BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa
balkan-caffe
__________

Vidimo da se niste registrovali,da bi izbegli ovu dosadnu poruku-Molimo Vas da se registrujete na Balkan-Caffe Forum kako biste videli celu poruku!We see that you are not registered, to avoid this annoying message-Please register on the Balkan Cafe Forum to view the whole message!



Vlasnik BC Foruma

BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa

balkan-caffe.chatango.com
 
Portalli*PrijemKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupispotovi-domaci,stranbalkancaffe
< class="" height="25">
Traži



Rezultati od :

Rechercher Napredna potraga
< class="" height="25">
Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

[ Videti svu listu ]

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 20 dana Pet Okt 14, 2016 1:29 pm
Pristupi
Korisničko ime:
Šifra:
Pristupi automatski pri svakoj poseti: 
:: Zaboravio sam šifru
< class="" height="25">
Zadnje teme
» Крилати“ руски генерал српског порекла
Sub Nov 19, 2016 12:11 pm od

» NENO BELAN - 2010 - Najbolje pjesme (RTL Manija 5)
Ned Nov 13, 2016 11:01 am od

» Moj rodjak sa sela - Sezona 2 i 1 full epizode u hdd
Sub Nov 05, 2016 6:02 pm od

» Povratak Otpisanih - 11 - Elektrana
Ned Okt 23, 2016 12:40 pm od

» 24 sata epizoda 01 Sezona 9
Ned Okt 23, 2016 12:10 pm od

» 24 sata epizoda 01 Sezona 1
Pon Okt 17, 2016 2:40 pm od

» Srpska duhovna muzika
Pon Maj 16, 2016 4:53 pm od

» Pravoslavna duhovna muzika
Pon Maj 16, 2016 3:05 pm od

» Artist: VA Title: Erotic Desires Volume 482
Pon Feb 08, 2016 4:59 am od

» Sunset People: Delicious and Groovy Deep House
Pon Feb 08, 2016 4:24 am od



< class="" height="25">
Partners
Prijateljski Facebook Support for Muammar al Gaddafi from the people of SerbiaОва група је направљена како би се пружила подршка либијском народу и њиховом вођи Муамеру ел Гадафију у борби против Америке и прозападних сила This group was created to support the Libyan people and their leader Muammar al Qaddafi-ju in the fight against America and Western أنشئت هذه المجموعة لدعم الشعب الليبي وعلى زعيمهم معمر القذافي جو في الحرب ضد أمريكا والقوى الغربية Страница: 74.672 људи каже да им се ово свиђа. TRAŽIMO UREDNIKE-MODERATORE IZ CELE BIVŠE EX-YU,A MOGU I NAŠI LJUDI IZ INOSTRANSTVA.SVA ZAINTERESOVANA LICA NEKA OSTAVE PODATKE DOLE NIŽE ILI SE JAVE LIĆNO NA NEKI OD MAILOVA-MSN KOJA SU TAKODJE DOLE NIŽE POSTAVLJENA Vlasnik BC Foruma:
1. the links are visible fr forum members only 2. One has to post something in order to see links 3. please do not duplicate posts ie. to post all the time the same thing or only smileys, this will be considered as spam and you will be removed from forum! THANK YOU - YOU BALKAN-CAFFE --------
< class="" height="25">
Goran Radosaljevic-Guri
Goran Radosavljevic Guri - Sectra consulting

Такође промовиши своју страницу
Goran Radosaljevic-Guri
< class="" height="25">
DRIGGY
Garda DrIGGYA



< class="" height="25">
video


video,music,dailymotion-domain-verification=dmtt3b7h4t8bjq90w

 

 Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
Autor Poruka
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 8:53 pm

First topic message reminder :

Mafija

Novi prilozi za biografiju Radomira Živanića, vlasnika kompanije Verano

Marko, Baja i sirota raja

Odakle je stigao kapital Radomira Živanića, kupca "Robnih kuća Beograd", kakva je prošlost ovoga čoveka, u kakvoj je vezi sa slovenačkim obaveštajcem, koji hara po Beogradu koristeći se njegovim imenom, koliko mu je u životu i u preduzetništvu pomogao jedan od kumova grčkog prljavog kapitala Veropulos, da li je njegovo siledžijstvo bila glavna preporuka za poslove u domovini, i koja vlada koje zemlje bi takvu ličnost opsluživala kao jednu od vodećih preduzetničkih figura?

Mile Ješanov

Radomir Živanić zvani Baja, vlasnik kompanije Verano, kupac "Robnih kuća Beograd" i zastupnik "Pežoa" u Srbiji, već duže vremena važi za jednog od vodećih poslovnih ljudi, i čoveka koji je uticajan i na određene političke partije i njihovo ponašanje u parlamentu i vladi.
Ako je sve to tako, kako se onda niko nije zapitao ko je ustvari Radomir Živanić Baja, kakva mu je prošlost i šta smera u budućnosti? Tabloidovi izvori govore da je u pitanju jedna izuzetno nasilna i psihopatska ličnost, koja je ceo život provela u kriminalnom miljeu. Isti izvori ga prepoznaju i kao jednog od inspiratora i organizatora ubistva jednog drugog poslovnog čoveka, Željka Ražnjatovića Arkana, koga je narod malo bolje poznavao.
Nevolje Radomira Živanića Baje postaju nepodnošljive sredinom prošle decenije, kad mu je Željko Ražnjatović Arkan zaplenio jednu veliku kompoziciju nafte, koju je tokom devedesetih švercovao. Upućeni svedoče da je Živaniću tada "pao mrak" te je naredio odmazdu.
Neposredno posle Arkanovog ubistva Živanić odlazi u inostranstvo i tamo obitava duže vreme. Mada je ovo svakako najintrigantiji deo njegove biografije, upućeni izvori svedoče takođe i o drugim nepočinstvima te kažu da mu to nije jedini čovek na duši.
O kakvoj ličnosti je zaista reč, govori i niz ispovesti koje govore o Živanićevom nasilničkom karakteru, i slučajevima gde je doslovno prebijao radnike Verana.
Imovinsko stanje Radomira Živanića Baje trebalo bi svakoj ozbiljnoj državi i njenim finansijskim institucijama da skrene pažnju, ali ovde nije reč ni o takvoj državi ni o tako ozbiljnim državnim institucijama.
Naime, Živanić u Grčkoj, gde ima kuću, ima i zanimljiv komšiluk. Tu je čuveni gospodin Veropulos, vlasnik kompanije Vero, čovek sa reputacijom mafijaškog bosa, ličnost koja u Grčkoj ima u "malom džepu" i političare i pravosuđe i policiju. Prema staroj latinskoj poslovici, slično se sličnom raduje, postupio je i Živanić. Prepoznao je veliki potencijal u komšiji Veropulosu i odmah se obradovao. Kako i ne bi kad je to prijateljstvo dovelo do Bajinog zaposedanja "Robnih kuća Beograd"?
Posle uspešne pljačke Robnih kuća Beograd, došao je na red i projekat pranja srpskih para sa Kipra. Reč je o kupovini prava korišćenja ogromnih kompleksa gradskog građevinskog zemljišta na beogradskoj opštini Čukarica, i to na Savskoj terasi i u industrijskoj zoni u Makišu.
Savska terasa je potez od 560 hektara koji obuhvata područje uz Ibarsku magistralu, Avalski put, deo Vodovodske ulice, i prostire se do Vojno tehničkog instituta u Žarkovu. Treba reći da je industrijska zona u Makišu ogroman i perspektivan potez.
Do sada je novcem iz Marfin fonda kupljeno nekoliko desetina hektara (preko tog fonda Živanić kupuje i "Robne kuće Beograd). I to je plaćeno visokom cenom, u pitanju je više desetina miliona evra, što je prethodne dve godine značajno doprinelo rastu cena nekretnina u Beogradu.
Na oko 100 hektara uz Ibarsku magistralu predviđen je projekat Shopping City, a na oko 20 hektara uz Avalski put i stambeno naselje Vinogradi.
Ceo operativni posao obavlja slovenački državljanin i aktivni pripadnik njihove službe državne bezbednosti (SOVA) Marko Krajnčič, preko svojih dvadesetak firmi registrovanih u Beogradu, od kojih je najpoznatija YU Kapital. Za taj prljavi posao dobija deset posto. Zanimljiva je količina samouverenosti i sigurnosti u postojeća "leđa". Naime, Kranjčič te podatke uopšte na taji, naprotiv!
Tabloidov izvor koji poznaje Marka Krajnčiča kaže da je to jedan od najgorih ljudi koje je u životu upoznao. Ranije bio jedan od direktora u Veranu.
Svedočenje ovog, dobro upućenog, izvora govori da je Kranjčič kao obaveštajac izuzetno arogantan, osion, a o Srbima i Srbiji priča sve najgore, ne drži se nijednog dogovora na koji se obaveže, vozi automobil marke BMW sa diplomatskim tablicama (valjda da bude ubedljiviji), divlja u saobraćaju i svima redom preti Bajom Živanićem. Doslovno preneto svedočanstvo o njegovom trgovačkom karakteru glasi ovako: "... O poslovima sa nekretninama pojma nema!".
Meštani Železnika i Žarkova, sa pravom korišćenja parcela na pomenutim lokacijama, imaju najgora moguća iskustva sa njim, jer ih do ludila dovodi sa otezanjem uplata, na koje se obavezao ugovorima. Tim povodom, najviše problema je nastalo sa obezbeđivanjem rešenja po članu 84. Zakona o planiranju i izgradnji. Te poslove mu obavlja izvesni Radovan Nikolić, zvani Krle, penzionisani pripadnik srpske državne bezbednosti, koristeći svoje udbaške veze i podmićujući sve redom.
Novi problemi nastali su nakon što ga je Nikolić, koji mu je i jedan od agenata sa kojim ugovara kupoprodajne ugovore, vara i pljačka na razne načine, a sve to na kraju pada preko leđa ljudi od kojih se kupuje pravo korišćenja tog zemljišta.
Osoba od najvećeg poverenja Marka Krajnčiča i Baje Živanića je finansijska direktorka u YU kapitalu Gordana Vuksanović.
Ona je, istovremeno i direktorka mnogih drugih Krajnčičevih preduzeća. Ona zna sve o transakcijama novca sa Kipranima, ima pristup svim kupoprodajnim ugovorima i ostalim važnim dokumentima. Naravno da neće reći ni reč o tome. Ona ima odraslog sina, nema rešeno stambeno pitanje, razvedena je i ima neki sudski spor koji je prilično opterećuje.
Kada je Radomir Baja Živanić privođen tokom policijske akcije Sablja, njega je ispitivao Vuksanovićkin školski drug, koji je tada bio jedan od inspektora u policiji koji joj i danas pruža zaštitu.
Slovenački obaveštajac Marko Krajnčič je iz Maribora, a i tamo je poznat po nasilničkom karakteru (što je još jedna od karika koje spajaju njega i Živanića).
Do nedavno je na internetu mogao da se pročita tekst iz jednih slovenačkih novina, u kome je bilo reči o tome kako je Krajnčič srušio vilu u Mariboru koja je bila pod zaštitom države.
Od prljavih poslova u Srbiji Kranjčič je stekao imetak vredan više miliona evra. Ima i zavidan vozni park: po jedan luksuzni model BMW-a i "Mercedes", a njegova nezasita žena vozi novi BMW terenac. Rezervisano parking mesto mu se nalazi u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu, odmah pored zgrade bivše slovenačke ambasade, nedaleko od njegove kancelarije u ulici Dobračina 29.
Vlasnik je najluksuznije vile u Mariboru, koju je, očigledno, platio srpski poreski obveznik. U Beogradu tih vila ima na više atraktivnih lokacija koje su navedene na sajtu YU kapitala, gde se mogu naći i informacije o pomenutim projektima koje planira Živanić.
Na lokacijama u Ulici 27. marta broj 8 i 10, Krajnčič je napravio priličan haos. U broju 8 je kupio stan koji je u sudskom sporu, a u broju 10 nije uspeo da kupi poslednji stan na toj lokaciji, pošto vlasnik Radovan Nikolić (nema veze sa pominjanim Radovanom Nikolićem Krletom!) nije hteo da mu proda svoju nekretninu zbog Krajnčičevog gangsterskog ponašanja i njegovih ovlašćenih posrednika Agencije za promet nekretnina Legat.
Već više od godinu dana traje teror na ovim čovekom, koji je penzioner i živi u garsonjeri od 19 kvadrata. U celu priču se umešao i korumpirani komunalni inspektor iz opštine Palilula Branislav Mimić, koji odrađuje najprljavije poslove za Krajnčiča!
Legat je dobro izigrao svog slovenačkog partnera, ne samo u 27. marta, nego i u beogradskoj ulici Dimitrija Tucovića gde nije prijavio da je na Krajnčićevoj lokaciji u broju 34 u toku proces legalizacije koji su pokrenuli stanari sa susednog placa. Sada im on preko svojih veza blokira donošenje rešenja, mada je to ovim ljudima od životne važnosti.
Srpsko državno rukovodstvo se unizno ponaša pred Slovencima. Ništa se nije desilo niti će se desiti ni direktorima slovenačkog Heliosa za težak ekološki zločin koji su počinili u Srbiji. Ipak, Krajnčičevo hvalisanje po gradu da radi za Baju, i njegove pretnje Živanićevom gangsterskom družinom, doprinelo je da se saznalo za celu ovu operaciju pranja para sa Kipra.
Može se desiti ga njegov veliki prijatelj Baja Živanić živog sahrani, zbog toga što mu je dugačkim jezikom i ponašanjem otkrio svoj mafijaški posao.
Meštani Železnika i Žarkova, prilikom sklapanja ugovora, uglavnom idu kod lokalnog advokata Mike Markovića, koji ima kancelariju u nezavršenom tržnom centru u Železniku, kod benzinske pumpe. Kancelarija se nalazi u prizemlju iza stepeništa. Za njega kažu da uživa ugled među meštanima i da je autoritet. On bi morao znati da se transakcije oko ustupanja građevinskog zemljišta obavljaju novcem obezbeđenim nezakonitim aktivnostima, i da će kad tad, svi ugovori biti poništeni, a ljudi dovedeni pred svršen čin, i mogu da ostanu i bez zemljišta i bez novca.
Izvori Tabloida potvrđuju da poslali anonimnu prijavu policiji protiv Marka Krajnčiča. Na to su se odlučili kada su prilikom jednog poslovnog sastanka u YU Kapitalu videli laptop računar od 17 inča bordo boje, marke Toshiba, na kome se neovlašćeno nalaze sledeći materijali: kompletna karta Beograda sa katastarskim parcelama, karta celog Beograda sa izohipsama (obe su vlasništvo Republičkog geodetskog zavoda), poslednja verzija beogradskog ortofotoa firme Mapsoft, kao i svi planovi detaljne regulacije, uključujući i one koji su u fazi izrade, i ne smeju još biti dostupni javnosti.
Ko se bavi nekretninama zna dobro koliko je mukotrpno prikupljanje potrebne dokumentacije po šalterima i koliko to košta. Naveli su i čime se Marko Krajnčič zaista bavi, a prijava je, osim policiji, poslata i direktoru RGZ-a Nenadu Tesli, firmi Mapsoft, kao i Urbanističkom zavodu Beograda. Na tu poruku nije niko odgovorio! Ljudima koji se bave nekretninama je poznata pozadina poslova Marka Krajnčiča, ali široj javnosti nije.



Priča se po gradu da radim za Baju

Srpsko državno rukovodstvo se unizno ponaša pred Slovencima. Ništa se nije desilo niti će se desiti ni direktorima slovenačkog Heliosa za težak ekološki zločin koji su počinili u Srbiji.
Znajući sve to, a znajući i da je njegov partner Baja uticajan u krugovima oko državnog vrha, Krajnčič upražnjava hvalisanje po gradu da radi za Baju. Tu su i pretnje Živanićevom gangsterskom družinom, što je doprinelo da se sazna za celu ovu operaciju pranja para sa Kipra.
Može se desiti ga njegov veliki prijatelj Baja Živanić živog sahrani, zbog toga što mu je dugačkim jezikom i ponašanjem otkrio svoj mafijaški posao.
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/t46529.lt.html klikni za dalje čitanje

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429


Poslednji izmenio Vlasnik BC Foruma dana Ned Feb 24, 2013 8:20 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/t46529.lt.html)
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net

Autor Poruka
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:17 pm

IVANA VESELINOVIĆ, LUKA BEOGRAD a.d.
Stariji potpredsednik Delta Holdinga i generalni direktor Delta M grupe radi od osnivanja preduzeća s Miroslavom Miškovićem.

Na suđenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana Đinđića optuženom za utaju poreza od šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o zajmu sa Zoranom Janjuševićem, svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović, koji su optuženom pozajmili novac. Šaranović je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. Ivana Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu učini i pozajmi oko 200.000 evra i da mu novac treba za gradnju kuće. “U sefu sam imala oko 105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve vratio u dogovoreno vreme”, rekla je ona. šaranović je rekao: “Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od Miroslava Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug”.

Goruće pitanje regionalnog povezivanja je spajanje balkanskih trgovinskih lanaca. Predstavnice Delte i Agrokora, obrazlažući spajanje, „propustili“ su da se osvrnu na efekte koje će takav potez imati na potrošače, ističući samo koristi koje će od spajanja imati srpski i hrvatski proizvođači. „I Delta i Agrokor brane domaće proizvođače. Obe firme stvaraju jake nacionalne privredne subjekte“, rekla je Veselinović i dodala da će naročitu korist imati proizvodne kompanije sa kojima Delta ima poslovnu saradnju. Ljerka Puljić je istakla da dve kompanije već podržavaju svoje partnere, hrvatske i srpske proizvođače, u nastupu na tržištima obe zemlje.

Prema istraživanju Saveta za borbu protiv korupcije, 2008. godine, krajnji vlasnici Luke Beograd su biznismen Milan Beko, potpredsednik „Delta holdinga“ Ivana Veselinović, i deca Miroslava Miškovića, Ivana Mišković-Karić i Marko Mišković. To je prvi zvaničan podatak o vlasništvu nad Lukom, koji je dostupan javnosti. Do sada se spekulisalo da to preduzeće pripada Beku i porodici Mišković. Kupovina Luke obavljena je preko preduzeća „Vorldfin“, čiji su vlasnici, pola-pola, Bekovo preduzeće „Fortavida holding“ i „Feder partisipejšn“ koje se, sa jednakim delovima, vodi na Miškovićeve sina i ćerku, i blisku saradnicu, Ivanu Veselinović. Na konferenciji Saveta ovim povodom, predsednica Saveta Verica Barać rekla je da je kupovina Luke Beograd primer velike korupcije koja je obavljena preko fantomskih firmi iza kojih stoji krupni kapital koji je devedesetih godina iznet iz Srbije, i da je u prodaji Luke Beograd država oštećena za najmanje 21 milion evra.

Dok je Savićević bio na čelu Geneksa, Slobodan Milošević je tražio velike pare za finansiranja SPS. Miki Savićević je odbio da ih plati, odgovorivši da može da izdvoji pristojnu svotu, a ostalo mu treba da isplati svoje zaposlene. Miloševiću se to nije dopalo pa je naložio da se ovaj smeni, što je i učinjeno. Na mesto Savićevića došao je Andreja Dozet. Za njega kažu da nije doneo ni jedan posao firmi, već je prepolovio preduzeće. Sve spoljno-trgovinske poslove tada najmoćnije srpske firme, preuzela je novoosnovana Delta kompanija, koja se uselila u zgradu Geneksa. Delta je počela ni iz čega, pljačkajući imovinu Geneksa.

Direktor Narodne radinosti otkazao je ugovore sa Poslovnim prostorom da bi u lokale uselio Deltu. Kako Poslovni prostor po zakonu ne može izdati objekte zakupcu koji nije obezbedio radna mesta, Delta je preuzela više od 50 zaposlenih Narodne radinosti, koji su radili u tim lokalima. Posle šest meseci podeljeni su im otkazi. Na taj način Delta je otela oko 1.300 kvadratnih metara poslovnog prostora na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu. Generalni direktor Delta M Ivana Veselinović dala je povodom krivične prijave izjavu policiji 27. jula 2001. godine, ali se na tome završilo. Mišković je ostao nedodirljiv.

Nakon atentata na premijera Ðindića, gospodin Mišković kreće u surovu pljačku. Njegovi partneri su Aleksandar Vlahović, Danko Ðunić, Milan Beko, Mirko Cvetković, Dušan Mihajlović… Osnovno opredeljenje Miškovića nije ulaganje u proizvodnju i u otvaranje fabrika. On je preko svojih inostranih firmi otvorio banku i kompaniju za osiguranje, i počeo da kupuje trgovinske firme, stvarajući trgovinsku mrežu, radi monopola. Ko mu se u poslu ispreči, on ga skloni ili uhapsi. Vlasnik građevinske firme “Gemaks” Ðorđo Antelj, proveo je šest meseci u zatvoru, jer je Mišković nameračio da bez građevinske mehanizacije, dobije izgradnju Univerzitetskog naselja. Ono se gradi parama iz budžeta, i posao je dobio Mišković. Izgradiće ga tako što će angažovati druge neimare, za male pare. Sve što učini gospodin Mišković, zasnovano je na otimanju. Premijer Koštunica, upitan od predstavnika međunarodne zajednice kako vlada toleriše nasilnika, kakav je Mišković, odgovorio je da on kupuje srpske firme, i sprečava strance da postanu monopolisti!

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ, partner EKI Investment
26.06.2007. ”Zahvaljujući poslanicima Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, razobličava se uloga Aleksandra Vlahovića. Socijaldemokratija svesrdno podržava sva nastojanja da se do kraja sagleda poslovanje tog čoveka koji je danas verovatno jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, a posebno njegova uloga u kreiranju i sprovođenju pljačkaške privatizacije u Srbiji. SD je uverena da su činjenice koje o tome iznose poslanici SRS u Narodnoj skupštini dovoljne da zainteresuju nadležne pravosudne i druge organe. Građanima Srbije dosta je lekcija Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića i drugih iz ekipe koja je harala i hara Srbijom”.

Vrh Odbojkaškog saveza Srbije krajem 2006. činili su: predsednik Aleksandar Vlahović, potpredsednik Ivan Đurović, potpredsednik Goran Pitić, potpredsednik Slobodan Milošević…

17. mart 2007. Božidar Đelić, kandidat za premijera Demokratske stranke i Aleksandar Vlahović, član Političkog saveta DS, žestoko su se posvađali na sastanku partijskog vrha, na kome se raspravljalo o podeli resora u novoj vladi, saznaje agencija SINA. Glavni razlog, navodno, jeste Vlahovićeva želja da dobije Ministarstvo energetike, čemu se Đelić protivi jer se boji da njegov stranački kolega zajedno s Mlađanom Dinkićem želi da se okoristi od prodaje Naftne industrije Srbije i Elektroprivrede Srbije. “Energetsku” vezu Aleksandra Vlahovića i Mlađana Dinkića SINA je otkrila pre desetak dana, kad je objavila informaciju da je lider G17 plus u režiji konsultantske kuće “EKI investment” iz Beograda lobirao da kupac EPS, čija se privatizacija očekuje, bude nemačka elektroenergetska korporacija RWE.

Demokratska stranka Srbije kritike prethodne vlade usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je vodio ministar Aleksandar Vlahović, bivši radnik konsultantske firme “Diloit & Tuš”, koja je imala ključnu ulogu u ovom procesu. Predrag Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji. “Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar Vlahović i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić bili su Đunićevi učenici, a tom timu se priključio i Bubalo.

05.02.2007. Aleksandar Vlahović je predsednik SD Crvena zvezda a Andrija Mladenović, član uprave Košarkaškog kluba Partizan. JSD Partizan Danko Đunić, SD Crvena zvezda Aleksandar Vlahović – zajedno su privatizacijama preko Eki Investment gde su suvlasnici.

Mandatar Zoran Đinđić suočio se 2000. sa šesnaestočlanom pobedničkom koalicijom DOS, pa je njegov kabinet imao čak šest potpredsednika. U tu vladu, nekim čudom, ušle su i tada nestranačke ličnosti kao Božidar Đelić, Goran Pitić, Tomica Milosavljević i Aleksandar Vlahović. Glavnu krivicu za višegodišnji težak položaj hiljada radnika snose Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović nekadašnji nestranački ministri, a posle atentata na Zorana Đinđića visoki funkcioneri Demokratske stranke, i Mlađan Dinkić. Oni su predvodili grupu koja se 2001.godine bavila restrukturiranjem. To skreće pažnju na spor koji tinja još od prerastanja G17 plus u političku stranku. Bilo je pritiska da eksperti u vladi ne treba da budu članovi partija. Međutim, ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović prešao je u Demokratsku stranku i postao član Glavnog odbora.

Aleksandar Vlahović i Dragan Veselinov, bivši ministar poljoprivrede, bili su „kućni partneri“ industrije mesnih prerađevina „Agroživ“ i dobijali su mesne proizvode kao poklon. Dokument „Kućni adresar poslovnih partnera“, sadrži ime Aleksandra Vlahovića, na mestu broj 134, a pored njegovog imena u zagradi je upisano „kod m. Kovilj.“, što ukazuje na njegovu majku Koviljku. Navedena je adresa Kosmajski trg 6, drugi sprat, a u zagradi je dodato da se ispod nalazi Agrobanka, radi lakšeg snalaženja dostavljača. Ova adresa je u Sopotu. Dva broja ispred Vlahovića, pod rednim brojem 132, nalazi se ime Dragana Veselinova. Adresa je Ignjata Barajevca broj 2, Pančevo. Svi sa spiska dobijali su na kućne adrese pakete proizvoda „Agroživa“. To su pileći bataci, kobasice, salame, mesni proizvodi… Paketi su tako veliki da ih jedna prosečna porodica ne može pojesti za mesec dana. Neki od partnera dobijali su, pored paketa, i koverte sa „čestitkama“.

Koga zastupa poslanik Vlahović? Uprava za sprečavanje pranja novca trebalo bi da objavi mišljenje OEBS-a o načinima nesprečavanja pranja novca od 2000. do danas. Postavljeno je pitanje zašto Agencija za privatizaciju u Zakonu o sprečavanju pranja novca iz 2005. nije obavezana da daje ove informacije, a to je bila po zakonu iz 2001. U istom materijalu OEBS pita i zašto na spisku osoba koje ne mogu da učestvuju u privatizaciji nema i onih koji su na bilo kakav način povezani s vlašću. OEBS konstatuje i da je samo jedna tenderska prodaja, od dotadašnjih deset, bila stvarno transparentna, kao i da Zakon labavo određuju ko može biti učesnik u postupku, jer je to idealan način pranja novca.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu došlo je do podataka da su u nezakonitom stečajnom postupku i privatizaciji smederevskog sartida, učestvovali Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, i Nemanja Kolesar, nekadašnji šef kabineta predsednika vlade. Pored njih, na spisku okrivljenih su i Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda, Dušan Marčićević, bivši sudija ovog suda, Živomir Novaković, bivši direktor „Sartida”… Vlahović, Kolesar, Novaković, Kljajević, Marčićević, Branislav Ignjatović, stečajni upravnik „Sartida” i Dragan Šagovnović, direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta u Beogradu, terete se da su se, od februara 2002. do septembra 2003. godine, u Beogradu i Smederevu, sastajali u zgradi vlade, Agenciji za sanaciju, bankama i dogovarali kako će prodati „Sartid” „Ju-Es stilu”. Na pomenutim sastancima dogovoreno je da to realizuju kroz stečajni postupak, koji je pružao mogućnost prodaje „Sartida” i njegovih zavisnih preduzeća putem neposredne pogodbe bez uključenja drugih potencijalnih kupaca. Aleksandar Vlahović je kao „republički ministar za privredu i privatizaciju koordinirao radom ostalih osumnjičenih”. Preko Kolesara i Ignjatovića, Vlahović je, tvrdi se u dokumentu, uticao na rad Trgovinskog suda u Beogradu. Koristeći svoj položaj Vlahović je na sednicama vlade, na kojima je razmatrana privatizacija, agitovao za „Ju-Es stil” kao najboljeg kupca „Sartidove” imovine. Vlahović je članovima vlade prećutkivao o drugim zainteresovanim kupacima, pa je 23. januara 2003. godine, vlada prihvatila zaključak po kome je sklopljen sporazum o saradnji vlade i „Ju-Es stil”. Informativna služba Socijaldemokratije (čiji je predsednik Vuk Obradović pretrpeo naivnu “aferu” zbog koje je morao da napusti funkciju u vladi, nakon što je komisija o poreklu kapitala, kojom je predsedavao počela da daje rezultate).

DRAGOLJUB VUKADINOVIĆ, generalni direktor METALAC ad

RATKO ZATEZALO, generalni direktor PETROBART Ltd
“Ruski biznismen našeg porekla”, Rođen 1950. godine.

