane načelnik SID u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove umesto Branka Tintora, ali nije se slagalo hrvatsko i slovenačko rukovodstvo.
Na mesto Mitrovića došao je 1990. godine političar, borac za srpstvo sa juga Srbije, tek oporavljen od teške bolesti, Zoran Janaćković. Bio je to izbor Slobodana Miloševića i Radmila Bogdanovića, kome se žurilo da uzme policiju. Posle nekoliko meseci Janaćković je prešao u Ministarstvo spoljnih poslova, za šefa SDB došao je Jovica Stanišić.
Prilikom reorganizacije MUP Srbije 1991. godine, Jovica Stanišić je Službu državne bezbednosti preimenovao u Resor državne bezbednosti. Time je hteo da se oslobodi zaostavštine SDB koja je funkcionisala kao politička policija, a da afirmiše RDB kao službu za borbu protiv terorista i naoružanih državnih neprijatelja Srbije. U RDB je 1995. radilo oko dve stotine inspektora, koji pokrivaju Srbiju Jugoslaviju, Balkan, Evropu i svet. Stanišićevi najbliži saradnici bili su Dragiša Ristivojević, bivši v. d. načelnik tajne službe SFRJ, i reaktivirani penzioner SSUP-a, Branislav Nešić, specijalac, karate majstor, nezvanično telohranitelj načelnika RDB Srbije, Vlada Dragićević, stručnjak za elektroniku i poliglota, Mile Gajić i Dragan Filipović Fića, organizatori specijalnih akcija.
U RDB rade ljudi iz Hrvatske, Bosne, Jugoslavije, jer Stanišić ceni profesionalnost, a ne nacionalnost. Kad je sam procenio, Stanišić se oslobodio starih kadrova jer, po njemu, nisu dovoljno razumeli srpsko pitanje.“

Marko Lopušina, namerno ili slučajno, nije primetio:
- U ovom paragrafu vide se koncepcija i ciljevi RDB, pod Jovicom Stanišićem. Koncepcija je komunistička (nacionalnost nije važna) a cilj (“srpsko pitanje”) su imperijalistički interesi Rusije. Kadrovi koji nisu razumeli srpsko pitanje (svaki Srbin to zna) bili su uklanjani radi izvršavanja naređenja iz Moskve i usporavanja širenja NATO na istok. Prema tom planu Srbi sebe žrtvuju zarad ruskih imperijalističkih interesa na Balkanu i Evropi. Iako je RDB navodno promenila svoj karakter iz političkog u antiteroristički, vidi se da je odbrana jugoslovenske nezavisnosti zamenjena za odbranu ruskih imperijalnih interesa. NE iz 1948. prešlo je u odlučno DA!
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:14 pm

- Očevidac ubistva Slavka Ćuruvije prepoznao je kao ubicu Luku Pejovića, pripadnika rezervnog sastava Jedinice za specijalne operacije. Sumnja se da je Pejović angažovan za ubistvo Ćuruvije, jer u vreme bombardovanja većina pripadnika JSO bila je na drugim zadacima, a da je njega i pripadnika RDB, Miroslava Mikija Kurka, do i sa mesta ubistva vozio pripadnik RDB, Ratko Romić. Bivši zamenik načelnika RDB i osnivač JSO Franko Simatović odbio je da svedoči o okolnostima da je ubistvo Ćuruvije izvedeno pod okriljem DB, tvrdeći da ne može da stigne zbog obaveza prema Haškom tribunalu. Prisustvo Romića i Kurka, u vreme ubistva Ćuruvije, utvrđeno je preko baznih podstanica za mobilne telefone. Romić je koristio svoj telefon, a Kurak telefon koji je dobio od Milorada Vučelića. Simatović je poslao Kurka da bude u obezbeđenju Vučelića. Vučelić je saslušan u istrazi kao svedok. Romić i Kurak nisu saslušavani u istrazi koju je Specijalno tužilaštvo pokrenulo zbog sumnji da su saizvršioci ubistva Ćuruvije. Dejan Milenković Bagzi, svedok saradnik na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića, svedočio je o nameri zemunskog klana da ubiju Romića i Kuraka, ali su od toga odustali posle njihovog dogovora sa Miloradom Ulemekom Legijom i Dušanom Spasojevićem. Razlog za Pejovićevu likvidaciju u decembru 2000. bio je uklanjanje svih koji bi mogli da progovore o ubistvu Ćuruvije. Pejović je u važio za pripadnika crnogorskog klana, a u policiji je imao dosije narko-dilera. Pre njegove likvidacije, počela je policijska istraga ubistva Ćuruvije i objavljen je dosije „Ćuran“. Način na koji su pripadnici DB pratili Ćuruviju na dan ubistva i javljali centrali svakih nekoliko minuta gde se nalazi ranije je korišćen jedino kada se neko hapsi. Takvu pratnju organizovao je Milan Radonjić, koga je pred ubistvo Ćuruvije na mesto načelnika beogradskog centra RDB postavila Mirjana Marković, koja je pod sumnjom da je naredbodavac.

Vreme, 01.03.2007
Dragan Jočić predvodio je delegaciju Demokratske stranke Srbije u pregovorima o sastavu Vlade. Jočić je vodio i delegaciju koja je nakon izbora predsedniku Borisu Tadiću po principu “uzmi ili ostavi” podnela Platformu o Kosovu kao uslov svih uslova. Jočić se učvrstio kao čovek broj dva u DSS, pogotovo kad se zna da je njegova ministarska fotelja (osim premijerske) jedina na kojoj ta stranka insistira. Nije jasno čime je ovaj mlad političar (1960.) kod premijera stekao toliki kredit i preskočio iskusnije, podjednako odane, partijske kolege.
Postavši ministar policije u martu 2004, Jočić je odmah upao u nepriliku. U javnost je procurilo da je u mladosti osuđivan kao obijač trafika. Ministar je tada izgovorio čuvenu rečenicu „Kako možete da me pitate za trafiku dok gori Hilandar“. Kasnije se pravdao: „svako ima prava na prošlost. Znate kako, svako od nas je imao dečačke nestašluke. To je bilo pre 25 godina i to je jedino što sam u životu loše uradio. Sve drugo je Dragan Jočić, za koga kažu da je pošten čovek“, a Koštunica ga je podržao, optuživši štampu za senzacionalizam. Nije reč o trafici, već o montažnoj samoposluzi, a Jočić i društvo nisu odneli samo cigarete već i veću količinu robe široke potrošnje. Sa nepunom dvadeset jednom godinom, bio je već punoletan. Dobio je uslovnu kaznu. Kako nije ponovio delo, kazna je u zakonskom roku brisana iz sudske evidencije, ali ne i iz policijske.
Greh koji se Jočiću može pripisati je i susret sa Miloradom Ulemekom Legijom, u noći u kojoj se prvooptuženi za ubistvo Đinđića predao. Jočić je, umesto da naredi da se Ulemek sprovede u zatvor i o tome obavesti sud, izabrao da uz Radeta Bulatovića provede par sati sa Ulemekom u zgradi Ministarstva. Suočen sa time da je prekršio zakon, koji zabranjuje kontakt sa optuženim bez odobrenja nadležnog suda, Jočić je odgovorio da se sa Legijom sreo “da predaja tog čoveka ne bi izazvala nešto što može da poremeti bezbednost države” i da se te večeri razgovaralo “samo o tome da Ulemek što brže ode u zatvor”. Kada je dve godine kasnije, nakon višekratnog odbijanja, javnosti dostavljena službena beleška sa pomenutog susreta za koju se osnovano sumnja da je falsifikat, Jočić je novinare pitao: “Da li je vama važnija službena beleška ili to što je prvooptuženi za ubistvo prvog demokratskog premijera u zatvoru?” Ministrovi pokušaji da opravda ćaskanje sa Legijom bili bi uverljiviji da prethodnih godina nije u više navrata izražavao blagonaklonost prema Jedinici za specijalne operacije i njenom komandantu. Kada se u novembru 2001. JSO pobunila i blokirala autoputa kod Centra “Sava”, Jočić je u svojstvu predsednika skupštinskog Odbora za bezbednost izjavio da je njihov gest “glas vapijućeg od koga se traži da izvršava najopasnije zadatke bez pokrića u proceduri”. A nakon što je Ulemek napisao otvoreno pismo javnosti i pretio vladajućem DOS-u, Jočić je rekao da je to pismo “napisano dosta ozbiljno” i “nije vojničko, nije kriminogeno, nije pismo nekog ko je s druge strane zakona. To je politička analiza rada Vlade i svega onoga što je bilo od 5. oktobra do danas” te da “predstavlja kritiku vlasti iza koje bi mogla da stane većina”.
Nedugo pošto je postao ministar, Jočić je najavio da će policija ponovo pokrenuti istragu o atentatu na Đinđića, što bi pravno bilo moguće jedino ako bi sud utvrdio da su osobe kojima se trenutno sudi za atentat nevine. Kada su u sudnici počeli da se pojavljuju mladići u majicama sa oznakama JSO, od kojih su neki bili u Žandarmeriji, Jočić je našao za shodno da objasni: „To je ipak ratna jedinica, a njihov odnos bih shvatio kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet nesalomive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja.“
Jočić je pomenut u čuvenom transkriptu između Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić kao učesnik u pokušaju da se Milenković nagovori da lažno optuži nevine ljude za ubistvo bivšeg radnika državne bezbednosti Momira Gavrilovića.

VOJISLAV ŠEŠELJ je tokom ispitivanja svedoka optužbe, u sudnici Haškog tribunala, izjavio: „Ja verujem da je Zvezdan Jovanović lažno optužen, a da nije – uživao bi slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji.“ U istrazi za atentat na Đinđića, Vojislav Šešelj je izjavio Specijalnom tužilaštvu: „Lično sam bio srećan kada sam čuo o Đinđićevoj smrti“[70].
Ovo su neki od komentara sa foruma, a slučajno ili ne, dotakli su se i Apisa:
- Njihovi partneri iz DSS i NS ne ograđuju se od takvih izjava, niti se određuju da li prihvataju i ubijanje kao legitiman način političke borbe. Izjava Vojislava Šešelja ukazuje na metode Srpske radikalne stranke. Vojislav Šešelj je oduvek iznosio političke stavove koji su neprihvatljivi za većinu građana Srbije. Kako narodnjačka koalicija nije sporila Šešeljevu ideologiju, potvrđen je dogovor dva Vojislava.
- Čedomir Jovanović kaže: „Šešelj je uporište zločinačke politike koja se ostvaruje kroz koaliciju SRS-DSS. On je sada u Hagu pošteđen svega sa čim će morati da se suoči kada bude dostupan sudovima ove zemlje, a to je odgovornost za politiku mržnje i netrpeljivosti i zločin prema svima koji su se takvim idejama suprotstavljali. Najmanje što je sudija morao da uradi je da opomene i kazni Šešelja za takvu izjavu. Zoran Đinđić je simbol evropske Srbije i to je razlog zbog koga se Šešelj slavi zločin. Pre ili kasnije Šešelj će odgovarati pred sudom ove zemlje zbog učešća u atentatu na Zorana Đinđića.“
- Šešelj je bio nosilac liste Srpske radikalne stranke, i Vojislav Koštunica trebalo je da se izjasni o Vojislavu Šešelju, koji je i ranije izjavljivao da Đinđića treba ubiti. On ovom izjavom slavi i podržava ubistvo. Da li pakt Šešelj – Koštunica podrazumevao i puštanje na slobodu ubica premijera, kako je nagovestio Tomislav Nikolić? Na internet forumu vođena je rasprava o tome, i mogli su se videti sledeći stavovi[71]:
- Zavisi koje oči gledaju na to. Ako su patriotske gledaju na heroja, ako su kukavičke gledaju na krivca. Pošto kukavica time opravdava sebe. Podržavam svaku Šešeljevu reč. On je istinski borac ne za Srpstvo i za istinu i pravdu. Ne misli samo Voja tako – 70% stanovnika države misli tako. Ostaće nepoznanica zašto se pojedini ‘kvaliteti’ opredeljuju protiv dobra svog naroda i očuvanje države. Srbi su poznati na zapadu po blaćenju – ogovaranju i cinkarenju svojih neistomisljenika u svom narodu i zbog toga se i oni koji rade uz mentorstvo zapada nipodaštavaju i ne shvataju ozbiljno od strane vlastodržaca.
- Stvari su tragične utoliko što je sudski postupak protiv Z. Jovanovića i dr. bio farsa, a sada Šešelj kao antidemokratska politička ličnost brani nezavisno sudstvo od tzv. demokrata. Zašto bi se Koštunica ograđivao od Šešelja? U čemu se to Koštunica ne slaže sa Šešeljem? Samo u tome što onaj psihopata kaže ono što misli. Bajatovićevu izjavu da je “jedan već platio glavom” ,svi zaboravljalju jer je SPS postao poželjan partner. Šta je odvratnije, Šešeljeva izjava ili upotrba te izjave u svrhu dnevne politike (formiranja vlade). Neki bi ovde da vrate verbalni delikt, kao u komunistička vremena. Gavrilo Princip nas je s tim atentatom unazadio, ali Austrougarska je svejedno bila rešena da napadne Srbiju, pa istorijski – da nije bilo atentata našli bi drugi povod. Na stranu to što je Šešelj u osnovi lakrdijaš, kada je u pitanju ubistvo Đinđića, kako je moguće da je gospodin Janjušević koji je bio u kolima sa Zoranom nestao i zašto je telohranitelj Veruović ostao pri stavu da su bila tri pucnja?
- Gavrilo Princip unazadio Srbiju za 100 godina? … Atentat u Sarajevu je bio povod za Prvi svetski rat, a ne uzrok tog rata. To bi bilo isto kada bi rekli da je rat u BiH u periodu 1992-95. godina počeo, jer je neko ubio srpskog svata na Baščaršiji. To je povod za početak rata, a uzrok je raspad SFRJ i politike elita u republikama SFRJ. A Šešeljeva izjava je odvratna…
- Treba da se stide njegovi glasači! Vojislav Šešelj ne zna ni za stid ni za sram. On je političku scenu u Srbiji toliko zagadio da da će proći decenije da se to očisti. A pitanje je da li će ikad, jer u SRS ima naslednike koji se služe istom retorikom i razmišljaju isto kao on. Još davno je Nenad Čanak rekao da treba zabraniti rad SRS.
- Jasno da je Šešelju i Koštunici smetao Zoran, on im je bio realna opasnost. Da Zoran nije isporučio Miloševića, ovaj bi i danas vladao, a Marko bi bio „premijer“. Šta je bilo ne povratilo se. Setimo se advokata Barovića, isti Šešelj pričao je da se okliznuo na bananu iako su svi znali da su ga pretukli jurišnici SRS. Setimo se izjava Šešelja kako ima dobre veze u policiji i DB, a skoro sva politička ubistva odigrala su se pod patronatom DB. Danas DSS kontroliše te službe, koje nisu lustrirane, pa zato i nema reakcije na ovu Šešeljevu izjavu. S kim si onakav si. Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića nije rasvetljena. Eto Legije ponovo na ulici bude li SRS napravila vladu. Onda će ono da svaka država ima mafiju, samo u Srbiji mafija ima državu biti 100% tačno. To treba da shvate i socijalisti.
- Nema Koštunjavi šta da se ograđuje od tog stava kada je on učestvovao u tom poduhvatu sa Zvekijem. Bolje da se Šutanovac izvini narodu zašto su postavili takvog čoveka za premijera. Ono „nismo imali izbora“… pošto ga ni sad nemaju, jer žele vlast po svaku cenu… Proći će i te četiri godine a narod je video da nisu sposobni za velike odluke..
- Šešelj je sramota i štetočina za srpski narod i Srbiju. Iskompleksirani novo Srbin, svežeg hrvatskog porekla, da bi se dokazao kao najveći i najpravoverniji Srbin. Oni koji nose bedž sa njegovim likom vređaju i sramote Srbiju. Učinak Šešelja i njegove politike je takav da su imali razloga oni koji su verovali i veruju da je on planski radio protiv interesa Srbije. Šešelj ustvari razbija tvrđavu nacionalizma svojim rasistickim, nemoralnim i nenormalnim izjavama. Ako politički preživi, biće to raspad srpske države, kulminacija nasilja koja će sem nevinih značiti i krvav kraj svih čelnika sadašnje srpske državne bezbednosti. Povratak u 90-te. Ko uđe sa radikalima u koaliciju snosi odgovornost za sve što oni kažu ili urade. Svojevremeno to se odnosilo na SPS, a sada na Koštunicu. Šešelja ne može kontrolisati nikakva koalicija. 2.500.000 građana boluje od iste bolesti kao Šešelj! Za takvu naciju teško da ima leka! Koštunica igra Ruski rulet sa Srbijom, i siluje DSS. Neka izađe iz te partije i napravi svoju. Adolf Hitler je bio devijantno genijalan i zbog onoga što je uradio Nemci ga još malo pa slave. Šešelj je jednako devijantno genijalan i stvorio je, zajedno sa Koštunicom, atmosferu i masu koja će slaviti šta god on da kaže. Ne očekujte da se iko iz DSS-NS izvini zbog ispada Šešelja. Od crvenih bandita kao što su Šešelj i Koštunica ništa bolje se nije moglo očekivati.
- Mora da se reši taj slučaj! To je sramota za Srbiju!
- Žalosno da za njegove naslednike glasa još uvek pola Srbije. Slaviti smrt jednog čoveka, a ubicu nagrađivati je umobolno. Šešelj i njegovi su najveća sramota Srbije. Za njega je vreme stalo. 2003, taj isti čovek izjavio jje da će samo da svrati do Haga i eto ga nazad kroz koji dan. Za Šešelja i za sve koje podržavaju ovakve izjave nije zatvor već LUDNICA! Strašno je što u ovoj zemlji još uvek ima milion i po ljudi kojima je on idol. Ko su ti ljudi? Ne mislite valjda da je radikalima milo da on izađe. Da hoće da ga stvarno puste, ukinuli bi stranku, onda nikome na zapadu ne bi stalo da troši vreme na njega. Ovako, im je bolje, tu su, a nisu nigde. A on iz zatvora glumi predsednika, a zna da je samo haški zatvorenik.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:15 pm

- Čitava njegova politika i život se svode na laži, uvrede i klevete. Treba da se stidi svojih glupih izjava. Šta ljudi koji glasaju za njega vide u njemu. Šešelja, koji je po prezimenu ********, biraju izbeglice koji ne mogu da shvate da nemaju više svoju državu. Kamo sreće da smo svi 89. podržali Antu Markovića, zato što je bio veliki Jugosloven. Radi se o ljudima koji su izgubili identitet nestankom države Jugoslavije, a najgore je kada čovek izgubi idetitet.
- Da li je moguće da se Koštunica nije oglasio o ovoj izjavi, kao neko ko se 5. oktobra borio protiv ovakvog načina razmišljanja? Da se ogradi, pa da izgubi ministarsko mesto koje mu je obećao Toma! Milija mu je takva fotelja nego da se izjašnjava o čoveku protiv koga je 5.Oktobra ustala Srbija! Još ćemo Miloševića da pravimo od blata.
- Da se Srbija ovakvih Šešelja, Miloševića, Karadžića, Arkana, Legija rešila 1992 godine kad su pljačkali i silovali po Zvorniku, Bijeljini itd, danas bi i zemlja bila veća, i ponos neoštećen. Mi se pravismo ludi. Ide vojvoda do predsedničke fotelje jer ga Srbija još nije upoznala.
- Zoran se zalagao za opštu dobrobit. Nije krao, nije galamio. Šešelj se zalagao prvo za svoju promociju, a posle sve ostalo. Ne vidim gde je unapredio Srbe. Šešelj će ući u istoriju, ali je neće pisati pa neće ući “Šešeljevi heroji”. Sigurno da će jedan deo sugrađana apladuirati. Ako nisi u stanju protivnika da pobediš argumentima i istinom onda oni koji tu snagu nemaju upotrebljavaju ili opravdavaju takav način. Ako se njegova partija i njihovi koalicioni partneri od te izjave ne distanciraju, onda će se dosta njih pokajati što su im glas dali. Ovo nije pitanje Evrope, nego civilizacija DA ili NE. Ovaj vid razmišljanja kojim je zaražen i Šešelj ne da Srbiji i srpskom narodu da napreduje, već ga drži mentalno prikovanog kao da je 1800. godina.
- Čim radikali zaoštravaju retoriku znači da ne žele da preuzmu odgovornost za vlast. Toma i Vučić se zaleću da uzmu vlast, ali ih gazda opominje. Oni znaju da nemaju ljude da vode državu, a glupo je da sva ključna mesta uzmu DSS i SPS, PUPS i JS. Lako je lupati po televizijama, ali kad se vodi država nema zezanja.
- Svi što glasaju za ovakve kao što je Šešelj treba da se zapitaju kome daju glas i dokle može to da ih odvede, jer za ovih 15 godina dosta su i oni sami istrpili dok je on pozivao na linč svakoga ko je pametniji od njega? Džaba mu knjige što je pisao po zatvorima, jer jedino što je u životu uradio bio je u zatvoru, a izgleda da ih je on jedini i čitao. Zbogom Srbijo! Kada se vrati iz Haga, za godinu dana (i ako ga osude ne može da dobije više od 5 godina koje je već odležao pa će ga pustiti odmah) on će biti predsednik Srbije.
- Da živimo u pravnoj državi, veliki patriota-pravnik Koštunica morao bi da pokrene inicijativu za zabranu SRS jer se ovakvim izjavama poziva na kršenje pravnog poretka. Slavljenje čina ubistva premijera mora biti uništeno u korenu! Zar ovaj čovek da nam ponovo kroji budućnost? Ovakva izjava je plod bolesnog uma. Šta čovek kao on govori ne bi trebalo objavljivati. Valjda ljudi u Srbiji shvataju da postoji srpski nacizam i da je opasan za Srbiju (kao što je nemački bio opasan za Nemačku i za svet). Kad vam pobesneli komunisti “kroje život”, tada zamena teza, demagogija i primitivizam vladaju. Ništa nije sveto. Vreme je da se kaže ko je ko u ovoj Srbiji. Ova izjava govori kakva bi bila vlada Koštunica – Šešelj, i predstavlja najavu obračuna sa svim neistomisljenicima, a posebno sa poštovaocima ideja Zorana Đinđića. Šešelj je čovek pun nekog ponosa, nema griže savesti, ali više brinu ovi što vide idola u njemu. Pogledajte Vučića kakve nebuloze priča sa konstantnim cinizmom. Teško nama, ako nam ovakve kvazi-patriote državu vode. Radikali bi, ako hoće da postanu mudra partija, trebalo da se distanciraju od takvog pogleda na svet.
- Gavrilo nije znamenita ličnost u srpskoj istoriji nego poznata ličnost što su dva različita pojma. Jedan loš đak uvek upropasti ceo razred. Ja razumem njih, ali nikako ne razumem one ljude koji za njih glasaju! 1914, Gavrilo ubio a posle nisu ispaštali “Bosanci” nego su se u Mačvi kotrljale srpske glave od strane nemačke vojske. 1941, Crveni digli bunu a Nemci u Kragujevcu 1 za 100 i ode 5000 dece. 1991: Bošnjaci Karadžić i Mladić napravili sranje, Srbi otale došli u Srbiju (i još su besni i drčni), a gde će Srbi iz Srbije. Dokle više Srba sa strane koji nam kroje kapu i crvenih vampira? Šeki nikad nije bio četnik i rojalista… Gavrilo Princip je bio terorista koji je izvršio atentat na prestolonaslednika Ferninanda i njegovu ženu uz podršku tajne organizacije iz susedne Srbije sa bazom u vojnom vrhu. Princip je žrtvovao svoj život za ciljeve tajne organizacije i zbog posledica atentata samo Srbi ga veličaju i slave. Gavrilo Princip je svojim “herojskim činom” unazadio Srbiju 100 godina. Usput, izginulo je 2/3 muških glava i o posledicama ne treba govoriti. “Obožavam” patriote koji se raduju kad milioni ljudi skončaju zbog jedne nepromišljene osobe što je bio Gavrilo Princip. Ne bi trebalo da se mnogo hvalimo ovakvim “herojstvima”. To je zabluda srpskog naroda koja nam je donela mnogo krvoprolića. Gavrilo Princip nije smeo da ubije Ferdinanda, jer prvo, nije lepo ubiti čoveka, a drugo, ne bismo prošli Golgotu prvog svetskog rata, i to sve zarad interesa Engleza i Francuza. Čin ubistva vlastitog Premijera, ne treba ni komentarisati. Što se tiče odnosa lažnog vojvode prema ubici legalno izabranog premijera Srbije – što gore narodu, to bolje monstrumima koje nikad ne bi trebalo pustiti na slobodu. One koji traže njihovo oslobađanje treba poslati na psihijatrijsko posmatranje ukoliko to ne rade za pare. Da li je scenario sa ubistvom gospodina Đinđića isti? Sve više sam uveren da jeste. Da li su Karadžić i Mladić deo iste priče? Uveren sam da jesu.

Posebno odeljenje Okružnog suda odobrilo je, na zahtev SRS, članovima SRS posetu Miloradu Ulemeku Legiji u Centralnom zatvoru u vezi odbrane Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom. U poseti su bili funkcioneri SRS Vjerica Radeta i Petar Jojić. Aleksandar Vučić potvrdio je susret, ali je naveo da Legija neće biti svedok odbrane, nego da je dao radikalima informacije o nekim navodima optužnice. Ulemek je, posle posete, napisao izjavu i biće prosleđena u Hag. Potrebno je istražiti koje su stranke, pojedinci, grupe i centri moći stajali iza pobune i podsticali deo MUP-a da ruši Vladu Zorana Đinđića što je rezultiralo ubistvom premijera, kao i ulogu obaveštajnih službi. Šešelj je u Tribunalu izjavio da Zvezdan Jovanović, osuđen za ubistvo premijera Đinđića, zaslužuje „slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji“, a radikali su u skupštini Zorana Đinđića nazivali „mafijaškim premijerom“.

Juna 2007. specijalni tužilac Slobodan Radovanović najavio je da je počela istraga o pozadini atentata, ali do avgusta 2008. nisu objavljeni nikakvi rezultati te istrage.

List Kurir objavio je da je 8. januara Vojin Lazarević došao u Vladu Srbije, uznemiren pisanjem štampe i istragom u Evroaksis banci u Moskvi. Lazarević se sastao sa svojim kumom Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta premijera Vojislava Koštunice, a zatim je došlo do svađe Lazarevića i Nikitovića s jedne i Mihajlova s druge strane. Ruski izvor potvrdio je da su iz „Gasprom“ insistirali da sva dokumenta u vezi sa sporazumom o energetici zaobilaze Nikitovića.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:16 pm

BRANKO KRGA – drugar generala Rondo; drugar Vojislava Koštunice – Žak Širak

Francuski pisac i publicista Žerard de Vilijer, u intervjuu sarajevskom listu Slobodna Bosna, tvrdi: „Deo knjige u kojem govorim o požaru u Hilandaru u vreme kada se Karadžić u njemu nalazio apsolutno je istinit. Taj požar su izazvali ljudi iz britanske tajne službe koji su želeli na taj način da nateraju Radovana Karadžića da izađe iz manastira. Bio sam na Svetoj Gori godinu dana kasnije, u leto 2005. i video koliko je manastir oštećen. U knjizi pišem da su to uradili Amerikanci, a u stvarnosti su to bili Englezi. U to sam sasvim siguran“.
Svoja saznanja o jednom od najtraženijih haških optuženika Vilijer opisuje u knjizi „Dosije K“.
- Jedna od smernica koju mi je dao general Rondo odvela me je na Svetu Goru, gde se Karadžić krio neko vreme. Karadžić je tamo boravio više puta. Imam pouzdane informacije da je prošle zime opet bio u Grčkoj, ali ne na Svetoj Gori. Postoji srpska zajednica na Peloponezu, ali nije sigurno gde je on sada. Karadžić se uvek puno kretao, za razliku od Mladića koji nije imao potrebe za tim, jer je imao zaštitu. Karadžić je stalno menjao mesto boravka, uvek se oslanjao na Pravoslavnu crkvu. Bio je, pored ostalog, i u manastiru Ostrog – rekao je Vilijer.
Prema Vilijerovom saznanju, veliku ulogu u Karadžićevom životu igra ćerka lekara iz Foče, koji je bio njegov najbolji prijatelj. Umro je od srčanog udara pre godinu i po dana.
- Upoznao sam i njenu majku i nju. Njen otac je bio u Beogradu, a on u Foči. On nije viđao Karadžića u Beogradu jer nikada nije išao u Beograd. Ali, njegova ćerka je putovala u Foču da ga vidi. Tako je kao vrlo mlada upoznala Karadžića i sagledala njihovo prijateljstvo. Ona je vrlo privržena Karadžiću – tvrdi Vilijer.
U papirima koje su istražne sudije pronašle kod generala Filipa Rondoa, bivšeg čelnika francuske obaveštajne službe, glasine o tajnom računu bivšeg francuskog predsednika Žak Širaka u japanskoj banci i 30 miliona funti na njemu dobile su potvrdu. General Rondo je svedok u političko-korupcijskoj aferi “Klirstrim” koja je 2006. godine potresala Francusku. U vreme njegovog saslušanja, procurila je vest o tajnom Širakovom računu koju je tadašnji predsednik odbacio kao izmišljotinu. Prilikom pretresa kuće generala Rondoa u vreme afere “Klirstrim” istražne sudije zaplenile su dokumentaciju na osnovu koje govore o dokazima. Sudija blizak listu “Kanar Anšene”, rekao je da je zaplenjena dokumentacija dovoljna da se podigne nova istraga o prekršenom poverenju ili o novcu dobijenom od korupcije, i da će istražne sudije na osnovu ovih papira doći na trag svim kolovođama.
Otkad su papiri zaplenjeni, marta 2006. godine, sudije rade na istraživanju diskretno. Bivšeg predsednika Širaka moći će da ispitaju posle 16. juna kada mu istekne imunitet. Papiri, koje pomenuti sudija naziva dokumentima, pokazuju da je Širak otvorio račun u japanskoj banci sredinom devedesetih godina. Kada je Rondo otkrio ovaj račun 1996. godine, naloženo mu je da uništi sve fajlove, ali ih je general Rondo, koji čuva sve svoje beleške, preneo svojoj kući, gde su zaplenjeni.
Za sada se ne zna poreklo novca sa Širakovog računa, niti za šta je upotrebljen, pa će se istraga fokusirati na ta dva pitanja. Bivšem francuskom predsedniku pripisuje se i umešanost u nekoliko korupcijskih skandala kada je bio gradonačelnik Pariza, od 1977. do 1995. godine, kao i u skandal oko izborne krađe u istom periodu.

Dr. MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ (24. jul 2008.)
Od optužnice protiv Radovana Karadžića, prošle su tri godine. Mnogi tvrde da je Holbruk Karadžiću nešto obećao, ali ne znaju tačno šta. O tome su svi ćutali jer za one koji su dali
obećanje bilo bi kompromitujuće, ako su ga dali, a drugi o tome ne znaju.
Francuski general Žan Hajnrih koji je u Bosni komandovao do decembra 1996. godine kaže da svi znaju gde je Radovan K. Francuzi u to vreme kontrolišu zonu Pala. Drugi francuski funkcioner izjavljuje da Žak Širak neće sukobe sa Srbima. Ne želi da francuski vojnici budu taoci ili da budu ubijani u gudurama Balkana.
1997. Francuzi i Amerikanci dogovaraju se da Radovana K. zajednički uhapse vojno. Specijalne snage iz Floride sleću na vojni aerodrom u Tuzli. Tajni kod operacije: «Amber Star». Par dana kasnije Pentagon saopštava da je francuski kapetan Erve Gurmelon odao plan napada Srbima i da je Vašington, pred izdajom vojnika koji je hteo da pribavi slavu samo za svoju zemlju, morao da opozove operaciju. Vest se pronosi da Francuzi štite Radovana i ne daju Amerikancima da ga uhapse. Ovo ponavlja i tužiteljka Luiz Arbur. Tri godine kasnije kapetan Gurmelon je unapređen, a Amerikanci se razilaze sa Francizima i od tada svako radi za sebe.
Amerikanci zatim pronalaze Karadžićevog druga sa studija dr Dragana Hajdukovića koji je estetski hirurg u Americi, pokušavajući da ga vrbuju. Koriste i jednog tzv. biznismena bliskog Radovanu, čija je kći u Parizu.
Francuski general Filip Rondo, proslavljen hvatanjem teroriste „Karlosa“, zadužen je da nadgleda pregovore i manevre. Francuski ministar odbrane Alan Rišar daje mu sva ovlašćenja i u svemu slobodne ruke. Rondo uzaludno pokušava da ponudi mnogo novca i da obezbedi zaštitu za Radovanovu familiju.
U međuvremenu, sud u Hagu uspeva da kontaktira Karadžića, ali ne pristaje da mu umanji optužnicu, kako Karadžić to traži.
1998. američki izaslanik u Bosni tvrdi da će on brzo biti uhvaćen i da će mu biti suđeno. Međutim, 10. aprila K. menja stav i poručuje Amerikancima da se nikada neće predati.
Iste godine 1998. K. definitivno nestaje. Zapad govori i piše da ga štite srpske službe, tajna mreža zvana «Preventiva» i vojska Republike Srpske. U međuvremenu, on stvara priče za decu, pozorišnu predstavu i roman. Zapadna štampa tvrdi i piše da ga prate i čuvaju brojni prijatelji od kojih se većina nalazi u Parizu, među samim Francuzima.
Francuzi i Amerikanci (zajedno sa perfidnim Albionom) u stalnoj su kompeticiji. Karla del Ponte ih moli da rade zajedno. Zajednički uspevaju jedino da naprave mrežu čiji je skriveni kod: «Fervant Arčer», sa sedištem u Frankfurtu, ali ništa drugo ne funkcioniše saborno, zbog velike borbe i kompeticije za uspehom službi.
Krajem leta 2000. Amerikanci u akciju ulaze sami, ne verujući Francuzima, u zoni koju kontrolišu Francuzi. Francuzi to otkrivaju i, u inat, nameravaju da spreče Amerikance, praveći plan kako da dojave K. da se spasava dok mornaričke „Foke“ kreće u napad. Francuzi spasavaju Radovana.
2001. francuski DGSE sam preuzima operacije hapšenja. Radovan ide da sretne svoju ženu u selu pored Foče na crnogorskoj granici. Francuzi su ubeđeni da su «kupili» Radovanovu telesnu gardu, ključna dva čoveka su njima na vezi. Ali, sve propada, još jedna loša psihološka procena. Dva momka iz obezbeđenja ipak pucaju, a K. opet nestaje.
28. februara 2002. Amerikanci kreću bez Francuza u Čelebiće. Tu je, imaju pouzdane informacije. Žuri im se i zato jer su u Avganistanu promašili Bin Ladena. Rezultat: enciklopedijski neuspeh.
Obaveštajni planovi SFOR-a za hapšenje Radovana Karadžića pretpostavljali su da će se najtraženiji „ratni zločinac“ pojaviti na području Foče i sela Čelebići.
10 dana kasnije Amerikanci i Francuzi, opet zajedno, kreću na Radovana i Mladića.
Opet promašaj! Ni Radovana, ni Mladića nema na mestu koje su «obeležili» dugotrajnim radom i skupljanjem brojnih «tajnih podataka».
Početkom 2004. iznova udruženi pokušaj NATO da se uhapsi vođa bosanskih Srba. I, ništa.
U februaru iste godine pukovnik žandarmerije Rejmond Karter telefonira SFOR-u u Bosni, i uz pomoć informacija izvesnog M. Alibabića, bivšeg funkcionera jugoslovenskih službi, tvrdi da sigurno zna gde treba hvatati psihijatra. Međutim, drugi deo bivših obaveštajnih drugova Alibabića je protiv njega, odnosno na drugoj zaraćenoj strani, i operacija u selu Zaovine, zbog ljudskog faktora, ponovo trijumfalno propada.
April 2004. SFOR saznaje da će K. biti u kući popa sa Pala. 200 specijalaca razbijaju vrata srpskog sveštenika, pucaju i razbijaju po kući. Pop i sin su povređeni, a od K. nigde ni traga.
Udruženi tragaoci pitaju se: Ko je i ovog puta dao lažnu informaciju? Novine u Evropi pišu: Rusi i Srbi infiltrirani u zapadne službe onemogućavaju hapšenje! Krajem 2004. NATO napušta Bosnu. Evropske snage više neće da rizikuju. Njihova strategija sada je: zamrzavati račune u banci i kupovati ljude oko begunca. Drugo ništa ne mogu, neće ni da pokušavaju…
Najzad su se kapitalisti dosetili kako se uspeva. Sami Srbi će to bolje odraditi. Kvislinzi to uvek rade bolje. Borba za trofej, oportunizam, profit i osvetu, bili su toliko jaka, da je olovnim vojnicima potpuno oduzela moć tokom više od jedne decenije…

23. jul 2008.
Francuski obaveštajac, general Rondo, koji je već deset godina u timu za “nalaženje” dr.Radovana… kaže za francuski Figaro da je hapšenje pomogla CIA, koja ima baze na
Igmanu i obaveštajce po Beogradu… (2000. godine su ga locirali na Trebinju, npr.)
Tanjug je preneo: ”Njegovo hapšenje je verovatno omogućila neka strana zapadna služba, najverovatnije CIA, koja ima centar za telefonska prisluškivanja na planini Igman i više pripadnika koji rade u bezbednosnoj službi u Beogradu”, piše ”Figaro” na osnovu informacija koje je dobio od francuskog špijuna, generala Filipa Rondoa, koji je 10 godina bio na tragu Karadžića u okviru ekipe bivšeg glavnog haškog tužioca Karle del Ponte.”
Bivši general francuske obaveštajne službe Filip Rondo izjavio je da je Radovan Karadžić dva puta u Bosni „za dlaku“ izbegao hapšenje. Francuska obaveštajna služba i CIA pridobile su 1999. godine njegovog telohranitelja kao agenta, ali se ovaj u poslednjem trenutku predomislio. Drugom prilikom, u januaru 2000. godine, prisluškivanjem telefonskog razgovora otkriveno je Karadžićevo prebivalište, ali on je već nestao kada su stigli pripadnici SFOR-a. Rondo je rekao da je hapšenje olakšano zahvaljujući Američkoj obaveštajnoj agenciji, CIA, koja iz prislušne stanice u Bosni prati telefonske razgovore i ima agente u službama bezbednosti u Beogradu.

“TEORIJA” ZAVERE

Banjalučki “Reporter” objavio je 30. avgusta 2001. tekst pod naslovom “Vojni udar”, a Nenad Čanak raspirio je sukob u DOS, danima držan na “slučaju Gavrilović”, izvukavši vest da je predsednik Koštunica s vojskama Jugoslavije i Republike Srpske spremao manevre i – državni udar! Koštunica je demantovao vest posredno, opaskom da su izjave Čanka “spoj diletantizma i neodgovornosti”, a da nedeljnik koji je Čankovom opažanju posvetio prostor, “u sprezi s pojedinim frakcijama DB”, zapravo priželjkuje puč. Ostala je sumnja.
Dragan Vukšić, poslanik Pokreta za demokratsku Srbiju (DOS) u skupštini Srbije ocenio je: “Ovom vojnom rukovodstvu ne verujem. Međutim, nerealno zvuči Čankova pretpostavka da je trebalo održati zajedničke manevre i tom prilikom izvršiti državni udar. To ne bi moglo da prođe nezapaženo, a i koji je cilj”. Miroslav Hadžić, direktor Centra za civilno-vojne odnose, takođe je smatrao da priča o vojnom udaru nije realna, ali zato što je Vojska Republike Srpske pod kontrolom Sfor.
Koren priče upućuje na skrivenost civilno-vojnih odnosa od 5. oktobra. Prvi takav momenat bilo je hapšenje Miloševića, kada je pretila opasnost sukoba vojska i policija, zatim javna polemika načelnika Generalštaba VJ i ministra unutrašnjih poslova Srbije oko otkrivanja masovnih grobnica, a ovo je bilo upozorenje da DOS od 5. oktobra nije uradio ništa da promeni nasleđene civilno-vojne odnose, odnosno da se vojska sama transformiše. Posle obaranja Miloševića, dva centra moći DOS prigrabila su instrumente sile – vojsku i policiju, sa zatečenim aparatom. Dok se strana koja je držala policiju trudila da stvori utisak da su se desile promene, neverovatna je bila upornost s kojom je predsednik Koštunica čuvao armijske strukture. Pokazatelj je bilo tvrdoglavo zadržavanje generala Nebojše Pavkovića na mestu načelnika Generalštaba VJ.
Dve stvari su ključne: želja predsednika Koštunice da drži kontrolu nad vojskom po svaku cenu i nezainteresovanost DOS da se otvori problem reforme sektora odbrane i bezbednosti. Ta nezainteresovanost narušena je na Predsedništvu DOS kada je od Koštunice traženo da smeni Pavkovića, čime je potvrđeno da je on jedini nadležan da odluči šta će raditi s vojskom. Koštunica je tražio da mu se da vremena da to uradi, što je potvrdilo internu raspodelu moći, a smene starih i postavljenja novih načelnika uprava koje su usledile, otkrile su da će promene ići teško. Pavković je ostao, a novi načelnici bili su bliski saradnici bivših načelnika. Tvrdnje Pavkovića da nije učestvovao u izboru kadra nemaju osnova: zna se postupak izbora i ko odlučuje – načelnik Generalštaba, ljudi iz Uprave za bezbednost, Personalne uprave, Uprave za moral. A imenovani su Pavkovićevi ljudi. Izostao je bilo kakav uvid i kontrola. Nisu aktivirani čak ni postojeći mehanizmi parlamentarne kontrole. Personalne promene u vojsci bile su bez javnosti razumljivih obrazloženja. Jedan od Koštuničinih argumenata za zadržavanje ključnih ljudi koje je Milošević izabrao bio je da ne želi da ugrozi moral vojske. Pitanje je da li ostanak Pavkovića i njegovog tima više ugrožavao moral vojske? Promena Pavkovića, koji je personifikovao poslednji ostatak Miloševićevog režima, bila je osnova za sve dalje promene. Pavkovićeva moć u vreme Slobodana Miloševića bila je ograničena. Posle 5. oktobra, a posebno tokom 2001, on se ponašao potpuno samostalno, i sve što je donosio predsedniku Koštunici prolazilo je bez hijerarhijskih zadrški. Njegovom smenom trebalo je pomeriti klan iz Treće armije, kojim se Pavković okružio i tek tada mogle su da se očekuju suštinske promene, koje podrazumevaju i mehanizme demokratske kontrole vojske, za šta DOS nije ponudio nikakav koncept. Nacrt preuređenja odnosa izmedu Srbije i Crne Gore pominjao je samo parlamentarnu kontrolu vojske, što jeste element, ali demokratska kontrola podrazumeva i javnost i izvršnu vlast (ministarstvo odbrane kao centralni kontrolor) i nevladin sektor, koji je mogao da izvrši javni pritisak na Koštunicu i DOS. Jedan od problema bio je što nije bilo Saveta za nacionalnu bezbednost, koji bi bio kontrola postavljenja i unapređenja i ograničenje za zloupotrebe.
To se posebno odnosi na kontrolu rada vojne službe bezbednosti, koja je poslednja linija odbrane vojnog vrha. Vojna služba bezbednosti bila je tajna i za građane i za najveći deo pripadnika VJ. Zato je zadatak DOS, odnosno predsednika Vrhovnog saveta odbrane Vojislava Koštunice, trebalo bude da se napravi plan transformacije vojske, koji bi definisao kontrolu ove službe. Dragan Vukšić je tvrdio: “I pored toga što je ova služba pod komandom načelnika Generalštaba, postoje informacije da se skoro potpuno stavila na raspolaganje predsedniku Koštunici. Posledice su devijacije u VSB i VOS, a naročito u prvoj. Umesto da se bavi svojim zadacima, Vojna služba bezbednosti, i pojedinci naročito, stavljaju se u funkciju jedne strane i direktno utiču na političke odnose u zemlji.”
Zabrinjavalo je i nepostojanje kontrole nad elitnim jedinicama vojske – 63. padobranskom i 72. specijalnom brigadom, koje su podređene načelniku Generalštaba i namenjene su za izvršavanje specijalnih zadataka. Pored toga, nesrazmerno je velik broj pripadnika vojne policije, koji su, u nekoj situaciji, mogli da budu zloupotrebljeni.
U tom kontekstu, uz krizu u politici i ekonomiji, (demantovana) informacija trebalo je da bude znak upozorenja. Sukob u DOS bio je prilog tome i nije trebalo načelno isključiti mogućnost da je nepromenjeni vojni vrh u uslovima krize mogao da se pojavi kao samostalan politički činilac, koji može na silu da bitno odredi način razrešenja krize. Akt uvođenja vanrednog stanja može se opravdati sprečavanjem unutrašnjih sukoba. Javnost i DOS trebalo je to da imaju na umu kao potencijalnu opasnost.
“Kadrovske promene u Vojnoj službi bezbednosti su u skladu s dotadašnjim promenama u vojsci – da se prikaže da se nešto menja a da se ništa ne promeni. General Milan Ðaković (bivši načelnik Uprave bezbednosti) i general Aca Tomić su Pavkovićevi ljudi. Oni su radili po njegovim direktivama. Da nije tako, odavno je trebalo da se bave kriminalom u materijalno-finansijskom poslovanju i stambenoj problematici VJ, a to znači, Pavkovićem lično”, upozorio je Dragan Vukšić.
Slično je bilo i sa promena na čelu Vojnoobaveštajne službe, s tim što je bivši načelnik general-potpukovnik Branko Krga unapređen u zamenika načelnika Generalštaba. “Krga nije smeo da služi Miloševiću u vezi s kosovskom tragedijom i sramotom. Ako ne pre, morao je da se distancira kada je počela sramna proslava pobede nad NATO, podela činova, položaja, odlikovanja, stanova i privilegija. Novi načelnik Vojnoobaveštajne službe pukovnik Radoslav Škorić nije trebalo da se nađe na tom mestu. Bio je pomoćnik Krgi kada je bio vojni izaslanik u Moskvi. Druge značajne dužnosti nije obavljao. VOS je već duže vreme okrenut prema istoku, što nije dobro i ne može da prođe neopaženo. Naša realnost u Evropi mnogo je složenija i osetljivija.” objasnio je Vukšić
Početkom avgusta 2001. stručnom savetovanju Vojne službe bezbednosti na Topčideru prisustvovao je i skup pozdravio u ime “vrhovnog komandanta” Vojislava Koštunice njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Rade Bulatović. On je upozorio bezbednjake da zadatke mogu da primaju samo od vrhovnog komandanta. Drugi skup, u užem krugu, bio je delikatniji i trajao je do jutra. Razmatralo se navodno prisluškivanje vrhovnog komandanta i mere koje bi trebalo preduzeti. Rukovodio je Pavković, a prisustvovali su bivši i sadašnji načelnik službe bezbednosti i bivši “asovi”. Od sulude namere prisutne je odvratio jedan od učesnika.
Za Radeta Bulatovića, savetnika za nacionalnu bezbednost, Vukšić je tada primetio: “Savetnik za nacionalnu bezbednost trebalo bi da je dokazan poznavalac spoljne politike i međunarodnih odnosa, odbrane i bezbednosti i autoritet – teorijski i praktički. Javnosti bi trebalo da budu poznata njegova biografija i kvaliteti. S obzirom da je Rade Bulatović potpuno anoniman, pitanje je da li je on adekvatna ličnost za taj posao.”
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:17 pm

KOJI JE KRUG ZATVORIO RADE BULATOVIĆ?