U Perastu kuću ima Goran Bregović. Na Savini, atraktivnom delu Herceg Novog, koncentriše se bogato društvo. Tu je vlasnik beogradske Delta kompanije Miroslav Mišković podigao kuću od oko 300 kvadrata. Nedavno je proširio plac, a počeo je da kupuje placeve i na Rosama, na poluostrvu Luštica. Tu planira da na oko 20.000 kvadrata izgradi etno selo zatvorenog tipa za ekstra bogataše. Mišković na Malim Rosama ima oko 1.500 kvadrata zemlje i kuću od šezdesetak kvadrata. Gradonačelnik Moskve Jurij Luškov je vlasnik luksuzne vile i velikog ograđenog imanja na Luštici. U njegovom komšiluku, na Rosama, kuće imaju mnoge poznate domaće ličnosti: Dragan Nikolić, Milena Dravić, Seka Sabljić, Bojana Maljević… Uz obalu naselja Savina, kuću ima Milan Beko, ministar u Vladi Slobodana Miloševića, a sada suvlasnik Knjaza Miloša i Večernjih novosti. U njegovom komšiluku je vila Petra Matića, bivšeg zastupnika firme Reebok za Balkan. On je u Miloševićevo vreme držao fri-šopove u Srbiji i bio desna ruka Marka Miloševića. U blizini je Vuk Hamović, suvlasnik londonske firme EFT koja je, prema revizorskim izvještajima, kontrolisala 80% regionalnog tržišta struje. Hamovićev kolega iz beogradskog Genexa, kontroverzni biznismen Boris Peško koji živi na relaciji London – Beograd – Herceg Novi – Trebinje, takođe ima vilu u blizini hotela Plaža. I nekadašnji genexovac Zoran Obradović, vlasnik firme Petrol Bar s pumpama Avia, ima imanje u zaštićenoj zoni Savinske dubrave od oko 15.000 kvadrata. Pored vile i bazena posađeni su vinogradi i izgrađeni teniski tereni. Suvlasnik Petrol Bara Ratko Zatezalo takođe ima kuću u Herceg Novom, na Toploj.

MIROSLAV ŽIVANOV, predsednik AGROŽIV
Od vlasnika farme, koji je prodavao po pančevačkim pijacama piliće na komad, Miroslav Živanov, rođen 28. aprila 1951. uspeo je da od 1992. godine, kada je registrovao firmu „Agroživ“, stvori imperiju vrednu nekoliko desetina miliona evra. SPS je vladao u Žitištu, ali je JUL poslao Živanova da zavlada proizvodnjom živinskog mesa u ovom gradiću. Sa mesta predsednika opštine Predrag Amižić preselio se u klanicu, i, sa Milanom Antićem, Živanovovim prijateljem i saradnikom koji je iz Jagodine došao u Žitište, godinama organizovao i rukovodio pogonima u Žitištu. Karijeru „regionalnog lidera u proizvodnji i preradi živinskog mesa“ Živanovu je prekinula policija uhapsivši ga zbog zloupotreba u privatizaciji i pranja novca. Trojica direktora društvenih preduzeća terete se da su kupovinom udela u „Agroživu“ stvarali dugove koje nisu mogli da isplate, a na osnovu kojih je kompanija Miroslava Živanova prisvojala imovinu ovih firmi. Živanov i Prebiračević dogovarali su se sa direktorima društvenih preduzeća da te kompanije kupe pet ili deset odsto akcija u nekoj od firmi u sastavu ovog prehrambenog giganta. Direktori društvenih preduzeća potpisali bi ugovore, čak i po nekoliko desetina miliona dinara. Kako društvena preduzeća nisu bila u mogućnosti da isplate ugovorenu sumu, Agroživ ih je tužio. Sud bi doneo izvršnu odluku da to preduzeće, zbog duga, pripadne Živanovu. Posle privatizacije društvenog preduzeća, sve što je bilo u vlasništvu te firme prelazilo je u ruke Živanova. Činjenica je da su krivci ostajali na funkcijama, uz sve, a da li im je nešto isplaćeno u kešu ili na račune – nije utvrđeno.

PRIDRUŽENI ČLANOVI

SRĐAN KAMENKOVIĆ, WOERWAG PHARMA GmbH&Co
Par dana nakon što je, na aukciji 10. septembra 2002. godine, Akcijski fond Republike Srbije prodao 41,93% akcija zrenjaninske fabrike lekova “Jugoremedija” firmi “Jaka 80” iz Radoviša, (Makedonija), prema svedočenju predsednika Udruženja malih akcionara Zdravka Deurića, tadašnji direktor Srđan Kamenković, koji je bio aktivno uključen u pripreme za prodaju akcija fabrike, savetovao je radnike da što hitnije skupe većinski paket akcija, kako bi se zaštitili od onoga što dolazi. Radnici – akcionari “Jugoremedije” sećaju se da im je bivši direktor septembra 2002. godine svoju objasnio bez mnogo uvijanja: “Kupila nas je mafija!”. Petnaestak dana po aukciji, Kamenković na poziv Jovice Stefanovića putuje za Skopje. Dok je on na putu, radnici prikupljaju zastupničke izjave kako bi formirali većinski paket akcija, i biraju Zdravka Deurića za svog zastupnika. Deurić dolazi kod direktora po njegovom povratku iz Skopja, da se dogovore o daljim koracima. Kamenković mu, bez obrazloženja, saopštava da odlazi u penziju. 3. oktobra, direktoru stiže faks iz Skopja sa predlogom da u novom Upravnom odboru “Jugoremedije”, kojeg čini 7 članova, “Jaka” bude zastupljena sa 4, a ostali akcionari sa 3 predstavnika. Kamenković pristaje bez konsultacija sa radnicima, i 4. oktobra predlaže tri člana UO ispred malih akcionara.

prof. dr ŽIVOTA MIHAJLOVIĆ, MEGATREND UNIVERZITET
Obrazovanje na Megatrendu je sve sem primenjenog… teorija apsolutno dominira… Nijedan čas
prakse niti bilo čega primenjenog u toku obrazovanja. Sreća ako neki profesor koristi neko od savremenih sredstava za prezentaciju… I teorija je daleko od standarda na kvalitetnim Univerzitetima. Da li je Megatrend “najpriznatiji domaći univerzitet u Evropi” mogu posebno suditi oni koji su ga završili i pokušali da nađu posao.
Na prste jedne ruke možete prebrojati profesore čiji rad odgovara profesionalnim standardima… Loši kadrovi znače lošije obrazovne mogućnosti i skromno znanje studenata. Ceni se pre svega teorija i ne preterano po standardima koje nude razvijeni obrazovni sistemi. Koliko se ceni znanje studenata mogu da svedočim iz ličnog primera… sa prosekom od 10,00 u II i 9,60 u III godini ni prvi ni drugi put mi nije odobrena stipendija…, ali zato vidimo stipendiranje desetine “MIS Srbije”… uključujući čak i školovanje u inostranstvu. Ključna marketing kampanja za upis novih studenata bila je: 1) nova zgrada 2) najbolji studenti se finansiraju iz budžeta univerziteta. Da je druga činjenica neistina dokazao sam ličnim primerom. Prva je takođe neistina – 2007. godine nije bilo nove zgrade Megatrenda. Megatrend broji 14.000 studenata, a kakvo je znanje? Zato je Boris Tadić bio na otvaranju nove zgrade 2008.
Svake godine vi ostavite Megatrendu po 800 EURa za školarinu + 10 EURa za svaki ispit + iznos za knjige (prosečna cena po knjizi je 10 EUR)…množite to sa 14.000 studenata koliko u Srbiji ukupno postoji po rečima dekana. Profesorska plata na univerzitetu je 600 EURa + dodaci za put i sl… Sami možete da pretpostavite gde i na koji način se troši ostatak novca. Kome se polažu računi za trošenje novca – U Srbiji nikome… Za svoj novac dobijate neadekvatno znanje, nemogućnost zaposlenja, nemogućnost javne kontrole trošenja novca, neadekvatnu struktura kadra koji predaje…
Ko radi na Megatrend Univerzitetu? Jedan profesor Megatrenda poverio se: “kada sam trebao da se zaposlim na Megatrendu-niko me nije pitao šta znam-već koga znam”. Ovo ne važi za većinu drugih – decu, rođake, kumove i ostale… Najboljih kadrova nema, ili brzo odlaze ali zato je većina njih iz vremena netržišne privrede. To su ljudi koji studente treba da uče tržišnom privređivanju i koji grade budućnost kompanija kroz studente koje obrazuju. Veliki broj profesora (i dekan među njima) bio je deo u strukturi režima Slobodana Miloševića, najvećeg diktatora u Evropi. Pojedinim profesorima zabranjen je ulazak u EU iz tih razloga! Paradoks je… na Megatrendu se imenuje student prodekan od strane univerziteta koji ima prosek daleko ispod najboljih studenata i obnovljenu godinu. Na Megatrendu rade kadrovi koji ne bi mogli da budu ni administrativni službenici u priznatim univerzitetima dok je njihova profesionalna etika još diskutabilnija. Na mestu dekana je neko kome je zabranjivan ulazak u Evropsku Uniju, a dekan Fakulteta za Poslovne studije bio je zamenik ministra u vreme najveće svetke inflacije od 318.000.000%.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:18 pm

RAJKO UNČANIN jedan je od predavača ovog “fakulteta”. Zdravom razumu nepojmljiva je eksplozija u “Grmeču”, i tada i danas, ograđena takvim zidom ćutanja da se može samo naslutiti postojanje dosijea sa naznakom “državna tajna”. U optužnici se navodi da je u maju 1995. DB preko Radosava Lukića u “Grmeču” organizovala proizvodnju kompozitnog raketnog goriva. Optuženima u slučaju “Grmeč” na teret se stavlja teško delo protiv opšte bezbednosti i izazivanje opšte opasnosti. Taj posao je Slobodan Milošević dao Jovici Stanišiću, koji ga je preko svog pomoćnika Lukića, prosledio u “Grmeč”. Materijal je dovezen čak iz Sente, a može se samo zamisliti šta bi bilo da je eksplodirao negde u putu. Proizvodnja je organizovana posle radnog vremena, inače bi posledice bile još teže. Priča o nesreći u “Grmeču” je nepotpuna bez pomena firme JPL koja slovi kao naručilac posla u spornoj proizvodnji kompozitnog raketnog goriva. Ova kompanija pominje se i u izveštajima američke obavestajne službe CIA. Zvaničnici CIA potvrdili su novinaru “Vašington tajmsa” da je libijski “Al Fatah” sa “JPL Sistemom” zaključio ugovor vredan 30 miliona dolara o tehničkoj podršci u razvoju raketnog programa. U tekstu “Vašington tajmsa” objavljenom 12. novembra 1996. navode se i oficijelne izjave predstavnika CIA: “Srbija tajno obezbeđuje tehničku podršku u razvoju libijskog programa raketa srednjeg dometa što predstavlja kršenje embarga UN prema ovoj zemlji na severu Afrike. Ova pomoć je deo ugovora od 30 miliona dolara potpisanog prošlog leta, tvrde zvaničnici Agencije”, pisao je “Vasington tajms”. Pozivajući se na zapadne obaveštajne službe, “Vašington tajms” pisao je i o “tajnoj isporuci oružja i drugih materijala” iz Srbije u Libiju navodeći da je “transport oružja prvi put izbio na videlo u avgustu (1996) posle pada ruskog aviona Iljušin-76 nedaleko od Beograda… Zapadne obaveštajne agencije veruju da je ovaj neuobičajeni vojni teret bio namenjen Libiji”, naveo je “Vasington tajms”. “Rajko Unčanin ima privatnu firmu ‘Lukas globtrejd’ preko koje vodi posao sa raketnim gorivom”, rekao je u razgovoru za NIN 28. juna 1995. Milo Đukanović, inženjer zaštite na radu. Tragedija u “Grmeču” se nikako ne može posmatrati izvan politike. Kako drugačije osim “pritiscima sa vrha” objasniti da istražni i pravosudni organi našeg nezavisnog i slobodnog sudstva nisu ni započeli svoj posao iako im skoro tri godine stoje krivične prijave i zahtevi da pokrenu istragu. Činjenica da se radi o eksplozivnim materijama koje spadaju u resor vojne industrije i namenske proizvodnje sama po sebi je dovoljna da objasni zašto niko zvanično i javno ne govori o uzrocima i odgovornosti iako ceo slučaj nije proglašen državnom ni vojnom tajnom. Druga činjenica jeste da je Rajko Unčanin funkcioner Socijalisticke partije Srbije.
Beogradski mediji preneli su vest “Bjeloruskaje delavaje gazete” da su put naše zemlje krenule isporuke soli za ljudsku ishranu iz beloruske solane “Mozir”. Mozirski kombinat nalazi se tik uz ukrajinsko-belorusku granicu, u neposrednoj blizini nuklearne centrale Černobilj i smatra se da je ta oblast Belorusije posebno stradala od radijacije u černobiljskoj katastrofi 1986. godine. Aprila 1998. Stampa iz Minska je navela da je ugovor o kupovini 50 000 tona te soli zaključen krajem marta, kada je Belorusiju posetio državno-privredni tim SRJ, predvođen potpredsednikom Savezne vlade Nedeljkom Šipovcem. “Bjeloruska delavaja gazeta” piše i da Jugoslavija planira da u sklopu bilateralnog barter aranžmana kupi 100 000 tona soli za ishranu, 40 000 tona tehničke soli i 30 000 tona karbamida. Savezno ministarstvo za poljoprivredu je uvidelo sve konsekvence takve informacije i brze-bolje je negiralo. Dan posle demantija saveznih vlasti, u Privrednoj komori Srbije (PKS) naši i predstavnici Belorusije potpisali su ugovor o robnoj razmeni. Rajko Unčanin, generalni direktor “Grmeča” i predsednik Konzorcijuma za saradnju sa Belorusijom, rekao je tada da barter aranžman podrazumeva isporuku lekova i medicinske opreme Belorusiji, u zamenu za traktore, sintetička vlakna i polietilen visoke gustine. So nije pomenuo. Priča bi bila završena da u javnosti nije prozvan predstavnik koncerna za materijalne rezerve Belorusije “Belresursi” Andreja Mikcijevič, koji je, posle “potpisivanja” u Privrednoj komori Srbije, izjavio da ugovor podrazumeva i isporuku 100 000 tona kuhinjske i industrijske soli. Agencija Beta potom je izvestila da su joj u Republickoj privrednoj komori takodje potvrdili da je ugovorena isporuka 100 000 huhinjske i 40 000 tehničke soli, a da će uvoz biti obezbeđen preko društvenog preduzeca “So produkt”, preko kojeg je Jugoslavija i do sada uvozila so iz Belorusije. Svi putevi vode do Rajka Unčanina. Predsednik Privredne komore Srbije Momir Pavličević ostavio je poruku za NIN, da sva obaveštenja u vezi sa barter aranžmanom potražimo od Rajka Unčanina.

DRAGAN NIKOLIĆ, generalni direktor TIGAR ad

PAVIČIĆ NIKOLA, predsednik SINTELON ad

ŽIVANKO RADOVANČEV, generalni direktor MLEKOPRODUKT

DMITAR ŠEGRT, AD “MINPROJEKT”
Maja 2006. u Kikindi su smislili kako da se spreči da Nexe grupa, koja je preko Našicecement pojedinačno najveći vlasnik (30,3%) industrije građevnog materijala “Toza Marković”, postane većinski vlasnik fabrike. Na čelu tima, u kome su Miroslav Mišković, vlasnik Delta M, i Đorđe Nicović, vlasnik IHT, je Dmitar Šegrt, direktor “Toze Marković” i prvi čovek akcionarskog društva TM Invest u kome su akcije malih deoničara. Metod liči na onaj kojim je slovenački Merkator onemogućen da kupi C market, samo što su u ovom slučaju drugi “igrači”, osim Miškovića, koji je glavni u svakoj velikoj privatizaciji. Zamisao je potekla od Šegrta, glavnog protivnika da Nexe grupa postane većinski vlasnik, iako je ta hrvatska kompanija nudila najpovoljniju cenu za otkup akcija od malih dioničara. Šegrt je u Nicoviću, vlasniku firme IHT i Kontinental banke kojoj je NBS u međuvremenu oduzeo licenciju za poslovanje, pronašao kupca akcija TM Investa. Nicović je već kupio 10% akcija TM Investa, plaćajući svaku manje od Nexe, a u toku je kupovina preostalih 13,1% tako da će se akcije iz TM Investa “preseliti” u IHT. Njima treba da se “pridruži” 11,4 %, što ih poseduju tri preduzeća iz holdinga Delta. Na taj način IHT će s 34,8 % postati najveći pojedinačni vlasnik “Toze Marković”, što je bio cilj Dmitra Šegrta jer je u tome video način da ostane na čelu fabrike. Državni paket, koji još nije ponuđen na prodaju, sadrži 15,8% vlasništva. Pritisci Šegrta na male akcionare da prodaju IHT-u naterala ih je na prodaju pod nepovoljnijim uslovima od onih koje je nudila Nexe grupa. Šegrt se pozvao na patriotski čin jer, po njemu, nije u interesu Srbije da strana kompanija postane većinski vlasnik najveće srpske fabrike opeke i keramičkih pločica. 3. avgusta 2006. Dmitar Šegrt, direktor fabrike Toza Marković, smenjen je s te dužnosti, ali je kao predsednik Skupštine deoničara TM invest preostali paket deonica od 13% bez znanja deoničara prodao beogradskoj kompaniji IHT, koja je pre nekoliko meseci preuzela 10% akcija od TM Investa. U ta dva poteza mnogi vide kraj menadžerske karijere nekadašnjeg “gospodara Banata”, kako su zvali Šegrta dok je zahvaljujući bliskim odnosima sa Slobodanom Miloševićem i visokoj poziciji u SPS bio prvi čovek ne samo fabrike, već i u Kikindi.

ĐORĐE ŠIRADOVIĆ, LUKA BEOGRAD ad
Najveći broj uvoznih dozvola potpisan je u vreme kad su ministri za spoljnu trgovinu bili Boriša Vuković i Đorđe Širadović. Vuković je od promene režima u inostranstvu, a Širadović je generalni direktor novosadskog preduzeća „Novkabel“. Sa porezom od 19,1 milion maraka, odmah iza „Progresa“, nalazi se „Dibek“ Milana Beka, bivšeg ministra za privatizaciju. Zahvaljujući debeloj protekciji u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu, „Dibek“ ima najbogatiji asortiman uvoza (žvake, deterdženti, viski, votka, pivo, sir…), a uspeo je i da „otme“ deo izvoza žita „Progresu“. Kao najupečatljiviji dokaz Bekovih privilegija svedoči zapisnik o kontigentima za uvoz žvakaćih guma na kom je rukom napisano: „‘Dibek’ – da, ostali – ne“. Po rečima Đelića, ministri Đorđe Širadović i Boriša Vuković svojevoljno i neovlašćeno prepravljali su odluke komisije i količine i vrednosti kontigenata po nahođenju. Na listi ekstraprofitera po osnovu uvozno-izvoznih dozvola nalaze se i uvoznici cigareta, „Beopetrol“ (7,8 miliona DM) i malo poznata firma „Teodora komerc“ (2,5), „C-market“ (3,9) koji je bio privilegovan kod uvoza hrane, „Nelt“ (1,8) (deterdženti), „Autotrend“ (1,7) (automobili), delovi kompanije „Delta“ (1,4), „MK Komerc“ (1,2) itd. Kako je najavio Đelić svim firmama sa ovog spiska rešenja će biti uručena u narednih 15 dana. Širadović je, kako priznaje, imao česte sukobe sa Mihailom Milojevićem i Vlajkom Stojiljkovićem zbog toga što se protivio da se nadležnost oko raspodele kvota i dozvola prebaci na privredne komore. On tvrdi da nije imao uvid šta je potpisivao njegov pomoćnik Boriša Vuković koji je posle njegove smene postao ministar za spoljnu trgovinu i, prema nezvaničnim informacijama, odluke potpisivao mimo zvanične evidencije, u prostorijama JUL-a.

V. D. generalnog direktora optužio doskorašnjeg pomoćnika, a novopečenog savetnika, Širadovića, da optužbama o korupciji ruši vrednost „Petrohemije”.

Đorđe Širadović vraćen je odlukom Trgovinskog suda na mesto direktora “Novkabela” sa kojeg je smenjen. Širadović je odmah suspendovao 9 radnika i zabranio im ulazak u fabriku. Nakon toga okupilo se stotinak radnika koji su provalili ulaznu kapiju i organizovali zbor na kojem se uz zvižduke pojavio sadašnji direktor. U “Novkabelu” zabranjen je ulazak u firmu Anđelki Popović, bivšoj direktorki “Metalurgije”, i troje rukovodilaca iz ekipe Đorđa Širadovića, koji su mu ostali lojalni za vreme štrajkova.

ČLANOVI PO POZIVU

prof. dr MIODRAG JEVTIĆ, general major, načelnik VOJNO-MEDICINSKE AKADEMIJE
Miodrag Jeftić je solidan hirurg, ali je želeo da vlada na prestižnoj medicinskoj ustanovi. Bio je skoro bez šansi. On se mlad oženio, tast mu je bio vojno lice u Skoplju i tu je upoznao svoju suprugu, tu je završio medicinski fakultet. Sve ostalo je sređivao tast. Kada je poželeo da vlada Vojno-medicinskom akademijom, obukao je svečano odelo i ušao u prostorije Demokratske stranke. Preporučivao se, obećavajući da će se glavari stranke kod njega lečiti uz punu diskreciju. Tadašnji ministar odbrane i bivši načelnik ove ustanove, general-major Zoran Stanković, nesmotreno je izjavio da načelnik VMA mora da bude general. Te uslove pukovnik Miodrag Jeftić nije ispunjavao, nije imao doktorat… Pukovnik je unapređen u čin general-majora i postavljen je za načelnika Vojno-medicinske akademije. Čim je ušao u kabinet, general Jevtić je stavio ulazna vrata sa šifrom, a kabinet čuva vojnik. Na telefonske pozive ne odgovara, javlja se samo na vruću liniju. General je dva puta operisao Borisa Tadića. O kakvoj se operaciji radilo, nije saopšteno. A Boris Tadić je predsednik Republike i građani, svuda u svetu, odmah bivaju obavešteni od kojih bolesti im predsednik boluje. Na VMA su aparati stari, često se kvare, lekari teško utvrđuju dijagnoze. Nema para za hranu bolesnika… Ipak, kada je general Jeftić u pitanju, para ima. On putuje na kongrese, na seminare, prvom klasom, s obezbeđenjem, a vodi i svog sina, studenta medicine. Za njegovog sina, koji je na medicinu upisan preko reda, mora da se nađe dovoljno deviza. Važno je da general vidi belog sveta. Na simpozijume i stručna usavršavanja šalju se mladi lekari, koji taj posao treba da obavljaju još dvadesetak godina. A, nabavke, tenderi, kupovina lekova… Zar makar na Vojno-medicinskoj akademiji njen načelnik ne može da bude najstručniji lekar, čovek koji će makar komunicirati sa svojim kolegama?

Nakon dolaska generala Miodraga Jeftića za načelnika, na mesto upravnika kuhinje VMA doveden je iz Svilajnca, gde je bio komandir voda, poručnik Nenad Burnjaković. Načelnik pogona intendantske službe pukovnik Zoran Šćekić, koji je otpušten sa VMA zbog nedoličnog ponašanja, i vraćen kada je Jeftić postao načelnik, postavio je za vođu smene kuhinje svog kuma Selejmana Hasanovića, kuvara. Takođe je u kuhinju doveo i verne poslušnike, Hasanovića i Stojakovića, kojima je pod sumnjivim okolnostima nabavio diplome vkv kuvara, a sa tih mesta su sklonjeni profesionalci-podoficiri. Od kada su u kuhinju dovedeni, Janošević, pa Šćekić, plan dijetalne ishrane se pravi, ali se ne realizuje jer se ne nabavljaju potrebne namernice. Ako se ko pobuni preti se penzijom ili otkazom.

VASILEIOS ENTERTILIS, generalni direktor Viohalco Group za jugoistočnu Evropu

OLIVER ROEGL, Predsednik IO Raiffeisenbank ad

U DUBINI KOHABITACIJE I POMIRENJA – SDB ZATVARA KRUG

Revolt zbog izostavljanja Zorana Đinđića sa liste značajnih ličnosti nove srpske istorije, koju je pripremao ‘Službeni glasnik’, dokazuje da se veliki deo društva identifikuje s vrednostima koje on simbolizuje, sa njegovim „snom o Srbiji“, željom da je promeni, pokrene, s njegovom energijom. Braneći mesto Đinđića u srpskoj istoriji, javnost Srbije branila je sebe od ideja očeva nacije, od haosa, korupcije, straha, neizvesnosti, nasilja, večne krize… – od onih koji su ubili Zorana Đinđića i od onih koji su to želeli.
22. decembar 2003. “Danas”[17]:
Kakva je bila Koštuničina uloga u 5. oktobru? Neki iz DOS su kasnije svedočili da je Koštunica maltene čekao kod kuće da mu se saopšti šta se dešava. Zoran Živković: Da. Ne samo 5. oktobra nego i u pripremama za 5. oktobar. Da je on odlučivao da li će se desiti 5. oktobar, ništa od svega ne bi bilo!
Kako? Živković: Tako što je to previše opasno, previše posla, previše aktivizma za njega. Da smo sa Koštunicom raspravljali šta da se radi nakon izbora koje će Milošević sigurno da pokrade, on bi rekao: hajde da napišemo saopštenje! Možda i dva, ili možda čak tri saopštenja! To je sve! S druge strane, neki od nas iz DOS, pet-šest dana pred 5. oktobar, održali smo tajni sastanak na kome smo svi potvrdno odgovorili da smo spremni da poginemo za ono za šta se borimo.
Ko je bio na tom sastanku? . Živković: Đinđić, Čović, Milan St. Protić, Mićunović, jedno vreme Svilanović, Perišić, Labus, ja i još – ne mogu da se setim ko.
Gde je sastanak održan?
Živković: Kod Čovića u jednoj hali u Železniku. Sat vremena smo izgubili vozeći se po Beogradu kako bismo zavarali trag. Ljudima je bilo jasno da pobeđujemo na izborima i da Milošević to neće priznati. Odlučili smo da u tom slučaju dižemo narod i potpuno blokiramo Beograd.
Da li je pobuna Crvenih beretki bila kulminacija sukoba. Živković: Koštunica je najpre nepozvan stao u odbranu Radeta Markovića. Na sednici Predsedništva DOS 6. ili 7. oktobra, na dnevnom redu su bili Pavković i Rade Marković. Nakon nešto manje od dva sata rasprave, Đinđić i ja smo otišli kod Mila Đukanovića u Podgoricu. Kada smo se vratili, u DSS je i dalje trajala rasprava o Markoviću i Pavkoviću. Pet puta je glasano 17:1… I ko je onda imao veze sa kriminalom, ko je sprečio reforme u oblasti bezbednosti? Crvene beretke su iskoristile tu atmosferu. To je bilo dvovlašće gde je svako mogao da se sakrije iza Koštunice ako ga juri Đinđić. Ako je Đinđić uterivao u red i poštovanje zakona, u reforme, onda se opet tražilo uporište kod Koštunice. Nisu samo tu Crvene beretke. Imali ste sijaset i biznismena i političkih ličnosti koje su to radile. Crvene beretke su bile osuđene na raspuštanje onog trenutka kad je neko skupio snagu da spreči da se oni kriju iza bilo koga.
Vi ste ih raspustili nakon ubistva Zorana Đinđića Živković: I to za jedno poslepodne. Bez obzira što oni mogu da budu opasni, što su verovatno najobučeniji vojnici na Balkanu. Više nije postojao strah jer su znali da više nemaju iza koga da se sakriju. Za dva sata smo doneli odluku, za dva sata im je ona bila uručena i oni su postali deo istorije. Najteži trenutak je bio dan posle ubistva Zorana Đinđića. Koštunica i Labus su predložili koncentracionu vladu. Koštunica još uvek nije izjavio saučešće, i u Zoranovoj krvi oni su videli način da ponovo budu vlast. To je i za demokrate, koje bije glas da su pragmatični, bilo previše.
Ko je vama saopštio da je 12. marta pucano na Đinđića? Supruga. Iz automobila sam telefonom pozvao suprugu da je pitam gde ćemo na večeru. Tog dana je slavila rođendan. Rekla je: “Izgleda da je pucano na šefa.” Sedam-osam minuta posle ubistva, ušao sam na ta ista vrata u zgradu Vlade… Nismo znali gde je odvežen, a onda smo saznali da je u Urgentnom centru. Otišao sam i prvi lekar koga sam sreo je rekao da nema šanse.

IMA KAKO

Šef Kabineta predsednika Srbije je diplomirani pravnik, Miodrag Rakić. Zvanično, on rukovodi Kabinetom predsednika, stara se o blagovremenom izvršavanju aktivnosti predsednika Republike i ostvarivanju saradnje sa državnim i drugim organizacijama i institucijama radi utvrđivanja stavova i kreiranja, odnosno sprovođenja politike. Miodrag Rakić nije poznat javnosti. Prema mnogim izvorima, neki „dvorjani“, imaju ključni uticaj i u donošenju krupnih odluka, a među onima, koji crpu ličnu moć iz blizine sa Borisom Tadićem, pominju se: njegov savetnik, Srđan Šaper, autor marketing kampanja za MUP u drugoj polovini devedesetih, kada se slikao za plakate u uniformi policajca, i predsedničke kampanje Vojislava Koštunice na izborima 2001; i šef kabineta, Miodrag Rakić. Rakić je dugogodišnji blizak saradnik Borisa Tadića i bio mu je savetnik za vojnoteritorijalne organe kad je Tadić bio ministar odbrane. Iz perioda Đinđićevog rukovođenja DS-om, potiče politička škola DS, čiji je direktor bio Boris Tadić. Iz te škole potiču neki od njegovih najlojalnijih saradnika, među kojima i Miodrag Rakić, desna ruka Tadića i generalni sekretar predsedništva DS. Šef kabineta nema stambenih ni finansijskih problema. Kao član izvršnog saveta opštine Palilula, za vreme predsednikovanja današnjeg ministra za državnu upravu Markovića, posle 5. oktobra, za kratko vreme se skućio i obogatio, dok čovek kome je on šef kabineta tvrdi da je beskućnik. Nema ozbiljnijeg tajkuna koji blagoslov Predsednika ne dobija preko šefa kabineta. Rakić kontroliše korupciju u srpskoj državnoj službi. Dok se predsednik slika za novine, i šeta po svetu, šef kabineta vodi poslovne knjige. On kupuje ljude, tajkune, partijske drugove…, unapređuje i amnestira od grešaka. Rakić je iz Žitorađe. Njegov školski drug je Ivica Dačić. Smatra se da je do mirenja SPS i DS došlo nakon što je Rakić približio njihove lidere.