20. marta 2002. savetnik jugoslovenskog predsednika Rade Bulatović saopštio je da je podneo krivične prijave zbog klevete protiv republičkog ministra pravde Vladana Batića, saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića i nepoznatih lica iz Demokratske stranke i DOS. Naime, posle hapšenja Momčila Perišića, Vladan Batić i Zoran Živković izjavili su da je Rade Bulatović organizovao akciju praćenja i hapšenja, a Demokratska stranka optužila ga je da je zajedno sa šefom Vojne službe bezbednosti Acom Tomićem odgovoran za mogući sukob Jugoslavije sa svetom. U Bulatovićevoj izjavi za javnost navodi se: “Povodom postupka koji se vodi protiv Momčila Perišića, u javnom reagovanju pojedinih nosilaca političkih funkcija, uz moje ime su izrečene brojne neistine i insinuacije. Ovo će meni, kao i građanima Jugoslavije, koji su zabrinuti za sudbinu države, omogućiti upoznavanje sa stvarnim činjeničnim stanjem koje će utvrditi nadležni državni organi. To će, kao i sprovedena akcija, učvrstiti poverenje građana u jedinstven sistem bezbednosti Jugoslavije i veru u bolju budućnost nađe zemlje i svih građana”. Vladan Batić je izjavio: “Ono što sam rekao, a što se tiče uloge Bulatovića u akciji hapšenja Momčila Perišića, to sam čuo iz usta generala Pavkovića, u prisustvu saveznog premijera, potpredsednika savezne vlade, republičkog premijera i više lica, a druga stvar koju sam pomenuo da je Rade Bulatović bio kadrovik u SMIP i upleten u neke diplomatske afere, to je takođe istina…” Savezni ministar za unutrašnje poslove Zoran Živković ocenio je da je to “još jedna prijava iz JUL-ovske kuhinje”.

Večernje novosti objavile su 04.07.2003. da je Rade Bulatović, savetnik za bezbednost bivšeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, uhapšen u policijskoj akciji “Sablja”, izašao na slobodu, i da će se u nastavku krivičnog postupka braniti od krivične prijave koja ga sumnjiči za krivično delo “udruživanje radi neprijateljske delatnosti”. Bio je u pritvoru od 8. aprila, u okviru istrage protiv organizovanog kriminala. Uoči hapšenja, Bulatović je preko agencije BETA poslao saopštenje povodom informacije iz istrage ubistva Zorana Đinđića, da je Borislav Mikelić posredovao u organizovanju sastanka Bulatovića i generala Ace Tomića sa vođama zemunskog klana, kojim je najavio tužbe za satisfakciju pred srpskim sudovima, do suda Saveta Evrope, zbog “lične, moralne i materijalne štete” nanete njemu i njegovoj porodici. MUP Srbije saopštio je 8. aprila da je, u okviru istrage ubistva premijera Zorana Đinđića, uhapšen Bulatović zato što su “pripadnici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije utvrdili da je bio povezan sa vođama zemunskog klana Miloradom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem Šiptarom… Utvrđeno je da je izjava koju je Bulatović prethodno dao policiji tokom istrage neistinita”. Za hapšenje Bulatovića, zainteresovao se, polovinom maja, Amnesti internešenel, zato što su njegovi branioci tvrdili su da je on “politički zatvorenik.

Prema informacijama objavljenim u emisi „Insajder“ B92, registar saradnika tajne službe bezbednosti od 1945. godine je ili uništen ili sklonjen, a novi registar saradnka sačinjen je 2001. godine, pri čemu su mnogi saradnici izmišljeni, kako bi bili iskompromitovani.
Postoji osnovana sumnja da su pravi dosijei saradnika po nalogu Radomira Markovića sačuvani i da su u posedu neovlašćenog lica. Istraga je pokrenuta samo protiv Radomira Markovića, a ostali akteri ove protivzakonite radnje su ili na sopstveni zahtev otišli u penziju, kao Nikola Ćurčić, ili su na visokoj funkciji u BIA kao Miloš Teodorović. Ako postoji dokaz da je dokumentacija DB uništena, pitanje je čemu insistiranje na zakonu o otvaranju dosijea.
Vladimir Božović, generalni inspektor MUP-a je reagovao: “Naravno da je državni tužilac čim je dopro do njega glas bio dužan da pokrene istragu kao što je onda onda besmisleno govoriti o otvaranju dosijea… To je sad izašlo na videlo. Ukoliko od nas zahteva državni tužilac, ili ukoliko nam naloži Vlada ili ministar mi čemo se u to uključiti.”
Reakcija ministra pravde Zorana Stojkovića: “Nemojte tražiti od Vlade da obavlja posao drugih nezavisnih organa. Vlada nema ovlašćenja. Ako ima nešto, neka izvole organi i neka postupe”. Na konstataciju da je ministar policije Dragan Jočić razgovarao sa Ulemekom, Stojković je pitao: “Je l’ vi znate, ja ne znam. Nadležni organ neka radi svoj posao. Ako ima nečega on je dužan da pokrene postupak.”
Moglo se videti da su koreni Miloševićevog režima ostali. Zašto je Koštunica zadržao ljude poput Rada Bulatovića i mnoge druge, koji su nastavili da prikrivaju tragove zločina?
Prisetimo se izjave Vladimira Popovića: “Rade Bulatović je čovek koji ne da se ne razume u taj posao, nego jedino što je uradio i po čemu će ostati upamćen to je – po činu veleizdaje, koji je takođe još jedan od nezabeleženih slučajeva u istoriji službe, da je načelnik službe bezbednosti jedne države napravio kopiju arhive te službe, celokupnu, i odneo i predao drugoj državi i drugoj službi. To je uradio Rade Bulatović kad je odlazio u Ameriku, tražio je od svojih da mu nasnime kompletnu arhivu državne bezbednosti da on sa sobom ponese u CIA. Kad su ga ovi pitali o čemu se radi, ako mu nešto bude zatrebalo, da on može to sa diskova da skine i da im kaže.”
Ukoliko postoji CD sa Arhivom, bilo bi zanimljivo ući mu u trag. Reakcije vlasti nije bilo.

Tabloid je objavio tekst Mileta Ješanova, u kome stoji da je anonima grupa iz Bezbedonosno – informativne agencije poslala pismo ovom listu, u kome navodi:
“Pošto je Srbija zemlja čuda, nije čudno da Rade Bulatović, Crnogorac iz Berana, bivši JUL-ovac, vodi Bezbednosno – informativnu agenciju u vreme kada Srbija bije bitku za deo svoje teritorije i svoju evropsku budućnost.
Izigravši svoje dojučerašnje najbliže saradnike i prijatelje, Bulatović je, zarad svog opstanka i pranja prethodne biografije, krenuo u uništavanje svakog operativnog rada srpske službe bezbednosti, dobijajući pohvale za takav ‘reformatorski poduhvat’.
Tajna Bulatovićevog uspeha leži u staroj kumovskoj vezi sa Crnogorcem Nebojšom Vujovićem, takođe JUL-ovskim diplomatom, sada predstavnikom “Hemofarma” u SAD, koji se tokom diplomatske službe u Vašingtonu otvoreno stavio u službu američkih obaveštajnih službi. I to preko Bert Brauna, obaveštajca koji kasnije otvoreno radi na podrivanju Vlade Srbije na čijem je čelu bio Zoran Živković. Gospodin Braun je ključni diplomata na čiju se urgenciju Bulatović izuzima iz istrage za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Nakon toga dobio je pristojnu novčanu odštetu, koju Aco Tomić nikada nije uspeo da naplati.
Držeći se ove stare obaveštajne veze, Rade Bulatović okreće leđa svom saborcu Aci Tomiću i svim svojim drugovima, da bi sa Aleksandrom Nikitovićem, Vojinom Lazarevićem, Stevanom Nikčevićem i kumom Nebojšom Vujovićem (svi su Crnogorci i državljani Crne Gore) pretvorio Koštuničinu vladu u pukog izvršioca crnogorskih, hrvatskih, američkih i ko zna čijih interesa.”
Sastavljači pisma navode Bulatovićeve učinke u Agenciji.
“U samoj Agenciji Rade Bulatović zabranjuje svaki rad vezan za Kosovo, zaustavlja započete akcije otkrivanja terorističke mreže na jugu Srbije, zabranjuje uključivanje tehnike Agencije u potragu za odbeglim pripadnicima zemunskog klana, a u potragu za Ratkom Mladićem uvodi svoj tim, za koji niko osim Amerikanaca ne zna.
Da li oni kriju ili traže Ratka Mladića i kome to ide u prilog? Usput, Bulatović Amerikancima predaje kompletnu arhivu Agencije, tražeći samo jednu protivuslugu – podršku za njegovo buduće ambasadorsko imenovanje.
Da bi izbrisao sećanja u Agenciji – ko je on i odakle dolazi – Bulatović zapošljava preko hiljadu novih radnika, iako i ovi koje je zatekao ne rade ništa.
Lukavi Bulatović je među tih hiljadu novoprimljenih uvrstio i oko 200 koji su članovi DSS i bar još toliko “Nove Srbije” i G-17, tako da priča o depolitizaciji Agencije čeka novi početak.”
Oni opisuju i način na koji rukovodi direktor Bulatović.
“Manirom Titovog omladinskog funkcionera (bio je sekretar UK SSO Beograda), Bulatović naređuje korišćenje rezidencija isključivo za njegove lične potrebe, uređuje prostor oko kabineta najskupljim eksponatima “Garden centra”, večera isključivo na “Žabaru” (brod-restoran na Savi, pored hotela Jugoslavija, prim. redakcije), po cenama većim od prosečne plate u Srbiji. Ne mrda bez 6 – 7 telohranitelja, koji terorišu pola grada jurcajući Legijinim džipovima.
Bulatović spopada sekretarice i okružen je poltronima koji veličaju njegov ogroman uspeh. Tako je vlasnik butika iz Smederevske Palanke i bivši pripadnik JSO postao načelnik analitike (Uprava za analitiku i informatiku), a operativac poznat po obradi novinara Slavka Ćuruvije u vreme atentata na njega – načelnik za kontakte sa stranim službama.
Poput šefova službi klasičnih banana država, Bulatović obilazi strane ambasade otkrivajući im gde su “zlikovci iz Službe” postavili prislušne uređaje, misleći da tako obezbedi svoj reformski imidž. Takođe,omogućuje američkoj obaveštajnoj službi direktan pristup srcu prislušnog centra u Beogradu, tako da je većina naših političara konačno u pravu kada paranoično tvrde da su prisluškivani, s tim da to sada ne radi srpska, već američka obaveštajna služba”.
U pismu se navode i drugi detalji.
“Uz posredovanje Vojina Lazarevića, zajedno sa trećim Crnogorcem, Stevanom Nikčevićem, direktorom SDPR (rukovodio akcijom službe u likvidaciji Slavka Ćuruvije), Rade Bulatović za potrebe Amerikanaca obezbeđuje izvoz oružja Gruziji, uprkos oštrom upozorenju Ruske Federacije koja na to gleda kao na otvoreno neprijateljstvo Srbije, koja, pak, očekuje rusku pomoć oko rešavanja statusa Kosova.
U dilu sa školskim drugom Srbom Panićem, zamenikom direktora za imovinu Srbije, Bulatović započinje projekat izgradnje stanova na Banjičkom visu, a koje bi gradile firme njihovih partijskih finansijera, uz debelu proviziju za njih dvojicu.
Jedino čega se Bulatović plaši u ovom trenutku je novi Legijin iskaz, jer je napravio dogovor sa njim, pa ukoliko ne ispuniti obećano, garantovan mu je nemiran san. Dobro obavešteni izvori iz CZ-a tvrde da je Legija uputio poruku Bulatoviću kojom ga je podsetio na druženja tokom 2002. godine, kao i na dogovor prilikom predaje.”
Direktor BIA gospodin Bulatović je, odmah po postavljenju, otputovao u zvaničnu posetu CIA u Lengliju. Sa njim su u delegaciji putovali i načelnik Pete uprave BIA Rajko Savić, koji je danas šef specijalnog tima za hvatanje Ratka Mladića i gospođa Senka Jovanović, glavni inspektor u Devetoj upravi (Uprava za saradnju sa stranim službama), koja je bila prevodilac. Gospođa Jovanović je ljubavnica i gospodina Savića i gospodina Bulatovića.
Šta je sve Bulatović predao od arhivskih fondova kolegama iz Lenglija može se rekonstruisati, što su službenici ove službe na vreme uradili.
Direktor BIA je službeno posetio i Federalnu obaveštajnu službu Ruske Federacije. U Jasenovu je primljen na visokom nivou. Upućeni tvrde da je i general-pukovniku Sergeju Lebedevu takođe nešto nudio, ali njegova pratnja u to nije upućena.
Građani mogu zaključiti da je Bulatović potpuno razbio operativnost i sposobnost srpske tajne službe da se bavi aktivnostima za koje je ustavno i zakonski nadležna i obavezna da ih sprovodi u cilju zaštite bezbednosnih interesa Srbije. Bulatoviću je to pošlo za rukom.
U vreme kada su se Crna Gora i njeno rukovodstvo spremali za otcepljenje od Državne Zajednice, Srbijom su vladali, poput organizovane kriminalne grupe, Crnogorci. Predsednik Srbije Boris Tadić – Crnogorac, državljanin BiH. (mada on pouzdano nije član ove organizovane kriminalne grupe). Premijer Koštunica, po ocu Damjanović, Crnogorac. Ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić – Crnogorac iz Berana. Direktor tajne službe Rade Bulatović iz Berana. Šef kabineta premijera Srbije Aleksandar Nikitović iz Bara. Glavni finansijer Vojin Lazarević iz Kotora. Svi državljani Crne Gore i novopečeni državljani Srbije. Ne čudi što se Crna Gora lako otcepila i što banda iz Crne Gore na vlasti u Srbiji, pljačka, razara, teroriše…
Direktor BIA Rade Bulatović, od oca Mila, rođen je 19. marta 1958. godine u Beranama (Ivangrad) u Crnoj Gori. Zvanično prebivalište mu je u Beogradu, u Zmaj Jovinoj broj 39.
Biografija Radeta Bulatovića nikada nije objavljena, ali su novinari došli do podataka da je službovao kao diplomata u Rimu i Istanbulu. U aprilu 2003, bio je osumnjičen da je umešan u pripremu atentata na Zorana Đinđića, a na osnovu razgovora koje je vodio sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Kad je Bulatović postavljen na funkciju direktora BIA, “Politika” je u martu 2004. godine pisala da, kada je ušao u politiku, kao savetnik predsednika SRJ, protivnici su mu pripisivali izvesne afere iz prošlosti ali ništa od toga nije potkrepljeno dokazima.
Štampa se bavila onim što je Bulatović radio kao savetnik predsednika SRJ Vojislava Koštunice i onim što je radio pre 2000. godine. Kako zvanična biografija ovog državnog službenika nije dostupna javnosti, mediji su morali da se služe anonimnim izvorima, pa zato nije potvrđeno niti demantovano da je bio predsednik komisije za stanove u opštini Savski venac i da je od te komisije dobio stan, da je bio član JUL, da mu je nestalo oko 50.000 dolara dok je službovao u Rimu pa je vraćen za Beograd, da je 2002. boravio na jugu Srbije s Lukom Karadžićem i delio pripadnicima VJ knjige Radovana Karadžića, da je na stručni vojni skup na Topčideru došao u ime “vrhovnog komandanta”, Koštunice.
Nakon “Sablje”, iz zatvora je pušten u julu 2003. godine, tek kada je tadašnji direktor DSS Mile Tomić uspešno završio pregovore sa posrednikom ministra policije Dušana Mihajlovića. Gospodin Tomić je obećao Dušanu Mihajloviću da će DSS apsolutno zaštiti Mihajlovića nakon promene vlasti. Bilo je reči i o novčanoj naknadi za Mihajlovića. Njegovi branioci izjavili su tada da je postupak protiv Bulatovića odlukom suda proglašen za službenu tajnu.
Mediji su često citirali njegov tekst objavljen u NIN-u, marta 2002. godine, u kome piše da je u RDB Srbije postignut naročito “pozitivan napredak” postavljenjem Andrije Savića, čijim dolaskom “počinje proces depolitizacije” ove službe. Savić je postavljen na zahtev Crvenih beretki, nakon njihovog protesta. Iz njegovog teksta upečatljive su konstatacije da je presecanje tzv. afere Perišić “uspeh jedinstvenog sistema bezbednosti zemlje”, i da će se “ova akcija izučavati u budućim udžbenicima bezbednosti”.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:18 pm

intervju Dejana Lučića
Pukovnik Jovan Đogo, ako je verovati optužnici u postupku protiv jataka Ratka Mladića, odlično je radio posao jataka. Mladić je na slobodi. Iako se pretpostavljalo da je on prvi sa optužnice Haškom tribunalu koje će Srbija izručiti, uhapšen je Radovan Karadžić.
Kako je došlo do hapšenja bivšeg predsednika Republike Srpske?
- Stvari nikada nisu proste, kao što ponekad izgledaju. Da bi se ovo dogodilo bilo je potrebno da se sklopi niz negativnih događaja koji, napominjem, uopšte nisu slučajni. Spadam u one koji ne priznaju slučajnosti, već da svi događaji imaju svoje uzroke.
Koji su to uzroci?
- Da bi se ovo desilo, u Srbiji je moralo da se na svim nivoima vlasti, od zakonodavne i izvršne do sudske, nađu ljudi bez ikakvih moralnih skrupula kojima ništa ne znače država, građani, nacija, državni i nacionalni interesi, itd. Njima je bitan samo lični interes, njihova fotelja i neograničeno podaništvo prema onima koji, po njihovom mišljenju, predstavljaju centre moći. Nikada u istoriji Srbije nije se skupilo više takvog ološa na svim nivoima vlasti. Istakao bih trojicu ključnih – Borisa Tadića, Vladimira Vukčevića i Radeta Bulatovića.
Zašto baš njih?
- Srbija je dočekala da na njeno čelo dođe čovek za koga se, ako se malo više udubite, vidi da je bolestan. Iz njegovih očiju i pogleda vidi se ludilo, njegovi pokreti i tikovi odaju krajnje nepredvidivu i nervoznu ličnost. Nije mi jasno da se na bilo koju državnu funkciju može doći bez lekarskog pregleda, a za bilo koje radno mesto treba lekarsko uverenje. Tvrdim da on ne bi prošao ni jedan ozbiljan lekarski pregled. Hapšenje dr Karadžića nije jedini negativan potez Borisa Tadića. Samo poslednjih meseci bio je niz negativnih poteza po interes Srbije.
Na šta mislite?
- Od njegovog nelegalnog potpisivanja SSP, bez odobrenja Vlade i Skupštine Srbije, od njegovog obraćanja u noći izbora da neće dozvoliti formiranje vlade i skupštinske većine u skladu sa voljom građana, već po njegovom ukusu, do naredbodavnog odnosa prema predsedniku Skupštine. Samo sa takvim predsednikom Srbije moguće je da na mesto tužioca za ratne zločine dođe ličnost kao što je Vladimir Vukčević. Taj ima potrebu da uništi Srbiju i sve što je srpsko. Setite se konferencije za štampu od prošlog utorka. Iz njegovih očiju izbija samo mržnja i zlo. On Ljajiću otima reč da bi on bio prvi koji donosi lošu vest. On trlja nogu o nogu kada govori, on se na taj način prosto samozadovoljava. Kako objasniti da je lično prikrivao dokaze o trgovini ljudskim organima od otetih Srba, na što mu je, po njenoj ličnoj izjavi, ukazala Karla del Ponte? Kako objasniti činjenicu da je lično prikrivao dokaze o zločinima Ramuša Haradinaja i Nasera Orića i za to dobio novac od Šiptara i muslimana koji troši sa švalerkom, koju mu je nabacila jedna zapadna obaveštajna služba, a od tih para kupio joj je i stan u Beogradu? Kako objasniti da ni jednom nije postavio pitanje ubistva hiljada Srba od dolaska tzv. mirovnih snaga na KiM, pa čak ni za zločine kao što su miniranje autobusa sa Srbima, ubistvo žetelaca ili ubistvo dece na kupanju? U Hagu se vode procesi desetinama Srba koji su bili na najvišim državnim funkcijama u Srbiji i Republici Srpskoj. U toku tih procesa optuženi i njihove odbrane izneli su niz dokaza koji idu u prilog srpskoj strani i koji su raskrinkali niz lažnih optužbi. Da li ste ikada nešto od toga videli ili pročitali iz bilo kog medija u Srbiji? Vest je kada neko nešto iznese suprotno srpskim interesima. Takav odnos mogli su da narede jedino Boris Tadić i Vladimir Vukčević.
Kako komentarišete medijsko izveštavanje o svim ovim događajima?
- Jad i beda. Samo me interesuje da li ovi teledirigovani urednici misle da je ovaj narod stoka i da su imbecili? U ovom slučaju napravljena je klasična zamena teza – umesto da se bave istraživanjem značaja ovog događaja i njegovim posledicama, umesto da su doveli kompetentne ljude koji bi narod podsetili na stvarne uzroke i kreatore raspada bivše SFRJ, da objektivno govore o dešavanjima na svim stranama koje su učestvovale u sukobima, i o zločinima, oni istražuju šta je dr Karadžić jeo, šta je čitao, oblačio i slične gluposti. Ostalo je još da istraže kada je vršio veliku i nuždu. Verovatno bi to učinili da su Veran Matić i Aleksandar Tijanić mogli zbog veličine glave da istu gurnu u šolju.
Za šta optužujete Bulatovića?
- Rade Bulatović je zavrbovan od strane američkih službi još dok je radio u ambasadi u Italiji. Kao takav, ugrađen je na mesto savetnika za bezbednost kod Vojislava Koštunice, a kasnije i za direktora BIA. Ne treba misliti da Koštunica to nije znao. To samo potvrđuje da je i on bio ucenjen i da je izvršavao naloge Zapada. Kada je u pitanju saradnja sa Haškim tribunalom, on je naneo više zla od Tadića, samo što će posledice Tadićeve saradnje imati daleko tragičniji značaj za srpski narod.
Kako to mislite?
- Hapšenje dr Karadžića je upravo ona karika koja je nedostajala da bi se i zvanično zatražilo ukidanje Republike Srpske, ali i ono što će poslužiti da se dokaže „učešće Srbije u agresiji na BiH” i da se Srbija osudi za genocid na ponovljenom postupku pred stalnim sudom u Hagu, o čemu je već izvestila Nataša Kandić. Boris Tadić je to odlično znao i zato je povukao ovaj potez koji je ključni za dalju sudbinu srpskog naroda u Republici Srpskoj, ali u velikoj meri i po sudbinu svih građana u Srbiji, a posebno srpskog naroda.
Šta mislite, kako je došlo do hapšenja Radovana Karadžića?
- Rade Bulatović i njegov glavni operativac za pronalaženje lica optuženih pred Haškim tribunalom, Rajko Savić, već izvesno vreme su znali podatke o dr Karadžiću. Tu se treba vratiti malo unazad. Zapadne sile, a prvenstveno SAD, definitivno su se odrekle Vojislava Koštunice kao svog čoveka i njegovih usluga posle poznatog paljenja američke ambasade. Preko njihovih drugih saradnika, sugerisano mu je da raspusti Vladu i raspiše izbore uz ubeđivanje da će podići svoj rejting i biti u poziciji da on ponovo formira vladu. Rade Bulatović, s obzirom na činjenicu da je znao kompletan scenario, definitivno mu je otkazao poslušnost i prešao na drugu stranu. Usput je povukao nekoliko poteza koji su dodatno kompromitovali Koštunicu, a nije ništa učinio na kompromitaciji suprotne strane, iako mu je to obećao. U završnoj fazi pravljenja nove vlade, čak mu se nije javljao na telefon. Pored toga, uhapsio je Stojana Župljanina, kako bi Koštunici izbio adut da on nije nikoga hapsio, već da su se svi „dobrovoljno predali”. Sve poteze Bulatović je vukao u dogovoru sa Tadićem. Kada se uverio da je nova vlada formirana, kao ulog za svoj dalji status, servirao je Borisu Tadiću informaciju o dr Karadžiću. Ostalo je poznato – način i vreme hapšenja, prekid rada Skupštine, priprema medijske propagande itd.
Ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, tvrdi da ništa nije znao o akciji. Da li mu verujete?
- Tačno je da on ništa nije znao o samoj akciji i da pripadnici policije u tome nisu učestvovali jer za to nije bilo potrebe. I u drugim strukturama ima dovoljno onih koji su za novac spremni da urade sve prljave poslove. Dačić pokušava da sakrije nešto drugo – svoju političku odgovornost. Upravo njegov pristanak da obezbedi legitimitet jednoj, nasilnim putem, formiranoj vladi, bio je ključni momenat da se ovo desi.
Kako vidite tok i ishod suđenja dr Karadžiću?
- Ubeđen sam da će dr Karadžić doživeti sudbinu Slobodana Miloševića. S obzirom da Haški tribunal mora da završi svoj rad do 2010. godine, jasno je da nema vremena za neko objektivno i fer suđenje. Njima će biti dovoljno da pročitaju optužnicu i izvedu nekoliko tzv. eksperata i svedoka. I tu će biti kraj. Isto to očekujem i za Vojislava Šešelja.
A sporazum Karadžić – Holbruk?
- Srbi nikada neće shvatiti da Amerika nastupa sa pozicija sile i da njih ne obavezuje nikakav sporazum. Oni prosto mogu da kažu – pa to je bilo za vreme bivše administracije i to nas ne obavezuje. Oni su Gorbačovu obećali da neće raspoređivati vojne snage na prostoru zemalja bivših članica Varšavskog ugovora, niti da će ih primati u vojne asocijacije. Svima je poznato koliko je taj sporazum ispoštovan, a poznato je i šta se sada dešava.

VREME 688 (Dejan Anastasijević)
Iako zvanična biografija nikada nije objavljena, zna se da se Bulatović krajem osamdesetih godina zaposlio u beogradskoj opštini Savski venac, da se pred raspad bivše Jugoslavije zaposlio u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove. Službovao je u konzulatima u Istanbulu i Rimu, a kolege koje su službovale s njim tvrde da je još tada imao odlične odnose s policijom. “Rade je uspevao da od MUP-a za samo par dana dobije odgovore na zahteve na koje smo mi ostali čekali mesecima”, kaže jedan njegov bivši nadređeni. Za službovanje u Rimu vezana je afera s krađom tašne sa oko pedeset hiljada dolara iz automobila u kome se pored šofera i računopolagača nalazio i Bulatović. Svi su vraćeni za Beograd, ali niko nije pozvan na odgovornost zbog nestanka novca. Otpušten je iz SMIP nakon petooktobarskih promena. Demokratska stranka je tvrdila da je Bulatović bio član JUL-a, što on nije demantovao. Od novembra 2000. do marta 2003. bio je savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice u predsedničkom kabinetu. Taj period obeležili su:
- afera Gavrilović: Bivši operativac Državne bezbednosti Momir Gavrilović ubijen je 3. avgusta 2001. na parkingu u novobeogradskoj Ulici Džona Kenedija, nedugo posle razgovora sa Radetom Bulatovićem i savetnikom Gradimirom Nalićem. Koštunica je nakon toga izjavio da je Gavrilović u njegovom kabinetu, na dan ubistva, razgovarao s njegovim saradnicima o prodoru organizovanog kriminala u privredni život, o snazi i razgranatosti pojedinih klanova i korupciji.
- afera Perišić: Spektakularno hapšenje potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića u restoranu motela “Šarić”, 15. marta 2002. General Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba, posle je tvrdio da je Bulatović samostalno koordinirao hapšenje, mimoilazeći službene vojne kanale. Sam Bulatović je u nedeljniku NIN ocenio hapšenje Perišića kao “uspeh jedinstvenog sistema bezbednosti zemlje”.
- afera “četvorožilni kabl”: Rade Bulatović je uz kolegu savetnika Gradimira Nalića i šeficu Koštuničinog kabineta Ljiljanu Nedeljković optuživan kao inicijator pokušaja da se u junu 2002. specijalne jedinice Vojske Jugoslavije upotrebe za upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije zbog navodnog prisluškivanja Koštunice iz tog biroa. Slučaj nikada nije do kraja rasvetljen, iako je u Skupštini Srbije formiran anketni odbor.
Nakon ubistva Zorana Đinđića, Rade Bulatović i šef Uprave za bezbednost VJ Aca Tomić uhapšeni su na osnovu člana 122. a u vezi sa članom 125. KZJ (udruživanje radi neprijateljske delatnosti). Vlada Srbije je u to vreme tvrdila da su se Tomić i Bulatović tajno sastajali sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Lukovićem Legijom, te da su bili deo zavere da se ubije Đinđić. Tim povodom Koštunica je izjavio: “Rade Bulatović je politički zatvorenik.” Bulatović je posle nepuna tri meseca pušten, bez istrage optužbe protiv njega su povučene.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:19 pm

Vlada Vojislava Koštunice očekuje da će Bulatović razotkriti vezu između vlasti i neformalnih centara moći koje su Službu koristile za progon, ucenu i eliminaciju političkih protivnika.
„BIA je predata amateru“ (Žarko Korać), a Bulatović je udarna pesnica Koštunice u stvaranju „najcrnjeg mraka u kome samo budale ili pokvareni mogu da vide išta dobro“ (Nenad Čanak). Građani samo žele da BIA prestane da bude izvor manipulacija i oruđe za obračun s političkim protivnicima i da se posveti zaštiti nacionalne bezbednosti u okviru zakona.

Jula 2008. Rade Bulatović podneo je ostavku novom premijeru Srbije. Posle sednice Vlade Srbije, premijer Mirko Cvetković rekao je da na sednici nije bilo reči o eventualnoj smeni šefa BIA i da će javnost blagovremeno biti obaveštena ukoliko na tom mestu bude promena. Dnevnik “Blic” piše da će Bulatović na funkciji najverovatnije ostati do 17. jula, kada se očekuje da vlada na mesto prvog “bezbednjaka” Srbije postavi dosadašnjeg direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Sašu Vukadinovića. Bulatović se na funkciji direktora BIA nalazio više od četiri godine, tokom dve vlade koje je vodio lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica. Bulatović, koji je najveći deo karijere proveo u diplomatiji, trebalo bi da dobije mesto ambasadora Srbije u Turskoj, ali se špekuliše i o Švajcarskoj.
Bulatović je rekao da je ostavku podneo dan posle formiranja nove Vlade, ne zato što ga je neko naterao, već zato što je želeo da doprinese normalnim i prirodnim odnosima u državi.
Analizirajući četvorogodišnje rukovođenje srpskom “tajnom policijom”, Bulatović je rekao da su najveći rezultati „profesionalizam i zakonitost u radu, kao i kadrovska obnova agencije, jer su joj se priključili mladi ljudi sa najboljih državnih fakulteta… Takođe, demistifikacija službe je značajno relaksirala odnose sa građanima, otvorili smo kapije Agencije i za javnost, od nevladinih organizacija, škola, do kulturnih ustanova. Predali smo arhivsku građu zaključno sa 1980. godinom, u kojoj se, između ostalog, nalaze i dosijei takozvanih političkih neprijatelja. Uspeli smo i da vratimo ugled BIA kako kod drugih službi sa kojima sarađujemo, i kod građana Srbije. Uz to, služba se integrisala u evropske obaveštajne sisteme”.
Na kritike da BIA nije reformisana i oslobođena kadrova Slobodana Miloševića, Bulatović odgovara da se „oslonio na najbolje kadrove u agenciji” i nikoga nije doveo sa strane.
„Smatram da je to bio dobar pristup koji je dao rezultate. U sadašnjem rukovodstvu nema nikog ko je zloupotrebljen u ranijem periodu. U periodu u kojem sam bio na čelu agencije, oko 700 ljudi je napustilo BIA. Dakle, trećina ljudi je otišla. Nastavak kadrovske obnove jedini je put da se dođe do savremene, efikasne službe kakva je potrebna Srbiji”, rekao je.
Bulatović je demantovao da je BIA prisluškivala i snimala razgovore srpskih političara, a jedne dnevne novine su objavile delove razgovora. „Apsolutno nismo učestvovali u tome. Nemamo čak ni saznanja o autentičnosti razgovora”, tvrdi Bulatović. BIA, prema Bulatoviću, nije učestvovala u predizbornim kampanjama. „Nijednom svojom aktivnošću BIA nije uticala na izbornu volju građana. Za razliku od prethodnog perioda, u dane glasanja u BIA se čak i ne dežura. Bile su to nedelje, kao i svake druge. Taj pristup je naišao na odobravanje svih pripadnika, a siguran sam da je to najveći doprinos koji smo mogli da damo jačanju demokratije u Srbiji”, kaže Bulatović.
On je priznao da su pojedini pripadnici BIA zloupotrebljavali značku: „Bilo je zloupotreba, ali i ozbiljnih krivičnih dela. Flagrantan primer je nehat jednog službenika BIA koji je doveo do toga da mi otpadne točak sa automobila u toku vožnje, čime mi je život bio ugrožen. Stav rukovodstva u kom sam bio je da se te stvari ne zataškavaju”.
Bulatović kaže da je situacija u Sandžaku, odnosno Raškoj, stabilna i pored pojave vehabija.
Dosadašnji šef BIA priznao je da je čitao knjigu bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, u kojoj ga je ona optuživala: „Čitao sam delove objavljene u štampi. Najveći deo navoda koje je iznela je autentičan. Sama knjiga dosta realno opisuje odnose u Srbiji, odnose sa Hagom i naše suprotstavljene stavove. BIA je na osnovu utvrđene bezbednosne politike Vlade aktivno sarađivala sa Tribunalom. Mi nismo bili potražna jedinica Haškog suda što je, pretpostavljam, izazvalo nezadovoljstvo Karle del Ponte prema BIA i prema meni. Ne vidim ništa sporno u tome”.
On tvrdi da nikada nije pregovarao sa haškim beguncem Ratkom Mladićem, ne želeći da otkrije ništa u vezi sa akcijama u tom slučaju, kako ne bi ugrozio istragu.
Za dojavu haškom beguncu, Goranu Hadžiću, da izbegne hapšenje, Bulatović tvrdi:
„Zna se ko je to uradio. Nije niko iz BIA ili MUP. Interesantno je da je jedan službenik Haškog tribunala rekao meni i ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću da je stigla jedna zapečaćena optužnica. Pozivajući se na pravila tribunala, nije želeo da nam kaže ko je optužen. To smo saznali tek posle nekoliko dana. U međuvremenu, Hadžić je pobegao. Kasnije im je njegovo bekstvo poslužilo da optuže državu da ga je namerno sakrila”.
O ubistvu nekadašnjeg radnika DB, Momira Gavrilovića, Bulatović je rekao da je „istraga pokazala da BIA nije povezana sa likvidacijom, ali da je došla do dokaza o indikativnom ponašanju dela pripadnika tadašnjeg RDB i nekih rukovodilaca”.

Novi direktor Agencije zatekao je BIA u gorem stanju nego Rade Bulatović 2004. Rade Bulatović vodio je čudnu kadrovsku politiku: nije imenovao ključno operativno mesto, zamenika, ali ga je držao neformalno, znajući šta o tom licu misle zaposleni. Vraćao je iz penzije, a primao je “mlade i obrazovane” po rođačkoj i partijskoj liniji. Novi direktor mora da potroši vreme da tu kadrovsku politiku neutrališe, zbog jasne linije subordinacije, odgovornosti i zaštite od političke zloupotrebe. Portparol je neophodan zbog nove zakonske uloge Službe, i još više zbog demistifikacije. Inteligentna, poštena i komunikativna osoba na takvom mestu biće od koristi. Takvih tamo ima. Posao je kreativan i rizičan, jer, u međuvremenu birokratizovana i opuštena Agencija rizike ne voli. Takve službe po svojoj prirodi teže da proizvode veštački i apstraktni proizvod, sakrivene iza zaštite “službene” i “državne” tajne. Ono za šta su plaćeni smandrljavali su u obliku uopštenih geopolitičkih budalaština i podgrevanja uzajamnog nepoverenja među vladajućim strankama. Svoj posao su doživljavali kao spletkarenje. Najdragoceniji proizvod tog posla bili su “pročitaj pa vrati” izveštaji, rađeni s one strane zakona i pristojnosti. Naravno da je Službi bilo najlakše i najkorisnije da političare snabdeva onim što bi oni najviše vole da čuju, plašeći ih i nudeći se kao prijatelj i zaštitnik. Političari su onda od Službe tražili još.
Saša Vukadinović od Rada Bulatovića sigurno neće dobiti snimak razgovora Jočića, Bulatovića i Stojkovića sa Legijom u noći predaje, ni bilo šta drugo što bi rasvetlilo ulogu Agencije u izbornim kampanjama DSS od 2004. do maja 2008. O Radetovim igrama oko haških optuženika dobiće manje nego što je pročitao kod Karle del Ponte. Dočekaće ga front solidarnih rutinera, naviknutih da malo rade, a mnogo moćnih. Sve što Saša Vukadinović bude radio biće predmet političkih nagodbi i stranačkih cenjkanja.
S druge strane, protokom vremena i u novoj zakonskoj ulozi, Agencija se neizbežno menjala. Stvarni prioritet sve više je borba protiv organizovanog kriminala, šverca narkotika i ljudi i slične aktivnosti. Zloupotreba BIA u političke svrhe postajala je sve teža i rizičnija: prvo, ljudi su naučili da je to opasno i nezdravo za karijeru; drugo, za takve poslove neizbežno su bili dostupni ljudi slabog profesionalnog i moralnog kvaliteta, a to je mala i zbijena sredina u kojoj se svi znaju, međusobno ogovaraju i zavide jedni drugima. Te okolnosti mogu da olakšaju “tranziciju” – pod uslovom da novi direktor bude imao političku podršku da napravi Agenciju na nivou službe bezbednosti demokratske zemlje. Upravo s političke strane preti mu najveća opasnost[72].
Saša Vukadinović je u Agenciju ušao bez hipoteke. Okolnost da u državnu bezbednost dolazi iz javne više nije toliko bitna koliko je bilo kad se Sloba prevario da dovede Rada Markovića 1998. Niti je Bulatović Stanišić, niti je Služba ista kao tada. Kao načelnik SUP Kruševac, Vukadinović je bio uspešan, ali treba reći da je ujeo pravosudni establišment raskrinkavši jednog sudiju Vrhovnog suda, a ni Jočićev MUP nije bio najsrećniji, jer je viđen kako sedi u kafani sa izvesnim sudijom Specijalnog suda za organizovani kriminal, pa je morao da im piše “izjavu na okolnost”, jer se taj sud kod njih loše kotirao. U Ministarstvu pravde Dušana Petrovića, Saša Vukadinović bio je na čelu Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija, što je mesto koje je postalo veoma značajno: najopasnija ekipa zlikovaca sedi i sedeće sledećih 40 godina u zatvorima, a ta ekipa ima jaku spoljnu političku, obaveštajnu i logističku podršku.

Nezavisne 24. septembar 2006.
Goran Petrović, bivši šef Državne bezbjednosti Srbije, našao se kao kolateralna šteta obračuna Vladimira Popovića, šefa Biroa za informisanje u Đinđićevoj vladi, i Radeta Bulatovića, direktora Bezbjednosno-informativne agencije. Popović je optužio Bulatovića da je izvještaj BIA za 2003. godinu isporučio CIA, a Bulatovićeva odbrana bila je: nisam ja, nego moj prethodnik. Pošto su Popovićeve tvrdnje bile ubitačnije nego što je direktor BIA planirao, agencija, na čijem je čelu, saopštila je da on nikada nije ni pominjao Petrovića.
“Verujem da je on to izjavio, misleći da se ništa neće desiti. A onda je, pod pritiskom javnosti, ta priča dobila veliki publicitet, pa su oni to demantovali. Stvara se neka pogrešna slika da ja ratujem protiv Bulatovića i on protiv mene”, kaže Petrović u intervjuu za “Nezavisne”, naglašavajući da je za njega sadašnji šef BIA potpuno beznačajna figura i da se njime ne bi ni bavio da nije one narodne: “Pustio bih ja njega, ali neće on mene”.”
NN: Koliko je za vas uvjerljiva priča vladimira Bebe Popovića?
PETROVIĆ: Neki sada govore da li Vladimir – Beba Popović jeste ili nije dao dokaze. On je ukazao na jednu stvar i otvorio jednu temu i nije na njemu da to dokazuje. Ključno je da li Vlada želi time da se pozabavi s obzirom da je direktor BIA državni funkcioner. I samo Vlada je ta koja, zavisno od svoje volje i spremnosti, može da da nalog da se ta priča proveri i dovede do kraja. Popović ne može da pruži neke dokaze jer se ti dokazi nalaze u BIA – i čovek koji je nosio lap top i sam lap top i ljudi koji su to snimali se nalaze u BIA.
NN: S obzirom na sastav Vlade i odnos snaga u Skupštini Srbije, i na činjenicu da su i radikali kao najbrojnija opoziciona partija protivnici Bebe Popovića, da li bilo kakva državna komisija ima interesa da riješi tu stvar?
PETROVIĆ: Pa, ovo je jedan politički test za Vladu. Neko moje lično ubeđenje je zato potpuno nebitno. Ipak, čisto sumnjam jer je ova vlada prelazila i preko mnogo važnijih i većih stvari. Ali, ako se sve ovo slegne, to će značiti da Vlada građanima šalje jasnu poruku.
NN: Da li bi to bilo obznanjivanje diktature?
PETROVIĆ: Pa, bilo bi jasno da ulazimo u jedan totalitarni sistem i da postoje interesi određenih grupa i stranaka i da nema nikakvog državnog interesa u svemu tome. Nema nikakve kontrole. Jer, ako jedan državni funkcioner može da bude optužen za veleizdaju, a Vlada na to ne reaguje, to znači da svi drugi članovi vladajuće koalicije i funkcioneri mogu da rade šta hoće, jer će Vlada uvek stati iza njih.
NN: Često se tvrdi da Rade Bulatović nema kompetencije da obavlja dužnost šefa BIA.
PETROVIĆ: Partijski aparatčik je pravi izraz za njega, vaš izraz je preblag.
NN: Ali, ako je već takav amater, kako se usudio da arhivu BIA preda Americi?
PETROVIĆ: Ne treba zato biti veliki maher. On je šef BIA, i nema tog činovnika koji će odbiti nalog svog direktora osim ako direktor traži da nekoga ubije. Znači, ako direktor traži izveštaj ili bilo kakvu informaciju – on je dobija odmah.
NN: Ako je Bulatović iznio i predao arhivu BIA uz asistenciju i znanje tolikog broja ljudi, zar to nije ludilo?
PETROVIĆ: Dobro, to su vaše reči. Mi sada imamo političku kombinatoriku i mi ne možemo da znamo kojim se motivima on rukovodio.
NN: Kojim motivima se ljudi u takvim situacijama najčešće rukovode?
PETROVIĆ: U Bulatovićevom slučaju, to je verovatno želja da se on moćnim zapadnim krugovima, obaveštajnim pre svega, nametne kao neki iskreni prijatelj i saradnik.
NN: Hoćete reći – da im se dodvori?
PETROVIĆ: Narodski rečeno – da im se uvuče. Nije tajna da je čovek želeo da bude ambasador u Atini, pa je to otpalo, isto kao i epizoda sa snom o ambasadorskoj dužnosti u Rimu, pa je i to otpalo. Sada se zavrtela priča da Bulatović želi da bude predstavnik BIA u Vašingtonu.
NN: Kako mislite da će se završiti ova priča koja bi u svakoj drugoj zemlji bila skandal?
PETROVIĆ: Videli ste da se ministar policije Dragan Jočić, kome je očigledno skinuta zabrana javnih nastupa koju ima od premijera, usudio da iznese svoje mišljenje. I on je rekao: Ja mislim da on nije! To je privatno mišljenje i mogao je da ga da na konferenciji DSS.
NN: Kako komentarišete Jočićevu odbranu Bulatovića tezom da Beba Popović talasa kako bi zaljuljao jednu novu političku opciju u Srbiji?
PETROVIĆ: To je Popovićevo legitimno pravo. Pravo svakog građanina i političkog subjekta je da talasa. Nespretna Jočićeva priča govori o odsustvu želje Vlade, koja se ne oglašava, da reši taj slučaj. Priča se završava u medijima. To je oprobani trik Vlade da se ni o čemu ne izjašnjava, računajući da će stvari pasti u zaborav.
NN: Da li Jočićev trapavi nastup, zavjera ćutanja u Vladi i provladinim krugovima i medijima osnažuje Popovićeve optužbe?
PETROVIĆ: To je već analiza političke scene u Srbiji – na političkoj sceni Srbije ne postoji opozicija. Imate Demokratsku stranku koja je nazovi opozicija.
NN: Šta je Demokratska stranka ako nije opozicija?
PETROVIĆ: Demokratska stranka je statista. Postoje pokušaji pojedinaca i stranaka
vladajuće koalicije da se i DS uvuče u Vladu čime bi se samo betonirala ova priča. Onda bi
svi u Vladi mogli da rade šta god im padne pamet, jer tada ni formalno-pravno ne bi bilo nikoga ko bi to posmatrao sa strane i mogao da kaže: moje ruke su čiste – nisam u Vladi.
NN: Da li to znači da je Srbija u diktaturi, ali da se još čeka objava?
PETROVIĆ: Miroslav Lazanski je u nekom svom nastupu rekao da je ovo neka partiokratija. Mi živimo u vremenu apsolutne dominacije partija i ja se kao građanin protiv toga bunim. Ne verujem da u Srbiji postoji više od 200.000 do 300.000 članova svih mogućih partija, a na drugoj strani je 10 miliona građana Srbije koji nemaju ama baš nikakva prava. Jedino ako ste član partije vi možete nešto da postignete. Bulatović i Jočić su partijski aparatčici, potpuno bezvredni ljudi koji nikada ništa u životu ne bi mogli da budu da nisu članovi partije. To je naša tragedija i naša stvarnost, oni, i gomila u svim drugim strankama.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:20 pm