U svakoj državi, šef kabineta predsednika države ima vrlo značajnu ulogu[18]. Napredujući iza Tadića, Miodrag Rakić je imao ambiciju da postane šef BIA, ali nije. Bio je potrebniji u Kabinetu, u kome junoše uživaju svo poštovanje i naklonost predsednika. Kako god bilo, njegova ambicija očigledno je da bude u senci, ali prvi do glavne figure – siva eminencija. Kao ex officio sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, Rakić je upoznat sa poslovima i sa situacijom unutar tajne službe. Direktoru BIA, Saši Vukadinoviću, koji o tajnoj službi ne zna mnogo, značajnu pomoć pruža šef kabineta predsednika Srbije. I-mejl adresa: mrakic@predsednik.srbija.yusve govori.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:19 pm

MA ZAŠTO

U jesen 2008, bugarski mediji lansirali su priču da bugarske brodove između Golupca i Smedereva presreću “dunavski gusari” i otimaju gorivo i robu. Naši tabloidi preuzeli su priču, iako se sami bugarski mediji ograđuju da su glasine o “38 opljačkanih bugarskih brodova” preterane i da bi trebalo razmotriti interese posada i kompanija i čak izražavaju sumnje da se radi o prevarama osiguravajućih društava. Dunavska komisija, nadležno telo za plovidbu Dunavom, nema primedbe na bezbednost plovidbe kroz Srbiju. U rečnoj policiji i brodarskim udruženjima tvrde da nema “dunavskih pirata”, mada ko hoće može da ukrade sa barže, u Smederevu, Pančevu i u drugim lukama, ali to je krađa ili razbojništvo, a ne piraterija. Zašto bi srpski tabloidi baš ovaj opis preneli nekritički?

Leta 1992, začetnici gusarstva, “kurir Jovica” i pisac Radomir Smiljanić, osnivač ‘Nove ruže’ i ‘Bele Vizantije’, čamcima svojih plaćanih “patriota”[19] blokirali su provoz Dunavom kod Beograda i reketirali kapetane i brodovlasnike. Dunav je vitalna veza između Crnog mora i zapadne Evrope, i vlasnicima i prevoznicima bilo je lakše da plate, nego da potežu pitanje, na koje ne bi bilo reakcije vlasti, bez čijih organa bezbednosti to nije moglo proći. SR Jugoslavija bila je izvan svih međunarodnih ugovora, pa ni Dunavska komisija ne bi pomogla. Lađari na Dunavu bili su, tokom “nezasluženih i ničim izazvanih” sankcija, 1992.–1995, izloženi i iskušenjima kojima je teško odoleti, a srpska policija i carina nisu se mešali. Kasnije je taj posao uzdignut do šverca celih barži u pančevačku luku, ali to je bio drugi, prilično jasno, državni posao. Sve se to znalo i videlo na satelitskim snimcima. Dunav je, tokom sankcija, bio raj i za krijumčare. Uz dozvolu Državne bezbednosti, veliki šverceri radili su na veliko, a mali na manje. Tada, uz Dunav, u istočnoj Srbiji nastaje sloj ljudi koji naftu i benzin pretovaraju iz barži u svoje čamce i mini tankere, i preprodaje. Sadašnja priča je samo bleda senka tadašnje velike priče, ali moguće je plod aktiviranja neke veze bugarskih lađara i njihovih partnera sa srpske strane Dunava. Ako je bilo koji od ova tri, razlog, to bi, imajući u vidu zajednički imenitelj, bio indikator o suštini samih tabloida u Srbiji.

IMA RAŠTA

Krajem 1950.-tih preduzeće Montaža gradilo je fabrike Prva petoletka u Trsteniku, Rekord u Rakovici, IMT u Zemunu, Slovensku plažu u Budvi, bolnicu u Podgorici, stambene objekte na Novom Beogradu… Od 1960. do 1970. godine, nijedan značajniji objekat nije se gradio bez učešća Montaže: Dom sindikata, zgrada Savezne skupštine, Tehnološki fakultet u Beogradu, Zmaj u Zemunu, Železara-Smederevo, Goša u Smederevskoj Palanci i mnogi drugi objekti. Krajem sedamdesetih godina počeli su veliki poslovi u Sovjetskom Savezu. Montaža kreće na evropsko tržište pa učestvuje u izgradnji aerodroma u Frankfurtu, pošte u Dizeldorfu, objekata u Bohumu, i na izgradnji Olimpijskog sela u Minhenu. Van Evrope, Montaža radi velike projekte poput vodovoda u Libiji i vodotornjeva u Kuvajtu. Početkom osamdesetih, novo rukovodstvo, na čelu sa Miomirom Pajkovićem, zacrtalo je radove u inostranstvu kao strategiju kompanije. Sa 2500 zaposlenih, Montaža je ugovarala velike poslove u Nemačkoj, Angoli, Libiji, Alžiru, Čehoslovačkoj, a u Rusiji se istovremeno radilo na 20 gradilišta (aerodrom “Adler” i kompleks “Jakorna Scelj” u Sočiju…). U to vreme Montaža u Beogradu gradi Klinički centar Srbije, zgradu Vojno medicinske akademije, Muzej savremene umetnosti, sportsku halu “Pionir”… Jaka firma postaje plen klanova, Pajkovića, Rađenovića… Direktor Pajković zakidao je na isplatama radnika koji su radili na gradilištima u inostranstvu. Pravio je dvojne ugovore, a na sinove je registrovao firme u Rusiji i u Nemačkoj, preko kojih je ugovarao i naplaćivao Montažine poslove. Uvidevši da može da kupi preduzeće čiji je direktor, Pajković zavodi teror i otpušta radnike. U maju 2002. godine, nakon što se na prve dve licitacije na kojima je početna cena bila 12 miliona DEM niko nije prijavio, Miomir Pajković postaje vlasnik Montaže za 3 miliona maraka. U tom trenutku, Montaža je vlasnik zgrade u ulici Kružni put 123, proizvodne površine 2.253 kvadrata, skladišta površine 1.257 i kancelarijskog prostora od 1.561 kvadrata, plus mašine, oprema, alati, putnička vozila… Upravna zgrada u Kosovskoj 39 u centru Beograda je površine 800 kvadrtnih metara. Samo cena građevinskog zemljišta na toj lokaciji deset puta je veća od one koju je Pajković platio za celu firmu. Radnici Montaže veruju da je firma privatizovana novcem sopstvenih nenaplaćenih potraživanja u inostranstvu, i da je Pajković iskoristio odnos sa Đorđijem Nicovićem i njegovom privatnom bankom, i tako ostvario transakciju čiji je cilj bio uništenje firme i njeno protivzakonito stavljanje u službu ličnog profita. Zaposleni u Montaži, njih oko 350, primili su u novembru 2008. prvi deo plate za mart. Od tada Pajković isplaćuje plate preko objekata i gradilišta, ili u kešu, ali samo radnicima, koji su mu neophodni. Gazde Montaže rešile su da broj zaposlenih svedu na 40-45, ali odbijaju socijalni program jer to podrazumeva isplatu otpremnine. Montaža je firma čiji su radnici u odmakloj dobi života, i ne očekuju novo zaposlenje ni prekvalifikaciju, nego zakonsko pravo na penziju, ili da taj trenutak čekaju sa odgovarajućom otpremninom. Pajkovićevo bogatstvo danas se ne može proceniti, bez ozbiljne istrage. Kapital seli u Crnu Goru, gde je, sa direktorom Montaže, Milenkom Milisavljevićem, vlasnik firme Montaža-Montenegro u Budvi, sa 5 zaposlenih. Poslove u Crnoj Gori, finansira sa računa Montaže iz Beograda, a naplatu vrši preko Montaže-Montenegro. Pajković je u Budvi vlasnik hotela “Akvamarin”. U Crnoj Gori važi za “stabilnog” investitora. Radove u Crnoj Gori izvodi sa radnicima iz Beograda, koje plaća beogradska Montaža, a Monataža-Montenegro tek da forma bude ispunjena. Pajković u Crnoj Gori daruje škole, crkve i bolnice, o trošku Montaže, na štetu radnika kojima uskraćuje zakonska prava. U prostorijama Montaže u Kosovskoj ulici u Beogradu ostali su još samo Pajkovićevi ljudi, njegovi sinovi, kumovi, rođaci, i poneko spreman da robuje iz straha da neće naći posao. U Montaži su zaposlene obe gazdine snaje, i njegova rodbina koja ne dolazi na posao. Porodični klan i direktor Milisavljević letuju u Crnoj Gori o trošku Montaže. Pajković, opljačkanim milionima uništene firme, šalje unuke na košarkaške kampove u Španiji, kupuje deci kuće i stanove.

Ko mu pomaže? Postoje organi i službe čiji je posao da sprovode zakon. Montaža je osnovana 14. jula 1949. u Kraljevu kao vojno-industrijsko preduzeće Svetlost (iste godine seli se u Beograd, i 1950. menja naziv). Čudno je da nikoga od državnih organa nije zanimalo kako je Montaža iskazala gubitak u 2007. godini, a radila je na palati “Ušće”, objektu novog “Merkatora”, “Duvanskoj industriji Vranje”, fabrici konzervi na Batajnici i još nekim milionskim poslovima. Po prijavi radnika, zbog nezakonitog korišćenja novca na objektu Duvanske industrije, dolazio je izvesni inspektor. U leto 2006. godine, inspektor odlazi na odmor u Pajkovićev hotel u Budvi. Bio je to kraj nada u službeno lice. Dok organi gonjenja, poreska i finansijska policija žmure, Pajković kupuje. Ako je suditi po sudbini vojno-industrijskog kompleksa, ne čudi sudbina ove firme. Đorđije Nicović je vlasnik ‘Napred’, takođe iz vojno-građevinskog kompleksa. Možda je indikator suštine privatizacije u Srbiji po kom kriterijumu su odabirani privilegovani.

IMA KO

Mlađan Dinkić insistira da se hitno usvoje Predlog zakona o budžetu s predlozima odluka o davanju saglasnosti na finansijske planove za 2009. godinu, i da se donesu prateći zakoni kojima se obezbeđuje deo budžetskih prihoda (zakona o izmenama i dopunama zakona o porezima na imovinu, zakona o akcizama, zakona o carinskoj tarifi, zakona o republičkim i administrativnim taksama, zakona o izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih prihoda, zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, i zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju). Dinkić je, piše list Blic, uslovio ovaj zahtev povlačenjem svojih poslanika i ministara, što G17 plus demantuje. Međutim, Ištvan Pastor je izjavio da SVM neće dozvoliti prekrajanje budžeta da sredstva odobrena Vojvodini ne bi mogla biti iskorišćena u 2009. godini.

IMA S KIM

Nebojša Nedeljković, bivši direktor Aerodroma ‘Beograd’ i JP ‘Skijališta Srbije’, postavljen je za generalnog direktora novinske kuće ‘Borba’. Osim što je na čelo novinske kuće postavljen elektroinženjer smenjen zbog zloupotrebe službenog položaja i pronevera, radi se o čoveku kojeg je Mlađan Dinkić izbacio iz G17, a koji je potom prešao u LDP, Čedomira Jovanovića. Nebojša Nedeljković smenjen je s mesta direktora JP “Skijališta Srbije” nakon policijske istrage.

Nedeljković koji je imao astronomske plate, u Aerodromu “Beograd” 800.000 dinara, a u “Skijalištima Srbije” 1.600.000 dinara mesečno, dolazi na čelo firme u kojoj zaposleni u proseku imaju platu između 16.000 i 17.000 dinara.

List Kurir objavio je da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio Zoran Ostojić, a da je osim Nedeljkovića, kandidat za ovo mesto bio i Ivan Radovanović, čovek koji je radio kampanju za LDP, a pre desetak godina bio zaposlen u ovom listu. Političko imenovanje prvog čoveka “Borbe” ponovo postavlja pitanje da li je ta firma mogla da bude privatizovana bez postojanja zakona o privatizaciji saveznih javnih medija. Tu privatizaciju omogućili su Sveta Marović i Slobodan Orlić. Oni su omogućili da privatni kapital uđe u državnu “Borbu”, da bi se izdvojio sektor kioska, plasman i transport, a na kraju i novine, koje nisu mogle da bude privatizovane. Postavljenje novog direktora ponovo je pokrenulo borbu za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda.

Povodom izjave potpredsednika vlade Mlađana Dinkića da je vlasnik Borbe i dalje Stanko Subotić Cane, vlasnik Ivan Radovanović saopštio je 1. decembra 2008: “Od septembra 2008. godine vlasnik sam firme Buana, jedini i stoprocentni, koja je, kao novi vlasnik Borbe zavedena u Agenciji za privredne registre rešenjem od 11. novembra 2008. godine… Svako dovođenje bivših vlasnika u vezu sa sadašnjom Borbom, zlonamerno je, upereno je protiv Borbe i nadasve je nelogično: zašto bi neko meni prodao Borbu da bi postao vlasnik Borbe, kada je to već bio”. Radovanović je istakao da je Borbu kupio iz razloga – jer se medijima bavi od 1984. godine i misli da zna kako je moguće osvojiti veliki deo medijskog tržišta u Srbiji. Komentarišući postavljenje Nebojše Nedeljkovića za generalnog direktora Borbe, Radovanović je naveo da je to učinio u ubeđenju da je on dobar menadžer, i dodao da nikada nije bio član Vlade, nekog upravnog odbora i da on i Borba nisu imali nikakve veze sa postavljenjima i razrešenjima Nedeljkovića u javnim preduzećima, već je on to postao na predlog G17, a izabrala ga je Vlada, i red je da se u toj stranci i na Vladi te afere razreše. Vlasnik dnevnog lista “Borba” Ivan Radovanović predstavio je 2. decembra 2008. uređivački kolegijum i koncepciju novina… Radovanović je naglasio da “niko od starih nije otpušten” i da je puno novih mladih ljudi primljeno. Objašnjavajući zašto konferenciji ne prisustvuje generalni direktor Nebojša Nedeljković, iako je najavljen, vlasnik lista rekao je da je direktor sprečen zbog bolesti i da mu je Nedeljković ponudio ostavku, koju nije prihvatio. Urednik Aleksandar Vasović zadržao se u novoj ‘Borbi’ samo tri nedelje.

U ‘Borbi’, broj 1, generalni direktor, Nebojša Nedeljković piše:
“U tekstu pod naslovom “LDP u borbi”, u dnevnom listu “Kurir” od 28.08.2008. godine, pozivajući se na “dobro obavešteni izvor”, novinar G. Katić i odgovorni urednik Rade Jerinić nisu postupili u skladu sa obavezama svoje profesije, već su pomenuti tekst objavili krajnje tendenciozno, kako bi se listu Borba nanela šteta i povredio ugled. IP Novine Borba je u privatnom vlasništvu, što se može utvrditi na osnovu uvida u Registar privrednih subjekata koji vodi nadležna agencija. To znači da Skupština, odnosno član društva, vrši izbor i razrešen je direktora, pa su stoga svi navodi sadržani u tekstu vezani za političke konotacije isključeni i krajnje zlonamerno i tendenciozno navedeni. Krajnje je netačan i proizvoljan navod da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio lično Zoran Ostojić, kao i da je, osim Nedeljkovića, kandidat bio i Ivan Radovanović, čovek koji je odradio kampanju za LDP, a sve je očigledno sračunato da kod čitalaca stvori pogrešnu predstavu, istovremeno da se na ovaj način povredi ugled “Novine Borba”. Izbor Nebojše Nedeljkovića za direktora “Novine Borba”, nema nikakav odnos, kako je naveo list “Kurir”, sa borbom za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda, iz razloga što su “Novine Borba” doo zakupac nekoliko kancelarija na drugom spratu poslovne zgrade u Trg Nikole Pašića 7 i ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu, već samo osnivački ulog. Što se tiče zarada zaposlenih u “Borbi”, one ne mogu biti predmet bilo kakvog spekulisanja “Kurira”, jer ne predstavljaju informaciju od javnog značaja.”

Teško je znati šta je istina, i ko je režiser, ali je za glavne glumce poznato:
Ivan Radovanović (radio u Borbi u vreme kada je bivši agent savezne SDB, Slavko Ćuruvija, sa kojim je prešao u Nedeljni Telegraf pa u Evropljanin, sa Tijanićem i Tirnanićem, za račun Radmila Bogdanovića uništio opozicionu tu istu Našu Borbu; sa Srđanom Đurićem imao zajedničku firmu dok je ovaj bio šef biroa za informisanje vlade Vojislava Koštunice i njegov savetnik za medije, sa kojim je radio PR za EFT Vojina Lazarevića, radili za Milana Beka)
Mlađan Dinkić (čovek koga je saradnik Radmila Bogdanovića, kapetan Dragan, sa oružjem uveo u carinu i Narodnu banku Jugoslavije, preko supruge Tanje prijatelj Vojina Lazarevića, i rođake Vlade Velebita, Vide Uzelac iz Centralnog registra HoV)
Stanko Subotić (čovek koji je u vreme sankcija radio državno monopolisani šverc cigareta; veza lica poput državnih mafijaša Andrije Draškovića, sina direktora Jugometala i veze Vukašina Maraša, i Vanje Bokana, zeta načelnika vojne obaveštajne službe i posle savetnika Mila Đukanovića, Neđe Boškovića)
Zoran Ostojić (sa Radovanovićem imao posle 5. oktobra zajednički nvo projekat i radili kampanju za Velju Ilića)
Slobodan Orlić (saradnik vojnog saradnika Nebojše Čovića, vodio savezne organe, njegovi kadrovi su listom bivši sindikalni funkcioneri)
Čedomir Jovanović (u politici, kao i Toma Nikolić, opstaje zahvaljujući Milanu Beku, Miloševićevom ministru i kandidatu JUL-a)
Gradiša Katić (čovek zadužen za propagandu kriminala, bio je u Telegrafu kada su počeli)
Nebojša Nedeljković (Dufri je svima bo oči, ali se ipak sa njima poslovalo)

IMA ŠTA

Osumnjičeni bivši predsednik FSS i direktor OFK Beograda, Zvezdan Terzić, poslao je, iz begstva, otvoreno pismo, u kome između ostalog piše:
„… Postojali su crni fondovi u sportu pedeset godina, i država je na prećutan način aminovala i odobravala ovakav sistem funkcionisanja u sportu. Crni fondovi su stvarani na razne načine, sportisti plaćani gotovinom na ruke, a sve sa ciljem da više ostane za sport… Ne postoji sportista koji tokom svoje karijere nije primao novac na ruke, neevidentiran, na koji nije plaćen porez. To je bio sistem postavljen mnogo decenija unazad, koji sam i ja zatekao, kao igrač, i kao sportski rukovodilac… Za svaki utrošen dinar od 1997. do danas postoji uredna dokumentacija koja, naravno, nije proknjižena u klubu, ali postoji u originalu za koji svi u klubu znaju. Ovako se poslovalo do 2003, kada je donesen zakon o porezu sportista od 10 odsto, umesto dotadašnjih 73 odsto. Tada smo po prvi put igračima otvorili račune u poslovnim bankama, i uplaćivali im ugovorne obaveze legalno, uz plaćen porez. U obrazloženju Ministarstva finansija zašto je porez smanjen na samo 10 odsto rečeno je da velike svote novca u sportu idu nelegalnim tokovima, i da je to urađeno da bi se stimulisao povratak tog novca u legalne tokove. Na taj način država je indirektno priznala da do tada nije postojao prihvatljiv zakonski okvir za oporezivanje sportista.
… krucijalno pitanje, nije rešeno do danas. Nije donet zakon o sportu koji bi definisao ko je titular klubova… u uslovima kada klubovi u Srbiji nemaju realne izvora prihoda. Za ovo spreman sam da odgovaram, ali sve što sam radio, radio sam u interesu kluba. I ne da se ne osećam krivim, već naprotiv, veoma sam ponosan… Kvalifikacija da sam ja ili neko iz mog okruženja prisvajao novac od transfera apsolutno je netačna. Zlonamernici pominju koliki su bili transferi, a ne navode da… Pre nego se realizuje neki transfer, koji je neizvestan, u klub se mora godišnje investirati dva miliona evra… Verovatno smo tokove novca od transfera kanalisali na drugačiji način, i možda činili privredne prekršaje, ali svrha tih prekršaja je bila da klub preživi. Da nismo radili na takav način, OFK Beograd kao klub ne bi postojao, ili ne bi postojao na ovakvom nivou. A mi smo stvorili novu vrednost… Kada dođe vreme za privatizaciju klubova, sigurno je da će OFK Beograd vredeti mnogo više od onog koji smo zatekli 1997. A sredstva od privatizacije će otići u kasu države Srbije.
Iako je osnovno načelo da je svako nevin dok se ne dokaze krivica, pokušana je moja diskreditacija, kroz medije, i zvanične institucije. Očigledno je da ljudi iz pomenutog kabineta još uvek imaju jake mehanizme moći, jer u danu kada su svedoci pred istražnim sudijom završili svoja svedočenja koja dokazuju moju nevinost, iz tužilaštva stiže neosnovan zahtev za proširenje istrage protiv mene… Od pravosudnih organa očekujem da svoj posao obavljaju nepristrasno, i omoguće mi da svoju odbranu iznesem sa slobode…”
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:21 pm

HLEBA I IGARA – IMA KO DA BRINE

Upravni odbori fudbalskih i košarkaških klubova Crvene zvezde i Partizana već 60 godina predstavljaju stecište političke, policijske i ekonomske elite. Slobodan Penezić Krcun, Radmilo Bogdanović, Goran Vesić, Nikola Bugarčić, Mirko Marjanović, Slavko Zečević, Zdravko Lončar, Boriša Vuković, Ivica Dačić – neki su od moćnika koji su svoje društvene pozicije, stavljali u službu crveno-belih i crno-belih imperija. Za neke to je bio hobi, neki su pasionirani navijači, a neki su želeli da svoju moć prošire na sve segmente društva. Upravni odbori Zvezde i Partizana bili su toliko moćni, da su često prevazilazili državne institucije, i u svoje uprave regrutovali su isključivo po političkoj liniji. “Večiti” su pokriveni u politici, privredi, policiji, medijima… mogu sve. Početkom 2008. godine, jedino se na zvaničnom sajtu FK Partizana[20] i FK Crvene zvezde[21] nalazi sastav upravnog odbora, dok u košarkaškim klubovima Zvezda[22] i Partizan[23] taj podatak kriju.
Pravilo: bogatite se i radite šta hoćete, ali ne petljajte se javno u politiku ako želite da novac ostane zaista vaš, potvrđuje i lista najmoćnijih za 2007. koju je 17.1.2008. plasirao list “Blic”:

1. Miroslav Mišković, „vlasnik najveće kompanije u Srbiji. 2007. godine izdržao je bez poteškoća neprijatan napad. Komisija za zaštitu konkurencije i Savet za borbu protiv korupcije zaključili su da „Delta“ ima monopolski položaj na tržištu, zbog čega je predsednik LDP, Čedomir Jovanović, zahtevao da Skupština Srbije formira anketni odbor koji bi ispitao poslovanje „Delte“. Predlog je odbijen jer je u Skupštini, na razne načine, čak 188 od 212 prisutnih poslanika glasalo protiv. Mimo običaja, Mišković se oglasio pismom u kome je Jovanovića povezao sa zemunskim klanom i svojom otmicom 2002. godine. Zaključak Komisije za zaštitu konkurencije ocenjen je kao proizvoljan, a „Delta“ je protiv Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, podnela krivičnu prijavu, koju je tužilaštvo odbacilo. Nakon toga se buka u javnosti slegla. „Delta“ je protekle godine, između ostalog, u Beogradu otvorila velelepan tržni centar „Delta siti“, a u Sofiji „Pikadili“, čime je praktično izašla na tržište EU. Po podacima za 2006, trgovinski lanac „Delte“ – „Maksi“, „Pekabeta“ i „C market“ (bez „Tempa“), ostvario je prihod od 53,3 milijarde dinara.”

2. Vojislav Koštunica, “predsednik Vlade Srbije tokom 2007. U više navrata pokazao je praktično da snaga političke opcije koju sprovodi ne zavisi od realne podrške koju uživa među građanima. Mada mu kao manu pripisuju političku tvrdokornost, Koštunica balansira među nezamislivim političkim opcijama, i održao je funkcionalnost u Vladi Srbije između ministara sa ekstremno suprotnim stavovima. Pregovore s političkim neistomišljenicima završavao je maksimalnim učinkom po DSS, a kompromise je pravio isključivo sa „stranim faktorom“. Mnogi veruju da bi prihvatio pakt s radikalima, što visi kao mač nad vratom demokratskog biračkog tela. Predsednik vlade[24] retko odgovara na pitanja. Svoje stavove saopštava, ne diskutujući previše o njima, mada su mnogi važni za sadašnjost i budućnost Srbije. Čak i odluke iz privrede u pozadini imaju Koštuničin „pečat“. Okružen je malim krugom saradnika s kojima se pojavljuje na državnim i narodnim proslavama”[25].
VOJISLAV KOŠTUNICA, stao je jula 1992. godine, dok je trajalo bratoubilaštvo u BiH, na čelo otrgnute struje Demokratske stranke, pod imenom Demokratska stranka Srbije. Lični PR sastojao mu se u tome što nikada nije bio član Saveza komunista, da je zbog delikta mišljenja isteran sa Pravnog fakulteta, da je vraćen na posao ali je to odbio, i da se u međuvremenu bavio naučnim radom u dva instituta. To je bilo dovoljno da ga sledbenici vide kao nepotkupljivog i obuzetog idejom izgradnje demokratskog društva. Idilična freska biće zamenjena fotografijom na kojoj drži “kalašnjikov”. Srpski narod gledao je od 1990. do 1997. kako sedi u Miloševićevoj skupštini i čeka svojih pet minuta, Iz njegove stranke nastaće, DHSS, predvođena Vladanom Batićem, koji je napustio DS već 1992.

Narod u Srbiji, koji je bio željan da se što pre izvuče iz zaostalosti, potpuno je prestao da mu veruje. U periodu nakon preuzimanja vlasti, zao duh jedne primitivne administracije našao je u Vojislavu Koštunici najjaču podršku. U jednom obraćanju u predizbornoj kampanji za predsednika SRJ, Vojislav Koštunica kaže: “Dajem reč da ću, uprkos očiglednim nedostacima, poštovati važeći ustav, dokle god je on na snazi i da neću prigrabiti nijedno ovlašćenje koje iz njega izričito ne proističe”. Taj ustav sa “očiglednim nedostacima” funkcionisao je još 6 godina, a sam Koštunica s vremena na vreme zagovarao je njegovo pisanje, čas dramatizujući tu stvar, a čas je potpuno zanemarujući. U početku se kao mogući koautor na izradi ustava pominjalo ime njegove žene Zorice Radović, da bi celokupnu priču pretvorio u alat za političku kampanju svoje stranke.

Biografija Vojislava Koštunice govori da je do vodećeg čoveka, najpre jugoslovenske (time i srpske) države, pa srpske vlade, došao uz pomoć spleta istorijskih okolnosti. Od otvorene mržnje prema nekim političkim oponentima, pre svega prema onima sa kojima je počeo da živi životom političara, pa do još otvorenijeg gađenja prema međunarodnim institucijama sa kojima teškom mukom sarađuje samo kad mora, do kadrovske politike u vlastitoj stranci koja je često skandalozna, Vojislav Koštunica daje sliku jednog sasvim drugog čoveka, tako sličnog počivšem diktatoru čija tvrdoglavost je skupo koštala ovu zemlju. Svoj politički manifest Vojislav Koštunica je odmah prekršio čim je stupio na dužnost predsednika umesto Slobodana Miloševića. Rečenicom da mu je “Tribunal u Hagu zadnja rupa na svirali” isprovocirao je čitav mehanizam svetskih sila sa kojima je Srbija bila u ratu 1999. Na isti način kako je i Milošević radio, Koštunica je rekao svoje, a onda, jednog po jednog, izručio tom istom Tribunalu kompletan politički i armijski vrh bivše SRJ.

Njegove izjave i postupci pokazuju da je reč o podeljenoj ličnosti, ali i o slučaju teškog autizma, jer na Kosovu, u Gračanici, izjavljuje kako će “Kosovo uvek biti Srbija”, dok čitava međunarodna zajednica pokušava da nađe manje bolan način kako bi tamošnjim Albancima ponudila neki oblik nezavisnosti a da to Srbija nekako prihvati. Zvaničnik SAD Nikolas Berns je na ovu izjavu istog dana reagovao žaleći što Vojislav Koštunica nije izjavio da će “Srbi zauvek ostati na Kosovu”, jer je to model koji je prihvatljiv svima.