NN: Da li vam je poznato ime Berta Brauna, bivšeg službenika američke ambasade, za kojeg Popović tvrdi da je organizovao Bulatovićevu posjetu SAD kada je sadašnji šef BIA dokumente te službe predao CIA? Popović tvrdi i da je Braun bio kažnjen zbog bliskih veza sa licima uhapšenim u akciji “Sablja”?
PETROVIĆ: Tu nema dileme. Braun je američki diplomata koji je radio u Ambasadi SAD u Beogradu i jeste na visokom mestu u Savetu za nacionalnu bezbednost, odnosno direktor je odseka za jugoistočnu Evropu.
NN: Ovih dana ste ustvrdili da bi aferu “Bulatović” riješili za 24 časa. Da to nije bez pokrića?
PETROVIĆ: Pa, nije. Treba da postoji neka politička volja i da dobijem nalog i ovlašćenje da to uradim. I tada, prosto odete u BIA i krenete da razgovarate sa ljudima. Za početak imate četiri imena, imate upravu informatike, čoveka koji je nosio lap top, ljude koji su snimali, nasnimavali. Vrlo jednostavno, obavite razgovor sa 10 do 15 ljudi i na bazi tih izjava imate kompletnu priču. Mada postoje indicije da Rade Bulatović sada silom svog autoriteta vrši pritisak da se ta stvar zataška, ne verujem da bi neko bio toliko lud da to radi. Ne verujem da bi bilo ko bio lud da kaže da nije snimao, ako je to radio. Jer, svako ko svedoči zna da su se za tri-četiri godine promenila tri-četiri direktora i da u policiji, sudstvu i službama bezbednosti postoji potpuna apatija u radu.
Te institucije ne funkcionišu jer profesionalci u tim službama shvataju da im se ne isplati da bilo šta ozbiljno rade. Neko će sutra to da tretira na drugačiji način, tako da mislim da bi se vrlo lako ustanovila istina jer ne verujem da je bilo ko toliko zaljubljen u Bulatovića da bi ga štitio. Taj, koga bi pitali, rekao bi: “Da, snimao sam, jer sam dobio nalog od načelnika uprave”, a ovaj bi rekao: “Da, jesam dao nalog”, pošto sam dobio nalog od direktora Bulatovića. I tu je kraj!
NN: Kako je moguće da Bulatović u to uključi tolike ljude i na čemu njegov mozak radi?
PETROVIĆ: Kratko i jasno: Slobodan Milošević je godinama pred bombardovanje dobijao informacije da će ova zemlja biti bombardovana. Znači, svi obaveštajni izvori, politički, javni, tajni, svi su govorili isto: bićeš bombardovan i Rusija neće moći da pomogne. Nije dobio nijednu informaciju: biće treći svetski rat ako ovu zemlju bombarduju. Onda se postavlja pitanje na bazi čega je taj ludak procenio da Rusi neće moći da ostanu neutralni i da će izazvati treći svetski rat. Znači, to je potpuno imaginarno i to je psiha jednog pojedinca.
NN: Šta očekujete od suđenja za ubistvo Zorana Đinđića?
PETROVIĆ: Lomljenje kopalja oko tužioca Prijića je samo jedan poligon na kome se vodi rat dva načina mišljenja u Srbiji – evropskog i antievropskog, antihačkog i anticivilizacijskog. Tako da naravno da oni koji su čuvali Ratka Mladića kao što su Vojislav Koštunica i Rade Bulatović, oni koji su čuvali Šljivančanina, a njegovu zaštitu je organizovao takođe Rade Bulatović po nalogu svog vrhovnog komandanta Vojislava Koštunice – oni koji su takve stvari radili, njima nije problem da se umešaju i u suđenje. I ova ministarstva sile su zato stavili pod svoje: Jočić i Bulatović su tu gde jesu iz dva razloga – da slučajno neko ne bi uhapsio nekog haškog optuženika i da slučajno neko nešto ne bi radio na rasvetljavanju ubistva Zorana Đinđića. To je Rade Bulatović u svom obraćanju za Novu godinu potvrdio kada je rekao da su prioriteti u radu Službe rasvetljavanje ubistava novinara Ćuruvije i Pantića, gde nema mesta za Đinđića.
NN: Da li vjerujete da je Bulatović iznio arhivu BIA? Ili možda znate da je to uradio?
PETROVIĆ: Da ne postoje jake indicije, neke činjenice i neki detalji, ne verujem da bi se ta priča otvarala. Jer, kada sam ja razgovarao sa gospodinom Popovićem pred njegov intervju u emisiji TVB92 “Insajder”, davno pre njegove ideje da da taj intervju, kratko sam mu rekao: ti ne smeš da imaš procenat šuta 99 odsto. S obzirom da znaš kako si medijski tretiran, ti moraš da imaš procenat šuta 100 odsto. Naglasio sam mu da ne sme da dozvoli sebi da kaže 99 stvari koje su prave i tačne i onda da saopšti jednu koja nije proverena jer će se svi uhvatiti za tu jednu i po starom sistemu lakirane bubašvabe osporiti tu celu priču. Znajući sa koliko se entuzijazma pripremao za celu priču i znajući mnoge druge stvari koje su apsolutno tačne, duboko sam uveren da je i ova priča tačna .
Međutim, jedino Vlada može da reši slučaj jer se svi dokazi nalaze u BIA. To, očigledno, ne može da funkcioniše bez skupštinske komisije ili nekog anketnog odbora ili, pak, komisije Vlade koja bi došla sa strane, obavila razgovor sa tim ljudima i saopštila istinu.
NN: Svojevremeno ste izjavili da su političari u Srbiji beznadežno fascinirani tajnim službama i dosijeima u kojima, kako ste tvrdili, nema ni približno materijala o liderima DOS-a koliko su oni mislili. Ko je prednjačio?
PETROVIĆ: Svi do jednog su bili fascinirani. I Đinđić, i svi ostali, a o Koštunici i njegovoj fascinaciji Vojskom i ministarstvima sile da ne govorimo. Svi iz DOS su želeli da imaju šest tomova svaki, iako je jasno da su kamione dosijea imali Dobrica Ćosić kojeg je tadašnji režim označio kao glavnog neprijatelja i Vuk Drašković zbog fascinacije jednog bračnog para drugim bračnim parom, iako sam ja rekao da se u životu ne bih bavio Vukom Draškovićem. Njime treba da se bavi neuropsihijatar, a ne ozbiljna državna služba.

ORHAN DRAGAŠ, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost SCG, dao je 2006. godine intervju. Vreme je vrlo brzo pokazalo koliku vrednost imaju njegove misli.
Osnivač ste Akademije za diplomatiju i bezbednost. Neki državni fakulteti izdali su dopis u kojem se potencijalni kandidati upozoravaju da je vaš Fakultet za diplomatiju i bezbednost “fantomska
akademija koja na najsramniji način obmanjuje javnost”.
- Dopis je poslat sa Fakulteta političkih nauka, ali bez potpisa. Mi imamo sva potrebna rešenja. Zainteresovani mogu da našu validnost provere u Ministarstvu prosvete i sporta. Drago mi je da se jedna važna institucija, koja postoji 50 godina, uplašila akademije koja je tek osnovana. Kod njih je školovanje besplatno, a kod nas je 5.000 evra i do sada se prijavilo više od 70 studenata. Ko može da zabrani tim ljudima da se školuju, ukoliko je država izdala sertifikat? Na FPN su nedavno probali da uvedu katedru za bezbednost, ali nisu uspeli jer smo mi matični fakultet za to.
Kako ocenjujete bezbednosnu situaciju u Srbiji?
Bezbednosne pretnje Srbiji su iste kao i pre godinu dana, kada smo bili deo državne zajednice. One potiču od ekstremističkih grupa iznutra. Ne vidim da se povećala opasnost od terorizma spolja zbog naše saradnje s NATO. Terorizam postoji kao globalni problem, a zahvaljujući svojim kadrovima Srbija može da bude bezbednosni lider u regionu. Nedavno je vojni analitičar britanskog Tajmsa rekao da su srpske specijalne snage treće u svetu po obučenosti za borbu protiv terorizma. Ispred nas su Britanci i Amerikanci. To je trebalo marketinški iskoristiti. Ako mesto lidera ne zauzmemo mi, vrlo brzo će ga zauzeti neko drugi.
Stranci će svojom opremljenošću pomoći u skidanju omče oko naše zemlje koja se zove Ratko Mladić. Ovaj Akcioni plan mogu da uporedim s kolumbijskim, kojim je legalizovana saradnja između te zemlje i američkih obaveštajnih službi. Strane službe su, preko legalnih predstavnika u ambasadama i preko svojih mreža na Balkanu sigurno i dosad učestvovale u u lociranju haških optuženika. Ovo je formalizovanje odnosa sa stranim službama, njeno stavljanje u zakonske okvire i mogućnost da naše bezbednosne službe udruže svoje snage, tehnologiju, tehniku i iskustvo s njima. To nije narušavanje suvereniteta zemlje, jer onog trenutka kada smo potpisali povelju UN, deo svog suvereniteta smo izgubili. Akcioni plan će nam samo koristiti, jer ćemo dobiti i finansijska sredstva od država čiji će predstavnici učestvovati u programu. Ne verujem da će se plan ograničiti samo na hvatanje Mladića, već će on biti primenjen i u slučaju svih optuženika za koje je, prema međunarodnoj zajednici, odgovorna naša zemlja.
Koliko bi, prema vašim procenama, to moglo da traje?
- Srbija je za hapšenje optuženika mnogo pristupačnija od Iraka jer, kada je svrgnut Sadam Husein, za to nije postojala politička volja koje u Srbiji ima. Sadam je tada imao veliki broj pristalica, ali je zajedničkim snagama on za nekoliko meseci uhapšen. Kod nas je problem tehničko pitanje. Hrvati su optuživani da je Ante Gotovina u Hrvatskoj, i verovatno je bio, ali su oni, da bi opravdali trogodišnju nesaradnju sa Tribunalom, izveli njegovo hapšenje u Španiji. Međunarodna zajednica ne bi imala ništa protiv da se to desi u ovom slučaju. Njima je svejedno da li ćemo i mi uspeti da se opravdamo. Bitno im je samo da Mladić ode u Hag.
Da li je to najrealniji scenario u slučaju “Mladić”?
- Prema mom mišljenju, to je najrealniji završetak celog slučaja. Pravljenje akcionog plana je ubrzavanje tehničkog pitanja i mislim da će, ukoliko se Mladić nalazi u Srbiji, on u narednih nekoliko meseci biti uhvaćen. Srbija nije tolika da jedan čovek ne bi mogao da se pronađe.
Hvalite rad direktora BIA Bulatovića. Kako BIA dobro radi a ne može da pronađe Mladića?
- Zadovoljan sam radom Bulatovića, ali on sam ne može da uhapsi Mladića. Tvrdim da BIA, otkad je na njeno čelo došao Bulatović, radi veoma dobro. Videći šta radi i na koji način pokušava da reformiše službu, imam visoko mišljenje o njemu kao profesionalcu koji nije iz te struke, a dobro je shvatio proces reforme bezbednosnih službi. On je prvi koji je skinuo anatemu sa BIA kao zločinačke organizacije. Ostali su mnogi kompromitovani kadrovi. Da bi se služba očistila, potrebno je primeniti “češki model”. Česi su otpustili sve ljude koji su imali veze s Komunističkom partijom i izgubili su veliki broj vrsnih profesionalaca. Češki model uspeo je u nekim zemljama jer su kadrovi selektivno odstranjivani, odnosno služba je odbacivala samo one koji su činili greške. Mi smo zakasnili za primenu ovog modela jer je to trebalo učiniti najviše pola godine posle smene prethodnog režima. Bulatović se opredelio za “čišćenje” po nivoima, što je dobar način. Naša služba je loše tehnički opremljena i to je njen najveći problem.
Da li niste zadovoljni radom BIA zato što nisu želeli da opremu nabave preko vaše firme?
- Mi nemamo mehanizam prisile da prodajemo opremu. Naša firma “Komora sistem” je najozbiljnija firma za promet i razvoj kontraobaveštajne tehnike i naravno da nam je interes da plasiramo svoje uređaje. To što BIA neće da opremu kupi od nas njihova je stvar. Ali je činjenica da nisu dobro opremljeni. To je posledica loše finansijske situacije u kojoj su bili. Tek od ove godine BIA ima dobar budžet i nadam se da će se kvalitetno opremiti.
Kako, prema vašem mišljenju, funkcionišu ostale bezbednosne službe u zemlji?
- BIA od svih šest bezbednosnih službi, najbolje funkcioniše. Osim BIA, tu su kriminalističko-obaveštajna služba u MUP-u, dve vojne, VOA i VBA, u Ministarstvu spoljnih poslova imamo dve – SID, koja deluje u inostranstvu, i Službu bezbednosti, u zemlji. Sve te službe su, osim BIA, izgubile i smisao i značaj. U novom odnosu snaga jedino rešenje je da se formira obaveštajno-bezbednosna zajednica, koja će ih sve objediniti.
Kako ocenjujete rad vojnih obaveštajnih službi?
- Sadašnji načelnik VBA Svetko Kovač nije imao mnogo vremena da razmišlja o promenama u agenciji jer je morao da brine da li će ostati na funkciji. On je na sednici VSO penzionisan, ali je ponovo postavljen kao civilno lice. VBA ima ozbiljne terete iz prošlosti i veze s ratovima na prostoru bivše SFRJ. Obe službe imaju obavezu da sarađuju u hapšenju Mladića, ali, prema mojim saznanjima, u poslednjih godinu dana ništa ne čine na tom planu. Da li imaju podatke ili ne, ne znam, ali ih ne prosleđuju. Pošto je Mladić bio vojno lice te, informacije mogu biti dragocene. Osnovni razlog je lični strah pripadnika VBA da bi i oni mogli biti predmet istrage. Pružanje podrške Mladiću je i to što ništa ne rade na njegovom lociranju i hapšenju. Ministar Stanković je uradio odličnu stvar, obe vojne službe stavio je pod svoju kontrolu i to je hrabar potez jer će on biti odgovoran za njihovo činjenje.
Direktor BIA Rade Bulatović izjavio je da ekstremisti u Vojvodini iz nacionalnih manjina zloupotrebljavaju aktuelne političke procese kako bi prikriveno ostvarili separatističke zahteve. Na koga je mislio?
- Ako me pitate kao građanina, nemam nikakva saznanja o tome. Kao direktor Međunarodnog instituta za bezbednost mogu da kažem da se Institut ne bavi operativnim, već naučnim radom. Ovo što me pitate bio bi rezultat obaveštajnog rada, a to zakonu ne bismo smeli da radimo. Ali, kao neko ko je u sektoru bezbednosti želim da verujem da je Bulatović to rekao na osnovu operativnih podataka koje BIA ima. To je zabrinjavajuće, ali nije nikakva novost. Zaista ne znam na koga je konkretno mislio.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:21 pm

ZAVRŠNA REČ SRĐE POPOVIĆA NA SUĐENJU
ZA ATENTAT NA ZORANA ĐINĐIĆA

„Poštovani Sude,
Pridružujem se u potpunosti završnoj reči zamenika specijalnog tužioca…
Moja reč će se odnositi na ispitivanje Vaše odluke o odbijanju svih dokaznih predloga koje sam stavio na glavnom pretresu 14. februara o. g. Vi se sećate da sam pokušao da stavim primedbu na tu Vašu odluku, a da sam bio upozoren da to mogu da učinim “u žalbi”, što je svakako bila omaška, jer znamo da oštećeni nemaju pravo na žalbu, te da se verovatno želelo reći “u završnoj reči”. U narednih par minuta ja ću ispitati osnovanost odluke kojom su moji dokazni predlozi odbijeni, kao i obrazloženje te odluke.
Smatram da su predloženi dokazi odbijeni sa neodrživim obrazloženjem.
Razlozi dati za odluku na glavnom pretresu 20. marta zasnovani su:
- na netačnim činjeničnim konstatacijama koje su u protivrečnosti sa sadržinom spisa;
- na pogrešnom tumačenju odredaba Zakonika o krivičnom postupku;
- na međusobno protivrečnim razlozima; i
- povredom načela kontradiktomosti postupka.
Pokušaću da ovo svoje stanovište obrazložim i dokažem.
Predlozi koji se odnose na oružanu pobunu
Među predlozima za dopunu dokaznog postupka koje sam stavio 14. februara 2007. godine, nalazi se i izvestan broj predloga koji se odnose na događaj koji specijalni tužilac u optužnici naziva oružanom pobunom. Sud je odbio sve te predloge, izuzuzev onaj za saslušanje svedoka ACE TOMIĆA.
Netačne konstatacije
Prvo, moram da kažem da je, obrazlažući odbijanje ovih predloga na glavnom pretresu 20. marta, predsednik Veća iznela dve konstatacije koje su suprotne sadržini spisa:
Prvo, u obrazloženju odluke Suda se tvrdi:
Da ja svojim predlogom: ,,netačno interpretiram da je tužilac u optužnici stavio na teret (okrivljenima) u opisu krivičnog dela delovanje oružane formacije JSO kroz pobunu”.
naravno da to nije istina, naravno da je meni poznato da se oružana pobuna okrivljenima ne stavlja na teret…Upravo zato sam specijalnom tužiocu i predložio proširenje optužnice na krivično delo oružane pobune. Kada bih smatrao da im se to stavlja na teret, ne bih predlagao proširenje optužnice na ovo delo.
Potpuno mi je nejasno na osnovu čega Sud ovo tvrdi.
Drugo, Sud takođe tvrdi da je “punomoćnik oštećenih” “U predlogu za dopunu dokaznog postupka ponovio predloge koje je izneo u predlogu za proširenje optužnice”.
Ne samo da je ova konstatacija netačna (u predlogu za proširenje optužnice ne nudim ni jedan jedini dokaz), nego se proširenje optužnice PO ZAKONU (član 342, st.l. ZKP) može predložiti i optužnica može proširiti samo na osnovu već izvedenih dokaza na glavnom pretresu.
Niti sam predlagao ikakve dokaze u predlogu za proširenje optužnice, niti sam ih onda mogao tobože PONOVITI u predlogu za dopunu dokaznog postupka 14. februara.
Zašto se nešto ovako tvrdi? Meni to nije jasno.
Bilo je vrlo lako iz spisa utvrditi da ja niti ponavljam dokazne predloge iz predloga za proširenje, niti da “pogrešno smatram” da se oružana pobuna optuženima stavlja na teret.
Ja sam siguran da Sud poznaje spis – kako su se ove dve neistinite konstatacije našle u obrazloženju odluke Suda? Nemam odgovor. Budući da su ove konstatacije date u kontekstu obrazlaganja odluke Suda o odbijanju mojih dokaznih predloga, obrazloženje Suda u ovom delu protivreči sadržini spisa i utoliko je, naravno, pravno manjkavo.
Svaka odluka zasnovana na neistinitim premisama je manjkava.
Ostali razlozi
To je ozbiljno, ali to je najmanji problem.
Mnogo veći problem jesu dalji razlozi koje Sud navodi odbijajući ove predloge koji se odnose na oružanu pobunu. Citiraću:
“Javnosti radi, ja kao predsednik Veća a u ime Veća moram reći da je optužnicom… optuženima stavljeno na teret da su delovali samo u jednom kraćem vremenskom periodu i to kako se navodi pod tačkom 1 optužnice krajem 2002. i početkom 2003. godine… Prema tome, ni u jednom segmentu dispozitiva… ne pominje se niti se optuženima stavlja na teret da su svoju delatnost počinili organizovano i započeli organizovanjem oružane pobune Jedinice za specijalne operacije. Nesporno je da se na strani 32. obrazloženja ove optužnice u jednoj jedinoj rečenici nakon opisa radnji pominje da je priprema tog dela počela sa pobunom Jedinice za specijalne operacije, ali kao što svi znamo Veće je vezano i Sud je vezan dispozitivom optužnice” (gl. pretres, 20. mart 2007).
Nije Sud u pravu ni kada je obrazlažući svoju odluku o odbijanju dokaza predloženih na činjenice vezane za pobunu, ustvrdio da se pobuna pominje samo u jednoj jedinoj rečenici na str. 32 optužnice.
Sud tvrdi nešto suprotno sadržini spisa. Evo te “jedne jedine rečenice”, sa strane 32 optužnice:
“Cela ta organizacija (Lukovića – Legije i Dušana Spasojevića) bila je koncipirana tako da nakon sticanja odredene finansijske i društvene moći… uz korišćenje pozicija koje bi banda ostvarila u odredenim društvenim, političkim, pravosudnim i drugim činiocima, svoju aktivnost usmeri u pravcu osvajanja vlasti. To je podrazumevalo najpre… promenu personalne strukture u bitnim segmentima vlasti… U celoj toj ideji iskorišćena je i činjenica postojanja haških optužnica protiv odredenih lica da bi front delatnosti… imao podršku većeg broja ljudi…
S obzirom da se legalnim putem vlast nije moga osvojiti, pogotovo ne od kriminalne organizacije Spasojevića i Lukovića, Legija dolazi na ideju da u realizaciju tog plana bude uključena i JSO kao oružana formacija koja je dobro utrenirana i poslušna u odnosu na Legiju.
Prvi test tih ambicija bila je pobuna JSO koja je imala političku pozadinu kroz svoje zahteve za smenu ministra policije i drugih lica. Ova akcja je imala ograničen domet, jer su iznudene samo neke personalne promene u MUP Srbije, ali su i takvi dometi ohrabrili Spasojevića i Legiju da osnovnu ideju osvajanje vlasti – forsiraju, ali sada na drugi način, drugim sredstvima.”
U celom pasusu govori se o oružanoj pobuni kao delu ukupnog plana po kome postupaju optuženi Ulemek i Dušan Spasojević:
- i onda kada se govori o tome da cilj osvajanja vlasti “najpre podrazumeva promenu personalne strukture vlasti u bitnim segmentima vlasti”;
- i onda kada se govori da se u realizaciju toga plana uključi JSO;
- i onda kada se govori da je u toj ideji iskorišćena činjenica postojanja haških optužica;
- i onda kada se govori kako je uspeh pobune ohrabrio optuženog Ulemeka i Spasojevića da nastave svoju delatnost i drugim sredstvima, kao što su ubistva.
Sofizam je tvrditi da se u svim citiranim iskazima same reči “oružana pobuna” pominju samo jednom, kada se na čitavoj toj strani govori o važnom mestu i ulozi oružane pobune u ukupnom planu osvajanja vlasti i pripremanju ubistva premijera.
Koliko puta treba da bude pomenuta neka činjenica da bi bila smatrana važnom i vrednom dokazivanja. Kakvo je to pravilo? Ili je bitan smisao, značaj i kontekst u kome se ona pominje?
Pripremne radnje
Dakle, cilj prvookrivljenog i Spasojevića (dok još funkcionišu kao kriminalna organizacija, kako je optužnice i naziva) jeste osvajanje vlasti, a sredstva koja planiraju (po optužnici) jesu sledeća:
- Sticanje finansijske moći;
- Sticanje pozicija u političkim, pravosudnim i dr. strukturama;
- Promena personalne strkture u bitnim segmentima vlasti (MUP, Služba);
- U tom cilju uključivanje JSO;
- Korišćenje priče o haškim optužnicama;
- I tek onda (budući ohrabreni uspehom pobune) organizovanje zavere za osvajanje vlasti i “drugim sredstvima”, tj. ubistvom premijera.
Ja mislim da se radi o oružanoj pobuni kao samostalnom krivičnom delu za koje bi (bar) prvookrivljeni trebalo da odgovara u realnom sticaju sa delom koje mu se stavlja na teret. Ali to je sada potpuno nevažno. To je nešto o čemu treba razgovarati s Tužilaštvom. To sada nije tema.
Sud nasuprot meni smatra, kao i optužnica da se u toj pobuni-protestu radi o “pripremi” osnovnog dela, tj. atentata, drugim rečima, o pripremnim radnjima koje se, po principu supsidijariteta, ne stavljaju na teret prvookrivljenom, budući da je ta “priprema” konzumirana višom fazom izvršenja.
Drugim rečima, ono što ja smatram samostalnim krivičnim delom oružane pobune, Sud, pozivajući se u tome na optužnicu, smatra nekažnjivom pripremnom radnjom.
“Sud je vezan dispozitivom optužnice”
Međutim, čak i usvajajući stav optužnice i Suda da se radi samo o pripremnim radnjama, pripremne radnje uvek predstavljaju važne činjenice u smislu člana 326~ st. 2. ZKP.
Nema osnova u Zakonu za razlog koji iznosi Sud, prilikom odbijanja predloga koje sam stavio u odnosu na pobunu, kada kaže na glavnom pretresu 20. marta da je, citiram, “kao što znamo, Veće vezano i Sud je vezan dispozitivom optužnice”.
Naravno, Sud nije vezan dispozitivom optužnice u smislu da ne sme ispitivati činjenice koje se pominju van dispozitiva optužnice, u njenom obrazloženju.
Pa u najvećem delu postupka upravo se te činjenice i dokazuju.
Pa isti ovaj Sud je ovde izveo brojne dokaze na takve činjenice i okolnosti o kojima nema ni pomena u dispozitivu optužnice.
Ova tvrdnja je formalno tačna, ali ona znači: Sud je vezan dispozitivom optužnice jedino odredbom člana 351. ZKP, koji određuje da Sud može optuženog osuditi samo za ono delo za koje je optužen tj. može ga osuditi samo za ono delo koje se opisuje u dispozitivu optužnice.
Sud je, dakle, vezan optužnicom u pogledu identiteta optužbe i presude, a nipošto time da bi tobož bio ograničen na dokazivanje samo onih činjenica koje se pominju u dispozitivu.
Ono što posebno zabrinjava jeste što ovo potpuno pogrešno tumačenje ZKP Sud, sa svim svojim autoritetom, izričito upućuje laičkoj javnosti.
“Javnosti radi, ja kao predsednik Veća a u ime Veća moram reći…” – tako Sud počinje ovo svoje neobično tumačenje vezanosti Suda optužnicom. Za odnose sa javnošću Sud ima svog portparola. Suđenje je javno, ali Sud ne čini nikada i ništa ,javnosti radi”.
Važne činjenice
Pogotovo je neshvatljivo da Sud prihvata stav optužnice da se pobuna Jedinice tretira kao priprema kasnijeg atentata, ali uprkos tome smatra da činjenice koje se odnose na pripremne radnje ne mogu ili ne treba da budu predmet dokazivanja?
Zakon razlikuje dve vrste činjenica: “odlučne činjenice” i “važne činjenice”.
Odlučne činjenice moraju biti obuhvaćene dispozitivom optužnice.
“Odlučne činjenice” se, recimo, pominju u članu 370, stav 1. ZKP, gde se govori o razlozima za pobijanje presude (“kad je sud neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio”).
Međutim, predmet dokazivanja u postupku NIKADA NISU samo odlučne činjenice, kako Sud sugeriše kada kaže da je “vezan dispozitivom optužnice”.
U delu ZKP koji je naslovljen sa “Dokazni postupak”, zakonodavac u čl. 326″ st. 2. određuje ovako predmet dokazivanja “dokazivanje obuhvata sve činjenice… važne za pravilno presudenje”.
O tome razlikovanju postoji ogromna literatura. Bitno je da sud nije vezan za dokazivanje samo onih činjenica koje se kao odlučne činjenice navode u dispozitivu optužnice. Sud NIJE NA TAJ NAČIN VEZAN DISPOZITIVOM OPTUŽNICE, kako Veće netačno tvrdi i pogrešno podučava javnost.
Predlog za utvrđivanje činjenica vezanih za radnje kojima se priprema delo uvek je umestan i te činjenice su važne činjenice.
Uostalom kako bi Sud objasnio zašto je u ovom postupku utvrđivao more činjenica koje se ne pominju u dispozitivu optužnice? Zašto smo danima ispitivali sve one peripetije oko kupovine raznih kamiona upotrebljenih za pokušaj atentata kod “Limesa”? Ili porekla puške? Ili građevinskih radova u zgradi Vlade 12. marta? Ili spaljivanja droge? Da ne nabrajam dalje.
Protivrečnost razloga
Protivrečna je ova odluka i njeni razlozi drugim dokaznim rešenjima Suda.
Recimo, odluka o ispitivanju ACE TOMIĆA, koji je ispitan isključivo na činjenice i okolnosti vezane za pobunu (a odbijaju se svedoci BULATOVIĆ i MIKELIĆ, iako treba da svedoče o istom konkretnom događaju! ).
Isto se odnosi na saslušanje MIHAJLOVIĆA, PETROVIĆA, JOVANOVIĆA, MIJATOVIĆA, POPOVIĆA, JANjUŠEVIĆA, pa i samih okrivljenih. Svi su oni danima ispitivani s obzirom na činjenice i okolnosti vezane za pobunu.
Zar za njih ne bi morali važiti isti razlozi koji važe za svedoka KOŠTUNICU I BULATOVIĆA?
Sud odbija moje dokazne predloge koji se odnose na događaje pre “kraja 2002. i početka 2003. godine”.
Tako, Sud navodi, na primer, da pobuna, prema optužnici, ne može biti plod delovanja organizovanog zločinačkog udruženja, jer navodno zločinačko udruženje još nije ni stvoreno u doba pobune, novembra 2001. godine.
Ovakva interpretacija optužnice je netačna. Ja upućujem na završnu reč zamenika specijalog tužioca, koji je juče detaljno razmotrio i obrazložio datum nastanka zločinačkog udruženja. “Važno pitanje jeste kada kriminalni klan prerasta u neprijateljsko zločinačko udruženje”, rekao je juče u svojoj reči zamenik specijalog tužioca.
Tužilac onda opširno analizira dokaze i zaključuje:
Zemunska banda, kao zločinačko udruženje nastala je na osnovu dokaza izvedenih na glavnom pretresu početkom 2000. godine.
Ovo tužilac utvrđuje na osnovu iskaza svedoka Šare Nenada, Vukašinovića, optuženog Krsmanovića i Pejakovića.
Prema tome, Sud netačno tvrdi da se optuženima stavlja na teret samo delatnost u vremenskom periodu izmedu “kraja 2002. i početka 2003. godine”, samim tim što im se stavlja na teret zločinačko udruživanje, koje, videli smo, postoji od 2000. godine.
Tužilac čak eksplicitno i uspešno dokazuje da je pobuna nastala i odvijala se zajedničkim organizovanim delovanjem dvojice vođa zločinačkog udruženja.
Prema tome, ne stoji razlog Suda da se moji predlozi koji se odnose na činjenice vezane za pobunu odnose na vremenski period kada zločinačko udruženje nije ni postojalo.
Kolizioni dokazi
Nezavisno od prednjeg, podsećam da među predlozima koje sam stavio 14. februara postoji jedan broj predloga, a to je saslušanje svedoka i čitanje javno objavljenih izjava GRADIMIRA NALIĆA, MIROSLAVA MILOŠEVIĆA i ALEKSANDRA TIJANIĆA, koji su tvrdili da imaju posebno važna i bitna saznanja o odlučujučnim činjenicama za ovaj postupak.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:22 pm

Na primer:
- da u optužnici postoji mnogo propusta, “i [da svedok poseduje] nova saznanja [o činjenicama] kojih nema u optužnici i drugim zvaničnim spisima” (Milošević);
- da je “zvanična verzija optužnice… isprobavana šest meseci pre atentata…” i da su ista lica “pripremila ubistvo, svedoke i krivce”, dok je “verzija data u optužnici, daleko od istine” (Nalić);
- da predloženi svedok Tijanić ima saznanja o tome da je neko platio pripadnicima jedinice koja je ubila Kuma i Šiptara u Meljaku sumu od 50.000 evra i da on “zna ko je to platio”.
Ne može biti nikakve sumnje da bi sva tri predložena svedoka, po svojoj funkciji, vrlo verovatno mogla raspolagati saznanjima o činjenicama o kojima govore, budući da se radi o:
- načelniku Resora javne bezbednosti;
- savetniku za bezbednost predsednika Koštunice i kandidatu DSS za položaj ministra unutrašnjih poslova; i
- generalnom direktoru RTS, tzv. javnog servisa.
Pretpostavka je, takođe, da se radi o odgovonim licima koja vrše važne javne funkcije i čije se izjave O VRLO VAŽNIM ČINjENICAMA moraju uzimati ozbiljno. Sud je, međutim, odbio ove predloge sa paušalnim obrazloženjem da je njihovo izvođenje suvišno.
Tu je napravljena vrlo ozbiljna greška. Zašto?
Ova tri predložena svedoka, a to je bitno za odluku o njima, svojim javno iznetim tvrdnjama protivreče i dispozitivu i obrazloženju optužnice, kao i svim drugim izvedenim dokazima.
Dakle, predloženi dokaz njihovog saslušanja je takozvani kolizioni dokaz. Funkcija kolizionog dokaza jeste da se njime osporava do tada utvrdeno činjenično stanje, on je u koliziji sa do tada izvedenim dokazima. Tipičan kolizioni dokaz je dokaz alibija.
Kolizioni dokaz nikada ne može biti odbijen kao suvišan. To je teška povreda postupka. Sud nikada ne može uzeti bilo koju važnu činjenicu za utvrđenu, ako je odbio izvođenje kolizionog dokaza, tj. protivdokaza. Time se narušava sama ideja i načelo kontradiktornosti krivičnog postupka.
Apsolutno je nezakonito da kolizioni dokazi budu odbijeni kao suvišni. Po toj logici Sud je mogao odbiti i sve dokazne predloge odbrane, jer je izvedenim dokazima iz optužnice “dovoljno razjasnio činjenično stanje”.
“Politička pozadina”
Sud je odbio da izvede dokaze ponuđene na činjenice tzv. političke pozadine, odn. motiva koje sam predložio 14. februara 2007. sa obrazloženjem da je već ranije saslušao veliki broj svedoka iz javnog i političkog života Srbije upravo na okolnosti sa kojih političkih pozicija se delovalo preko JSO, u kojim političkim uslovima, kakva je klima prethodila itd., Sud navodi svedoke Mihajlovića, Petrovića, Mijatovića, Janjuševića, Jovanovića, i zaključuje: “smatramo da su motivi i politička pozadina delovanja ove kriminalne grupe za sada dovoljno rasvetljeni”. Drugim rečima, odbija predloge za saslušanje Koštunice, Jočića, Bulatovića, Nalića itd., kao suvišne.
Smatram da je Sud doneo pogrešnu odluku. A evo zašto:
Atentat na premijera Đinđića dogodio se, što je notorno, u ambijentu žestoke političke borbe dve politički strasno sukobljene strane” sa oprečnim političkim ciljevima” oprečnim političkim
pogledima” dve strane koje se javno uzajamno optužuju i proglašavaju uzajamno odgovornim za ubistvo.
Saslušali ste jednu stranu, njena saznanja i njene argumente – mi smo predložili drugu.
Ispravno je Sud pozvao svedoka Mihajlova, koji je javno optuživao Đinđićeve saradnike za atentat, ali je, iz istih razloga, morao pozvati i predložene svedoke Koštunicu, Jočića i Bulatovića.
U odsustvu ovih dokaza Sud sada mora prihvatiti sliku političke pozadine atentata koju su dali svedoci Mihajlović, Petrović, Jovanović, Mijatović, Popović, i sve optužbe koje su izrekli, na račun Vojislava Koštunice, Ace Tomića, vojske i civilnih i vojnih organa bezbednosti:
VLADIMIR POPOVIĆ:
Vojislav Koštunica je proglašen za predsednika. Postao je predsednik. Otišao je u kabinet, okružio se ljudima Slobodana Miloševića koji su bili u toj zgradi, od obezbeđenja, pa do ostalih saradnika po kabinetima. Počeo je da dovodi u svoj kabinet ljude kojima je jedina zajednička crta bila mržnja prema Zoranu Đinđiću, koja je bila lična, iz razloga što nisu uspeli da ostvare neke funkcije koje su želeli da ostvare… (str. 29-30, 13. 04. 05)
Znači, dva meseca posle 5. oktobra Gradimir N alić, kao izaslanik Vojislava Koštunice, odlazio je u tu Jedinicu u prisustvu Radeta Markovića. Znači on, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa. Predstavljen je toj Jedinici kao budući ministar policije, a on je održao njima patriotski govor da oni treba da se okrenu Koštunici, Koštuničinoj strani, da, ako budu sa Koštunicom, nema Haga, nema ovoga, nema onoga, i tako dalje. (str. 82-83, 16. 05. 05)
…[Deo] političkih struktura koji su uz Vojislava Koštunicu, mislim na Miloševićeve strukture vlasti, koji su postali članovi DSS u međuvremenu… svi oni… su se plašili saznanja istine i otkrivanja šta će se desiti kad se otvori… kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će Rade propevati ili neće, šta će reći ili neće reći, i tako dalje. Znači, mislim na pripadnike JSO, mislim i na pripadnike SAJ i na druge delove policije. (str. 46, 13. 04. 05)
Vi se sećate izjave Vojislava Koštunice te večeri [kada je Milošević predat Haškom tribunalu], da je to državni puč. Nije on rekao da je to državni puč zbog toga što je njemu bilo žao Miloševića, nego što je upravo pod utiskom priča svojih saradnika iz struktura koje su ranije 10 godina vladale… verovao… da sledeći potez Zorana Đinđića jeste hapšenje Vojislava Koštunice. (str. 54, 13. 04. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ:
Zbog neuspeha, kako je to definisano, odnosno nesposobnosti vojske da spreči ekstradiciju, smenjen je general Đaković i na to mesto protivzakonito postavljen general Tomić i ja sam u razgovoru sa Miloradom Ulemekom u jesen 2001. godine, razgovoru koji je organizovan na njegov zahtev, po povratku iz Grčke, od njega čuo da su uspostavljeni kontakti i sa generalom Tomićem i sa vojnom službom bezbednosti i da će ono što mi nismo bili spremni da uradimo, i JSO i njemu lično uraditi sada neki drugi. Nemam dilemu koji su ti drugi i nemam nikakvu sumnju u pozadinu kontakata koji su razvijani od tog trenutka pa praktično sve do 12. marta. (str. 27, 11. 04. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ:
U toj atmosferi Koštunica ruši vladu, napušta vladu… Tog trenutka postoji samo jedan cilj, a to je: što pre rasturiti vrh državne bezbednosti… pokušavaju da iskoriste onu fotografiju objavljenu u “Nedeljnom telegrafu”… tada je traženo da mora da se smene Petrović i Mijatović zbog toga što se ta fotografija pojavila… To je dva meseca bila tema u Srbiji… i to je kulminiralo onda ubistvom Gavrilovića… I Gavrilović je bio potreban da bi se dokazalo, znači, ja sam siguran da su oni ubili Gavrlovića… da je Zoran Đinđič mafijaš, da je kriminalac. (str. 54, 13. 04. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ:
Onda oni (JSO) prave paralelne strukture moći. Pokušano je pošto ne može da se uradi to sa Đinđićem, ajde da uradimo to sa Koštunicom. Koštunica je očajnički želeo da smeni rukovodstvo Ministarstva unutrašnjih poslova zbog toga što je to definisao kao jedan od svojih političkih pri­oriteta, a ostavke koje traži godinama su ostavke ministra Mihajlovića, ministra pravde Vladana Batića i istovremeno smenu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. To su njegovi politički zahtevi. Pošto je nemoćan da te zahteve ostvari, tu se pojavljuju oni (JSO) koji će mu u tome pomoći. (str. 71-72, 11. 04. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ:
Iz tog razloga kažem da je pobuna “Crvenih beretki” bio samo krajnji, poslednji čin jedne sinhronizovane akcije koja je trajala od 5. oktobra…
[Legija je smatrao] da je Đinđić taj koji je jednog trenutka njih izdao, a da su se onda oni prirodno okrenuli tamo gde i treba da se okrenu, gde su prepoznali prave vrednosti, gde su prepoznali tradicionalnu Srbiju i srpstvo i junaštvo i čojstvo, kabinet Vojislava Koštunice i te političke strukture, i da je onda ta pobuna zbog toga takva i bila… (str. 59, 13. 04. 05)
DUŠAN MIHAJLOVIĆ:
Shvatio sam da je stvar izmakla kontroli, da nam je neko iza leđa pripremio pobunu jedne, elitne jedinice u službi Državne bezbednosti i da je stvar ozbiljna … (str. 19, 15. 03. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ:
…Tada smo znali na osnovu informacija koje su pristizale da se razrađuju planovi koji su se vezivali za zauzimanje beogradskog aerodroma. Planovi koji su se vezivali za zauzimanje televizije, planovi koji su se vezivali za nasilan ulazak u republičku vladu. (str. 10, 11. 04. 05)
GORAN PETROVIĆ:
…Bilo je dosta tih nekih sitnih detalja koji su ukazivali da cela ta priča, da sa tom pobunom – ja ne mogu da tvrdim da je nju organizovao Vojislav Koštunica ili njegovo okruženje – ali da sa tom pobunom koketiraju mnogi, da mnogi vode nekakve prljave političke igre i to na bazi tih činjenica, i da se ni Vojska Jugoslavije, odnosno njene službe bezbednosti ili, da ne uvredim nikoga od poštenih pripadnika tih formacija, neki ljudi iz tih službi, iz te vojske, bave i takvim stvarima. Znači, to nisu neke puke izmišljotine, to nisu neke formulacije bez neke specifične težine, nego se upravo zasnivaju na tim i takvim informacijama i podacima do kojih smo mi dolazili i tako se došlo do toga da su Jedinicu organizovali Ulemek i Spasojević i Buha, kao što sam rekao da ni Vojislav Koštunica ni Demokratska stranka nisu nevini u svemu tome, da je u svemu tome Jedinica imala podršku i Vojske Jugoslavije odnosno pojedinaca ili pojedinih delova službi bezbednosti… (str. 35, 18. 05. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ:
…Nismo imali mogućnosti da se suprotstavimo tom protestu. Nije postojala nikakva spremnost nijednog državnog organa da nam u tome pomogne. Znači, otvoreno Vojska Jugoslavije sa svojim specijalizovanim institucijama podržavala je taj protest, apsolutno su ga podržavali. Održavani su konstantni kontakti sa komandom JSO. Pružana su uveravanja da se vojska neće mešati, da neće pokušati da utiče putem sile na prekid tog protesta, niti će se suprotstaviti eventualno novim pokretima Jedinice za specijalne operacije. (str. 15, 11. 04. 05)
GORAN PETROVIĆ:
Ako je pokojni premijer pitao ministra i načelnika Resora javne bezbednosti: ,,Ako oni krenu iz Kule i dođu u ministarstvo, šta ćete vi uraditi?” a oni odgovorili: “Ništa”, ako je posle toga pitao: “Šta ako dođu u Vladu i izbace me na ulicu, šta ćete Vi uraditi?” – “Ništa”, onda je jasno da postoji i te kakva realna ili osnovana pretpostavka da se u svakom trenutku može izvesti državni udar, puč, da se može počiniti nekažnjeno bilo kakvo krivično delo, a o preuzimanju vlasti da i ne govorimo. (str. 49, 18. 05. 05)
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:23 pm

GORAN PETROVIĆ:
Ono što je možda interesantno kada govorim o tom političkom kontekstu, pored onoga koji je javno poznat, dakle, da je predsednik Savezne Republike Jugoslavije podržao tu oružanu pobunu, da je to učinila Demokratska stranka Srbije, da je u nekim medijima objavljeno kako je Maričić, tadašnji komandant, zvao generala Pavkovića i pitao ga da li će vojska da se meša. On je rekao: “Ne pada nam na pamet.” (str. 34, 18. 05. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ:
…U tom trenutku Vojska Jugoslavije, sa svim svojim bezbednosnim strukturama i praktično načelnikom Genralštaba i prvim čovekom vojne bezbednosti, otvoreno je podržavala i logistički na otvoren način koordinirala takođe taj protest. Održavani su redovni kontakti između vrha vojske i komande Jedinice za specijalne operacije, kontakti koji su bili u funkciji davanja garancija i čvrstih uveravanja da se vojska neće umešati u taj sukob. (str. 7, 11. 04. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ:
Č. Jovanović (citirajući Dušana Spasojevića): Rekao je da će protest ići do kraja, da će Mihajlović i Petrović biti smenjeni, da imaju podršku svih drugih i tu, pri tome, nije pravio, ostavljao prostor ni za kakve nedoumice. Rekao je da postoji jasan dogovor sa vojskom. Rekao je da ih podržavaju Pavković i Tomić, da će sigurno dobiti podršku Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije i da protest može da prekine isključivo Vojislav Koštunica. (str. 9, 11. 04. 05)
GORAN PETROVIĆ:
…Znači, bilo je nekoliko serija tih razgovora pripadnika Jedinice sa Cumetom ili sa Spasojevićem, koji su bili u tonu: “To, sad ih imamo, izdržite još malo, nema prekidanja, nema popuštanja.” I u jednom od tih razgovora koji sam ja izneo u javnost (neko od tih pripadnika, da li Gumar, da li neko ko je razgovarao recimo sa Čumetom i Spasojevićem, i ovaj mu je rekao doslovce: “To sada nema prekidanja dok ne kaže Koštunica.”) možete da izvučete taj zaključak koji je više nego jasan da se organizatori pobune i te kako uzdaju u Vojislava Koštunicu i da njega doživljavaju kao taj neki autoritet koji bi jedini mogao, ako bi hteo, da utiče na njih da se ta pobuna završi. Ja sam to otprilike shvatio da bi oni jedino Koštunicu poslušali kada bi im rekao da tu pobunu prekinu. (str. 50, 18. 05. 05)
Adv. Srda Popović: Da, tako sam i ja to shvatio, ali da li je bilo tada, s obzirom na ovo što sada kažete, da bi po Vašem mišljenju oni jedino poslušali Koštunicu? Da li je postojala ideja da se, recimo, premijeru javi: “Gospodine predsedniče”, ili “Vojo”, ne znam kako se oni oslovljavaju, “molim Vas, zaustavite ovo”, a ako ne, zašto ne?
Svedok Goran Petrović: Ne. Ja nisam čuo za takvu ideju jer je bilo svima jasno da je tokom te, 2001. godine, kao što sam rekao, došlo do polarizacije na političkoj sceni na one koji su znali i bili svesni da moraju da menjaju, kao što sam rekao, i mnogo i brzo, i na one koji ne samo da to nisu shvatali ili da to nisu hteli, već su se aktivno uključili na sve moguće načine u onemogućavanje ovih koji su nešto hteli da rade, da u tome imaju što manje uspeha. Koštunica i DSS ne samo da ništa nisu radili, nego su aktivno sprečavali Đinđića i vladu Srbije da bilo šta rade.
Adv. Srda Popović: Onda bi takav apel bio…
Svedok Goran Petrović: Taj apel bi bio kontraproduktivan, ali to su sada spekulacije. Jasno je [stavljeno] do znanja da je, uslovno rečeno, postojao sukob, medijski rat, politička borba, nazovite to kako god hoćete, i da su te strane bile direktno suprotstavljene jedna drugoj. (str. 51, 18. 05. 05)
GORAN PETROVIĆ:
Zbog sramnog ponašanja Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije i podrške koju
su dali pobuni te Jedinice, zbog podrške, ne javne, doduše, nego tajne, pojedinih lidera DOS i pojedinih članova vlade Srbije, zbog podrške Vojske Jugoslavije, pojedinih medija, nezavisnih intelektualaca ili ne znam sve koga, ta pobuna je uspela. (str. 23, 18. 05. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ:
Znači, od tada, od 2001. godine, praktično od pobune “Crvenih beretki”, to sam već rekao malopre, tu postoji jedna međusobna igra između nas i njih. Kada kažem “nas”, mislim na onaj deo vlasti oko Zorana Đinđića, kada kažem “njih”, mislim na sve njih ostale i na prvooptuženog, a mislim i na Vojislava Koštunicu, pošto ako sam do sada bio dovoljno jasan, jasno vam je da je to jedan isti front. (str. 72, 13. 04. 05)
Pobuna “Crvenih beretki” je poraz Zorana Đinđića (i on je toga bio svestan) i njegove Vlade, ne zbog toga što je morao da smeni Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, što je bio prinuđen da ih smeni, zbog toga što je bio prinuđen da postavi Bracanovića na to mesto, znajući da tako predaje Službu njima i zbog toga što je znao da je javnost tog trenutka bila apsolutno na strani Vojislava Koštunice i Jedinice koja je izašla naoružana i zapretila celoj državi. (str. 59, 13. 04. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ:
Taj protest Jedinice za specijalne operacije u novembru mesecu 2001. godine najjasnija je slika naših međusobnih odnosa. Nakon toga su u potpunosti bile prekinute sve komunikacije [sa JSO].
…U novembru mesecu 2001. godine nama je postalo jasno da se moramo sa tim ljudima obračunati i započeta je priprema, znači organizovanje države, za tu vrstu obračuna. Nismo imali podršku drugih institucija u društvu, tako da smo morali sami, u meri u kojoj je to bilo moguće, tako nešto da sprovedemo. (str. 26, 11. 04. 05)
ZORAN JANjUŠEVIĆ
Predsednik Veća: Kakav je odnos bio u profesionalnom smislu i saradnja sa Miloradom Bracanovićem tokom Vašeg rada?
Svedok Zoran Janjušević: ja sam se gore pojavio kao čovek koji će da kontaktira sa njima, pošto premijer nije imao vremena, kao član Saveta za državnu bezbednost. Ja sam se pojavio da dobijem neke informacije, da prenesem premijeru eventualno šta se dešava i tako. Nisam toliko kontaktirao, povremeno sam kontaktirao sa gospodinom Savićem, a sa gospodinom Bracanovićem češće sam se viđao, pošto je on imao običaj da nas pozove na sastanak, gore kod sebe, da nam na nešto ukaže, objasni i tako dalje. Znači, moj, ovako da kažem, profesionalni odnos je bio čisto profesionalan. Jedno vreme smo bili na “Vi”, kasnije smo bili na “Ti”, dok nisam shvatio da on mene neke stvari laže i da on pravi budalu od mene, pošto je on mislio verovatno da ja sam baš toliko nepismen u tome svemu. Kada sam shvatio da u stvari on mnoge stvari mene laže…, ja sam odlučio da poptuno prestanem da dolazim gore, osim kada sam dolazio kao član Saveta za državnu bezbednost na sastanke, pošto su se svi sastanci održavali na Institutu za bezbednost.
Predsednik Veća: Na osnovu čega ste utvrdili da Vas Milorad Bracanović laže dok je radio u Resoru državne bezbednosti kao zamenik načelnika?
Svedok Zoran Janjušević: Pa, znate šta, mnoge stvari koje je on pokušao na neki način meni da kaže, da ispriča, nisu se poklapale sa onim što je u stvarnosti. Ja sam kasnije bio u vezi sa gospodinom Nenadom Milićem, koji je bio zamenik ministra unutrašnjih poslova. Javna bezbednost je imala druge podatke o nekim stvarima, gospodin Bracanović je prezentirao druge podatke i ja sam tada video da to nešto nije u redu. (str. 8-9, 14. 03. 05)
Sudija Milimir Lukić: Kako su Vam saopštavane te činjenice od strane Bracanovića?
Svedok Zoran Janjušević: Pa, jednim delom kroz, znači, dobijem ekstemo informisanje, a jednim delom usmeno, dok sedim tu, tako da i premijer, u stvari, ključno u tome je bilo što premijer više to nije ni čitao i što je to dao meni zato što on to više nije mogao da proguta te papire i laži. (str. 20, 14. 03. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ
Znači, dobijali smo informacije, tada tokom cele te 2002. godine, da ta je veza između te grupe i Koštuničinog kabineta, koji je i dalje funkcionisao i dalje postojao, posebno vojne službe bezbednosti, više nego aktivna. (str. 76, 13. 04. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ
Oni su pronašli u Vojislavu Koštunici, odnosno u vojsci, ona utočišta koja nisu mogli da imaju
u Demokratskoj stranci, DOS ili republičkoj vladi. Bukvalno tako. Kao izbor druge strane i to nije na osnovu ne znam nekog mog političkog stava prema Demokratskoj stranci Srbije, nego na osnovu tih realnih interesa koji su postali kompatibilni.
Znači, Demokratska stranka Srbije [je] protiv Zakona o organizovanom kriminalu, a i oni su protiv tog zakona jer taj zakon ih žulja.
Demokratska stranka Srbije je protiv Specijalnog suda, pa su i oni protiv Specijalnog suda. Prirodno je da se onda dogovaraju Bulatović, Jočić i Ulemek oko strategije daljeg rušenja ove institucije. Prirodno je da se tako nešto radi. Da se osporava Prijić, tako što se koriste izjave onih koji su optuženi za najteža krivična dela, mislim tu na ubistvo generala Boška Buhe i sve ono što je posle toga usledilo. (str. 69, 11. 04. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ:
Vraćam se na ono što sam malopre rekao da ću se vratiti. Kada je Zoran Đinđić rešio i
doneo definitivno odluku da sa njima mora da se obračuna, u isto vreme je znao da nema mehanizme vlasti da to može da uradi.
Takođe je bio svestan da u toj državi ne postoji nijedan mehanizam, institucija ili grupa ljudi na koju može da se osloni i sa kojom može njima da se suprotstavi, naročito i posebno iz razloga jer u to vreme više to nije tajna i više se to ne radi krišom, savetnici Vojislava Koštunice, mislim na Radeta Bulatovića, na Gradimira Nalića, Acu Tomića, šefa državne bezbednosti, jesu ljudi koji su direktni ji pokrovitelji JSO, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. (str. 70, 13. 04. 05)
Novembar je konačan rastanak. Znači, prirodno, ako se 20. novembra okončala pobuna JSO, sledeći datum u tom kalendaru je 12. mart. (str. 69, 11. 04. 05)
Ovako tzv. političku pozadinu opisuju jedini svedoci koje je Sud na ove okolnosti
saslušao i čijim iskazima je, po oceni Suda, “dovoljno rasvetljena” politička pozadina atentata, a dalji dokazi postaju suvišni.
Odluka koju je Sud doneo po mojim predlozima može biti formalno ispravna jedino ako Sud smatra da je iskazima ovih svedoka tačno i istinito opisana politička pozadina, ali je ona i u tom slučaju materijalno manjkava kada je Sud, odbijajući moje predloge, ustvari odbio da ove iskaze proveri.
Sud je, mislim, bio pod utiskom povike da se time “politizuje suđenje”, a, naprotiv, odbijanjem ovih predloga suđenje je politizovano. Naime:
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:24 pm