Demokratska stranka Srbije počiva na autoritetu svog vođe. Koštunica ume da vlada. Svi osnivači i članovi stranke koji su na bilo koji način protivurečili svom vođi odmah su odstranjeni. Članovi Glavnog i Izvršnog odbora stranke menjani su isključivo na zahtev vođe. Kada se izvrši uvid u spisak članova Izvršnog i Glavnog odbora DSS, od osnivanja, lako se zaključuje da svi oni koji su naivno poverovali u čestitost, nepotkupljivost i pravičnost Vojislava Koštunice, u stranci nisu imali šta da traže. Imidž nedodirljivog Koštunica je održavao tako što nije dozvoljavao nikom od partijskih drugova da mu se približi. Osim Dragana Jočića i Nebojše Bakareca, svi njegovi partijski drugovi sa njim su na “Vi”.

Za šefa kabineta Koštunica je postavio Ljiljanu Nedeljković. Ova gospođa, sa 150 kilograma, i kao stari doušnik tajne policije, sprečavala je stranačke kolege, i Koštuničine malobrojne prijatelje, ministre da dođu do njenog šefa. Koštunica se na taj način štitio od mnogobrojnih sastanaka, a s druge strane, Nedeljkovićka i njen štab pisali su mu govore i rukovodili strankom. Vojislav Koštunica se tako izdigao i iznad stranke i iznad prijatelja kao autoritet, poput Slobodana Miloševića. Na ovaj način Koštunica je izbegavao direktne kontakte sa generalima, sa bezbednosnim službama i nije hteo da bude ni za šta odgovoran. Čim je otišao sa mesta predsednika SRJ, odmah je zaboravio na usluge onih koji su ga na ovom mestu ustoličili i održali.

Koštunica se i kao premijer ponašao na isti način. Umesto Ljiljane Nedeljković, za šefa kabineta doveo je Aleksandra Nikitovića, pravnika iz Bara, čiji otac je bio deklarisani ibeovac. Nikitović je, pod palicom Ljiljane Nedeljković, ustoličio najorganizovaniju kriminalnu grupu iz Crne Gore, predvođenu Vojinom Lazarevićem, Vukom Hamovićem i biznismenima iz Miloševićeve ere, koji su na najbestijalniji način opljačkali Srbiju. Ni ministri iz srpske vlade ne mogu doći kod premijera bez Nikitovićevog blagoslova. Koštunica ga je izabrao po meri svog života i načina življenja, želeći da na taj način bude sa svima na distanci, smatrajući sebe iznad svih. Poniznost je jedini način opstanka u izvršnoj vlasti i članstvu Demokratske stranke Srbije. Vođi Koštunici su u srcu najbliži oni koji su najluđi. Tako je Nebojša Bakarec, unuk ratnog zločinca iz Osijeka Edvarda Bakareca, godinama bio prva ličnost stranke. Od kada je postao premijer, a Aleksandar Nikitović njegov šef administracije, Koštunica je svojoj kamarili omogućio najbesprizornije pljačkanje. Skoro da više i ne pominje borbu protiv organizovanog kriminala, reč reforma u njegovom rečniku više ne postoji.

Demokratska stranka Srbije nema mnogo članova. Ali su oni dobro raspoređeni. Velike donatore DSS-a, Koštunica je brzo slao u ”zaborav”, ako su želeli da se nametnu kao kandidati za lidera stranke. Jedan njegov dobar poznavalac kaže da je vlast jedini razlog življenja Vojislava Koštunice i da on svoj život ne vidi izvan politike i kabineta. Prvi radni dan na mestu predsednika vlade Srbije Vojislav Koštunica je proveo useljavajući svoje knjige u kabinet! To je bio siguran znak da se ovom čoveku nigde ne žuri, a da će Srbija biti zaustavljena u procesu tako potrebne, dramatične transformacije u jedno moderno društvo.

Njegovi bliski saradnici tvrde da mu je omiljeni autor Dimitrije Ljotić, a isti ti saradnici, sa njegovim blagoslovom, tvorci su “otačastvenih” pokreta koji incidentno nastupaju, slično ekstremističkoj organizaciji Narodni front iz 1945. Ti pokreti, od kojih je kontroverzni “Obraz” najpoznatiji, imaju snažnu podršku među ljudima vrlo bliskim Vojislavu Koštunici. Cilj je jedan antikulturni teror utemeljen u najvulgarnijem tumačenju pravoslavlja i svetosavlja.

Fenomen DSS jeste u tome da je od stranke minorne snage koja počiva na autoritetu Vojislava Koštunice, postala vladajuća snaga, uz neverovatnu koaliciju koju je okupio da ga podrži, ništa neverovatniju nego što je bio DOS, u koji je Koštunica tukao iz svih oružja, sve dok jedna glava nije pala. Njegov odnos prema crkvi je servilan i snishodljiv, mada bi imao puno razloga da se od dela sveštenstva SPC distancira zbog šurovanja sa autokratskim režimom. DSS i njen osnivač najbolji su nastavljači destruktivne politike, koja nije ogoljena i brutalna kao devedesetih godina, ali je u osnovi ista – inadžijska prema ostatku sveta, rascvetala korupcija i organizovani kriminal, dakle, ništa čega već nije bilo.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:22 pm

Učinak DSS i Vojislava Koštunice u životima ovdašnjih građana tek će biti pravilno ocenjen. Ali već sada je izvesno da je generacija koja je izgubila deo svog života pod anahronim i brutalnim režimom i dalje na gubitku. Šta je DSS dala srpskoj politici? Svađe i nove podele, manifestaciju apsolutne nemoći da upravlja državom, što u okolnostima neodržive koalicije, što u nedostatku kvalitetnih stručnjaka. Ali nakon desetak prilika da časno odstupi iz vlade, ova stranka i njen nesumnjivi vođa, pokazuju sve simptome vlastoljublja, opstanka na vrhu po svaku cenu i sličnih bolesti od kojih nema leka dok neki novi izbori ne učine svoje.

Vojislav Koštunica i njegova službena žena Zorica Radović imaju mračne biografije. Koštuničin otac Jovan Damjanović bio je za vreme i posle rata veliki krvnik. Na streljanje je kao sudija pokretnog suda poslao stotine ljudi pred streljački stroj. Streljao je i brata velikog pisca Meše Selimovića, kome je on kasnije posvetio sve svoje romane. Zoričin otac, Miloš Radović, prema dokazima iz knjige Momira Vojvodića “Pasja groblja Miloša Radovića”, lično je u Crnoj Gori ubio 147 sunarodnika. U slučaju Vojislava i Zorice potvrđuje se izreka da iver ne pada dalje od klade.

Privid da Koštunica ”očima ne može da vidi novac” priča je za malu decu. Cena opstanka u vrhu srpske vlastele je sve veća. Nebojša Bakarec je u DSS ušao kao primalac socijalne pomoći. Danas je vlasnik stanova: u Ulici Stevana Opačića broj 16, Dobračinoj 10, Koste Glavinića 25a, Kralja Petra 10, Palmotićevoj 33, i placa kod Kliničkog centra Srbije. Ako podela državnog blaga po stranačkim interesima bude kako treba, dosadašnja trula koalicija podržaće dosadašnjeg predsednika Srbije u kandidaturi za još jedan mandat. Sa samo 16% osvojenih glasova, u vrlo širokoj koaliciji, Vojislav Koštunica je ostao predsednik Vlade Srbije. Posle 4 godine njegove vlasti, rezultati su poražavajući. Dijagnoza ekonomije je ista ili gora nego pre njega. Nezaposlenost se nije smanjila, glavni poslodavac je i dalje država, a paralelno se stvaraju monopoli nekolicine tajkuna. Oko 90% novca koji se sliva u državnu kasu potiče iz privatizacija. Direktne strane investicije su zanemarljive, i tu smo predzadnji u Evropi. Prema važećem indeksu, nalazimo se među tri najkorumpiranije države kontinenta. Za vreme vladavine Vojislava Koštunice, uprkos činjenici da zvanično postoji sloboda štampe, sloboda govora i ispovedanja drukčijeg mišljenja, postavilo se i pitanje tih sloboda. Postoje slučajevi nasilnog prekidanja skupova njegovih neistomišljenika, i stroga kontrola medija od finansijskih oligarhija. I u spoljnoj politici Srbija u mnogo čemu liči na Miloševićevu guberniju: izolovana od ostatka Evrope, sa diplomatijom koju predvodi neprikladna ličnost, sa ambasadorima od kojih dobar broj ne poseduje niti potrebno znanje, niti moralni kapacitet… Spoljna politika Srbije u regionu bivše Jugoslavije nije ona koju bi morao da vodi “lider na Balkanu”. Primer za to je odnos vlade Vojislava Koštunice prema Srbima koji učestvuju u političkom životu Hrvatske, i koji su deo vlasti u Hrvatskoj. Otvorena ignorancija govori da je reč o tihom buntu protiv činjenice da uopšte postoje “neki Srbi” koji uvažavaju priznatu nezavisnost susednih država.

3. Boris Tadić, “predsednik Srbije[26] započeo je predsedničku kampanju upozorenjem da će građani na izborima odlučiti da li žele u EU ili u novu izolaciju. Tadić je svestan da, da bi savladao Tomislava Nikolića, najjačeg protivkandidata, u drugom krugu neophodna mu je podrška i glasača DSS, G17, LDP i NS. U protekloj godini je često sarađivao s Koštunicom. Nekoliko puta „gasio“ je verbalne požare koje je Koštunica potpaljivao prema EU i SAD.”

BORIS TADIĆ je rođen 15. januara 1958. u Sarajevu, kao drugo dete bračnog para Ljubomira Tadića i Nevenke Kićanović-Tadić. Otac Ljubomir rođen je u Crnoj Gori, u pivljanskom kraju, a majka Nevenka Kićanović u Bijeljini. Borisov otac bio je učesnik Drugog svetskog rata i nosilac je partizanske spomeniice (rat je završio u činu kapetana, a dogurao je do pukovnika Ozne). U Beograd je poslat 1955. godine da piše ustav SFRJ i program Partije, a 1962. 1962. za profesora filozofije, politike i prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Borisova majka je neuropsihijatar, u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu. Ljubomir Tadić pripadao je krajem 60-ih disidentskoj “Praksisovoj” filozofskoj školi i udaljen je s Univerziteta, s Dragoljubom Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom Životićem, Svetozarom Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inđićem.

Posle završene Prve beogradske gimnazije, početkom osamdesetih godina, Boris Tadić, kao student psihologije na Filozofskom fakultetu, upoznaje Veselinku Zastavniković (rođena 1955. godine) iz Osijeka, studentkinju novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Njen otac je u to vreme bio zastavnik u JNA. Mlada i lepa Osječanka bila je već aktivna u radu tadašnjeg Crvenog univerziteta, na čijem čelu su bile vođe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović, Pavluško Imširović i Dragomir Olujić. Veselinka je bila najradikalnija među ženskim pripadnicima pokreta. Disidentske vođe prihvatale su Borisa isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak, detinjast, bolešljiv, i iz bolje stojeće porodice. Borisovi roditelji, naročito njegova majka Nevenka, nisu odobravali njihovu vezu. Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske porodice, koja je tri godine starija, Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju i 1981. godine Boris i Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je s Dragomirom Olujićem radio kontraobaveštajnu zaštitu disidentskog pokreta. U suterenu u ulici Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris, održavane su sastanci raznih frakcija Crvenog univerziteta koji je, zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupa. Vesela i Boris preseljavaju se 1983. u stan kod Dragomira Olujića, u Knez Miletinoj 40, u kojem su živeli duže od godinu dana. Bračni par izdržavao se tako što su prodavali dečje lutke koje je Vesela pravila. Njegov otac, po nagovoru žene, uporno pokušava da odvoji sina od lepe Osiječanke.

Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije volela ni stil života svoga muža, Ljubomira. Ona je više bila sklona komfornom životu, čemu je uspela da nauči svoju kćerku Vjeru. Nevenka je Milovana Brkića, danas novinara, pokušala da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi 1974. godine, ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije. Mladi bračni par Tadić oslobodio se siromaštva kada je Boris dobio posao profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Brak Vesele i Borisa funkcionisao je rvih desetak godina. Boris je imao razne hobije (bavljenje vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve rezultate jer je rovitog zdravlja). Idoli su mu bili članovi muzičke grupe “Idoli”, koja nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je samo Vlada Divljan znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac Radio Beograda Milovan Pilipović, onda Minimaksov pulen i poznat kao Mile Pile, koji je nasnimavao svoju svirku na njihove ploče.

Boris Tadić ušao je u politiku početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir, po uputstvu Dobrice Ćosiča (koji je paralelno bio i na osnivačkom skupu SPS, Slobodana Miloševića), s još 11 istomišljenika, osnovao Demokratsku stranku. Predsednik stranke je u početku Dragoljub Mićunović, Ljubomirov kolega s fakulteta, a potom Zoran Đinđić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor. Preko svog oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći politički uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog “Stranački pluralizam ili monizam”. U Demokratskoj stranci Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog oca, izabran za sekretara Glavnog odbora, a potom i za potpredsednika Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za poslanika Narodne skupštine Srbije. Tada, Boris Tadić počinje da oponaša Zorana Đinđića, za koga njegov otac Ljubomir nije gajio simpatije. Kada Đinđić kreće da modernizuje partiju, nalaže svim funkcionerima da se ”dovedu u red”, i postavlja im ultimatume: koliko kilograma da skinu, koliko da provode u teretani, kako da se oblače, gde da se sastaju. Pokojni Đinđić je protežirao mlade, tek izašle iz fakultetskih sala. Pokojni Đinđić je na Borisa Tadića uticao i s preporukom, u polušali, da “otkači ženu Veselinku”. Želeći da sačuva bliskost s Đinđićem, Boris se sporazumno razvodi od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine. Nije to više bio isti čovek. Ubrzo se Boris ženi Tatjanom, građevinskim inženjerom, i s njom dobija dve kćerke, Mašu i Vanju. Život Borisa Tadića menja se iz osnova. On putuje po svetu. Đinđić ga upoznaje s grčkim milionerom Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić, bliskom prijateljicom Slobodana Miloševića i Dušana Mihajlovića, postao je predsednik Srpsko-jevrejskog društva. Veza s Klarom trajala je kratko, jer se u njeno srce uselio Kapetan Dragan, i dok se ona nije upoznala sa Dobricom Ćosićem. Boris odlazi u Izrael, da se ”nauči zanatu” kako se postaje bogat. Godine 1999. Grk Kokalis šalje ga u SAD na bezbednosni kurs za lidere Jugoistočne Evrope.

Kada je 5. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na terasi Skupštine grada upoznaje s Miloradom Lukovićem Ulemekom Legijom. Razgovaraju nasamo više od sat vremana. Boris nikada posle 12. marta 2003. godine, kada je izvršen atentat na premijera Đinđića, nije pomenuo Legijino ime. U oktobru 2000. Boris Tadić postaje ministar za telekomunikacije u saveznoj vladi, kao potpredsednik Demokratske stranke, za šta je izabran 27. februara iste godine na Skupštini DS. Novi ministar odmah prihvata Miloševićevog tajkuna Bogoljuba Karića kao svog prijatelja. Zahvaljujući Borisu, Bogoljub Karić je u narednim godinama sačuvao svoju kompaniju ”Mobtel”. Na račun Borisa Tadić pristižu velike pare. Izraelske i grčke banke su sigurne od provera iz Beograda. Premijer Srbije, pod pritiskom stranačkih kolega, smenjuje Tadića s mesta ministra zbog njegovih dugih prstiju. Boris je finansijski ojačao, i čeka novu priliku.

Kada Vojislav Koštunica odlazi s mesta saveznog predsednika, u kabinetu Svetozara Marovića, Boris Tadić dobija resor ministra odbrane! Klinički psiholog je univerzalan, samo da je na vlasti. Vodi telekomunikacije, odbranu. Na ovo mesto navodno je postavljen jer je pukovnik Novosielski, tadašnji vojni ataše u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, ultimativno tražio od premijera Đinđića da ministar odbrane ne bude Zoran Živković, zamenik Đinđića u DS-u. Čim je postao ministar odbrane, tražio je adekvatan smeštaj, kako je obrazložio, “zbog bezbednosti”. Iz omanje kuće nadležni opštinski organi SO Savski Venac brzopotezno iseljavaju dve sestre koje u njoj žive, prisilno ih smeštaju u staračke domove, a iz vojnog budžeta izdvaja se oko milion dolara za uređenje ovog rezidencijalnog objekta, u kojem Boris Tadić, čuvan jakim policijskim snagama, i danas živi. Vila je opremljena najmodernijim nameštajem. Pravdajući se da je bez stana, jer je svoj dvosobni stan nakon razvoda s Veselinkom ostavio njenom ocu, koji je u međuvremenu unapređen u čin kapetana i penzionisan, ministar odbrane useljava se u vilu na Dedinju. Njegov otac Ljubomir zamenio je kuću u Gospodar Jovanovoj za dva stana. Boris je dobio dvosoban stan u bloku 45 na Novom Beogradu, dok je njegov otac dobio stan u Francuskoj ulici. Boris je kasnije taj stan prodao i kupio novi kod starog “Merkatora”. Za svoje pomoćnike ministar odbrane dovodi Gorana Vesića, Živorada Anđelkovića, Bojana Dimitrijevića, Vuka Jeremića, Branka Rakića… koji nemaju ni trideset godina. Službe bezbednosti imaju posla kako da se zaštite od Tadićevih momaka od kojih neki nisu ni vojsku služili. PR ministra odbrane bila je Ana Urošević, tek svršeni student. list Tabloid piše da Boris Tadić održava odnose i s lepuškastom gospođom, potpredsednicom najjače srpske kompanije. Borisu se u koferu donose pare i odnose u “Berkli banku” u Londonu.

Kada se 11. jula 2004. godine uselio u novi dvor na Andrićevom vencu, predsednik Srbije za najznačajnije savetnike postavlja Vuka Jeremića, koji je tek diplomirao fiziku u Londonu, a upravo zbog veza s Vukovim ocem, koji mu je prenosio novac u London, u banku “Berkli”, Đinđić je smenio Tadića s mesta ministra za telekomunikacije, jer se Vuk Jeremić, tek svršeni student, predstavljao kao Đinđićev šef kabineta, mada je pomenuta potpredsednica kompanije na ovo mesto postavila Nemanju Kolesara, koji se zabavljao sa kćerkom predsednika kompanije. Savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku je, odmah po imenovanju, otišao u vojsku.
Kao predsednik, Boris je i javna ličnost. Tako smo često obaveštavani saopštenjima da je na lečenju na VMA. Od kojih bolesti, nije nam objašnjeno. Njegova majka Nevenka kazala je za list ”Toronto”, u broju od 2. jula 2004. godine, da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C vitamina i antioksidante, jer bez imunološke podrške nije sigurna da bi izdržao radni tempo! Dok se bavio vaterpolom, bilo mu je dve godine zabranjeno da ulazi u bazen.
Kako kaže jedan od članova Tadićevog kabineta kome je Tabloid garantovao diskreciju, sve poslove iz delokruga predsednikovih ovlašćenja vodi šef njegovog kabineta Branko Rakić. Svi, a naročito biznismeni, koji žele da se sretnu s Borisom, moraju to da završe preko Rakića, koji naplaćuje te usluge i u ime predsednika zove sudije, tužioce, ministre. Radni dan predsednika Tadića zavisi od njegovog raspoloženja. Često, zbog pada imunološkog sistema, on sam pada u apatiju, depresiju, razgovori sa savetnicima su uglavnom neformalni ili su na nivou uličnog žargona. Presudnu ulogu na njega imaju Srđan Šaper i lekar Nebojša Krstić, bivši članovi grupe “Idoli”. Srđan Šaper, sin bivšeg predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije (iz doba rigidne komunističke nomenklature) je teško frustriran svojim fizičkim hendikepom. Predsednik Tadić je za svog savetnika za medije postavio i lekara Nebojšu Krstića, koji svakodnevno pomaže Tadiću da ostane “u sedlu”.

Predsednik Srbije je nedozreo i obožava da se dokazuje. Na jednoj sedeljci sa svojim savetnicima požalio se da mu je žao što u mladosti osim Veselinke nije imao drugih žena. Jedan od policajaca, koji se u civilu zatekao u Zemunu, kaže da je noću oko pola tri video Borisa za volanom kako preko zvučnika, jer rotaciona svetla nisu bila uključena, sikće iz kola ostalim vozačima koji su stajali na semaforu: “Skloni se, skloni se”. U Guči, kada mu je jedan momak nešto dobacio, predsednik Srbije zatrčao se za njim s telohraniteljima i uhvatio mladića za gušu.
Stranačkim poslovima Boris Tadić, mada po Ustavu ne bi smeo da bude šef stranke, bavi se kao diktator. Dok je pokojni Zoran Đinđić na izborima u stranci imao protivkandidate, Boris Tadić je na bio jedini kandidat, jer drugima nije bilo dozvoljeno da se kandiduju. Dan uoči izbora nove vlade Srbije, na čelu s mandatarom Koštunicom, Tadić je lično određivao ministre. Jedan od njegovih ministara posvedočio je da je bio prisutan kada se Milka Forcan javila Borisu. Šta su razgovarali, ministar nije mogao da dokuči, ali se Boris udario rukom po čelu nakon završenog razgovora i obratio stranačkim kolegama: “Au… kako se nisam setio čoveka! A družio sam se s njim. Eto, imamo ministra finansija, Mirka Cvetkovića”. Bivši direktor Agencije za privatizaciju većinu privatizacija, uključujući i cementare iz Paraćina, sproveo je na nezakonit način. Prisutni su već videli Božu Đelića na ovoj funkciji, što je bio i stranački dogovor, ali je Boris, nakon telefonskog razgovora s pomenutom damom, doneo drugačiju odluku.

U vreme kada je Đinđić bio gradonačelnik Beograda, Boris Tadić je bio direktor Demokratske stranke. Njegova sekretarica je bila žena Aleksandra Simića koji je bio Borisov drug iz mladosti. Simić je u DS-u bio predsednik pravnog odbora, a kasnije sudija Saveznog ustavnog suda SR Jugoslavije. Boris mu je obljubio ženu i Aleksandar Simić, takođe aktivista Crvenog univerziteta, napustio je stranku i postao savetnik Vojislava Koštunice.

Marketinške agencije kandidatima za visoke državne funkcije friziraju biografije. Boris Tadić, se kao kandidat za tu funkciju na januarskim izborima 2004. godine, oslonio se na drugove iz detinjstva. Srđan Šaper, propali glumac, osmislio je izbornu kampanju Borisa Tadića na izborima koji su održani. On je napisao i predsednikovu biografiju. Biografija je lažna i da smo demokratska država, predsednika bi optužili za krivokletstvo. Gospodin Šaper je vodio i izbornu kampanju 2008. Službena biografija pobedničkog kandidata Borisa Tadića na izborima za predsednika Srbije objavljena na sajtu B92, i u svim medijima. Evo nelogičnosti:

Boris jeste diplomirao je na psihologiji, ali nije završio poslediplomske studije na temu “Subverzivnost u segmentu seksualnosti”. Za to nema dokaza na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iz biografskog navoda zaključuje se da je Boris Tadić magistrirao na navedenu temu. Ovakav studijski smer ne postoji niti je ikada postojao na Filozofskom fakultetu – postoji samo smer psihologija. Ova obmana bila je potpuno nepotrebna i bezrazložna, sem u okviru sugestija marketinške agencije da ga predstavi kao čoveka nauke i struke. Ključno pitanje je da li je Boris obmanuo građane, ili nije?
Da li je Boris Tadić kao student radio kao kolporter nije moguće utvrditi, jer nema nijednog svedoka koji se toga seća. Svi ga se sećaju kao dobrostojećeg mladića, sina dvoje univerzitetskih profesora (otac Ljubomir akademik i majka Nevenka dečji psihijatar), ljudi uvek solidnih primanja. Namera marketinške agencije je bila da Borisa predstavi kao vrednog i čoveka koji se od rane mladosti sam starao za svoj džeparac.
Da li je i kada Boris radio na Radio Indeksu, nije moguće utvrditi. Ne znači da on nije možda pripremio neki prilog za tu radio stanicu, ali u njoj nikada nije bio zaposlen. Bivši urednik Radio Indeksa Nenad Cekić tvrdi da nikada nije sreo saradnika po imenu Boris Tadić!
U bolnici “Laza Lazarević” u kadrovskoj evidenciji nema imena kliničkog psihologa Borisa Tadića! Ako je ipak bio zaposlen u ovoj bolnici, postavlja se logično pitanje – zašto je napustio tu ustanovu, jer je to prirodno mesto rada za jednog kliničkog psihologa? Klinički psiholog koji pređe u gimnaziju za profesora psihologije, prelazi u profesionalnom smislu s konja na magarca. Razlozi ne mogu biti političke prirode, jer je mesto profesora u gimnaziji, u to vreme, bilo politički svakako delikatnije, i tražena je moralno-politička podobnost kandidata za mesto za katedrom, a predsednik ističe u svojoj službenoj biografiji da je bio u zatvoru iz političkih razloga.
U biografiji, dalje, piše da je Boris potom bio psiholog u vojsci, ali nema nikakvih dokaza, niti mogućnosti da se to proveri. Boris Tadić je vojsku služio 1984. godine u Čapljini i u Sarajevu. U vojsku ga je otac Ljubomir Tadić poslao te 1984. godine, jer se u to vreme pred Okružnim sudom u Beogradu sudilo šetorici intelektualaca iz grupe Otvorenog univerziteta. Da bi spasao Borisovu devojku Veselinku Zastavniković hapšenja, Ljubomir Tadić je, preko starih partizanskih veza, uspeo da njegov sin dobije odsustvo i da se venča sa Veselinkom, kojoj se potom izgubio trag. U vojsci je bio običan redov, sa privilegijama. Vojni psiholog u to vreme, nije bio u formacijskom sastavu, već su taj posao obavljali u vojnim zdravstvenim ustanovama isključivo vojna lica!
Kada je Boris Tadić bio zaposlen u beogradskom Institutu za psihologiju? Takav institut postoji pri Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali u evidenciji zaposlenih nema Borisa Tadića. Ako je radio u Institutu, zašto ga je napustio? Ako je radio na istraživanjima, gde su mu objavljeni radovi?
U biografiji se dalje kaže da je Boris bio osnivač i prvi direktor Centra za demokratiju i političke veštine. Na internetu ne može da se nađe nikakav trag o delatnosti takvog centra. U registrima udruženja građana nema traga gde je taj centar osnovan, kada, ko su osnivači, da li postoji i koje je stavove iskazao da bi postao relevantan za biografiju predsednika države?
U biografiji piše da je Boris Tadić radio na projektu uspostavljanja regionalnog sistema političke edukacije u zemljama jugoistočne Evrope. Koji je to sistem, ko ga je finansirao?
Dalje u biografiji piše da je Boris bio hapšen osamdesetih godina. Iz uvida u dosije Policijske uprave za grad Beograd – Uprave za analitiku i evidenciju, Boris Tadić je uhapšen 30. jula 1982. godine, priveden dežurnom sudiji za prekršaje i kažnjen sa 25 dana zatvora. Kazna je izvršena odmah – zbog ”povrede nacionalnih osećanja građana”. U stvari, Tadić je sa grupom u kojoj su bili i Vesna Pešić, Nebojša Popov, Milan Nikolić, Dušan Gamaser… protestovali ispred knjižare “Komunista” noseći majice sa natpisom “Pustite naše drugove”, a protiv hapšenja i zatvaranja grupe koja je 9. jula te godine demonstrirala u znak podrške poljskom sindikalnom pokretu “Solidarnost”, u kojoj su bili Dragomir Olujić, Pavluško Imširović, Veselinka Zastavniković (tada Borisova devojka), Jovica Mihajilović, Radmila Karajović, Gordan Jovanović i Branislava Katić, koji su bili osuđeni na po 60 dana zatvora. Boris je kaznu izdržao u Padinskoj skeli.
Od 2003. je, piše u službenoj biografiji, bio profesor politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Fakultet dramskih umetnosti valjda ima proceduru za izbor profesora u smislu Zakona o visokom školstvu. Boris Tadić nema ni jednu referencu za predavanje politike i advertajzinga na FDU. Kao predsednik ne bi smeo da obavlja druge profesionalne dužnosti, a ipak na ovom fakultetu predaje jedan od glavnih “dramskih” predmeta – politiku i advertajzing!
Juna 2004. godine izabrali smo za predsednika Srbije čoveka koji, u 46. godini života, nema rešeno stambeno pitanje, koji nije stekao svoj stan, a radio je tako mnogo, piše u biografiji. Biografi su zaboravili da je Boris Tadić bio vlasnik dvosobnog stana na Novom Beogradu kod “Merkatora”, koji mu je poklonio otac Ljubomir, a koji je on ostavio ocu svoje bivše supruge Veselinke Zastavniković. Nedavno je u imovinskoj karti Borisa Tadića odjednom navedeno da ima 50.000 evra. Otkud mu ta ušteđevina? Ako je poseduje od ranije, zašto nije pokušao da reši stambeno pitanje, jer nije na ponos da za predsednika biramo beskućnika u 50. godini života.
Sumnjivo je puno toga što je Boris Tadić naveo u biografiji. Srđan Šaper radio je kampanju i 2008. godine, i to su uočili, o čemu svedoči biografija na sajtu predsednika Republike i na sajtu Fakulteta dramskih umetnosti, gde, navodno, “radi” kao profesor.

14.04.2004. godine, pojavio se sledeći tekst na forumu: “Brat od strica Borisa Tadića, Ranko Tadić, radio je dvadeset godina u prislusnom centru Resora državne bezbednosti, od čega pet godina u Jedinici za specijalne operacije, Milorada Ulemeka Legije. Kao stručnjak za te poslove, zbog cega ima nadimak Manijak, osnivao je i paralelni prislusni centar predsednika države Borisa Tadića, koji služi za prisluškivanje njegovih političkih protivnika. Sa njim, u timu, je i Zoran Zagorac, bivši radnik Resora državne bezbednosti i Službe za informisanje i dokumentaciju u Ministarstvu spoljnih poslova. Dogovor o formiranju te službe sa Borisom Tadicem napravio je Momir Stojanovic, smenjeni direktor Vojne bezbednosne agencije, inače rođak Dragana Šutanovca i prijatelj Borisa Tadića. Četvrti zaverenik je Mile Zaric, bivši JUL-ovac i prijatelj Mire Marković, inače vlasnik hiperbarične komore u Kliničkom centru na Banjici. Centar za prisluskivanje nalazi se na brodu Mileta Zarica na Dunavu, preko puta Kalemegdana i u Zoološkom vrtu, a pomoćni deo u Centru “Sava”. Opremu za Centar nabavili su preko prijatelja Borisa Tadića, Izraelca Arija, koji je prijatelj i Jovice Stanišića. Ari je, inače, konzul Republike Srpske u Tel Avivu. Ova ekipa postigla je dogovor o razmenjivanju usluga sa Karlom del Ponte. Mile Zarić je putovao u Hag da poseti Jovicu Stanišića i sreo se sa Karlom del Ponte, sa kojom se dogovorio da joj daje informacije o Karadžicu, a zauzvrat da se Karla del Ponte složi o puštanju na slobodu Jovice Stanišića i Franka Simatovića.
Sada, umesto da u istražnim zatvorima i kazneno-popravnim ustanovama okajavaju grehe iz vremena kada su za potrebe crveno-crne koalicije sejali smrt i progonili, nedodirljivi kadrovi Miodraga Bracanovića, Milorada Ulemeka i Radeta Markovića, pod okriljem Radeta Bulatovića, prave reformu kojoj je cilj da se ni slučajno ništa ne promeni. Prvi Bulatovićevi reformatori, Miša Vilotić i Cvijetin Milinković, udarili su na one koji su 2001. godine pokušali da raskrinkaju mašineriju smrti, otkrili kreatore “Ibarske” i “heroje” iz Vukovara i Srebrenice. Tako je u BIA smenjen kompletan tim koji je uhapsio Slobodana Miloševića, isterao Legiju iz službe i zamalo priveo ubice Slavka Ćuruvije. Istoga dana kada je osumnjičeni za ubistvo Slavka Ćuruvije, Ratko Romić, dobio od Kostunicinog pravosuđa nadoknadu od 1.000.000 dinara za “narušavanje ljudskih prava”, u centru BIA Beograd smenjen je nacelnik Odeljenja za unutrašnji ekstremizam i organizovani kriminal Milan Letić, šef tima koji je savesno vodio pomenutu istragu. Istog tog dana, u centru BIA Beograd je sa mesta načelnika Odeljenja smenjen Srđan Stambolić, sinovac pokojnog Ivana, bez valjanog objasnjenja. Ista metla iz centra BIA Beograd isteruje Edu Bukića i Dejana Carevića, koji jsu istraživali nerešena ubistva julovske kamarile i Radeta Markovića.” Bulatovićev naslednik, Saša Vukadinović, ne pokazuje nikakvu nameru da stane na put zločinačkoj kamarili. Da li je to iz neznanja, slučajno ili namerno? Na pitanje novinara lista ‘Kurir’ 08.05.2008. godine, dva meseca pred imenovanje Saše Vukadinovića, “ko je Ranko Tadić, za koga tvrdite da prisluškuje političare po Srbiji?”, Tomislav Nikolić je odgovorio: “Bliski rođak Borisa Tadića, inače šef centra za prisluškivanje političkih suparnika DS i građana Srbije.”
O opštem uticaju Radeta Bulatovića, nakon što je reformisao vojni sistem bezbednosti, svedoči činjenica da je i ministar Joćić imenovao za svog šefa kabineta “Macu” Orašanin, koja je kuma Radeta Bulatovića, a njenog muža, iz penzije, za šefa beogradskog sekretarijata unutrašnjih poslova. Da li je, julovac, Rade Bulatović slučajno, na Odboru za odbranu i bezbednost i u medijima, pričao o privatnim prislušnim centrima, a da li slučajno nije otkrio ni jedan?
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:25 pm

4. Mlađan Dinkić, “njegova stranka G17 plus osvojila je oko 7% glasova, ali Dinkić se pokazao kao izuzetno važan i dobar pregovarač[27]. Svojoj stranci uspeo je da obezbedi četiri ministarstva plus „super ministarstvo“ ekonomije i regionalnog razvoja, u koje spadaju ekonomija, ekonomski odnosi sa inostranstvom, regionalni razvoj, turizam i privatizacija. Dinkić je pred sebe postavio ambiciozne ciljeve. Prvi je smanjenje nezaposlenosti u Srbiji za pola miliona ljudi, a drugi je besplatna podela akcija prema kojoj je planirano da svaki punoletni građanin naše zemlje dobije akcije u vrednosti od oko 1.000 evra. Iako mu prigovaraju da ga prodaja NIS boli jer umanjuje vrednost besplatnih akcija, jedini je koji se javno usprotivio prodaji NIS za mnogo manje novca od prave vrednosti preduzeća. Za slogan svoje stranke da je stručnost važnija od politike tvrdi da se dokazao u praksi: „Pokazalo se da smo mnogo bolji stručnjaci nego klasični političari koji lepo pričaju, a malo rade“. Uprkos verbalnih duela sa članovima vladajuće koalicije, sa većinom odlično sarađuje.”

5. Zoran Drakulić, “predsednik kompanije „Ist point“ odustao je od kupovine Rudarsko-topioničarskog basena „Bor“ jer je procenio da bi kupovina, uz investicije i ulaganje u ekologiju, dostigla skoro milijardu dolara. Drakulić se u regionu učvrstio kao lider u rečnom brodarstvu, najavljujući planove da lidersku poziciju zauzme i u srpskoj pekarskoj industriji, za šta će investirati preko 20 miliona evra u novu fabriku u Beogradu, a širiće i maloprodajnu mrežu. „Ist point“ je vlasnik više mlinova u Srbiji, silosa u rumunskoj Konstanci, a u planu im je kupovina silosa u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji. Drakulić je prodao Zaječarsku fabriku kablova kako bi kupio četiri puta veći „Novkabel“. Istovremeno je vlasnik Valjaonice „Sevojno“. „Ist point“ zapošljava 3.600 radnika u osam zemalja i ima godišnji promet od 550 miliona dolara. „Bogat sam koliko mi treba. Nemam potrebe da imam svoj avion ili jahtu…. A za ono što mene interesuje imam dovoljno para“, izjavio je u Drakulić.”

6. Filip Cepter, “najbogatiji Srbin više je prisutan u inostranstvu nego u zemlji. Prema poslednjoj listi najbogatijih ljudi u jugoistočnoj Evropi koju objavljuje poljski „Vprost“, Cepter je na 23. mestu s bogatstvom koje se procenjuje na 4,4 milijarde dolara. U 2007. kupio je „Centrotekstil“ za 18,9 miliona evra, a za kupovinu 94,5 odsto beogradskog IMT konzorcijum HAŠ-SIP, u kojem udeo ima i Cepter, ponudio je 121,1 milon evra za kapital preduzeća i 10,2 miliona evra za investicije. Cepterova ponuda u nadmetanju za kupovinu Robnih kuća „Beograd“ nije bila dovoljna da bi pobedio, a za još nerealizovanu kupovinu 60,54% vlasništva Fabrike šećera „Zrenjanin“ ponudio je jedan evro. Cepter je ponudu dao preko švajcarske firme „UBA holding“ i spreman je da investira u fabriku 5,7 miliona evra, uz obavezu da ne otpusti nijednog od 230 radnika kao tehnološki višak. Rođen je u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Kada je razgranao poslove u zapadnoj Evropi promenio je ime. Njegova poslovna imperija obuhvata desetine zemalja širom sveta i upošljava 100.000 radnika, uz godišnji obrt od preko milijardu dolara. Živi u Monte Karlu. Nosilac je priznanja „Vitez rada“ za doprinos industriji Italije.”

7. Milan Beko, “često se pominje ali se retko pojavljuje u javnosti, osim na koktelima na kojima se okupljaju najvažniji ljudi iz političkog i privrednog života. Nazivaju ga čovekom iz senke kome su sva vrata otvorena. Bio je u vladi Slobodana Miloševića, ali je za izbore 1993. godine komercijalno radio kampanju DS. Za Beka se tvrdi da se kao vlasnik krije iza nekoliko kompanija, ali zvanično nije vlasnik nijedne. Njegova uloga stručnog konsultanta svodi se na to da kupuje i preprodaje firme u Srbiji. Karijeru je počeo u marketinškoj agenciji „Spektra“, zatim je osnovao firmu „Dibek“ koja je prodavala drvo i farmaceutske proizvode, a najviše uvozila žvake. Rukovodio je prodajom 49% „Telekoma“, pojavio se kao izvršni direktor Investicionog fonda „Salford“ u privatizaciji srpskih mlekara, zatim prilikom preuzimanja aranđelovačkog „Knjaza Miloša“ 2005. godine od strane FPP „Balkan limitida“, u privatizaciji Luke Beograd, pa Robnih kuća „Beograd“, kupovini „Večernjih novosti“ i „C marketa“…”

8. Kameron Manter, “uloga SAD u rešenju statusa Kosova biće presudna, a ambasador SAD u Srbiji, koji je doputovao u Beograd i preuzeo dužnost 15. avgusta 2007. godine, je precizan: „Stanovište Amerike jeste da bi najbolje rešenje koje bi sprečilo nestabilnost regiona i pomoglo mirnom rešavanju statusa Kosova bilo nadgledana nezavisnost južne pokrajine…“. Svestan činjenice da se sa takvim stavom većina ovdašnjih političara i veći deo javnosti ne slažu, ambasador SAD dodaje: „Sadašnja faza otvorila je mnoga pitanja zbog kojih su odnosi naših zemalja malo zategnutiji, ali ćemo i ovaj period prevazići, kao što smo prevazišli i ranije periode. Siguran sam da ćemo i dalje sarađivati“. Kao viši diplomata u Službi spoljnih poslova SAD bio je zamenik šefa misije u ambasadama SAD u Pragu i Varšavi, a dobrovoljno je radio kao prvi vođa Tima za rekonstrukciju u Mosulu u Iraku 2006. Pre toga 10 godina radio je u Vašingtonu kao direktor za centralnu i istočnu Evropu, kao direktor Severnoevropske inicijative i kao šef kabineta u NATO Kancelariji za ratifikaciju proširenja. Ambasador Manter je doktorirao modernu evropsku istoriju na Univerzitetu „Džons Hopkins“, studirao je i na univerzitetima u Frajburgu i Marburgu u Nemačkoj, kao i Univerzitetu „Kornel“ u SAD.”

Američki ambasador Kameron Manter dva puta se u kratkom roku sastao sa članovima Kluba „Privrednik” i poručio im da treba da podrže „proevropsku vladu”, rekao je „Politici” izvor iz ove neformalne organizacije koja okuplja više od četrdeset vlasnika velikih srpskih firmi. Kako navodi naš izvor, prvi sastanak održan je pre vanrednih parlamentarnih izbora u sedištu kluba u Šekspirovoj ulici na Dedinju, a drugi posle izbora u restoranu pored stadiona OFK „Beograd”. Prvom sastanku prisustvovala je većina članova, dok je drugi održan u užem krugu – bili su tu Miroslav Mišković, Danko Đunić, Miodrag Babić, Branislav Grujić i Toplica Spasojević, a američki ambasador im je rekao da se od privredne elite očekuje da ima stav o političkim događajima i da bi njihov stav trebalo da bude u prilog vlade liste Za evropsku Srbiju i SPS-a. Izvor „Politike” tvrdi da Manter nije dobio direktan odgovor, već su mu tajkuni rekli da – iako je neophodno da Srbija ima dobre odnose sa EU – Srbi ne mogu da budu veći Evropljani nego što je Evropa spremna da ih podrži. Evropa nije dovoljno podržala Zorana Đinđića,rekli su oni, kritikujući EU koja je „primila Rumune, a Srbiji nije čak olakšala ni vizni režim”. Članovi kluba su u isto vreme kritikovali ponašanje i Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije u kampanji. DS-u su prigovorili „da hoće privatizaciju bez privatnika”, da „stalno govori o novim radnim mestima, a na mitinge vodi sportiste i estradu”, dok je DSS kritikovan zbog „nepotrebne politizacije kursa prema Evropi”. Manter im je na to rekao da ne sede na dve stolice, već da izaberu na koju će stranu. Američki ambasador ovim sastancima prekinuo je politiku svog prethodnika Majkla Polta, koji je neke od srpskih tajkuna – Miroslava Miškovića, na primer – stavio na „crnu listu”, zabranivši mu izdavanje američke vize zbog sumnje da je umešan u korupciju.Ono što je za poslove najbogatijeg Srbina mnogo opasnije jeste što je stavljanjem na listu nepoželjnih izgubio i priliku da posluje sa velikim američkim kompanijama, koje informacije o poslovnim partnerima u inostranstvu traže i od Stejt departmenta. A tu Mišković, zahvaljujući Poltu, nije baš omiljen. Sadašnji američki ambasador je privukao pažnju svojim izjavama, koje je jedan njegov kolega nazvao „bizarnim”. Reč je o bivšem britanskom diplomatskom predstavniku u Beogradu ser Ajvoru Robertsu koji se začudio što je Manter„obodrio” SPS da uđe u vladu sa Demokratskom strankom. U komentaru za „Independent” Roberts, koji je sada predsednik uglednog Koledža „Triniti” u Oksfordu, navodi da je Srbija duboko podeljena zemlja koja ne zna da li treba da krene dalje ka približavanjuEvropskoj uniji, iponovo zagovarajući podelu Kosova, tvrdi da bez takvog rešenja neće biti stabilnosti na Balkanu. Netrpeljivost koju bivši britanski diplomata pokazuje prema američkom ambasadoru u stvari je netrpeljivost između dve škole diplomatije: tradicionalne u kojoj je ambasador komunicirao gotovo isključivo sa predstavnicima vlasti kod kojih je akreditovan, ne mešajući se mnogo u političke sporove, i nove „intervencionističke” u kojoj diplomata koristeći značaj svoje zemlje pokušava da direktno utiče na politiku manje države. Predstavnike ove druge škole nekadašnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda Dejvid Bajnder nazvao je prokonzulima, po starorimskim predstavnicima u zabitim delovima imperije. Bajnder je tu pre svega mislio na bivšeg američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji je obilato uticao na dešavanja u Srbiji posle 5. oktobra 2000. Inače, Kameron Manter izjavio je u intervjuu „Nedeljnom telegrafu” da nema nikakve kontakte sa premijerom Vojislavom Koštunicom. „On je odlučio, kao i deo njegove vlade, da mi ograniči kontakte. Dakle, to nije moj, već njegov izbor”, rekao je Manter, ušavši u direktan sukob sa premijerom. Potpuno je drugačija bila situacija sa Ajvorom Robertsom dok je bio na čelu britanske misije u Beogradu od 1992. do 1997. On je čak izbegavao preterano druženje sa protivnicima vlasti, a u vreme protesta zbog krađe glasova na izborima 1996, opozicija se žalila na njegovo ponašanje. U jesen te godine on je obišao fabrike „Prva petoletka”, „Magnohrom” i „Trajal”, dok je njegov američki kolega Ričard Majls obišao „Sartid” – „tvrđavu socijalističke privrede”. Ambasadorske posete firmama koje su bile pod kontrolom Slobodana Miloševića i sastanci naslednika tih ambasadora sa privrednicima, i pored razlike u stilu, ne razlikuju se mnogo – interesi trajni.

9. Božidar Đelić, “…vodi poslove evropskih integracija. Pun samopouzdanja i energije, Đelić je parafirao sporazum sa EU i veruje da će ga uskoro i potpisati. Mada je ekonomski ekspert kojem niko ne osporava stručnost, njegovi politički protivnici pokušavaju da dovedu u pitanje Đelićev lični imetak. Bio je direktor najveće evropske banke „Kredi agrikol“ za jugoistočnu Evropu, ministar finansija u vladi Zorana Đinđića i bavio se nezahvalnim poslom sređivanja stanja u finansijama. Stekao je nadimak Boža Derikoža, a prestižni „Forbs“ ga je svrstao među 100 mladih svetskih lidera. Usavršavao se na najboljim svetskim univerzitetima i specijalizovao kao savetnik za oblasti finansijskih institucija i medija. Sa saradnicima je osnovao „Altis grupu“ koja je savetovala najveće firme u Srbiji.”

BOŽIDAR ĐELIĆ je svima koji ga kritikuju odgovorio u listu Evropa“, izrekom “ako si pametan zašto nisu bogat“. Sažetije i istinitije niko nije bolje objasnio suštinu društva u kome živimo i poštenije izrekao vladajuću ideologiju Srbije: bogatstvo je mera svih stvari, i čovek se meri po bogatstvu. Građanima Srbije objasnio je da je njihovo siromaštvo posledica slabe pameti i loših radnih navika. Bogatstvo je dakle vrlina i onaj ko ga ima može za sebe da tvrdi sve najlepše. Ako bi neko osporio neku od vrednosti čeka ga pitanje: koliko ste Vi bogati. Ukoliko je bankovni saldo radoznalca tanak, pitanje ne zaslužuje odgovor. Oni koji nisu bogati ne samo da slabo stoje sa pameću već su i siromašni vrlinama a, iz perspektive Božidara Đelića, verovatno su imućni samo manama. Naše društvo počiva na činjenici da li ste bogati ili niste. Angažovanje koje ne donosi velik novac vredno je prezira ili u boljem slučaju strpljive tolerancije. Božidar Đelić nije postao bogat u inostranstvu. Po njegovoj logici ni on nije bio pametan na Zapadu. Opametio se među nama. Došao nam je u pomoć i obogatio se tek od kada je postao deo vlasti i političkih struktura. Položaji na čelu banaka došli su kao posledica iznenadne pameti i nemaju veze s tim što je prethodno bio ministar finansija i što je u međuvremenu od DS, kojoj je pristupio po atentatu na Đinđića, bio kandidovan za premijera. Niko od velikih eksperata našeg porekla nije na početku svog boravka u Srbiji propustio da nam kaže koliko je novca izgubio bavljenjem Srbijom i svi su ipak ostali među nama. Niko nije propustio da za kratko vreme kupi svoj deo Beograda i niko od njih nije se vratio u bogatstvo i poštovanje, koje su napustili da bi pomogali Srbiji. Bogatstvo nije ni vrlina ni mana, ono je samo činjenica po kojoj se ljudi razlikuju. Ima nešto i u pitanju kako ste postali bogati. Aristotel, Marks, Andrić, Dostojevski, Van Gog, Crnjanski, Kočić, Ćopić, Hegel, Kant, nikoga ne određuju pare već pamet i dostignuće, bar do sada, jer ovo je doba Đelića, a šta je metafizika prema Đeliću, ništa.

10. Patrijarh Pavle, “najcenjeniji je poglavar u pravoslavlju, a uživa poštovanje i Katoličke crkve. Šta o njemu misle drugi poglavari, najbolje je opisao ruski patrijarh Aleksije: „Srbi imaju sveca za patrijarha“. Rođen je 11. septembra 1914. u slavonskom selu Kučanci kao Gojko Stojčević. Patrijarh Pavle našao je svoju meru u postu, molitvi, podvigu, spavanju i u radu. Jedni kažu da se travama sam izlečio od tuberkuloze koju je dobio kada je skočio u nabujalu Drinu da spase svog đaka, a drugi da se molio. U ranom detinjstvu ostao je bez roditelja i sa bratom rastao uz tetku i babu. U školi je imao dvojku iz veronauke, a danas ga smatraju za jednog od najboljih poznavaoca tipika. „Kada bih bio i poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina“, „Budimo ljudi“, „Da Bog pomogne i nama i neprijateljima našim“, misli su koje patrijarh često izgovara. Od 13. novembra je na lečenju u VMA i redovno se pričešćuje.”

11. Vojin Lazarević, “jedan od ključnih ljudi u energetskom lobiju u Srbiji, posle iskustva sa trgovinom strujom, kao suvlasnik firme EFT, preko svoje trgovinske kuće „Rudnap“ vratio se u ovaj posao. Najznačajnije aranžmane iz ove oblasti ima u zemljama u okruženju, a u Srbiji razvija poslove koje pokrivaju firma „Minel kotlogradnja“ i pet brodogradilišta, čiji je vlasnik ili zakupac. Prošle godine „Rudnap“ je postao strateški partner grčke kompanije „Lamda“ koja je kupila „Beko“ a koja planira da investira 150 miliona evra u izgradnju stambenog kompleksa. Često su ga prozivali da je zbog veza sa pojedinim političarima. Ne odgovara na optužbe i retko se pojavljuje u javnosti.”

12. Miodrag Kostić, “u okviru svoje kompanije „MK grupa“, drži najveće šećerane, u kojima je manjinski vlasnik od kako se udružio s nemačkim gigantom „Nordcuker“. Kostić je postao i ozbiljan međunarodni investitor jer je „MK grupa“ krenula sa razvojem agrobiznisa u Ukrajini. Njegova kompanija planira da u narednom periodu u agrobiznis u Srbiji uvede najnovije sisteme razvoja, i da će u fokusu njenog rada biće trgovina i poljoprivreda. Kostić poseduje još nekoliko preduzeća i vlasnik je hiljada hektara oranica u Vojvodini. Nedavno je postao i jedan od tri vlasnika preduzeća „Beogradelektro“ koje poseduje tri veoma vredna poslovna objekta, a promet firme je oko 20 miliona evra.”

13. Predrag Ranković Peconi, “vlasnik preduzeća „Invej“, izbegava pojavljivanje u javnosti, po istom principu ponaša se i u biznisu. Njegovog imena, zvanično, nema ni iza jedne privatizacije preduzeća u Srbiji, mada se zna da je u tome aktivan i uspešan. U poslednjih nekoliko godina kupio je brojna preduzeća i uspeo da ih podigne na noge, pa sva posluju sa velikim uspehom. Vrednost njegovih kupovina tokom prošle godine – „Medela“, „Srbolek“, hoteli „Kasina“ i „Park“, restorani „London“, „Zlatni bokal“ i „Kafe teatar“, procenjuje se na 75 miliona evra. Počeo je sa proizvodnjom cigareta, ali se ubrzo proširio na agrarni sektor. Kupio je „Rubin“, „Vital“, „Ratar“, „Sunce“, zatim „Albus“, fabriku šporeta „Milan Blagojević“…”

14. Vuk Hamović, “kao i većina modernih biznismena, ne pojavljuje se često u javnosti. Njegova kompanija danas raspolaže sa više energije od mnogih elektroprivreda u regionu, a pokriva značajan deo uvoza električne energije u Grčku, Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Sloveniju. U Hrvatskoj i Mađarskoj se takođe smatra vodećim trgovcem, a na austrijskoj berzi energije je među tri vodeće firme po obimu transakcija. Privatnim poslom bavi se od 1989, do kada je bio direktor „Energodate“, ćerke firme Energoprojekta, a od 1992. živi i radi u Londonu.”

15. Nenad Popović, “predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije i predsednik međunarodne grupacije ABS holding, koja u svojim fabrikama u Rusiji i Srbiji zapošljava oko 5.000 radnika i posluje na tri najveća svetska tržišta – u Rusiji, SAD i Kini. Godišnji promet ABS holdinga iznosi preko 450 miliona dolara. Tokom privatizacije u Srbiji kupio je pet preduzeća iz „Minel holding“. Zalaže se za prodaju NIS-a ruskom „Gaspromu“, obrazlažući da je to neuporedivo bolje od prodaje „nekom trgovcu nafte“, navodeći da bi izgradnja gasovoda „Južni potok“ Srbiji godišnje donosila oko 200 miliona dolara.”

16. Stajn Erik Velan, “generalni direktor „Telenora“ u Beogradu izabran je za predsednika Saveta stranih investitora u Srbiji. Norveška telekomunikaciona kompanija je za „Mobi 63“ pobedila na tenderu sa cenom od 1,513 milijardi evra. „Telenor“ je jedan od vodećih svetskih mobilnih operatera, sa više od 133 miliona pretplatnika širom sveta, uključujući i više od 2,8 miliona korisnika u Srbiji. Velan je saopštio da su ukupna ulaganja te kompanije u Srbiji 2007. dostigla skoro šest milijardi dinara.”

17. Toplica Spasojević, “predsednik Fudbalskog kluba Crvena zvezda i predsednik ITM grupe čija se poslovna imperija proteže na relaciji London-Beč-Moskva. U Srbiju je prošle godine investirao oko 15 miliona evra i osnovao dva fonda. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i bio proglašen za poslovnog čoveka 2006. Još 1989. bio je proglašen menadžerom godine u korporaciji „Soni“, a osam godina kasnije ITM je postao najbolji distributer kompanije „Najki“.”

18. Miodrag Babić, “predsednik koncerna „Hemofarma“ iz Vršca, za koji je nemačka kompanija „Štada“ u avgustu 2006. godine isplatila 480,4 miliona evra, što je najvrednija kupovina u istoriji nemačke kompanije stare 111 godina. Babić kaže da je „Hemofarm“ u protekloj godini ispunio sve ciljeve i ambiciozne planove, te da je vršačko preduzeće preuzelo vodeću stratešku odgovornost za nabavku i proizvodnju za celu grupu „Štada“.„Hemofarm“ planira preuzimanje proizvodnje 20 proizvoda „Štade“ koji se plasiraju u zapadnu Evropu.”

19. Slobodan Vučićević, “predsednik „Droga Kolinska“, kompanije nastale spajanjem „Droge“ i „Kolinske“, dve najveće prehrambene industrije u Sloveniji, u kojoj u i dve srpske firme „Grand kafa“ i „Soko Štark“. Predsednik je Srpske asocijacije menadžera. Na Srebrnom jezeru, u saradnji sa lokalnom opštinom, kupio je 350 hektara zemljišta. „Želim da napravim turistički brend, da izgradim hotele, golf i teniske terene“, kaže.”

Kako je preduzeće “Grand kafa” preuzelo akcionarsko društvo “Soko Štark” jedan je od modela nezakonitih postupaka u privatizaciji. Na osnovu tužbe kod Trgovinskog suda i nalaza sudskog veštaka koji je potvrdio osnovanost tužbe nije bilo uslova za odobrenje javne ponude preduzeća “Soko Štark”. To se ipak desilo u nezakonito sprovedenom postupku 2005. godine. Možda bi ova tajkunska operacija prošla nezapaženo da u njoj nisu učestvovale poznate ličnosti, odgovorne pred zakonima ove zemlje za ono što čine. Preuzimanje “Soko Štarka” od “Grand kafe” desilo se uz odobrenje vladinih službenika, pre svega Komisije za hartije od vrednosti i Milka Štimca, onog istog iz skandala sa prodajom “Knjaza Miloša”. Sve se dešavalo uz blagoslov Vide Uzelac iz Centralnog registra Komisije za hartije od vrednosti. Rešenjem iz juna 2005. godine ova komisija odobrila je “Grand kafi” preuzimanje akcija “Soko Štarka”, mada nije bilo uslova za to jer je u toku bila parnica po tužbi 155 akcionara za deonice koje su otplatili od ličnih dohodaka 1990. godine. Tužioci -akcionari polagali su pravo na 22,8% ukupnog kapitala preduzeća, što znači i na teret paketa akcija od 40% koji je bio u posedu države. Akcionari su tražili namirenje svojih potraživanja delom od 60% i delom na teret državnog paketa akcija od 40%. Komisija za hartije od vrednosti i Ministarstvo za privredu odbili su to. Mada nije bilo moguće zakonito raspolagati ovim kapitalom pre okončanja sudskog postupka, Vladini organi stali su na stranu vlasnika “Grand kafe”. U ovom slučaju nije bilo potrebnih deponovanih sredstava ni bankarske garancije onoga ko je preuzimao “Soko Štark”, pa je akt Komisije za hartije od vrednosti bio zloupotreba službenog položaja, pre svega Milka Štimca, predsednika komisije, i sekretara Olivere Savović, a onda i članova komisije. Ovo je trebalo da povuče krivičnu odgovornost, ali nije… Iz “Soko Štarka” je izneto 12 miliona evra kapitala. Preduzeće je u vreme preuzimanja imalo osnovni kapital od dve milijarde i dvesta miliona dinara, a knjigovodstvena akcija vredela je 701 dinar. Za pola godine, novi vlasnik srezao je ovaj kapital na 856 miliona dinara, a vrednost akcije pala je na 261 dinar. Ostao je i nepokriven gubitak od milijardu i dvesta miliona dinara. Od kojih je para kupila akcije “Soko Štarka”? Na završnom računu iz 2005. “Grand kafa” nije imala nijednog dinara. Ova firma osnovana je 2004. godine i nije imala promena na računu kao da nije poslovala. Kako je slovenačka firma “Droga Kolinska” postala vlasnik većinskog kapitala “Soko Štarka”? Kapital vlasnika “Grand kafe” uložen je u “Droga-Kolinska”, ali većinski vlasnik “Droge Kolinska” je investicioni fond “Istra-Benz”. “Soko Štark” je mogao biti otuđen po zakonu ove zemlje samo na Berzi ili putem Ponude za preuzimanje. Ovo drugo urađeno je mimo zakona. Desilo se to da su srpski državni instrumenti radili za potrebe vlasnika “Grand kafe” Slobodana Vučićevića, a on je podveo “Soko Štark” slovenačkom kapitalu uveren da je važan faktor u integracijama regionalne privrede. Vučićević je samo najamni radnik mnogo jačeg “konzorcijuma”.