- Ako Sud pokloni punu veru ovim svedocima i njihovom prikazu političke pozadine ovog dela, kako će u presudi objasniti da je odbio da proveri njihove iskaze?
- Ako, s druge strane, Sud tim iskazima ne pokloni veru koje će dokaze suprotstaviti saslušanim svedocima? Takvih dokaza u spisu nema…
O čemu se onda ovde, u stvari, radi?
Po mom mišljenju, Sud je izbegao da visoke predstavnike izvršne vlasti dovede u situaciju u koju je bio doveden svedok Dejan Mihajlov, da poreknu svoje izjave i da moraju da objašnjavaju zašto su takve izjave davali i zašto su radili ono što su radili. Da li zato što sa optuženima predstavljaju “jedinstven front”, kako tvrdi svedok Goran Petrović, ili iz nekog drugog razloga.
Ne smemo da zaboravimo da je prethodni predsednik Veća Marko Kljajević u ovom predmetu demisionirao sa javno datim obrazloženjem da je na njega vršen pritisak. Svojevremeno sam, priznajem, to profesionalno zamerio sudiji Kljajeviću. Međutim, danas moram da priznam da je možda bio u pravu. Ako ne može da se sudi, i ne mora da se sudi.
Da rezimiram:
S obzirom da je Sud odbio predloge koje sam stavio na glavnom pretresu 14. februara
1. zasnivajući svoju odluku na netačnim tvrdnjama o sadržini spisa; 2. zasnivajući svoju odluku na pogrešnom pravnom tumačenju ZKP; 3. zasnivajući svoju odluku na protivrečnim i nerazumljivim razlozima; 4. i da je svojom odlukom povredio načelo kontradiktornosti krivičnog postupka – ponavljam svoj predlog da se u ponovo otvorenom glavnom pretresu ispitaju kao svedoci: VOJISLAV KOŠTUNICA, RADE BULATOVIĆ, BORISLAV MIKELIĆ, MIROSLAV MILOŠEVIĆ, DRAGAN JOČIĆ, GRADIMIR NALIĆ, ALEKSANDAR TIJANIĆ, sa podacima i na okolnosti kao iz predloga za dopunu dokaznog postupka podnetog na glavnom pretresu 14. februara 2007. godine.
Podsećam Sud da nije nikada odlučio po mom predlogu da se izvede dokaz čitanjem Informacije UBPOK koja protivreči razlozima Suda iznetim u odluci o odbijanju moga predloga za čitanje transkripta presretnutog razgovora između svedoka Dejana Milenkovića i Biljane Kajganić. Ovaj dopis UBPOK je čitan na glavnom pretresu ali nije izveden kao dokaz jer Sud nije doneo rešenje ni o čitanju, ni o odbijanju ovog predloga. Sud mora odlučiti o svim predlozima koji stranke daju tokom postupka pre nego što okonča dokazni postupak.
U odnosu na ostale izvedene dokaze, tu nema šta mnogo da se priča.
Da su optuženi izvršioci krivičnog dela koje im se stavlja na teret u potpunosti je dokazano. Odbrana optuženih prilično je očajnička i može se sažeti u tri reči: “sve je montirano”:
* materijalni dokazi su podmetnuti,
* priznanja su iznuđena,
* svedoci su naučeni da lažu,
* dokazi o njihovoj nevinosti su uništeni,
* veštaci su pristrasni.
Šta o tome reći? To je nekakva zavera u kojoj učestvuju stotine i stotine ljudi, samo da bi se ovim nevinim ljudima, koji su oduvek poštovali zakon, kako reče prvooptuženi, nešto napakovalo.
Očekujem da ćemo sada čuti i ko je “u stvari” ubio premijera. Tokom postupka je nagoveštavano da su to “u stvari” trećim metkom učinili:
* narkodileri,
* strane obaveštajne službe,
* Albanci,
* foto-robot,
* Čeda Jovanović.
Da li optuženi i oni koji im pomažu da lansiraju ovakve teorije stvarno misle da to neko može poverovati? Pa naravno da ne.
Oni se time samo izruguju:
- oštećenoj porodici Đinđić,
- pravdi,
- poštovaocima premijera Đinđića, i
- ovom Sudu.
Ta laž je izgubila časnu svrhu obmanjivanja. Ona je i sama postala sredstvo nasilja.
Dozvolite da u jednoj jedinoj rečenici iznesem svoje viđenje ovog dela. Upoznao sam Zorana Đinđića, kao klijenta, pre 39 godina, zastupao sam ga u više navrata, znam da ga je celog života UDBA proganjala i vidim: UDBA ga je na kraju i ubila.
Drugačije sam zamišljao svoju završnu reč kada sam ulazio u ovaj postupak. Ali vidim da za tu drugačiju reč nema potrebe. Krivica ovih ljudi koje sede na optužničkoj klupi je banalna. Kao i uvek, uradili su ono što im je rečeno da urade.
Za drugačiju završnu reč možda ću imati priliku na nekom sledećem sudenju za ubistvo premijera Đinđića. Kada se bude sudilo onima koji su ovo organizovali i naredili.
Ukoliko bi Sud odlučio da, ipak, ne otvara ponovo postupak,
Predlažem
Da optužene proglasi krivim i osudi po zakonu, kao i da ih obaveže da svi solidarno oštećenoj naknade troškove postupka po troškovniku koji prilažem, dok u odnosu na imovinskopravni zahtev zadržavamo pravo da isti ostvarujemo u parnici.”

ŠTA REĆI ZA KRAJ?

Demokratija je umrla kada su ljudi na vlasti shvatili da državna sredstva mogu da koriste nekažnjeno u privatne svrhe.

Na sceni je “nomenklatura” – ne mnogo sposobni ali veoma lojalni, koji servisiraju interese plutokratije, u partitokratskoj državi, koja samo simulira demokratske procese. Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije (a još perfidnije kada je partija postala Savez komunista), nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života, kroz mehanizma poput političke policije, kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine i socijalisti;kog saveza. U okviru tog poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe.

Stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom sloju preostaje samo da nude društvu alternativu sa stanovišta svojih potreba i da shvate činjenicu: preduzetnici – da nisu i neće biti deo staleža vladajuće “aristokratije”; a radnici – da nisu više jedno u zajedničkoj, socijalnoj, državi sa “aristokratijom”. Samo tako progon bi postao društveni sukob, koji bi “aristokratiju”, zbog malobrojnosti, primorao da se prikloni realnim društvenim grupama ili da trpi posledice svojih izbora i dela.

Bez nametanja alternativa, prepušteni politici i “eliti”, nastalim na pranju novca i pratećoj korupciji[73], stvaralački, radnički i preduzetnički sloj sebe prepušta na milost i nemilost odlukama zatvorenog kruga, koji je nastao i počiva na ličnom i grupnom interesu “prepirača” novca i njihovih saučesnika.

U okvir alternativa spada i razlučivanje nomenklature i njihovih međupovezanosti od građana i njihove. Bez uspostavljanja stvarne elite, i realnih kriterijuma u društvu, neće biti ni tranzicije, a još tragičnije, ni napretka u Srbiji.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:25 pm

[1] Petrus van Dajne, profesor krivičnog prava Univerziteta u Tilburgu, i Stefano Donati, savetnik za suzbijanje privrednog kriminala misije OEBS u Srbiji, su autori ovog istraživanja iz 2006. godine.

[2] 10. juna 1997. prodato je 49% Telekoma Srbija, i to italijanskom Stetu 29% i grčkom Oteu 20%. Na ime kupovine 29% Telekoma, Stet šalje preko 700 miliona maraka u European Popular Bank, i to da se podeli na tri računa: prvi za Natvest sekjuriti limitid, na račun u Paribas Frankfurt, više od 16 miliona nemačkih maraka; drugi za Velgoč na račun u banci Barklis banci London, funte u protivvrednosti 1,7 miliona maraka; treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 680 miliona maraka. Ote na ime kupovine 20% Telekoma šalje u European Popular Bank više od 540 miliona maraka i to da se podeli na tri računa, prvi za Netvest sekjuriti limitid na račun Paribas Frankfurt više od 12 miliona maraka. Drugi za Velgoč na račun u banci Barklis London, funte u protivvrednosti više od 1,3 milion maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 529 miliona maraka. BB COBU sumu koju je dobila na ime prodaje dela Telekoma šalje na račune nekoliko of šor kompanija koje se nalaze na Kipru, po 160 miliona maraka prebačeno je na Hilsej, Verikom i Braunkort. Suma od 350 miliona plaćena je istog dana na račun Kramdor investment menadžment, koja je osnovana na britanskim Devičanskim Ostrvima. Predstavnik BB COBU naziva firmu Krandor našom firmom. Nije poznato čija je firma Krandor i ko je uzeo proviziju od 350 miliona. Nekoliko meseci kasnije holandski Stet srpskoj of šor firmi MCC uplatio je 2 miliona maraka, namena nije navedena. Sumnja da su na tom poslu italijanski i srpski akteri zaradili nikada nije osporena, ali ozbiljna istraga vođena je jedino u Italiji 2001.

[3] Tako su nastale legende o Tomićima, u Simpu i u NIS-u, o Mirku Marjanoviću, čiji „Progres“ jedino nije prodavao kineske igračke…

[4] Pronalaze se računi van zemlje na ime Mirka Marjanovića, na ime kćerke Dragana Tomića ili pasoš države Belize, gde je Milovan Bojić otvorio račun kupivši državljanstvo za hiljadu dolara. Njihova greška bila je u rukovođenju načelom: zašto da se krijemo kad smo večni.

[5] Među novopridošlima ima onih koji imaju i osobine grupa sa kojima se graniče. Mišković nije izmišljen za Miloševićevog vremena, niti je pokazivao političke ambicije kao predstavnici „stare garde“, ali je poslednje decenije napravio „Delta sistem“, koji je funkcionisao slično kao Karićeva kompanija. Milošević mlađi ili Tref pokazivali su karakteristike bogataša iz „sive zone“, čiji stepen legalnosti poslova je bio još sumnjiviji od onih kojima su se bavili tipični predstavnici druge grupe.

[6] Zagrebacki „Nacional“ izvukao je Stanka Subotića Caneta iz anonimnosti, proglašavajuci ga za glavnog balkanskog duvanskog bosa i procenjujuci njegovo bogatstvo na pola milijarde dolara. „Srpska reč“, partijsko glasilo SPO, pokušala je da razbije mit da je moguće obogatiti se od prodaje šerpi, tvrdeći da je Milan Janković međunarodni liferant oružja, čijim poslovima se bavi francuska policija.

[7] Jednom prilikom u Atini, Slobodan Milošević se zaustavio ispred „Cepterove“ palate i prokomentarisao grćkim zvaničnicima: “To je sve naše”. Domaćini su tvrdili da je „Cepter“ multinacionalna kompanija, izmedu ostalog, i grčka, ali Milošević je ostao uporan: “Ne, Srbin stoji iza svega toga”.

[8] Subotićeva radnica priča: “Sve su nas priveli, ispitivali nas s kim nam gazda saraduje… Optužili su nas da smo utajili porez na dobit, ali to nije prošlo na sudu jer nisu imali dokaza. Stanko je tada otišao iz zemlje”.

[9] O navodima ovog lista u Crnoj Gori se vodila parlamentarna istraga, ali bez rezultata.

[10] Svojevremeno glasinu o svom ranjavanju Marko Milošević je prokomentarisao: “Kada sam to čuo, malo sam se uvredio… Da me neko ubije, to je moguće, ali da me rani i ostane živ, to je isključeno“

[11] Bogoljub je više puta rekao da su unuci braće Karić „strateški“ rađani u Americi, Kanadi, Engleskoj i Kini da bi kada odrastu zauzeli političke položaje u tim zemljama.

[12] Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, smatra da tajkuni imaju vlast koja im odgovara i da čine sve da takvo stanje traje što duže, makar dok se sve ne “privatizuje”.

[13] Jedan od Hasanovićevih saradnika, Rade Terzić, danas je advokat. Bio zamenik u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu, a dolaskom DOS, Dušan Mihajilović postavlja ga za okružnog javnog tužioca u Beogradu, a njegovog kolegu iz kancelarije Gorana Ilića za javnog tužioca Prvog opštinskog tužilaštva u Beogradu. Dušan Mihajilović je insistirao na ovom izboru. U akciji “Sablja” Terzić je priveden i zadržan u SUP Beograd, pod optužbom da je bio zaštitnik surčinskog klana. Ispostavilo se da je kao viši tužilac izdavao naređenja Biljani Radovanović, javnom tužiocu Četvrtog opštinskog tužilaštva da se iz pritvora puste Dušan Spasojević i članovi njegove bande, koji su bili uhapšeni i deportovani iz Francuske zbog osnovane sumnje da su kidnapovali i pustili uz otkup od sedam miliona evra biznismena Miroslava Miškovića. Intervencijom Dušana Mihajilovića, Terzić nije zadržan u pritvoru, ali je podneo ostavku na mesto okružnog tužioca. Podneo je molbu da bude upisan i imenik Advokatske komore u Beogradu, a Dušan Mihajlović je vršio pritisak na advokate da njegovu molbu ne odbiju. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala raspolaže podacima da je Rade Terzić, kao okružni tužilac, primio velike novčane iznose za prikrivanje prijava protiv nekih mafijaša.

[14] “U kabinetu predsednika SRJ stvarana je paralelna DB Srbije”, piše ‘Nedeljni telegraf’ i ubijenom nekadašnjem službeniku DB-a Srbije Momiru Gavriloviću nuđeno da bude “zamenik načelnika DB”, ali je on “insistirao da bude načelnik”. Prema pisanju “Nedeljnog telegrafa”, Gavriloviću je mesto zamenika načelnika DB nuđeno i na “nezvaničnim susretima u Institutu za evropske studije”, na kojima su učestvovali i supruga predsednika SRJ Zorica Radović i Laslo Sekelj. “Na dan kada je ubijen, u kabinetu predsednika, saradnici Koštunice predočili su Gavriloviću i šemu kadrovske rekonstrukcije republičke policije”, tvrdi list. “Nedeljni telegraf” piše da se kabinet predsednika SRJ “uglavnom bavi načinima da se preuzme republička vlast”, a “finale gledamo ovih dana”. U Koštuničinoj “kabinetskoj kuhinji” skuvana je ideja da Radomir Marković postane direktor Instituta za bezbednost, uz predsednikovog savetnika Gradimira Nalića, kao ministra policije. To se izjalovilo kada se bivši prvi čovek Službe našao u zatvoru”, piše list i navodi da su “šef Koštuničinog kabineta Ljiljana Nedeljković i Gradimir Nalić, koji ne može da podnese što nije postao ministar policije, učestvovali u kreiranju lažnih informacija”. Oni stoje i iza udara na republičku vladu. Interesantno je da Koštunica nije znao da je u javnost puštena informacija o poseti Gavrilovića njegovom kabinetu. Ljiljana Nedeljković ga je posle žestoke reakcije republičke vlade lično zvala da se vrati sa odmora iz Belanovice i obrati javnosti. Nisu očekivali takvu reakciju”, rekao je funkcioner srpske vlade.

[15] Sin najstarijeg od braće Karić (Sreten), oženjen Miškovićevom kćerkom. Goran Karić sa ženom živi danas u Londonu, u kući koju je njegov tast Miroslav platio oko 30 miliona evra.

[16] List Tabloid piše postoje indicije da pregovara sa Bedžetom Pacolijem i Ekremom Lukom, da njima, uz trostruko veću cenu, plodnu sremsku, bačku, banatsku ili zemlju iz Mačve, preproda. Pregovori su skoro pri kraju, utvrđuju se modaliteti na koji način da ta zemlja bude knjižena.

[17] Urednik, Grujica Spasović (Vojislav Šešelj ga naziva “major CIA”) po dolasku Koštunice na vlast bio je saradnik Radeta Bulatovića u napadu na Gorana Petrovića, a zatim je poslat za ambasadora u Sarajevo.

[18] Politbiro KP Rusije nije mogao da se oslobodi diktature Staljina, dok se Berija nije setio da mu ukloni šefa kabineta, generala Poskrejbiševa.

[19] Radio-vezom snabdevao ih je Čeda Mihajlović, koji je pobegao s parama koje je trošio dok nije pao šaka Legiji i Zemuncima.