20. Željko Mitrović, “vlasnik najveće televizijske korporacije u regionu koja obuhvata „Pink“, „Pink Montenegro“ i „Pink BiH“. Prošle godine lansirao je paket od 11 satelitskih kanala čiji su programi veoma gledani u Sloveniji, Makedoniji, Bugarskoj, u našoj dijaspori u Evropi, SAD, Australiji i Kanadi. Mitrović je pokrenuo sopstvenu produkciju, vlasnik je izdavačke kuće „Siti rekords“, fabrike za štampanje CD i DVD izdanja, avio-kompaniju „Er Pink“, velikog filmskog studija PFI u Šimanovcima i fabrike žvaka „Strong“.”

21. Volfgang Išinger, “predstavnik EU u posredničkoj trojci Kontakt grupe koja je sačinila izveštaj o pregovorima o Kosovu za generalnog sekretara UN. Trenutno je ambasador Nemačke u Londonu, 1995. godine je učestvovao u pregovorima u Dejtonu kojima je okončan rat u Bosni. Od 2001. do 2006. bio je nemački ambasador u Vašingtonu. U vreme sukoba na Kosovu 1999. godine Išinger je bio državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova. Krajem 2000. je izjavio da je „za sada status Kosova dovoljno regulisan Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN i da nema povoda da se tu nešto menja“.”

22. Rade Bulatović[28], prvi strani državljanin “direktor srpske službe bezbednosti (Bezbednosno-informativne agencije) je prošle godine na pitanje kolika je njegova plata odgovorio, kao što je odgovarao i skupštinskom Odboru za odbranu i bezbednost – to je državna tajna. Na položaju direktora BIA ostao je i nakon parlamentarnih izbora, mada su analitičari tvrdili da to neće biti moguće, jer je višestruko kompromitovan. Često se pominje po aferam…, a optužuju ga da je 2005. godine naredio da BIA prisluškuje poslanike Skupštine Srbije.”

General, MILAN ZARIĆ prisustvovao je, kao pomoćnik ministra odbrane SRJ, 50.-oj Generalnoj skupštini Atlantskog pakta u Rimu, 2. decembra 2000, u okviru pristupanja Partnerstvu za mir.
Optužnica Haškog tribunala protiv Miroslava Deronjića, u tački 2-3 (za ubistvo) navodi:
“33. 9 maja 1992, Miroslav Deronjić, u kapacitetu predsednika Kriznog štaba Opštine Bratunac izdao je naređenje za napad i spaljivanje Glogova… Tokom napada… pripadnici Teritorijalne odbrane Bratunca, uključujući… Milana Zarića…, učestvovali su u napadu na Glogovo.”
Nedeljnik Vreme objavio je krajem 2003. godine da su u toku pripreme za slanje srpskih snaga, veličine bataljona (250 ljudi) u Avganistan, gde bi trebalo da budu angažovani u vojnim operacijama protiv Al Kaide i Talibana pod komandom američke armije i da je to bila ponuda predsednika vlade Srbije Zorana Živkovića tokom posete Vašingtonu. Tada se Savezno ministarstvo odbrane oglasilo da pitanje komande nije rešeno i da je “general Milan Zarić, načelnik ABHO, osoba koja će razgovarati sa Amerikancima”.
Početkom 2005. godine, bivši šef Biroa Vlade Srbije za komunikacije Vladimir Popović optužio je Vojsku da je čuvala Mladića, navodeći da je šef bezbednosti Gardijske brigade na Topčideru, potpukovnik Branislav Puhač, član Drinske grupe VRS, lični telohranitelj Mladića poslednjih desetak godina. Napravio je grešku u prezimenu i sledeći dan ispostavilo se da se radi o Puhalu, ali su čelnici Vojske negirali njegovo postojanje. Pošto je objavljeno da je na suđenju za atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića vojnik po ugovoru Siniša Glišić svedočio da je 12. marta bio u kasarni “Topčider” kada ga je pozvao kapetan Branislav Puhalo da ga odveze u Takovsku ulicu, Ministarstvo odbrane je navelo da B92 nije razumeo i da Puhalo postoji, ali da Ministratsvo ne zna gde on radi. U saopštenju se navodi da Puhalo nikada nije radio u Gardijskoj brigadi i u Vojnoj službi bezbednosti. I doskora komandant Gardijske brigade Radomir Ćosić izjavio je da zna za Puhala, ali da ga nije viđao u Topčideru. Međutim, delovi 46. logističke brigade, u kojoj Puhalo radi, nalaze se i u kasarni u “Točideru”. Ta jedinica zadužena je za snabdevanje i obezbeđenje Ministarstva odbrane i Generalštaba.
Akcija skrivanja Mladića od Haškog tribunala počinje u junu 2002. U optužnici podignutoj sredinom 2006 kao organizatora se navodi njegov rođak, penzionisani pukovnik Vojske Republike Srpske Jovo Đogo, nekadašnji šef Biroa Vojske RS u Beogradu. Đogo je Mladića dovezao do kasarne Gardijske brigade u Beogradu, iz jedne kasarne u Kraljevu.
Potom Mladić biva smešten u stanu optuženog Ratka Vučetića u Ulici Peđe Milosavljevića 24, na Bežanijskoj kosi. Na toj adresi je Mladić bio mesec dana. Istraga je utvrdila da se do oktobra 2002. haški optuženik krio u iznajmljenom stanu kod Tržnog centra Piramida na Novom Beogradu. Stanarinu i sve račune plaćao je vojni pilot u penziji Stanko Ristić. Mladić je odande prebačen na drugu lokaciju u Novom Beogradu, u Treći bulevar, a odatle u Crnotravsku, kod porodice Vasković. Optuženi Ljiljana i njena deca su rođaci Jove Đoga. Mladić se ponovo prebacuje na Novi Beograd, u stan sina optuženog Marka Lugonje, a zatim u Jurija Gagarina 134. Poslednji dan 2005. Ratko Mladić je proveo u Ulici Jurija Gagarina 118 na Novom Beogradu. Tada se Mladiću gubi trag. Drugo opštinsko javno tužilaštvo tvrdi da je taj stan preko oglasa iznajmio optuženi bivši major vojne službe bezbednosti Stanko Ristić.
Penzionisani pukovnik VSCG, Jovo Đogo, nakon pet meseci u CZ pod sumnjom da je Mladićev jatak, u intervjuu, 28. jun 2006, otkrio je šta je, po njemu, pozadina slučaja:
“Prava je istina da su slučaj “Mladićevi jataci”, isključivo s ciljem očuvanja svojih pozicija, osmislili i montirali lično Vojislav Koštunica, Rade Bulatović i Dragan Jočić, uz pomoć dva najveća špijuna iz Republike Srpske, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Darka Matijaševića i direktora policije Dragomira Andana. Čitav “slučaj” proglasili su “državnom tajnom” da bi prikrili svoju ulogu i učešće u “slučaju general Mladić”… Ključna ličnost u vezi sa statusom i zaštitom generala Mladića od oktobra 2000. do početka 2005. godine bio je Vojislav Koštunica. Čitav taj period on to nije radio iz ubeđenja i patriotskih razloga, već isključivo iz ličnih interesa. Dok je na čelu Vlade bio Zoran Đinđić, Koštunica, kao predsednik SRJ i glavnokomandujući u Vojsci, lično je odobravao zaštitu i pomoć generalu Mladiću, a potajno, preko svojih ljudi, vršio je pritisak na Vladu da ona “mora ispuniti svoje obaveze prema Hagu”. Cilj je bio prinuditi Đinđića da krene u hapšenje generala Mladića, da dođe do sukoba i krvoprolića, čime bi ga dalje kompromitovao, a i rešio problem za koji je on bio ubeđen da se “jednom mora rešiti”. Istovremeno je kod neobaveštenih ljudi o sebi pravio lažnu sliku kao o patrioti, a od svega toga on i njegova partija imali su i neposrednu materijalnu korist, jer su pod vidom “pomoći onom čoveku” od dobrostojećih pojedinaca i preduzeća, gde su bili njihovi ljudi, uzimali nemala finansijska sredstva za svoje potrebe. Radi istine treba reći da Zoran Đinđić nikada ozbiljno nije o tome razmišljao, što mogu da posvedoče najveći funkcioneri iz Republike Srpske, s kojima je tada kontaktirao i kojima je otvoreno govorio da “kad je u pitanju general Mladić, treba naći način da se to nikada ne desi”. Takođe, preko svojih najbližih saradnika nudio je rešenje kako da se to realizuje. Oni su živi i mogu da to posvedoče.”
Šta se promenilo kad je Koštunica došao za premijera?
“Pravilnije bi bilo reći – kad su ga postavili. On ponovo polazi od stava da se to pre ili kasnije mora završiti, samo je stvar procene kad mu je to najisplativije. Drugi problem je bio kako obezbediti uslove da on lično i njegova partija ostanu čisti, da formalno, u javnosti, prikriju svoju stvarnu ulogu. Prvo pitanje je rešeno polovinom 2005. odlukom da je to najbolje završiti do kraja te godine, jer “do izbora ima još dve godine”, dovoljno vremena da se to zaboravi i medijski opravda, a poeni koji bi se tom prilikom uknjižili, kao što su približavanje evroatlantskim integracijama, bili bi dovoljni da se javnosti zamažu oči. Drugi problem rešen je na način na koji se u realizaciju zadatka uvlači Vojska, koja bi kao formalno nestranačka institucija bila izvršilac tog prljavog posla.
Zato je na čelo Ministarstva odbrane doveden Zoran Stanković, koji se posle njegovog iznenadnog penzionisanja osetio lično uvređenim i koji je već i samoinicijativno ponudio svoju “dobru uslugu” Karli del Ponte i nekim zapadnim ambasadorima. Sve se poklopilo i realizacija je mogla da počne.”
Imate li dokaze za optužbe na Koštuničin račun?
“Postoje svi materijalni dokazi i njih ću izneti na suđenju, pod uslovom da bude javno. U suprotnom, ni ja ni moja odbrana nećemo pristati na bilo kakvo suđenje… Evo, nedavno je i u Savetu bezbednosti UN rečeno da su dobili dokumentaciju od zvaničnih organa iz Srbije iz koje je vidljivo da je general Mladić zvanično penzionisan u maju 2002. godine. Istina je da je general Mladić bio aktivni general-pukovnik VJ do marta 2002. godine, kad je u dogovoru Vojislava Koštunice i tadašnjeg rukovodstva RS rešen način njegovog penzionisanja i njegov dalji status. Utvrđeno je, o čemu je uredno obavešten Hag, da je general Mladić i posle toga nastavio da koristi vojne objekte i usluge VJ.”
Pukovnik Đogo postavio je nekoliko indikativnih pitanja za srpskog premijera Koštunicu:
“Ko je mogao da odobri i naredi da general Mladić koristi vojne objekte? Da li ja ili ova deca koju su pohapsili kao taoce? Da li su to bile naše privatne kasarne i da li smo mi bili nadređeni silnim generalima? Ko je, kada i pod kojim uslovima zamolio generala Mladića da napusti vojne objekte i promeni lokaciju? Ko mu je obezbedio uslove i sredstva za promenu lokacije? To su pitanja na koja mora odgovoriti Vojislav Koštunica. Da li je tačno da se sve do 2005. godine Zoran Stanković, sada jedan od glavnih progonitelja, viđao s generalom Mladićem, dok dok je od toga imao neposrednu korist?”
21. septembra 2006. na Aerodromu Nikola Tesla sprečen je beg Marka Lugonje. Penzionisani oficir Vojske RS je u poslednjem trenutku izvučen iz aviona na liniji za Moskvu. On je bio jedan od najbližih Mladićevih saradnika, kome je trebalo da počne suđenje za pomaganje. Lugonji se stavlja na teret da ga je skrivao u svom stanu.
- 2006. general Milan Zarić je zamenik načelnika Generalštaba, Zdravka Ponoša, koga je lično Boris Tadić progurao na to mesto
- 10 maja 2007. general Milan Zarić učestvovao je na Savetu Evro-Atlantskog Partnerstva u štabu NATO, u svojstvu Stalnog vojnog predstavnika Srbije
- 2008. godine Stalna misija Republike Srbije pri OEBS i drugim međunarodnim organizacijama u Beču:
Šef Misije Miroslava Beham, ambasador
Zamenik šefa Misije Zdravko Tuvić, ministar savetnik
Vojni savetnik Milan Zarić, general
Savetnik Miodrag Pančeski
Prvi sekretar Marija Trifunović-Ljubojević
Treći sekretar Marina Milanović-Ilić
Menadžer kancelarije Branislav Zdravković
11.02.2009. general pukovnik Milan Zarić je direktor Instituta za strateška istraživanja Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane Srbije.

23. Ričard Vič, “od 6. novembra 2007. godine generalni direktor „US stil Srbija“ iz Smedereva, najvećeg izvoznika srpske privrede koji je prošle godine izvezao čelik u vrednosti od 664,6 miliona evra u 80 zemalja sveta. Vič ističe da je namera ovog giganta, koji poseduje i pogone u Šapcu i Kučevu, da stvori uslove kako bi tokom 2008. godine proizveo 2 miliona tona čelika. Od 2003. do 2007, „US stil Srbija“ je investirala preko 200 miliona dolara u pogone…”

24. Danko Đunić, “na godišnjoj skupštini srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, čije je sedište u po tajnovitosti već čuvenoj vili u Šekspirovoj ulici na Dedinju, Danko Đunić je ponovo izabran za predsednika kluba privredne elite ove zemlje. Đunić je nekadašnji potpredsednik Savezne vlade, prvi čovek „Dilojta“ za Srbiju i region, suvlasnik TV „Avala“ i „Eki investmentsa“.”

25. Tomislav Nikolić, “najozbiljniji protivkandidat[29] Borisu Tadiću za predsednika Srbije. Nikolićevu kampanju radi američka firma „Kvin Gilespi & asosijets“, koja u Vašingtonu važi za jednu od najmoćnijih. Oni su savetovali Nikoliću da bude mekši i…Nikolić je oko SRS uspeo da okupi više simpatizera nego Vojislav Šešelj.”

26. Radovan Jelašić, “stabilan dinar, rast deviznih rezervi i prevremena otplata duga Međunarodnom monetarnom fondu u martu 2007. godine, najznačajniji su rezultati koje je Narodna banka Srbije, kojom rukovodi guverner Radovan Jelašić, zabeležila prethodne godine. „NBS će biti spremna da prema potrebi dodatno pooštri mere koje bi bile u funkcije sprečavanja rasta inflacije…“, kaže Jelašić. Rođen je u selu Baja u Mađarskoj, Ekonomski fakultet završio je u Beogradu. Bio je najmlađi guverner Narodne banke Jugoslavije.”

27. Peter Matić, “vlasnik kompanije MPC koja zapošljava oko 1.200 ljudi, bogataš je čija fotografija nije objavljena ni u jednom mediju. Procene upućenih kažu da spada među pet najbogatijih ljudi u Srbiji. Vlasnik bivše zgrade CK na Ušću zida šoping mol od 131.000 kvadrata u Beogradu. U njegovom posedu su „Imo centri“, zgrada BIGZ-a, robne kuće „Planet“ u Beogradu i „Niš“, poslovna zgrada u Novom Beogradu…”

U knjizi rođenih upisan kao PETER MATIĆ, vlasnik i predsednik “MPC holdinga”, jedan je od desetak najbogatijih biznismena u Srbiji. Za razliku od svojih kolega, Matić nikada nije dao intervju, niti je njegova fotografija ikad objavljena. Navija za Crvenu zvezdu, ali je dobar prijatelj s generalnim sekretarom Partizana Žarkom Zečevićem. Zaradio je ogromne pare na švercu cigareta, i on to ne krije, a cigarete i viski su i danas u asortimanu njegovih proizvoda. Rođen je u Mariboru septembra 1966. godine. Majka i otac su mu stomatolozi. Iz mladalačkog perioda upamćen je kao najbrži vozač motora od Šibenika do Benkovca. Naime, Matić je vrlo kratko živeo u Sloveniji. Roditelji su se preselili u Benkovac, gde i on ostaje sve do pred sam rat. Svoju privatnu firmu MPC osnovao je 1989. godine u Hrvatskoj, ali ju je dve godine kasnije preregistrovao i u Beogradu. Matić je prvi veliki biznis napravio kad je pokrenuo lanac maloprodaje sa Italijom.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:27 pm

Družini srpskih biznismena, koji su tokom tranzicije pokupovali veći deo srpske privrede, pridružio se do marta 2007. godine i Petar Matić, koji je za 330 miliona kupio BIGZ. Kao vlasnik kompanije MPC Matić se svrstava među 10 najbogatijih ljudi Srbije. Zakupom tri hektara zemljišta na beogradskoj Autokomandi, Petar Matić, vlasnik MPC holdinga, osujetio je plan najbogatijeg čoveka u Srbiji Miroslava Miškovića da na tom mestu, između niškog autoputa i Bulevara oslobođenja, izgradi trgovinski centar sa dve poslovne palate. Miškovićeva “Delta” će morati da se zadovolji samo šoping molom, koji će graditi na svom delu. Petar Matić kupio je sarajevski hotel „Holidej in“ („Holiday Inn“) od austrijske kompanije koja je taj hotel privatizovala 2003. Matić je jedan od deset najbogatijih srpskih biznismena koji nikada nije dao intervju, niti je fotografisan.
Ko je, pre nekoliko godina kupio zgradu CK SKJ, na novom Beogradu. Ovo zdanje izgrađeno iz sredstava članarine koju su plaćali članovi SKJ, posle održanog 14. kongresa obnove, po svim pravnim normama treba da je u posedu Saveza komunista Jugoslavije. Međutim, članovi ove organizacije, prvo su brutalno izbačeni od strane JUL-a, a potom, pre nekoliko godina, objavljeno je da je kupac zgrade MK Komerc iz Novog Sada. Pitanje vlasništva nad ovom zgradom i dalje je pred odgovarajućim sudom u Srbiji, ali pošto se stalno odlaže donošenje presude, ova politička organizacija se obratila i Evropskom sudu u Strazburu. Karakteristično za ovu, i mnoge druge transakcije, gde je u dosta slučajeva društvena imovina prodavana za veoma male iznose je, da se često ne zna ko je stvarno kupac, ko stoji iza firmi sa kojekakvih ostrva. Tek će se izgleda saznavati i da iza onih koji se pojavljuju kao kupci, stoji neko drugi. U svemu tome bitno je da se društvena imovina i dalje prodaje za male iznose kršenjem Ustava, jer su u istom svi oblici svojine ravnopravni. Umesto toga, društvena svojina je degradirana, te unapred proglašena za neprofitabilnu i kao takvu počeli su je “arčiti” i prodavati… Da li su to možda seljaci, posednici manjih imanja – do 10 hektara zemlje? Da li će, zbog “uspešnosti” budućih veleposednika, navedeni zemljoradnici, ponovo postati bezemljaši, pa kao takvi, sa komadom hleba u torbici, na rad kod novih zemljoposednika?

Konzorcijum koji čine MPC kompa-nija, Internešnel trejding partners iz Londona, MK Komerc iz Novog Sada i Union intertrejd LTD sa Devičanskih Ostrva dobio je pravo da za 300 miliona dinara otkupi u bomba-rdovanju oštećenu zgradu Poslovnog centra “Ušće” i tu izgradi biznis kompleks. Matićeva firma je počela sa izgradnjom šoping centra od 120.000 kvadrata uz zgradu CK. Taj centar će biti duplo veći od Miškovićevog i najveći na Balkanu. Građen je po uzoru na američke centre, čak su ga Amerikanci dizajnirali. Centar će koštati 120 miliona evra, a biće izgrađen uz pomoć “sindiciranog kredita”, jedinstvenog kredita kojeg daje više banaka, uz podršku jednog od stubova finansijskog kraha svetske privrede, „Meril Linč“. Prvi je prodavao italijanske cipele u Benkovcu, Zadru i Šibeniku, a kasnije je snabdevao čitavu Dalmaciju. Matić u Beograd dolazi pred početak rata, 1991. godine. Dobro upućeni tvrde – sa legitimacijom tajne policije! U vreme sankcija najunosniji biznis bio je sa naftom, cigaretama i stranim pićima. Petar Matić otvara četiri fri-šopa. O tome ko je tada mogao da se bavi ovim poslom, govori i podatak da je jedan od vlasnika ovih prodavnica na graničnim prelazima bio i Marko Milošević, sin predsednika. A jedna od prvih prodavnica koju je otvorio nalazila se u blizini američke ambasade.
Matić je bio blizak i sa srpskim premijerom Mirkom Marjanovićem, a firmu “Progres” još čuvaju ljudi iz Matićevog obezbeđenja. Promenu vlasti 2000. godine Matić je dočekao spremno, i uz pomoć Zorana Janjuševića nesmetano nastavio svoj posao. Kupuje fabriku čarapa “Partizanka” i tu gradi apartmane. Na Novom Beogradu, u ulici Dušana Vukasovića, gradi novi tržni centar. U Knez Mihajlovoj kupuje “Elektrotehnu” i pretvara je u robnu kuću “Planet”. Za 2.600 kvadrata platio je 4,5 miliona evra. Stručnjaci, tvrde da bi najniža realna cena bila između 15 i 20 miliona evra. Ali, “privatizacija” je izvedena uz podršku vlasti. Sa Miodragom Kostićem, Matić kupuje zgradu bivšeg Centralnog komiteta, i prodaje Slovencima, a potom kupuje celu zgradu. Na Novom Beogradu, Matić je izgradio nov, supermoderan poslovni objekt. Jedna od investicija je servis “Sitroen” servisa, u koji je, sa Milijom Babovićem, uložio 4 miliona evra.

Poslovnu karijeru Petra Matića pre osam godina nakratko je prekinuo 41 dan u pritvoru, od 28. aprila 1998. godine. U obrazloženju rešenja o hapšenju piše da postoji osnovana sumnja da je utajio porez u visini od tri miliona dinara.

28. Aleksandar Vlahović, “poslanik Demokratske stranke, suvlasnik „Eki investments“. Bio je ministar za privredu i privatizaciju u vladi Zorana Đinđića, a pre toga partner u „Dilojt i Tuš“. Član je Udruženja američkih procenitelja, Međunarodnog udruženja računovođa, UO „Erste banke“, Saveza ekonomista Srbije, Beogradske privredne komore i predsednik SD „Crvena zvezda“.”

29. Radomir Živanić, “vlasnik „Verano motorsa“, kupac Robnih kuća „Beograd“, za koju je platio 360 miliona evra. Ovaj beogradski biznismen, poznat pod nadimkom Baja Plavi, pobedio je u nadmetanju Miroslava Miškovića, Filipa Ceptera, Petera Matića, Miodraga Kostića… Iza njegove kupovine stoji grčki investicioni fond „Marfin“.”

30. Stanko Subotić Cane, “nalazi se na 96. mestu najbogatijih ljudi jugoistočne Evrope. Od kada je za njim 15. juna raspisana Interpolova poternica, nalazi se van Srbije. Osumnjičen je da je vođa jedne od organizovanih grupa koje su se devedesetih bavile međunarodnim švercom cigareta.”

31. Dragan Jočić[30], “ministar unutrašnjih poslova Srbije u kabinetu Vojislava Koštunice. I dalje ne želi da kaže o čemu su on i Rade Bulatović razgovarali s Miloradom Lukovićem Legijom u noći
njegove predaje, i zašto nije poštovana zakonska procedura.”

Tabloid 135, 23.08.2007.
“Dragan Jočić rođen je u Beogradu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu. Posle diplomiranja privatno se bavio pravom. Trenutno je potpredsednik Demokratske stranke Srbije, čiji je član od osnivanja. Bio je poslanik u Skupštini Srbije i odbornik Skupštine grada Beograda. Kada je postavljen na mesto ministra unutrašnjih poslova, nekoliko medija objavilo je da je 1981. godine bio umešan u pljačku kioska i zbog toga osuđen na uslovnu kaznu od šest meseci zatvora. U ovu kaznu uračunata je i osuda zbog krivičnog dela učestvovanja u tuči, kada je sa svojom bandom uleteo na privatnu žurku i tom prilikom jedan mladić izgubio oko. Potvrdio je pisanje tih medija pravdajući se mladošću. Zbog njegovog drugog mandata Srbija je bila pola godine bila bez vlade i na ivici otvorene diktature, vladavinom uredbama.
Bio je pripravnik u advokatskoj kancelariji Vladana Batića, koji se trudio da od njega napravi advokata i čoveka. Jočić mu je grubo okrenuo leđa. Kada je Vladan Batić privođen u prostorije UBPOK i zadržan pod optužbom da je, navodno, zloupotrebio službeni položaj, iste večeri oglasio se ministar Jočić, i na vanrednoj konferenciji za štampu saopštio da je policija otkrila Batićeve zloupotrebe, i da nastavlja intenzivnu istragu. Već sutradan istražni sudija, na predlog javnog tužioca, oslobodio je Batića odgovornosti.
Potpredsednik DSS, narodni poslanik u tri mandata, i predsednik Odbora za bezbednost, sve je to Jočić bio, samo nije velika politička zvezda. Bio je potpredsednik Skupštine Beograda u vreme Radmile Hrustanović. Ona se žalila kako tog čoveka ne viđa i ne zna kako izgleda, a konačno, kad ga je zapamtila, zakazivala je bezuspešne sastanke s njim. I ona je, kao i Vladan Batić, spremna da se zakune kako Jočić ispija oštra pića u kafanama u radno vreme ali i posle njega.
Kad su ga mediji prozvali zbog obijanja trafika, prekorio je javnost: “Kako možete da me pitate za trafiku a Hilandar gori?”. Tako tragikomično započeće svoj prvi mandat.
U prvih pola godine na mestu ministra unutrašnjih poslova smenio je 18 načelnika sekretarijata i 15 načelnika uprava policije. Očito, bez jake podrške u “tvrdim strujama”, poslužio se angažovanjem svojih drugara iz mladosti, zapošljavajući ih u policiji uprkos kriminalnim dosijeima. Ivana Živkova je najpre zaposlio u Upravi za obezbeđenje a potom u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici. Živkov je registrovan kao prodavac oružja. Bio je u Jočićevoj grupi na Zvezdari.
Izazvao je pometnju u redovima policije, kada je na mesto smenjenog haškog optuženika Sretena Lukića postavio potpukovnika Miroslava Miloševića. Ispostavilo se da je većina rukovodilaca koje je ministar Jočić doveo na ključne funkcije, radila je u Odeljenju unutrašnjih poslova Zvezdara. Na ovoj teritoriji je, kao mlad, ordinirao i Dragan Jočić. U njegovoj kriminalnoj grupi, koja se bavila džeparenjem i obijanjem trafika, bio je i Zoran Amidžić, zvani Lole. S njim je Jočić, nakon razbijanja njihove grupe, pobegao u Nemačku, gde su našli utočićte u grupi Ljube Zemunca. Loleta je ministar Jočić zaposlio u Nacionalnoj štedionici Srbije.
Umesto smenjenog komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija, postavio je svog rođaka Borivoja Tešića, koga je preuzeo iz Gardijske brigade Vojske Jugoslavije.
Imenovanjem Suzane Šulejić na mesto načelnika Uprave za ljudske resurse, Jočić je počeo da pljačka fondove ministarstva, nabavljajući opremu, oružje, vozila i odevne predmete za potrebe policije. Gospođa Šulajić je iz Zrenjanina. U policiji je njen karton debeo. Često se tukla sa svojim mužem, od koga se razvela, a Jočić ga je potom penzionisao na mestu načelnika OUP Vračar. General Suzana Šulajić ostaće upamćena i po nesvakidašnjem potezu. U prostorijama Okružnog zatvora u Beogradu potpisala je ugovor o kupovini opreme od zrenjaninskog biznismena Mileta Dragića, koji je bio uhapšen jer je Vojsku Jugoslavije trebalo da ojadi za 250 miliona evra. Šulajićka mu je dala posao dok je on bio u pritvoru!
Taksistu Vladimira Jakovljevića, poznatijeg kao Vlada Klej (lični taksista Vojislava Koštunice do dolaska na vlast), s kojim se družio dok je i sam bio taksista, Dragan Jočić primio je u policiju, i pored činjenice da je više puta krivično osuđivan. Unapredio ga je u čin majora, a potom postavio za načelnika Uprave za zajedničke poslove MUP-a Srbije, u činu pukovnika.
Svog pašenoga, Mladena Kuribaka, načelnika Odeljenja unutrašnjih poslova u Kovinu, postavio je za načelnika Uprave policije MUP Srbije, a Nikolu Popovca, komandira ove policijske stanice, za načelnika Uprave policije Policijske uprave za grad Beograd.
Načelnik Uprave za ljudske resurse doveden je iz Smedereva, da pokrije kriminal svoje rođake Snežane Šulejić i ministra Jočića. Dejan Matić je diplomirani ekonomista, a u MUP-u Srbije zasnovao je radni odnos 2003. godine. U Smederevu je radio u preduzeću “Fagram”, a potom u “Metalimpeks”, preduzeću za trgovinu otpadnim materijalom.
Ministar policije najviše ima poverenja u ljude s gresima. 36 rukovodilaca u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje je zaposlio ministar Dragan Jočić, ne mogu po Zakonu o policiji obavljati poslove u ovom ministarstvu.
Iako po zakonu o policiji njome rukovodi direktor policije, Jočić drži sve poluge rukovođenja. Ministar Jočić je agresivno primitivan čovek. Okružen je svitom telohranitelja, odlazi u lovišta, opija se do besvesti, i pravi terevenke vikendima. Narcisoidan je, i stalno u paranoji da ga “prijatelji izdaju”. Sukobio se s generalom Miroslavom Miloševićem, koji je u jednom trenutku odbio da izvršava Jočićeve naloge o progonu policajaca. General je odbio da učestvuje u pljačkanju fondova u MUP-u i da potpisuje lažne fakture, kao i rešenja o otpuštanju policajaca i inspektora. Da bi predupredio organizovanu pobunu u policiji, ministar mesečno donese i po stotinu rešenja kojim inspektore i policajce iz jedne policijske stanice šalje na rad u prigradske opštine, a policajce iz prigradskih policijskih stanica u Beograd.
Ministar je naročito osetljiv na sindikalno organizovanje policajaca. Naredio je da se otpusti predsednik Nezavisnog sindikata policije Miloslav Vasić, a nakon štrajka policajaca, sve članove rukovodstva ovog sindikata premestio je u unutrašnjost.
Za šefa unutrašnje kontrole postavio je Dragoljuba Radovića, rođaka Koštunične žene.
Inspektori kriminalističke policije klone se da istražuju teške kriminalne prestupe, jer ministar Jočić pokriva sve tajkune. Posebno ogorčenje ponašanjem ministra je u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Najveći broj kršenja zakona tajkuna pretočen u krivične prijave, ministar Jočić zahteva da budu fiokirane, ili ih, preko specijalnog tužilaštva, stavlja ad akta. Unizan je pred Miroslavom Miškovićem. Od njega dobija stotine hiljada evra apanaže, koje mu Miškovićeva svita prenosi na inostrane račune. Većina organizovanih grupa u izvršnoj vlasti i vrhovima političkih stranaka debelo plaća ministra Jočića.
U sukob je ministar došao i sa smirenim čovekom, svojim rođakom Borivojem Tešićem, komandantom Žandarmerije. Jočić je, neovlašćeno, Protivterorističku jedinicu Žandarmerije izdvojio iz njenog sastava i odlučio da on lično njome komanduje. Po zakonu o policiji, svim policijskim službama rukovodi direktor policije.
Direktor policije je iskusni policajac Milorad Veljović, ali se ministar protivzakonito meša u rad organizacionih jedinica policije. Na sastancima kolegijuma Jočić vređa prisutne, ponašajući se kao uličar. Kada mu načelnici kriminalističkih policija podnose izveštaj o otkrivanju velikih pljački srpskih oligarha, Jočić kaže – “nemojte to nikome da kažete, ima Voja da me kara”.
Odeljenje za privredni kriminal Policijske uprave za grad Beograd podnelo je krivičnu prijavu protiv bivših rukovodilaca EPS-a. Na ovoj krivičnoj prijavi radilo se po nalogu zamenika okružnog javnog tužioca u Beogradu. Postojao je i nalaz Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu, koji je veštačio poslovanje direktora EPS-a po nalogu istražnog sudije Nebojše Živkovića. Na čelu ovog odeljenja bio je mafijaš Dragoljub Radović, rođak Koštuničine službene žene. Kada je on unapređen, inspektori ovog odeljenja, na čelu s Petrom Damjancem i v.d. načelnikom Dejanom Svilarom, podneli su tužiocu i zvaničnu krivičnu prijavu. Ministar Jočić, koji otvoreno, za velike pare, služi svom sunarodniku Vojinu Lazareviću, odmah je reagovao penzionišući inspektora Damjanca, a načelnika odeljenja je poslao, po kazni, na rad u Obrenovac, i pokrenuo propagandu s ciljem da umesto elektroprivredne mafije, uhapsi inspektore koji su ih prijavili tužilaštvu.
Supruga ministra policije, gospođa Milana Jočić, postavljena je za direktora Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika u Beogradu. Svuda u svetu je nezamislivo da supruge ministara dobijaju rukovodeća mesta u javnim preduzećima… Zbog muževljeve zauzetosti, Milana Jočić odala se životu. Tahir Hasanović uspeva da dobije razne dozvole na zgradama pod zaštitom države. Milana tera muža da pezi pred Tahirom. Penzionsiani agent Mosada Meir Avital prenosi u strane banke pare bračnog para Jočić.
Dragan Jočić je jedan od retkih ljudi koji su s Vojislavom Koštunicom na “ti”. Oni koji ih bolje poznaju, pamte da je premijer imao strasnu vezu sa svojim ministrom policije. Ne postoji gadost i kriminal koji ministar Jočić učini, da premijer Koštunica to ne opravda. U Belanovici se premijer sastaje s glumcem Tikom Arsićem, Jočićem, Dejanom Mihajlovim i Aleksandrom Nikitovićem. Ludo se provode, a o tome svedoče kamere vojno-bezbednosne službe.
Ministar Jočić javno proziva vladu SAD zbog odnosa prema Srbiji i njenim nacionalnim interesima. Bolje upućeni znaju da ministar Jočić nije izlazio iz pantalona bivšem američkom ambasadoru u Beogradu Majklu Poltu. Ulagivao mu se, a Polt je uspeo da izdejstvuje da srpska specijalna jedinica (SAJ) obavi vežbu oslobađanja talaca koji su navodno uzeti u zgradi ambasade. Bio je to prvi slučaj da je policija zemlje domaćina ušla u neku zgradu američke ambasade u njenoj istoriji.
Kao predsednik Odbora za bezbednost 2001. godine, u vreme pobune “crvenih beretki”, Jočić je neko pismo Milorada Ulemeka Legije tumačio kao “vojničko pismo”.
Nakon što je počelo suđenje Ulemeku, kada su u sudnici počeli da se pojavljuju mladići u majicama sa oznakama JSO, od kojih su neki bili aktivni pripadnici Žandarmerije, Jočić je izjavio: “To je ipak ratna jedinica, a njihov odnos bih shvatio kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet nesalomive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja.”
Dragan Jočić je pomenut je u transkriptu razgovora Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić kao učesnik pokušaja da se Bagzi nagovori da lažno optuži nevine ljude za ubistvo bivšeg radnika RDB Momira Gavrilovića.
Jočić smanjuje unutrašnju kontrolu rada policije. Njegove komunikacije s medijima su skoro nikakve. Ministarstvo unutrašnjih poslova nema portparola, a konferencije po “potrebi”, drži ministar Jočić. Upravo Jočić je podržao zahtev SRS da se iz predloga Zakona o policiji izbaci odredba po kojoj “policija može objavljivati informacije na zahtev pojedinaca” i zameni novom po kojoj “policija na zahtev pojedinaca, neposredno ili putem sredstava javnog obaveštavanja, informiše o događajima i pojavama iz svog delokruga koje su od interesa za javnost, kao i merama koje se tim povodom preduzimaju”. “Prenagljeno informisanje koje predstavlja određenu kakofoniju informacija, može da šteti pogotovo MUP-u i, uopšte, pravosuđu, jer može da bude diskreditacija ljudi bez osnova”, reče Dragan Jočić.
Svi pripadnici zemunskog klana, osim Miloša Simovića, Legije koji se predao i Dejana-Bagzija Milenkovića koga su Grci uhapsili, i dalje su u bekstvu. Ubijen je jedan zaštićeni svedok u procesu za Đinđićevo ubistvo. Jočić je toliko daleko od stvarnog obračuna s organizovanim kriminalom u Srbiji, da mu se ovde nema šta zameriti. On naprosto ne sme dalje od želja i potreba svojih političkih nalogodavaca.”

32. Velimir Ilić, “ministar za infrastrukturu i lider Nove Srbije, i jedan od kandidata na predsedničkim izborima. Ne odustaje od svoje teške retorike, pa je tako na predizbornom skupu rekao „da je dobro što se predsednik LDP Čedomir Jovanović kandidovao za predsednika, jer će se na taj način posle 20. januara tačno znati koliko u Srbiji ima narkomana“. Bio je gradonačelnik Čačka, prvi opozicioni gradonačelnik u unutrašnjosti Srbije u režimu Slobodana Miloševića. Ima velike operativne zasluge za petooktobarske promene 2000.”

33. Dejan Cvetković, “generalni direktor „Mikrosoft softvera“ u Srbiji, i predsednik Američke privredne komore u Beogradu koja okuplja predstavnike najvećih stranih kompanija u Srbiji.”

34. Đorđije Nicović, “vlasnik preduzeća „Irva“ kupio je u protekloj godini poljoprivredni kombinat „Bečej“, drugi po veličini u Srbiji, posle državnog PKB, po ceni od 30,1 milion evra. Druga velika Nicovićeva kupovina u 2007. bila je konfekcija „Prvi maj“ iz Pirota za 1,7 miliona evra. Hteo je, ali nije uspeo da kupi „Si markete“ od „Simpa“.”

ĐORĐIJE NICOVIĆ je rođen 1951. godine u Kolašinu. Srednju školu je završio u Peći, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je i magistrirao. Po završetku Pravnog fakulteta, Đorđije Nicović počeo je da radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Vrlo brzo je umesto pravnim počeo da se bavi ekonomskim poslovima. Školovao se i obučavao za dilera i brokera. Boravio je i radio nekoliko godina na vodećim svetskim berzama, od Njujorka i Londona, do Ciriha i Tokija. Pohađao je brojne edukacije za dilersko-brokerske poslove u više vodećih svetskih banaka. Bio je sekretar Udruženja brokera i dilera Srbije i član Saveta Svetskog udruženja dilera i brokera. U Narodnoj banci je prešao put od dilera i brokera do generalnog direktora sektora za devizno poslovanje. Raspadom bivše Jugoslavije 1992. godne, Đorđije Nicović napušta Narodnu banku i počinje da se bavi privatnim biznisom. U 1995. godini preuzima propalu “Kapital banku” i od nje za nekoliko godina pravi jednu tržišno orijentisanu i uspešnu banku.

35. Draško Petrović, “generalni direktor „Telekoma Srbija“ od 2000. „Telekom“ je sponzor Fudbalskog, Odbojkaškog i Teniskog saveza Srbije, fudbalskih klubova Partizan i Crvena zvezda, Olimpijskog komiteta, Novaka Đokovića i Jelene Janković…”

36. Oliver Regl, “predsednik izvršnog odbora „Rajfajzen banke“ dobio je priznanje „Naj bankar“ koje je časopis „Ekonomist“ ustanovio za ukupne poslovne rezultate, etičko poslovanje i odnos prema konkurenciji i klijentima. „Rajfajzen banka“ je do sada u Srbiji plasirala više od milijardu evra. Proglašen je za bankara 2006. i bio je član menadžerskog tima ove banke u Srbiji od samog početka, zbog čega je veoma vezan za „Rajfajzen banku“ u Beogradu. Danas ova banka u Srbiji zapošljava 1.700 ljudi.”

37. Žarko Zečević, “bivši generalni sekretar FK Partizan, koji je iz kluba otišao u septembru posle 22 godine rada, i dalje slovi za jednog od najmoćnijih ljudi srpskog sporta. Spekuliše se da bi mogao da postane zastupnik „Gasproma“ za Srbiju i da tu firmu namerava da promoviše u glavnog sponzora kluba iz Humske. Za sada, Zečević nije predstavnik „Gasproma“ u Srbiji, ali je zaposlen u jednoj od sestrinskih firmi ove kompanije. Ni priča o planiranoj izgradnji stadiona nije završena, tako da postoji velika verovatnoća da bi Zečević kroz sportsko društvo mogao da bude uključen u jedan od najvećih projekata Partizana.”

38. Milka Forcan, “potpredsednica „Delte“, najveće kompanije u regionu, istovremeno i najvećeg centra moći u Srbiji. U „Delti“ je punih 15 godina. Predlog za njeno postavljenje na mesto predsednice Saveta za brendiranje Srbije nije prošao zbog odbijanja pojedinih članova Saveta da se nađu pod njenim vođstvom. Završila je Ekonomski fakultet.”
39. Skip Bornhiter, “generalni direktor Duvanske industrije Niš, čiji proizvodi čine više od polovine srpskog tržišta cigaretama. „Usvajanjem akciznog plana CEFTA sporazuma, DIN, koja posluje u okviru kompanije ‘Filip Moris’ moći će da osvoji nova tržišta na Balkanu i proširi izvoz“. U poslednje četiri godine u DIN je investirano 600 miliona evra.”

40. Ivica Todorić, “predsednik koncerna „Agrokor“, najveće hrvatske privatne firme, koja je vlasnik najvećeg trgovačkog lanca „Konzum“ u Hrvatskoj, kao i supermarketa „Idea“ u Beogradu. U Srbiji sarađuje s mnogim privrednicima, i vlasnik je poslovnog prostora u Luci Beograd i u Novom Beogradu, zrenjaninskog „Dijamanta“…”

41. Predrag Bubalo, “ministar trgovine i usluga, jedini član Koštuničine vlade sa privredničkim iskustvom. Kaže da je sada pravi trenutak za ulazak ruskog kapitala na srpsko tržište jer su na redu investicije u energetski sektor, ali i da privatizacije javnih preduzeća Naftna industrija Srbije i Elektroprivreda Srbije ne moraju da budu obavljene u 2008. godini, kako mnogi navode.”

PREDRAG BUBALO rođen je 1954. godine u Vladičinom Hanu. Doktorirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. godine bio je generalni direktor livnice “Kikinda” u Kikindi.

Reporter Kurira obišao je sve lokacije i dobio potvrdu da su komšije viđale ili Bubala ili članove njegove porodice kako u različitim periodima dolazi u “svoje” stanove. Zgrada u Bloku 29 u Novom Beogradu jedna je od najraskošnijih i najskupljih u čitavoj prestonici. Komšije tvrde da je Bubalo kupio stan u centralnom ulazu broja 78. To su najskuplji stanovi u Beogradu, između 150.000 i 200.000 evra. Druga lokacija na kojoj je viđan Bubalo ili članovi njegove porodice je Gospodar Jevremova ulica broj 2 na Dorćolu. Većina komšija potvrdila je da je Bubalo obitavao u stanu broj 2, u kojem je bio smešten Rukometni savez SCG. Vrata su okrečena u belo, za razliku od vrata stanara preko puta, koja su vremenom požutela. Brava je nova, specijalna. Iznad vrata postavljen je mini-reflektor koji radi na senzor i kamera. Druga kamera, koja deluje prilično novo, stoji na ulazu u zgradu iznad interfona. Božidar Đurković, generalni sekretar Rukometnog saveza Srbije, naglašava da taj stan nije u njihovom posedu već nekoliko meseci: “Mi smo bili samo zakupci i vratili smo ga Diplomatskom stambenom preduzeću. Ne znam šta je dalje bilo s njim”. S obzirom na to da samo DIPOS izdaje državne stanove, zvanično smo proverili ko je vlasnik ovog stana i došli do otkrića da je vlasnik Industrija ravnog stakla iz Pančeva. Predsednik Upravnog odbora DIPOS Slobodan Kopanja bio je iznenađen: “Odgovorno tvrdim da taj stan od oko 100 kvadrata nismo nikome izdali. Završili smo njegovo renoviranje i još ga nismo ni stavili u ponudu. Jedino je moguće da vlasnik, država Srbija, odluči mimo nas da taj stan izda ili proda”. Bubalo navodno ima i stan u Žarkovu. Izvori tvrde da je bivši ministar kupio bar dva stana, od kojih je jedan u ulici Narodnog fronta, a drugi u Vuka Karadžića. S druge strane, bivši ministar otezao je da se iseli iz državnog stana koji je koristio.

24. novembra 2008. advokatski tim Stanka Subotića Caneta saopštio je da je Predrag Bubalo, u vreme dok je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, tokom 2004. godine, zatražio da mu Ambasada Nemačke obezbedi sastanak s predstavnicima VAC, kako bi ih ubedio da raskinu sve ugovore sa Subotićem, navodeći kao razlog optužnicu protiv Subotića – koja je podignuta tek 2006. godine.

42. Dragan Đilas, “ministar bez portfelja u Vladi Srbije zadužen za nacionalni investicioni plan. Budžet NIP za 2008. iznosi 47 milijardi dinara, a biće finansiran 971 projekat. Đilas je najavio da će ove godine novčana sredstva biti direktno raspoređena i lokalnim samoupravama, a da je 40 miliona dinara minimum koji će opštine dobiti. Đilas je bio direktor Narodne kancelarije predsednika republike i osnivač „Dajrekt medije“, vlasnika televizijskih prava na prenose sportskih događaja i jednog od najvećih oglašivača u pisanim medijima.”

DRAGAN ĐILAS, se nakon izbora za gradonačelnika Beograda našao u sukobu interesa. Njegovim privatnim firmama je istog trenutka skočila vrednost. Službena biografija gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine i njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika pobunjenih studenata protiv ondašnjeg režima. Neslužbena biografija govori nešto drugo. Neverovatno zvuči da je ovaj čovek primljen u Demokratsku stranku tek 2004. godine, i da je odmah postao član Izvršnog i Glavnog odbora. Sručio je niz optužbi na vladu Zorana Živkovića iz pozicije simpatizera stranke, a zapravo lovca na visoku funkciju:”… ‘Ajde da budemo potpuno iskreni. Vlada koju je predvodio g. Živković izgubila je poverenje građana i poslanika u parlamentu i zbog toga smo i imali prevremene izbore. Prema svim istraživanjima, rejting vlade i samog Zorana Živkovića je bio izuzetno nizak, a za posao koji sam ja radio apsolutno je nebitno koliko je on sam kriv za takvu situaciju. To je činjenica i gotovo. Zato je sasvim logično da njegovo pojavljivanje u kampanji nije moglo doneti glasove listi DS – Boris Tadić. Pa i samo članstvo stranke je to mislilo kada je tražilo da nosilac liste ne bude Živković već Tadić”. Od te 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, a od maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar u Vladi Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana. Prethodno je na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran za člana Predsedništva za Beograda, a juna iste godine i za predsednika gradskog odbora.

Svojevremeno je Dragan Đilas tvrdio kako je prvi ozbiljan kapital stekao perući prozore u Londonu. Već 2001. godine, Dragan Đilas osniva firmu Dajrekt medija. Nešto ranije, imao je marketinšku agenciju Ovejšn, sa kojom je ušao u reklamni prostor medija u Srbiji. Nije Đilas imao novac, nego su mu otvorili vrata medija. Od osnivačkog uloga, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Tek 2005. godine osnovao je poslovni sistem, Multikom group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 % vlasništva. U sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija, i firma Emoušn prodakšn, koja ima licencu za sve “rijaliti šou” programe.

Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ušao među nekoliko najprofitabilnijih firmi. Đilasova, Dajrekt medija u istom periodu imala je ukupan prihod oko 43 miliona evra. Deo Multikom group čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji je prihod 2006. godine bio oko četiri miliona evra. Tokom 2007. godine, Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50% u odnosu na 2006. godinu. Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru od 110 kvadrata, ušteđevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil “SAAB” iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50%), BBDO Sarajevo (48%), MDI internacional Prag (28%). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil „Citroen C 3″.

Narodna kancelarija koju je osnovao Predsednik republike, a vodio Dragan Đilas, pretvorila se u sprdnju sa građanima. Javnost nikada nije saznala da li je ova neformalna institucija rešila neki ozbiljan problem zbog kojeg pate građani… Đilas je, otvarajući širom Srbije ispostave Narodne kancelarije, stvarao paralelne odbore DS i širio svoju “bazu” koristeći ovu budžetsku ustanovu za ličnu promociju. Monopol koji danas ima nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na druge države u regionu. Anemična Antimonopolska komisija ne može Đilasu ništa. Njegova sloboda da bira koga će da reklamira stvorena je protivzakonito. Firma Dragana Đilasa Dajrekt medija zastupa kompanije Telenor, Henkel, Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar, Loreal, Knjaz Miloš, Podravka, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes Vajfert, EFG Eurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. Dragan Đilas je danas apsolutni monopolista u poslu oglašavanja,u Srbiji. Čak 55% reklamnog tržišta Srbije nalazi se u njegovim rukama. Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde na državnoj televiziji, znaju njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov, i sadašnji, Aleksandar Tijanić. Bilo je za očekivati da taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa monopolom u prodaji reklamnog prostora, mogao je samo neko ko je imao političke koncesije.

Osim kontrole elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske ambicije očigledne. Čuveni su njegovi televizijski obračuni sa Velimirom Ilićem, u kojima ga je Ilić redovno nazivao lopovom i prevarantom, razobličavajući njegove poslovne i političke manipulacije, koji su odjednom prestali. Niti Ilić više pominje Đilasa, niti Đilas progovara o Iliću.
Kad je Demokratska stranka izgubila na decembarskim izborima 2006. godine, Dragan Đilas je podneo ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke zbog loših izbornih rezultata. Posle mesec dana, jedini kandidat za ovu funkciju bio je opet Dragan Đilas.

Da li je Dragan Đilas studirao na Mašinskom, kako tvrdi) ili na Poljoprivrednom fakultetu (smer Poljoprivredne mašine)?

U Koštuničinoj vladi bio je ministar, a njegova supruga Milica, pomoćnik ministra, a ostali su i u Cvetkovićevoj (Tadićevoj), doduše kao razvedeni. Dnevnik “Kurir” je odlučio da objavi ”detalje” o slatkom životu i o razvodu Dragana Đilasa od supruge Milice Delević-Đilas. Ministar je upotrebio svoj autoritet i sve podzemne veze, i ceo tiraž “Kurira” je isečen, a odštampano, noću, novo izdanje. Sa g. Đilasom nema šale.

43. Ružica Đinđić, “samo povremeno se uključuje u aktivni politički život Srbije, pre svega kroz podršku koju pruža političkoj opciji Borisa Tadića. Prva je žena koja je dobila mesto broj 1 na izbornoj listi Demokratske stranke i član je Predsedništva DS. Osnivač je i predsednica Udruženja „Prvo deca“, a aktivna je i u organizacijama koje se bave problemima autistične dece.”

44. Aleksandar Tijanić, “direktor Javnog servisa RTS, jedan od najpoznatijih novinara. Uspeo je da se izbori protiv „obavezujućeg uputstva“ RRA o prenosu skupštinskih zasedanja i preinači ga u „preporuku“. Uspeo je i da izdrži žestoke napade zbog obavezujuće TV pretplate, ali i da značajno podigne gledanost. Kuća na čijem je čelu „uporno“ proizvodi gubitke.”

45. Veselin Jevrosimović, “vlasnik kompanije „Komtrejd“ smatra da će najveći poslovni uspeh njegove firme biti realizacija plana o izlasku na Londonsku berzu. „Komtrejd“ je pokrenuo automatizovanu liniju za proizvodnju računara, prve u Srbiji i jedinstvene u jugoistočnoj Evropi. Jevrosimović je odnedavno sponzor zagrebačke Cibone, pošto u hrvatskoj njegova firma „Kripton“ sklapa LCD televizore, MP3 plejere i navigacione uređaje. Otvorio je firme i u Bostonu u SAD i Rijadu u Saudi Arabiji.”

46. Bojan Pajtić, “potpredsednik DS i aktuelni predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Jedan od najoštrijih kritičara SRS i, kako kaže, „pogubne politike koju je ova stranka vodila“. Takođe je insistirao da se obelodani ugovor o gradnji autoputa Požega-Horgoš. Zbog toga je Vojvodina na ime koncesija tražila 220 miliona evra.”

47. Čedomir Jovanović, “lider Liberalno-demokratske partije, kandidat na predstojećim predsedničkim izborima, bivši potpredsednik Vlade Srbije u vreme Zorana Đinđića. Uspeo je da grupaciju oko svog LDP-a uvede u Skupštinu Srbije.”

48. Volfram Mas, “ambasador Nemačke u Srbiji. Decidan je u oceni da su rešavanje kosovskog problema i evropske integracije Srbije dva potpuno odvojena procesa. „Tempo pridruživanja EU diktiraće Srbija. Sigurno, podrška na tom putu neće izostati. Možda sam i zbog toga veći optimista kada je u pitanju budućnost Srbije nego mnogi Srbi“, izjavio je.”

49. Branislav Grujić, “predsednik Upravnog odbora kompanije „PSP Farman holding“ iz Moskve, koja na tržištu Rusije, zapadne Evrope i Srbije pravi obrt od oko 350 miliona dolara godišnje. Klub privrednih novinara jednoglasno ga je proglasio za poslovnog čoveka 2007. godine.”

50. Rasim Ljajić, “ministar za rad i socijalnu politiku najavio je da će penzije u Srbiji uskoro biti povećane, i da bi trebalo da bude promenjen način na koji će se utvrđivati visina penzija. Ljajić je i predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom i predsednik Sandžačke demokratske partije.”
51. Stefanos Vafidis, “prvi čovek „Koka-Kola“ u Srbiji posluje od 1997. a trenutno ima više od 1.500 zaposlenih i 5.000 poslovnih partnera. Vafidis je predsednik Helenskog poslovnog udruženja u Srbiji.”

52. Ivana Veselinović, “generalna direktorka „Delta M grupe“ i neformalno treći čovek naše najveće kompanije. Donedavno je bila jedina žena član kluba „Privrednik“.”

53. Milan Rodić, “vlasnik kompanije MB koja je prodala svoju Pivaru MB iz Novog Sada multinacionalnoj kompaniji „Hajneken“. Kapital novosadske pivare, prema podacima Agencije za privredne registre, procenjen je na oko 145 miliona evra. Kompanija MB poseduje i ugostiteljske objekte i robne kuće.”

54. Madlen Cepter, “mecena umetnika, najviše u Francuskoj. Od 2003. dodeljuje evropsku književnu nagradu „Madlen Cepter“ za roman pisca iz EU preveden i objavljen na francuskom. Vlasnica je prvog privatnog pozorišta i opere „Madlenijanum“ u Zemunu.”

55. Slobodan Petrović, “generalni direktor „Salforda“, vlasnika najvećih mlekara u Srbiji koji je kupio „Bambi“ i fabriku čokolade „Banat“. Komisije za zaštitu konkurencije ispitivala je zastupljenost „Salforda“ na tržištu mleka, zbog sumnje da su monopolisti.”

56. Bojan Radun, “izvršni direktor kompanije „Nektar“ iz Bačke Palanke, regionalnog lidera u proizvodnji voćnih sokova. Radun je jedan od najmlađih izvršnih direktora u zemlji. Od prošle godine je član Poslovnog saveta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Ističe da je „Nektarov“ slogan „nije svejedno“ postao njegov recept za uspeh.”

57. Sulejman Ugljanin, “predsednik opštine Novi Pazar i lider Liste za Sandžak, čije je predsedništvo najavilo je da će zajedno sa DSS i NS na predsedničkim izborima podržati Velimira Ilića. Poznat je po zalaganju da Sandžak dobije status republike, a za podele unutar islamske zajednice u Srbiji tvrdi da ih podstiče ili prećutno odobrava „svetska antimuslimanska alijansa“….”

58. Svetlana Vukajlović, “prva žena na čelu RZZO u istoriji. Za svog mandata proširila je listu medikamenata koje finansira Zavod i omogućila svim osiguranicima u Srbiji da se leče i na VMA.”

59. Sajmon Grej, “šef kancelarije Svetske banke u Srbiji. Odbor izvršnih direktora Svetske banke odobrio je Strategiju partnerstva za Srbiju za period 2008-2011. godina, prema kojoj će Svetska banka u naredne 4 godine u Srbiju usmeriti 600 miliona dolara.”

60. Vlade Divac, “proslavljeni košarkaš, skaut LA Lejkersa i funkcioner KK Real iz Madrida, osim uspešnih humanitarnih akcija uključio se i u biznis, postavši vlasnik „Voda vode“.”

61. Dušan Petrović, “ministar pravde, potpredsednik DS i poslanik u Skupštini Srbije.”

62. Rodoljub Drašković, “većinski vlasnik koncerna „Svislajon-Takovo“, jedne od vodećih firmi srpske konditorske industrije. Rođeni brat Vuka Draškovića koji je van politike (“Svi ljudi koji nisu ulazili u trezor Narodne banke, koji nisu bili vezani uz državni aparat, koji nisu dobijali povoljne kredite, koji nisu nosili iz trezora džakove deviza, koji se nisu bavili alkoholom, naftom, cigaretama, drogama, prodajom oružja – oni su sačuvali slobodu i mogli da posluju”, izjavio je).”