[20] Upravni odbor FK Partizan
* Ivan Ćurković, predsednik, vd predsednik Olimpijskog komiteta SCG
* Ratimir Babić – potpredsednik, nekadašnji prvi čovek EPS. Devedesetih, uticajni član SPS
* Svetolik Kostadinović – potpredsednik, profesor na Univerzitetu BK, bivši direktor železnice Srbije i bivši ministar saobraćaja
* Mirko Vučurović – potpredsednik, vlasnik firme “Nivada”
* Slobodan Novaković – publicista i filmski kritičar
* Slavko Drljača – direktor “Partizan holdinga”
* Predrag Manojlović – generalni sekretar OK SCG
* Miloš Marković – generalni sekretar Fudbalskog saveza Beograd
* Mića Cerović – direktor Građevinskog preduzeća “Standard”
* Svetozar Marjanović – general u penziji, potpisnik Kumanovskog sporazuma s NATO
* Radomir Šoškić – penzioner, bivši urednik sportskog lista Tempo
* Vladimir Vlačić – direktor firme “Progres”
* Miroslav Ćurguz – vlasnik privatne firme DP IPC
* Žarko Zečević – generalni sekretar

[21] Upravni odbor FK Crvena zvezda
* Darko Nešić – pomoćnik generalnog direktora Centrobanke
* Vladimir Jugović – nekadašnji as i član najtrofejnije generacije Crvene zvezde
* Boban Radojičić – generalni direktor “Tojote” za SCG
* Dobrivoje Tanasijević, Dan Tana – predsednik Međunarodne komisije u FSSCG. Vlasnik jednog od najuglednijih restorana u Holivudu “Dan Tana”, koji je osnovao 1964.
* Srđan Mrkušić – predstavnik veterana
* Milan Tomić – direktor Direkcije za imovinu Srbije
* Branislav Grujić – predsednik “PST Farman korp. holding” iz Ženeve
* Nebojša Divljan – gen. direktor kompanije “Delta osiguranje”
* Draško Petrović – gen. direktor “Telekoma Srbije” i član DSS
* Rade Svilar – gen. direktor “Apatinske pivare”
* Milan Blagojević – gen. direktor Srpske banke


_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:26 pm

[22] Upravni odbor KK Crvena zvezda
* Mirko Petrović – predsednik UO, generalni direktor kompanije “Dunav osiguranje”. U politiku je ušao 1990. godine kao član Demokratske stranke i u 25. godini postao je jedan od najmlađih poslanika. Posle prvog rascepa u DS odlazi u DSS, gde je bio potpredsednik Koštuničine stranke
* Draško Petrović – generalni direktor “Telekoma Srbija” od 2000. godine, magistar pravnih nauka
* Živorad Anđelković – direktor JKP “Parking servis”, bivši predsednik KK Crvena zvezda
* Srđan Dabić – bivši košarkaš Crvene zvezde, predstavnik ruske naftne kompanije “Lukoil” za Srbiju
* Velibor Sovrović – generalni direktor SP “Lasta”
* Milenko Kostić – vlasnik kompanije “Auto Čačak”
* Goran Vesić – visoki funkcioner Demokratske stranke, nekadašnji pomoćnik saveznog ministra policije i potpredsednik KK Crvena zvezda
* Kosanče Dimitrijević – direktor agencije “Alma kvatro”
* Obrad Spremić – generalni direktor “Simensa” doo Beograd
* Svetozar Krstić – direktor “Si marketa”, visoki funkcioner Demokratske stranke i predsednik Upravnog odbora HK “Simpo”
* Slobodan Milosavljević – direktor Privredne komore, inženjer elektrotehnike, bivši ministar trgovine, turizma i usluga u Vladi Srbije
* Nikola Živanović – predsednik Upravnog odbora Nacionalne štedionice, radio u Moskvi, gde je trgovao obveznicama na berzi, posle toga u Njujorku kao kreditni analitičar, pa ponovo u Londonu kao trgovac obveznicama
* Zoran Popović – direktor “Cepter osiguranja”
* Boro Cvijanović – diplomirani građevinski inženjer, direktor “Energoprojekta”
* Milan Petrović

[23] Upravni odbor KK Partizan
* Dušan Pavlović – predsednik UO, generalni direktor NIS ad i izvršni direktor “NIS petrola”, bivši generalni direktor Beobanke, “Frikoma”, izvršni direktor “Si & Si kompani”, “NIS Jugopetrola”
* Đorđe Čolović – potpredsednik UO, dosta vremana na rukovodećim funkcijama u Partizanu, advokat
* Vlade Divac – bivši proslavljeni košarkaš, veći deo karijere igrao za NBA, trenutno radi kao skaut za Los Anđeles Lejkerse za Evropu, jedno vreme bio prvi čovek Partizana
* Predrag Danilović – jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije, jedno vreme bio potpredsednik Partizana, trenutno je u Upravnom odboru crno-belih
* Miloš Nenezić – generalni direktor “Trajala” iz Kruševca
* Budimir Krstović – vlasnik firme za uvoz južnog voća “San Francisko frut”
* Ranko Sočanac – jedno vreme bio je komercijalni direktor “Nelta”, da bi nakon toga postao i generalni direktor ovog preduzeća
* Živomir Novaković – bivši direktor “Jat ervejza”, trenutno obavlja funkciju komercijalnog direktora
* Zoran Novaković – vlasnik firme “Hina”
* Milan Vasiljević – pravni zastupnik “Pivare MB”
* Milan Božić – predsednik UO PTT, član SPO


[24] Za predsednika vlade imenovan 3. marta 2004.

[25] U listu “Dani”, 25. januara 2002. godine, Željko Cvijanović piše: “Ima mnogo osnova da se vjeruje da je jugoslavenska policija bila od samog početka upoznata da se Delimustafić nalazi na njenoj teritoriji, ali miran čovjek koji galantno troši pare po prijestonici i ničim drugim ne upada u oči nije neka mušterija za hapšenje. Sve dok nije poželio da pare u prijestonici i zarađuje. Delimustafić je uhapšen u prostorijama koje je “Astrotechnologicu” iznajmio Zoran Drakulić, glavni finansijer Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice (a dočekao ga je Aleksandar Tijanić savetnik za medije Vojislava Koštunice). Delimustafić održava veze sa mnogim uticajnim ljudima u Begradu, među kojima su Zoran Drakulić i Nebojša Maljković, nekada moćni funkcioner JUL-a, partije Mire Marković. Sa lažnim dokumentima na ime Gojko Mitrović, Delimustafić, pored Banje Luke, naizmjenično boravi i u Beogradu, gdje ga prihvataju Momo Mandić i Mlađo Novaković. Svoj boravak u Beogradu Delimustafić/Mitrović pravdao je papirima američke brokerske firme “Merrill Lynch”. Prema izvorima Dana iz srpske policije, “Merrill Lynch” pojavila se kao zainteresovana da kupi beogradsku “Univerzal banku” i da dijelom preko nje, učestvuje u privatizaciji “Matroza”, jedine fabrike novinskog papira u Srbiji. Tada je Delimustafić stao na put Miroslavu Miškoviću, jednom od najmoćnijih ljudi u Beogradu, nekadašnjem Miloševićevom pouzdanom bankaru, a danas jednom od glavnih finansijera nove vlasti u Srbiji. Tako je pao Delimustafić, a zanimljivo je da je samo neki dan prije njega pritvoren još jedan Bosanac, Milorad Majkić, Višegrađanin koji je u Beograd došao 1991. iz Zagreba, gdje se obogatio na način koji nije ostavio tragove u poreskim službama. Majkić, koji je držao lanac kockarnica “Aleksandar”, preko nekog ugovora kojim je iznajmio prostor za kockarnicu u beogradskom hotelu “Interkontinental” od “Geneksa”, izračunao je da mu “Geneks” duguje silne milione maraka. Pošto je posrnulu firmu već počeo da guši, to je zasmetalo Mikiju Savićeviću, nekadašnjem direktoru a sada predsjedniku Upravnog odbora firme. Delimustafić nastoji da pusti priču o svom predratnom “mirovnom” angažmanu, prijateljstvu sa nedavno preminulim generalom Milutinom Kukanjcem i generalom Acom Vasiljevićem, uoči rata u BiH prvim obavještajcem JNA. Iz tog vremena datira i priča kako su Delimustafić i tada projugoslovenski i antinacionalistički Vasiljević planirali da dignu rezervni sastav bosanske policije i JNA i da silom smijene sve nacionalne lidere. Ambiciozni plan je propao pošto se Slobodan Milošević s njim složio, ali da se ne dira Radovan. Tako je hapšenjem Delimustafića, posljednjeg čovjeka koji je bezbrižno kao ferijalac hodao zemljama nekadašnje Jugoslavije, čak i kad je sve gorjelo, Avnoj umro i posljednji put.”

[26] Za predsednika Srbije izabran je juna 2004, kada je u drugom krugu pobedio Nikolića.

[27] Od novembra 2000. do jula 2003. bio guverner NBJ, odnosno NBS.

[28] Od novembra 2000. do marta 2003. bio je savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, nakon što je kao korumpiran bio otpušten iz ministarstva spoljnih poslova.

[29] Već je jednom bio poražen u drugom krugu izbora za predsednika Srbije, od Borisa Tadića.

[30] U dilemi da li je umesno iznosimti primer Dragana Jočića, koji je, na žalost, teško povređen, opredelili smo se da ostavimo ovaj prilog (publikovan dok nije bio povređen) jer je gospodin Jočić, na sreću, živ i pri zdravoj pameti i u stanju da odgovori.

[31] Tajkun Ivica Todorić najveći je hrvatski investitor u Srbiji. U našu zemlju je ušao 2003. godine kupovinom fabrike sladoleda, smrznutog voća i povrća „Frikom“, a godinu dana kasnije i uljare „Dijamant“, gde je uz to dobio i na desetine hiljada hektara najplodnije zemlje u Vojvodini. Todorić je vlasnik trgovačkog lanca „Idea“, koji je počeo da se širi kupovinom „Svislajon grosa“, koji je bio u vlasništvu Rodoljuba Draškovića. Otac Ivice Todorića bio je jedan od vođa MASPOK u Hrvatskoj, a uspon njihove kompanije u Hrvatskoj se vezuje za bliskost vladajućoj HDZ i Franji Tuđmanu.

[32] Iza je: 1. Miroslava Miškovića, čija je kompanija Delta agrar, vlasnik Jedinstva iz Apatina, Kozare iz Banatskog Novog Sela, čelarevskog Podunavlja, Topole iz Kikinde i staropazovačkog Napretka; 2. vlasnika MK komerca Miodraga Kostića, koji je uz četiri šećerane kupio i Agrouniju u Inđiji, Labudnjaču kod Bača i vršačku Panoniju, i 3. Petra Matijevića, vlasnika istoimene klaonice u Novom Sadu, koji je preuzeo Zemljoradničku zadrugu u Bezdanu, poljoprivredna imanja Zlaticu i Boku nedaleko od Zrenjanina te Ravnicu u Bajmoku.

[33] Na političkoj sceni Srbije instalirani su neki, praznih džepova, pohlepni, bezobzirni, bez znanja. Obuzeti samo željom da budu neko, pokrovitelji su srpskim tajkunima. Ima li nam nade s Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, Draganom Šutanovcem, Aleksandrom Popovićem, Draganom Jočićem…?

[34] Naoružavanje dobrovoljaca SRS i Teritorijalne odbrane u zapadnoj Slavoniji pomogao je general JNA u penziji, narodni heroj, Dušan Pekić, a ne Radmilo Bogdanović, kako je Vojislav Šešelj tvrdio 1995. godine.

[35] Tu su službeni stanovi, kompanijske kartice kojima plaćaju „reprezentaciju“, specijalni dodaci, dnevnice za putovanja, naknade za odvojen život, besplatni mobilni telefoni, vozači, luksuzni automobili, telohranitelji…

[36] Sa tim novcem firma sa 100 zaposlenih mogla bi skoro 4 godine da isplaćuje zarade, poreze i doprinose.

[37] Spisak od 13.05.1999. godine, ažuriran imenima za koja je EU donela odluku 4. juna.

[38] Velimir Ilić je 28. maja 2002. godine potvrdio da je za vreme Miloševićevog režima na Kipru “okrenuto” 11,5 milijardi dolara. Ilić je tada rekao da je na “bizaran način nestalo četiri milijarde dolara” i optužio guvernera Mlađana Dinkića da ne čini ništa da se novac iz kiparskih banaka vrati. Neko vrti naše pare. Dinkić je izjavio da je za njega završen “slučaj Kipar” jer Karla del Ponte pokreće istragu i poziva za svedoke Aksentiua Aksentiua bivšeg guvernera kiparske Centralne banke i Tasosa Papadopulosa, osnivača of-šor firmi”.

[39] Sve to potvrdio је Mlađan Dinkić, koji je kao guverner NBJ istraživao gde su nestale srpske devizne rezerve.

[40] List “Politika” objavljuje proglas Jovana Dučića: “Beograđani, Otadžbina je u opasnosti. Sve je u Srbiji spremno da ustane i prolije i poslednju kap svoje patriotske krvi i da spreči Austriju da otkine Bosnu i Hercegovinu“. Izlazi i “Optužnica” velikim silama, u kojoj stoji: “… Kad ste vi u vašim evropskim zakonima mogli naći stranu na kojoj piše da je sila jača od pravde, onda upamtite – naći će i srpski narod u toj knjizi jedan list na kome će krvavom rukom zapisati: Zub za zub, oko za oko.”

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:33 pm

[41] Iz srpskih oblasti, iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore pristižu mladi dobrovoljci sa željom da počnu obuku. Nastaju komitske grupe, iz kojih će, kasnije, Vladimir Gaćinović hercegovačku omladinu uvoditi u ‘Mladu Bosnu’, dok će Bogdan Žerajić izvršiti atentat na austrijskog predstavnika Varešanina i postati idol mladobosanaca koji će se zaklinjati na njegovom grobu.

[42] Dragutin Dimitrijević Apis, u to vreme bio načelnik štaba Drinske divizije, rekao je: “Narodna odbrana nije uradila dovoljno, niti pak ono što su smatrali da je potrebno da se uradi…”

[43] Tekst zakletve je glasio: “Ja, —, stupajući u organizaciju, zaklinjem se suncem što me greje, zemljom što me hrani, Bogom, krvlju svojih otaca, čašću i životom, da ću od ovoga časa pa do smrti verno služiti zadatku ove organizacije i uvek biti gotov da za nju podnesem sve žrtve.”

[44] dr Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta, na početku rada organizacije došao je na sastanak Vrhovne centralne Uprave i izneo da se Srpstvo može spasti “bombom, nožem i puškom”, što je prihvaćeno kao simbol.

[45] Dnevni list ‘Press’ od 18.01.2009. godine “Tadićev deda bio zadužen za ubistvo Ferdinanda”

[46] Izveštaj žandarmerijske postave Gacko-Bileća, pronađen u kući vojvode Maja Vujovića, komitskog vođe iz ovih krajeva.

[47] Spasoje Tadić bio je rođeni stric akademika Ljube Tadića, oca predsednika Srbije Borisa Tadića.

[48] To se može zaključiti iz reči Apisa na sastanku Vrhovne centralne uprave avgusta 1912. godine: “Predstoji nam rat s Turcima. S nama su Bugari, Grci i Crnogorci. U Beogradu ovih dana treba da se donese konačna odluka o ratu. Nažalost, ni naši ni bugarski vladajući krugovi nisu dovoljno hrabri. Čim jedni prikupe malo hrabrosti da zarate, drugi se predomisle, i obrnuto. Ja sam u stalnom kontaktu s Putnikom i Stepom, koji se dobro drže. Ali ne može se reći isto za političare i neke druge oficire.”

[49] Kada je 1911. godine odnos regenta Aleksandra, Petra Živkovića i Josifa Kostića (pripadnici Bele ruke i Apisovi smrtni neprijatelji) postao više nego blizak, ova dva oficira su Aleksandru izneli niz optužbi protiv Dimitrijevića. Za prirodu kakva je bila Aleksandrova ovo je bilo više nego dovoljno. Uleteo je u Apisovu kancelariju i otpočeo da ga vređa. Dimitrijević ga je mirno saslušao i rekao mu: “Da, a šta vi mislite da smo mi stavili glave u torbu da se vi dvojica (Aleksandar i Đorđe) svađate i otimate oko prestola kao oko kakve igračke. Varate se jer smo u stanju da i po drugi put stavimo glave u torbu…” Ljut, Aleksandar je, kao Vrhovni inspektor vojske, otišao kod ministra vojnog Stepe Stepanovića i zatražio da se Apis i Milan Milovanović premeste iz Beograda. Stepanović je odgovorio da to ne spada u domen prestolonaslednika i da će o tome referisati lično kralju Petru. Aleksandar je nezadovoljan otišao kod kralja Petra i ponudio pismenu ostavku, koju je Kralj ostavio da prenoći znajući da će bes proći Aleksandra.

[50] Vladimir Lebedev, ministar mornarice u ruskoj vladi 1917. godine: “Poslednjih dana mog boravka u Solunu, počeli su da hapse najbolje srpske oficire kao što su Dimitrijević, Vemić itd. A pokojni ruski ambasador Hartvig je opisao Crnu ruku kao najomiljeniju, najnesebičniju, idealističku i rodoljubivu čiji je cilj isključivo bio oslobođenje i ujedinjenje svih srpsko-hrvatsko-slovenačkih naroda. Najčasniji, najidealističkiji i najpožrtvovaniji južnoslovenski elementi okupili su se oko Apisa…”
Slobodan Jovanović: “Taj Apis koga sam upoznao u Vrhovnoj komandi nije ličio na onu sliku koja se bila o njemu stvorila u publici. On nije bio plahovit, ni osion – bio je više nego što se zove dobar drug. Ali imao se utisak da on nije samo to…”
Odgovor prestolonaslednika Aleksandra na molbu ledi Pedžet za pomilovanje Apisa: “Ti ljudi su zlo za ovu zemlju. Dugo su onemogućavali državne poslove svojim prevratničkim namerama. Osim toga, bili su spremni da ubiju Pašića i mene. Ali oni su osuđeni više zbog onih prvih, državnih razloga i zato ne mogu biti pomilovani…”

[51] Jedan od istaknutih članova Crne ruke Slobodan Jovanović, kao predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, 1937. godine, po ugledu na Crnu ruku, osniva zavereničku organizaciju Konspiracija. U puču protiv namesničkog režima kneza Pavla Karađorđevića 27. marta 1941. godine učestvovali su bivši crnorukaši, ali i belorukaši.

[52] Akademik Dedijer navodi da je Tito, u jednom razgovoru sa Rankovićem, kome je Dedijer prisustvovao, navodno u šali rekao: “Ćuj Leka, onaj tvoj Krcun htel bi biti kao Apis“.

[53] Prema dokumentu, za uniforme i oznake potrebno je oko 500.000 DEM, a biće plaćeno u gotovom – bez poreza.

[54] U “Legitimaciji” člana Stranke srpskog jedinstva stoji: “Imalac ove legitimacije ovlašćen je da u slučajevima predviđenim zakonom legitimiše građanina i da ga privede nadležnom organu, da uđe u tuđi stan i druge prostorije, da se zadrži u njima i da izvrši pretresanje bez naredbe nadležnog organa, da nosi vatreno oružje i da ga upotrebi, da se služi tuđim saobraćajnim sredstvom i sredstvom veze radi hvatanja izvršioca krivičnog dela”.

[55] Kao “biznisi” označeni su šverc droge, iznošenje deviza iz zemlje itd.

[56] Isti helikopter, tada SMUP-a, prevezao je Miloševića, kao predsednika Srbije, na Vidovdan 1989. na Gazimestan.

[57] CRDB Beograd pratio je i prisluškivao i Slavka Ćuruviju do pred samo ubistvo i Ivana Stambolića do pred samo hapšenje, a zna se da ko je od koga primao naloge!

[58] Na suđenju gen. Krstiću u Hagu, izjave Gorana Matića navođene su u okviru odbrane, uz objašnjenje da je on bio visoki funkcioner vlade, odgovoran za svoje izjave.

[59] Svi sa liste putnika bili su na poternici MUP Srbije nakon atentata na Zorana Đinđića, osim nekog „Japanca“.

[60] “Srpska reč” je konstatovala da na proslavi nije bilo onih koji su 2001. godine krenuli u istragu Ibarske magistrale, oterali Legiju iz službe, isporučili Miloševića…

[61] Pavković je izrazio spremnost da se suoči s predsednikom Koštunicom, njegovim savetnicima, šefom kabineta i Acom Tomićem, uz „sve tehničke sprave kojima se utvrđuje istinitost iskaza“.

[62] Na koktelu koji je priredio Nenad Čanak bio je pozvan i Braun, koji je tada radio u ambasadi SAD-a u Beogradu, kada je njom upravljao Vilijam Montgomeri. U neformalnom razgovoru sa jednim od zvanica dobio je informaciju da Neda Arnerić, poslanica DS-a nije glasala u parlamentu, a da je njen glas upisan kao validan, iako ona nije bila tu. Sutradan je “otperjao” do Mlađana Dinkića, koji je potom otvorio aferu koja je srušila Vladu Zorana Živkovića.

[63] Pripadnici BIA, u saradnji sa Tužilaštvom za ratne zločine, uhapsili su Marka Lugonju, bivšeg oficira Vojske Republike Srpske, kada je pokušao da sa beogradskog aerodroma pobegne u Moskvu. On je bio pušten da se brani sa slobode, ali je sud nakon pokušaja bekstva odlučio da on ponovo bude pritvoren.

[64] Saradnici Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić i Ljiljana Nedeljković interesovali su se u CZ-u posebno za: Nedeljkovićeva za bivšeg načelnika RDB Radomira Markovića, a Nalić za Slobodana Miloševića. Direktor zatvora Dragiša Blanuša žalio se da je od njega „Nalić zahtevao da se pridruži optužbama o kidnapovanju bivšeg predsednika SRJ”.

[65] Družeći se s Milovanom Đorićem, fudbalerom Crvene zvezde, prošvercovao se u autobusu crveno-belih u Grac.

[66] Bošku Radonjiću praznike je čestitalo oko 200 ljudi, dobio je toliko SMS poruka, a telefonom su se javljali prijatelji iz čitavog sveta, i radikal Aleksandar Vučić, kome se požalio kako njegov saradnik Pana slabo igra tablić.

[67] „Radovana Karadžića ne bih izdao ni za pet miliona dolara. Neprestano po Bosni jure Karadžića, da ga ne uhvate i ne prekrše tajni sporazum, koji on ima sa Amerikancima.“

[68] Boško Radonjić uhapšen je u Užicu, posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića. Siniša Vučinić je predsednik Radikalne stranke levice Nikola Pašić, “branio” je bivšeg predsedenika SRJ Slobodana Miloševića prilikom hapšenja, a Dejan Pitulić, zvani Pegla, optužen je za saučesništvo u ubistvu vođe paravojne jedinice Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana. Pitulić je tokom istražnog postupka preminuo u beogradskom Okružnom zatvoru.

[69] Beba Popović magazin Status 10.05.2007.
„Nedeljni telegraf je objavio ragovor koji je sa Boškom Radonjićem obavio Aleksandar Tijanić. Boško Radonjić je, s obzirom o kakvoj se ličnosti radi, bio predmet obrade državne bezbednosti, njegovi telefonski razgovori su se slušali i to za njega nije bila nepoznanica. Jedan od snimljenih razgovora je sa Tijanićem koji ga je zvao, zahvaljujući mu na veličanstveno organizovanom mitingu Koštunice u Čačku, tokom predizborne kampanje.”
Otkud taj dokument Nedeljnom telegrafu?
Ta službena beleška je, naravno, mogla da dođe samo iz DB-a!“

[70] Njegov stav delio je i njegov zamenik, Tomislav Nikolić, upamćen po svojevrsnoj najavi atentata na premijera: „I Tito je pred smrt imao problema s nogom“,konstatovavši „Zaslužio je to što mu se dogodilo.“

[71] Posebno je interesantno što se u okviru ove teme povela i debata o istorijskoj ulozi Gavrila Principa.

[72] Sve i da Saši Vukadinoviću sve uspe, ostaju neke dileme, a pre svih treba li BIA da drži monopol na mere kontrole telefona i digitalne komunikacije?

[73] Za više informacija o “eliti”, nastaloj na pranju novca i pratećoj korupciji:
- Centar za izučavanje javne politike, “Institucionalna perceptivnost Srbije na posledice globalnih promena u nastanku”, 2008., http://paralaks.edu.rs/download/2617-4/Kraj%20imperije%20i%20perspektive.pdf
- Centar za izučavanje javne politike, “Kontekst dilema građanske Srbije maja 2008.”, 2008.,http://paralaks.edu.rs/download/2155-4/Kontekst%20predizbornih%20dilema%20maja%202008.%20godine.pdf
- O organizovanoj grupi Vojina Lazarevića – Centar za izučavanje javne politike, “Nedodirljiva organizovana grupa“, 2008.,
http://paralaks.edu.rs/download/2568-4/Nedodirljiva%20organizovana%20grupa.pdf
- O uzurpaciji države kao bezbednosnom riziku – Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, “Javna ili privatna politika u Srbiji”, 2007., http://paralaks.edu.rs/download/2008-4/Prilozi_o_uzurpaciji_drzave_kao_bezbednosnom_riziku.pdf
- O sistemu bezbednosti koji je uspostavljen pod Radetom Bulatovićem u odeljku Prilozi, “Komentar zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti”, Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, 2008. http://paralaks.edu.rs/download/1865-/Komentar_Zakona_o_osnovama_uredenja_sluzbi_bezbednosti_Republike_Srbije.pdf
- Njegovan Slijepčević, “Kratke priče o globalizaciji, bivšoj Jugoslaviji i Srbiji”, Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, 2006.
- Njegovan Slijepčević, “Međunarodni odnosi pred našim vratima”, Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, .2007.


_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:34 pm

HVALA NA USTUPČJENOM MATERIJALU
https://dijaspora.wordpress.com/2010/11/18/upropastitelji-srbije/
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Uto Maj 21, 2013 10:53 pm


_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Danas u 10:40 am

Nazad na vrh Ići dole
 

Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 3 Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma: Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa :: Pričaonica.Teme,Zezanje sve na jednom mestu!!/Talking,Themes,jokes all on one place!! :: MOJA TEMA!KOMUNIZAM PRE I POSLE -
Free forum | © phpBB | Besplatan Forum međusobnog pomaganja | Kontakt | Signalizirajte zloupotrebu | Napravi svoj blog
muzika,filmovi,zabava | muzika,filmovi,zabava