Dragoljub Marković ustupio je tron kralj jaja Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon-Takovo“. Marković je Draškoviću prodao 70% svoje firme „Eko organik lajf“, nekadašnjeg „Krmivo produkta“. Ta firma je i sada lider na tržištu u proizvodnji jaja i zauzima negde oko 20 odsto tržišta. Razlog zbog kojeg je Dragoljub Marković prodao ovo preduzeće jesu finansijske poteškoće, u koje je zapao zbog požara koji je februara ove godine uništio farmu u Surčinu. Marković je imao problema sa naplatom osiguranja. Iako su procenitelji ove osiguravajuće kuće, kod koje je bila osigurana imovina „Eko organik lajfa“, konstatovali totalnu štetu i mada je polisa za opremu bila na 895.000 evra, isplaćeno je svega 100.000 evra.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:29 pm

Miroslav Mišković je od Rodoljuba Draškovića, vlasnika “Takova” iz Gornjeg Milanovca, oteo sve prodajne objekte. “U ovoj zemlji ne mogu biti dva gospodara. Ili ćeš da mi ustupiš prodavnice ‘Takova’, ili će te Mlađa odmah uhapsiti “ – bio je Miškovićev ultimatum Rodoljubu Draškoviću. Rodoljub je ustupio sve prodavnice “Takova”, skoro bez naknade.

Rodoljub Drašković kupuje firmu Euro Food Markt iz Siska za 20 miliona eura, koja se bavi preradom voća i povrća i proizvodnjom biskvita, i namjerava ojačati poziciju Swisliona u Hrvatskoj, koji je već prisutan na tom tržištu preko trgovačkog lanca Konzum. Ivica Todorić[31] kupio je SL Gros, trgovački deo poznatog srpskog koncerna Svislajon Takovo čiji je vlasnik Rodoljub Drašković. U trci za kupovinu ovog lanca koji deluje na jugu Srbije bio je i slovenački Merkator. 2008. istražni organi ponovo ispituju privatizaciju „Dijamanta“ iz Zrenjanina i ulogu rukovodstva fabrike u prodaji hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću. Posebno će se ispitati okolnosti vezane za preuzimanje akcija „Dijamanta“ koje su pripadale beogradskoj firmi „Društvo Sadra d.o.o. Beograd“, čiji je vlasnik bila Ljiljana Knežević, supruga nekadašnjeg direktora „Dijamanta“ Save Kneževića. Zakonitost prodaje akcija „Dijamanta“ u javnosti je dovedena u pitanju 2005. godine, ali nažalost, nadležni državni organi nikad se nisu bavili ovim pitanjem. Podsećam da su svi brujali da je Knežević mimo berze prodao Todoriću akcije, preko, navodno, anonimne firme DSDB. Ova firma je osnovana 31. marta 2005. godine, neposredno pre Todorićevog preuzimanja većinskog vlasništva, a vlasnik je Ljiljana Knežević, supruga Save Kneževića. Čak je i sedište kompanije registrovano na kućnoj adresi Kneževićevih u Beogradu. Samo mesec dana od osnivanje ove firme u nenovčani kapital preduzeća upisane su 81.872 akcije „Dijamanta“, čija vrednost prelazi 10 miliona evra. Zvanično, osnivač ovog preduzeća je firma „Adison intertrejd inc. Trident trust kompani limited“ sa Devičanskih ostrva. Pretpostavlja se da je Ivica Todorić, vlasnik hrvatske kompanije „Agrokor“, većinski udeo u „Dijamantu“ stekao preuzimanjem 26,96% akcija investicionog fonda „Saut-ist ei fond“,i 24,90% vlasništva anonimne firme „Društvo Sadra” d.o.o. Beograd. Pojedini rukovodioci „Dijamanta“ izjavili su da su Knežević i Todorić prijatelji više od dvadeset godina i da su smislili način kako da izbegnu prodaju akcija na berzi. Knežević je osuđen na kaznu od godinu dana zatvora ili uslovno tri godine, dok je drugooptuženi Đuro Kesić, bivši direktor Dijamant banke, dobio kaznu od osam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Prema obrazloženju ove prvostepene presude, zloupotreba dvojice osuđenih u vezi je s komisionim poslovima između Dijamant banke i Centro banke kojim je Dijamant banka oštećena za 1,2 miliona dinara. Optužnica protiv Sava Kneževića, podneta maja 2003. za falsifikovanje službenih isprava i utaju poreza, odbačena je zbog zastarelosti, jer je od činjenja dela za koje se teretio prošlo više od deset godina. Kneževića su teretili da je, koristeći položaj direktora i uslove koji nisu bili dostupni drugim radnicima, za vreme upisa druge emisije akcija 1993. kupio 20.336 deonica. Knežević je u julu 2001. godine, po usvajanju Zakona o porezu na ekstraprofit, da bi izbegao porez, pozvao 27 deoničara ili njihove naslednike i zahtevao da potpišu blanko poreske prijave, na osnovu kojih su raspolagali daleko većim brojem akcija od stvarnog. Na toj listi, pored desetak penzionisanih radnika koji za svoje akcije nisu znali, bilo je i osam pokojnika.

Mesna industrija Pro Bekom imala je oko 40 dobavljača. Lopovskoj umetnosti, Borivoje Beštić učio se u Sarajevu, kao magacioner u Beku. Iza Beštića su u Beogradu, u koji je došao kao izbeglica, ostale mnogobrojne afere, kao što je neuspeli pokušaj kupovine mesne industrije Mitros iz Sremske Mitrovice sa Dragoljubom Markovićem-Krmojem i danas odbeglim direktorom “C Marketa” Slobodanom Radulovićem… Poslednja velika prevara tandema Beštić-Janjić je kupovina zrenjaninske mesne industrije Bek. Kupovina ove firme je poništena od strane nadležnih organa, ali je Beštić, u međuvremenu, iz magacina Bek-a odneo oko milion konzervi mesnih prerađevina, koje je odvezao u Čajetinu i nalepio na njih nalepnice preduzeća Zlatibor! Pro Bekom je opelješio 40 dobavljača, kojima duguje oko 15 miliona evra, na ime isporučene robe, aditiva, mašina… Novac je Beštić prebacivao na svoju firmu A.D. Čajetina. Kakav je kvalitete mesnih prerađevina koje Beštić prodaje po Srbiji. Kontrole nema, jer Beštić ima ogromne pare. U maju 2008. Beštić se sastaje sa Božidarom Đelićem i Rodoljubom Draškovićem, vlasnikom kompanije Svislajon Takovo. Gospodin Drašković je tako kupio i fabriku mesa Zlatibor, čiji su vlasnici Borivoje i Vladan Beštić. Fabrika iz Čajetine, koju je kupio Rodoljub Drašković je u blokadi. Evo originalnog rešenja koje je Drašković ponudio dobavljačima u “pismu o dobrim namerama” 10. oktobra 2008:
“Obaveštavamo Vas da je Koncern Swisslion – Takovo preko svog podređenog društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd, spreman da učestvuje u sanaciji industrije mesa Zlatibor a. d. Čajetina. Naime, Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina je u finansijskoj blokadi već više od 60 dana, što je osnov za pokretanje stečajnog postupka. Međutim, u slučaju pokretanja stečajnog postupka, materijalnu štetu će neminovno pretrpeti i poverioci i Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina. Smatramo da je celishodnije i ekonomski racionalnije da se pokrene postupak sanacije, odnosno sveukupne finansijske konsolidacije Industrije mesa Zlatibor a.d. Čajetina. Koncern Swisslion Takovo, preko svog podređenog Društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd Vam nudi sledeće moguće opcije sanacije: - otkup potraživanja, uz discount; - pretvaranje potraživanja u dugoročni kredit sa grejs periodom, uz minimalnu kamatnu stopu; - konverzija potraživanja u kapital; – otpis potraživanja, na osnovu ugovora o budućoj poslovnoj saradnji; Pored navedenih opcija spremni smo da prihvatimo svaki Vaš predlog, a koji će neposredno doprineti finansijskoj konsolidaciji Industrije mesa “Zlatibor” a.d. Čajetina.”

Mnogo ljudi, među kojima i Milorad Vučelić, Aleksandar Vulin, Miodrag Kostić, Nenad Čanak, Milan Gutović, Tahir Hasanović, Rodoljub Drašković…, guralo se 26.06.2005. ispred studija TV Pink, očekujući početak snimanja emisije “Bijelo dugme i prijatelji”.

63. Srđan Šaper, “direktor predstavništva agencije „Meken Erikson“ za jugoistočnu Evropu i član Glavnog odbora DS, bliski saradnik predsednika Borisa Tadića.”

64. Novak Đoković, “treći teniser sveta. Mladić koji uspešno predstavlja svoju zemlju u svetu i zbog koga je tenis postao jedan od najprivlačnijih sportova za mlade u Srbiji.”

65. Emir Kusturica, “proslavljeni režiser koji je sa svojim poslednjim filmom doživeo ovacije u Parizu i širom Evrope, ali nije dozvolio da se prikaže u Beogradu. U u svom Drvengradu je pokrenuo filmski festival „Kustendorf“, na čije otvaranje je došao Vojislav Koštunica.”
66. Fahreta Živojinović, “najpopularnija pevačica svih vremena u bivšoj Jugoslaviji. Sa suprugom Slobodanom Živojinovićem vlasnik je više firmi i stranih predstavništva, a sa Sašom Popovićem osnovala je „Grand“, najveću produkcijsku kuću u regionu.”

Da li su Fahreta Jahić, Slobodan Živojinović, Miroslav Mišković i Milija Babović imali dvadesetak milona evra u gotovini na koje je plaćen porez na prihod građana? Ne! I da li je ministar policije preduzeo neka hapšenja? Ne! Odakle im tolike pare za otkup?

Velike svetske modne agencije, poput “Elita” i sličnih, imaju vrlo jake pozicije, a Srbija je postala “izvoznik” lepih devojaka i dečaka. Kako je ekonomsko i političko stanje u državi bivalo sve gore, taj posao bivao je sve unosniji. Poslednjih desetak godina domaće agencije aktivno učestvuju u međunarodnoj trgovini “novih lica”, gde se često u ugovorima nalaze razni aneksi i ograde od mogućeg “skretanja s pravog puta” angažovanih. U stvari, agencije peru ruke od seks trafikinga, podvođenja u prostituciju i drugih nepodopština, čega u ovom poslu uvek ima, samo ne u meri i na način na koji se to danas dešava. U dobrom broju slučajeva ulazak u svet modne industrije, “modela” pomažu sami roditelji. Starost devojaka često ne prelazi 16 godina. Reč je o vrlo rizičnim grupama, koje priče o slavi, novcu i boljem životu lako odvode u razne “kompromise”. Činjenica je da su u poslednjih desetak i više godina iz Srbije uspele tek tri-četiri devojke, napravivši svetsku slavu kao top-modeli (što znači da dovoljno zarađuju i za sebe i za druge). Takođe je činjenica da je njih na hiljade to isto pokušavalo. Gde su one završile i ko je u javnosti čuo njihovo iskustvo? Pravilo je da se o tome ćuti. U Beogradu i Srbiji mnogo toga počinje preko modne agencije “Klik” ili preko Vesne Jugović (koja nema veze s modom ali ima s angažmanom devojaka), uz pomoć Verice Rakočević i sličnih. A to nije najsrećniji način da se uspe u životu.
Dragan Đilas poveo se za predlogom bračnog para Živojinović – Jahić da poseti njihove terevenke, gde mu je bračni par podvodio pevaljke iz Grand produkcije. Uz atmosferu koja priliči balkanskim snobovima, zaljubio se u tek punoletnu pevaljku i u razvodu je od supruge Milice Delević-Đilas, koja je, inače, pomoćnik ministra inostranih poslova.

67. Dragoljub Vukadinović, “predsednik Uprave kompanije „Metalac group“ i predsednik „Akcionarskog društva Metalac“, pune tri decenije je u preduzeću. „Metalac“ je 2007. ostvario 17 miliona evra od prodaje na inostranom tržištu, što je 18% više u odnosu na godinu ranije.”

68. Vida Petrović-Škero, “predsednica Vrhovnog suda Srbije, jedna je od osnivača Društva sudija Srbije.”

SONJA MANOJLOVIĆ, sudila je kao sudija Okružnog suda Radomiru Markoviću, Nikoli Ćurčiću i Branku Crnom za odavanje službene tajne i uništavanje dokumenata.
Ministarka pravde podnela je inicijativu Vrhovnom sudu Srbije da razreši sudije tog suda Dragišu Đorđevića, Sonju Manojlović i Miodraga Vićentijevića zbog nesavesnog i nestručnog vršenja sudijske dužnosti. Oni su dozvolili uslovni otpust bivšeg načelnika za bezbednost JSO Milorada Bracanovića iz zatvora “Zabela”. Okružni sud u Beogradu koji je Bracanovića osudio zbog neprijavljivanja ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića, odbio njegovu molbu za uslovni otpust. Posle žalbe, VSS je preinačio odluku i rešenje. “Vrhovni sud se pozvao na to da je Kazneno-popravni zavod “Zabela” predložio u svom izveštaju da se usvoji Bracanovićeva molba. Međutim, u izveštaju o njegovom vladanju ne stoji predlog da se on pusti na uslovni otpust kako je to navedeno u obrazloženju odluke VSS.”
Sudija Dragiša Đorđević je bio i predsedavajući sudija u žalbenom postupku optuženima za atentat na Zorana Đinđića. Članovi veća su bile i sudije Sonja Manojlović i Miodrag Vićentijević. Sudija Đorđević bio je i predsednik veća koje je ukinulo presudu navijaču “Crvene zvezde” Urošu Mišiću. Ovaj mladić je bio osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva policajca Nebojše Trajkovića na beogradskoj “Marakani”.

69. Tomica Milosavljević, “ministar zdravlja svih vlada od 2000. sprovodi reforme u zdravstvu.”

TOMICA MILOSAVLJEVIĆ, odobrio je, kao ministar zdravlja, medicinske eksperimente u srpskim klinikama. Farmaceutske kuće, koje dobiju velike pare za istraživanje novih lekova, sprovode svoje opite nad srpskim pacijentima. Te eksperimente odobravaju Etički komiteti Kliničkog centra Srbije, koji se poveravaju poverljivim profesorima ministra Milosavljevića.

Mentor gospodina Milosavljevića, je 76-godišnji akademik Ljubisav Rakić, član Munove sekte, koji je pre dvadeset godina, pokušao da u Srbiji, za račun stranih kompanija, između ostalih i ICN Milana Panića, vrši opite, odnosno stvaranje novih lekova. Pre dvadesetak godina dekan Medicinskog fakulteta Ljubisav Rakić, vođa Munove sekte u Srbiji, započeo je gradnju zgrade Kliničkog centra Srbije, čijih pet spratova još nije u upotrebi. Tada je Rakićev tim uzeo ogromne pare. Danas se ministar zdravlja sprema da dovrši njegovo delo, i osposobi zgradu KCS.

List Tabloid pokušavao je da od ministra zdravlja sazna koliko je, za njegovih mandata, obavljeno istraživanja novih lekova, koliko ih je priznato a koliko je skinuto s liste pozitivnih lekova. Ministar nije odgovorio. Nije odgovorio ni koliko je pacijenata umrlo po primeni nepriznatih metoda.

Zahvaljujući ministru zdravlja Milosavljeviću, srpskim pacijentima se danas prepisuje nekoliko desetina lekova, na čijim kutijama stoje napomene inostranih farmaceutskih kuća da ”nisu za javnu upotrebu”, poput – “avandia” i “actos”. koje izdaje primarijs dr Miroslav Vircburger, specijalista interne medicine – endokrinolog u Kliničkom centru Zvezdara. Ovaj lek farmaceutske kuće iz Filadelfije (SAD), koji nije odobren za prodaju u apotekama, u 43 odsto slučajeva izaziva infarkt kod pacijenta! Teško da Vircburger nije jedini lekar u Srbiji koji pacijentima prepisuje ove lekove, koji u SAD-u nisu odobreni za prodaju, a to piše na kutijama u koje su pakovani. Srpski lekari, davanjem ovih lekova vrše eksperimente o njihovom delovanju, koji se uglavnom završavaju smrću pacijenata.

Ministar i grupa “njegovih” profesora Medicinskog fakulteta, uzeli su ovaj ”biznis” “pod svoje”. Oni se prihvataju da godišnje vrše, za račun farmaceutskih kuća, i po nekoliko ispitivanja lekova koji su prethodno testirani samo na pacovima, i pacijente primoravaju da potpišu da dobrovoljno primaju lekove čije delovanje nije ispitano.

U grupi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića ima dvadesetak profesora univerziteta, koji uglavnom pokrivaju najvažnije kliničke centre i institute, i tako pomažu Milosavljeviću da nabavkama opreme i lekova zgrće velika sredstava. Ministar zdravlja nije odgovorio na pitanje koliko ima stanova u inostranstvu a koliko u Srbiji. Nije demantovao da je dobio norveško državljanstvo. Srbija od međunarodnih organizacija dobija donacije za nabavku savremenih aparata za dijagnostifikovanje bolesti i njihovo lečenje. Šapa ministra zdravlja je nad svim tim nabavkama. Jer, reč je o milionima evra koji završe u njegovom džepu. Primera radi, navodimo slučaj kupovine PET skenera za Polikliniku (pozitronska emisiona tomografija). Iz donacije je obezbeđen milion dolara, banka je odobrila kredit, a dobijena su i sredstva iz nacionalnog plana. Ministar zdravlja je od marta prošle godine odugovlačio kupovinu. Naime, ljubavnica profesora Ljubisava Rakića, docent Svetlana Žunić, zalagala se da se skener nabavi za potrebe nuklearne medicine, da bude pod njenom kontrolom.

Doskorašnji američki ambasador Majkl Polt zalagao se da se skener kupi od firme “General Electric”, a ministar zdravlja Tomica Milosavljević imao je dogovor s proizvođačem “Simensom” (reč je o kvalitetnijem skeneru), a “Simens” ministru uobičajeno odobrava proviziju od deset odsto. Odlaskom ambasadora Polta, Tomica Milosavljević je odmah stavio na dnevni red kupovinu ovog skenera, favorizujući “Simens”. Na nabavkama skupih medicinskih uređaja zgrću se velike pare. Uglavnom sve nabavke za klinike idu preko ministra zdravlja, zbog provizije.

U Kliničkom centru u Kragujevcu, za potrebe centra za onkologiju – odeljenje radioterapije, nabavljena je prošlog meseca oprema za koju je novac u iznosu od milion evra obezbedila Evropska unija. Kupovina je izvršena preko beogradskog preduzeća “Maksi tim”. Prema potpisanom ugovoru, oprema je vredna milion evra, a ona koja je dostavljena u Kragujevac ne vredi više od trista hiljada evra. Da li se ministar zdravlja ugradio?
Iz Kliničkog centra u Kragujevcu šalju lekare na specijalizaciju na Institut za onkologiju i radiologiju u Beogradu, radi obuke za primenu BRAHI terapije, i plaćaju se velike pare za njihovo usavršavanje, mada takva oprema ne postoji u Kliničkom centru u Kragujevcu.

Podseća li Tomica Milosavljevića na savremenu verziju nacističkog lekara Jožefa Mengelea? Evropska unija finansira tajne eksperimente Tomice Milosavljevića, kontroverznih lekara i farmakomafije. Novosadski lekar Nikola Vučković, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Kliničkog centra Vojvodine i šef “Metadon centra”, vratio je terapiju opijatom “metodanom”, zabranjenim u savremenoj svetskoj praksi, i to odmah posle ubistva premijera Đinđića i raspada narko-tržišta. Inače, taj metod lečenja narkomana u savremenoj praksi na Zapadu je napušten, a u Rusiji čak i zabranjen. U nedostatku valjanih državnih planova u borbi protiv narkomanije, u Srbiji se razvio snažan lobi zagovornika upotrebe “metadona” čiji se metod već sprovodi ilegalno na legalnim državnim klinikama.

Čovek koji je, izgleda, bogom dan da vodi jedno od najosetljivijih ministarstava, bez imalo stida i srama započeo je i svoj četvrti mandat. Milosavljević nijednoj dosadašnjoj vladi nije predložio strategiju o zdravstvenoj zaštiti, koja bi dala smernice razvoja zdravstva za desetogodišnji period. Ni Zakon o zdravstvenoj zaštiti nije prošao javnu raspravu, pa su ključni problemi, kao što je nesaradnja sa zemljama EU u oblasti transplantacije organa, ostali nedorečeni, A Srbija još uvek nije članica organizacije “Eurotransplant”, zbog čega nam je tržište organa ograničeno. ništa nije urađeno ni na otvaranju naše države za razmenu krvi i krvnih derivata, što je, kako tvrdi, bio zadatak ministra tokom prethodna tri mandata. Milosavljević je ponovo ministar zahvaljujući jakoj podršci farmaceutskog lobija i sprezi sa stranim centrima moći i finansijskim centrima u zemlji. Reforma zdravstva nije uspešna, jer nije zaustavljeno preterano obolevanje i smrtnost građana Srbije, izazvana prvenstveno hroničnim nezaraznim bolestima. Da je reforma usmerena pre svega na primarnu zdravstvenu zaštitu, smanjila bi se smrtnost od kardiovaskularnih oboljenja za dva odsto na godišnjem nivou. Bolje je proverenim i efikasnim merama sprečiti obolevanje ljudi, a ne pre toga ulagati veliki novac u skupu i sofisticiranu opremu.

Ministarstvo zdravlja spada u red profitabilnih resora. Taj resor je budžetski veoma zahvalan. Tu pare same stižu. Milosavljević je imao. Medicinsko-farmaceutski kompleks dominira našim zdravstvom, a to da li je neko dobar ministar nije toliko bitno.

70. Srđan Bošnjaković, “generalni direktor Naftne industrije Srbije koja je u 2007. godini ostvarila rekordnu dobit od oko 150 miliona dolara. NIS je najuspešnija kompanija u Srbiji i nalazi se na 22. mestu među 500 najuspešnijih kompanija u 19 država jugoistočne Evrope prema listi revizorske kuće „Dilojt“. NIS je dobitnik priznanja za najbolji korporativni brend u Srbiji.”

71. Nata Mesarović, “predsednica sudskog veća koja je osudila ubice dr Zorana Đinđića.”

72. Boris Nemšić, “potpisao ček na 320 miliona evra za trećeg operatera mobilne telefonije u Srbiji. Nemšić je prvi čovek „Mobilkom grupe“, u vlasništvu „Telekom Austrija“, a posluje u Austriji, Sloveniji, Lihteštajnu, Bugarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i u Srbiji kao „Vip mobajl“.”

73. Dragan Nikolić, “predsednik korporacije „Tigar“ iz Pirota, jednog od najvećih izvoznika u Srbiji. Kompanija već godinama povećava proizvodnju i proširuje delatnost, a od marta ove godine planira i izgradnju pogona za reciklažu starih guma i proizvodnju robe od gumenih granulata.”

74. Aleksandar Karađorđević, “krunski princ, sin kralja Petra II. Školovao se u inostranstvu, a u Srbiju se vratio 2001. i uselio se u Kraljevski dvor na Dedinju.”

75. Vuk Jeremić, “ministar inostranih poslova Srbije.”

76. Milija Babović, “vlasnik, između ostalog, „Fešn kompani“ u čijem su sastavu poslovno-prodajni objekti odeće i obuće najpoznatijih proizvođača: „Riplej“, „Levis“, „Džeger“, “Bata“ i „Čezare Paćoti“. Zatražio je da mu članovi zemunskog klana, za koje Specijalni sud utvrdi da su odgovorni za njegovu otmicu, isplate 10,5 miliona evra koliko je platio za oslobađanje nakon otmice 2002.”

77. Nenad Vučinić, “predsednik uprave „Henkela“ za Adriatik regiju i Srbiju. U prošloj godini preduzeće je 27% ukupnog prihoda realizovalo na stranom tržištu.”

78. Stiven Džon Vordsvort, “britanski ambasador u Srbiji od 2006. Pre dolaska u Beograd službovao je u Moskvi. Prethodno je dugo bio angažovan u Forin ofisu, bio je savetnik pri NATO, a Veliku Britaniju predstavljao je u još nekoliko zemalja.”

79. Miljko Radisavljević, “specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala.”

80. Aleksandar Vučić, “generalni sekretar Srpske radikalne stranke.”

ALEKSANDAR VUČIĆ rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu. Sa odličnim uspehom završio je Osnovnu školu „Branko Radičević“ i Zemunsku gimnaziju. Pobeđivao je na opštinskim, gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije i bio pionirski prvak Beograda u šahu. Diplomirao je u rekordnom roku na Pravnom fakultetu u Beogradu, kao jedan od najboljih studenata u generaciji, i bio stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka. Kao i Marko Milošević, u Vučićevoj biografiji piše da “već od petnaeste godine paralelno sa učenjem obavlja i razne poslove, od fizičkog rada na građevinama do obavljanja ugostiteljskih poslova”. Kao i veliki broj privilegovane dece komunističke nomenklature, usavršavao se u Brajtonu, u Engleskoj, gde je na kursu engleskog jezika boravio nešto više od godinu dana. Radio je 1992. i 1993. kao novinar na „Kanalu S“ na Palama, Republika Srpska, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok iz sveta, intervjue i reportaže.

1993. godine Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci, i, kao student treće godine Pravnog fakulteta, biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i njen generalni sekretar. Sa svojom SRS, prolazio je kroz naizmenične periode saradnje sa i opozicije socijalistima.

Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996, postao je direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“. U hali Pinki održani su neki viđeni mitinzi Srpske radikalne stranke, kao i miting u čast Žan-Mari Le Pena, koji je proglašen za počasnog građanina Zemuna.

24. marta 1998. godine, Aleksandar Vučić postaje ministar za informisanje u Vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića koju čine SPS, SRS, i JUL, i podnosi ostavku na mesto direktora „Pinkija“. Njegov ministarski angažman ostaje upamćen po kontroverznom Zakonu o informisanju, koji je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u propisane okvire, a na osnovu tužbi koje bi, pozivajući se na „protivdržavno i podrivajuće delovanje“ raznih vrsta, podnosili građani ili organizacije, a po kojima su prekršajni sudovi imali obavezu da odluče u roku od 24 časa. Vučić na Skupštini Udruženja novinara Srbije (tada bez „nezavisnih“) 13. juna 1998. ističe da su se „neki mediji javno stavili u službu nekih svetskih moćnika u vođenju specijalnog rata protiv Srbije“. Zakon je de fakto suspendovao ustavno pravo na slobodu izražavanja, i ukinuo elementarne demokratske principe i međunarodno prihvaćene norme. Tri dana po usvajanju Zakona u oktobru 1998, nedeljniku „Evropljanin“ određena je, retroaktivnim dejstvom Zakona, po tužbi tzv. Patriotskog saveza Beograda kazna u iznosu od 2.400.000 tadašnjih dinara zbog, kako je navedeno, „većeg broja tekstova kojima se poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, na rušenje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i SRJ“; magazin je ubrzo zatim zabranjen i ugašen. Dve nedelje kasnije, „Dnevni telegraf“, Slavka Ćuruvije, biva kažnjen po tužbi Saveza žena Jugoslavije, kojeg zastupa Bratislava Buba Morina, sa 1.200.000 dinara zbog objavljivanja oglasa studentske organizacije „Otpor“, čime je „ugrozio sve građane, žene i decu“. Niz kazni se nastavlja, a sam Ćuruvija je za vreme NATO bombardovanja na SRJ ubijen u centru Beograda 11. aprila 1999. godine, u periodu dok je bio pod prismotrom SDB i javno optužen za izdaju u državnim medijima. Ukupne kazne izrečene po Zakonu o informisanju iznosile su preko 24.000.000 dinara. 13 dana pre Zakona, Vlada je bila donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja su ukinuti programi Radio Indeksa i još pet radio-stanica, a Ministarstvo za informisanje je privremeno zabranilo rad Dan Graf-a, Danasa, Dnevnog telegrafa i Naše Borbe. Za vreme primene kontroverznog Zakona o univerzitetu koji je takođe donela ova Vlada, Aleksandar Vučić izabran je za člana Upravnog odbora Beogradskog Univerziteta i Filozofskog fakulteta BU. Vučić je bio i na javnoj listi osoba kojima je zabranjen ulazak u Evropsku Uniju.

Dok je bio direktor Hale Pinki, Vučić je bio predmet kontroverzi oko poslovnog prostora, te oko oglasa u stranačkom glasilu SRS „Velika Srbija“ koji je koštao 100.000 dinara. Ovaj slučaj nikada nije do kraja rasvetljen.

Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. kada je Skupština Srbije oduzela mandate Srpskom pokretu obnove i podelila ih Socijalističkoj partiji Srbije i Srpskoj radikalnoj stranci; i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000. U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija.

U martu 2002. godine Aleksandru Vučiću je određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. godine dodelila Vlada, a koji je potom otkupio ispod tržišne vrednosti. U julu 2004. godine bio je predmet javnog skandala, kada mu je Telekom Srbije isključio telefon zbog neizmirenog telefonskog računa u iznosu od 150.758 dinara, koji nije plaćao 15 meseci. Vučić je potom brzo pokrio dug, a kao razlog neplaćanja naveo „niska primanja“ u Skupštini Srbije.

Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom.

15. septembra 2008. godine, nakon sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci, Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, Vučić je podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života, a već početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Na osnivačkoj skupštini SNS izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator



PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:31 pm

81. Dragan Šutanovac, ministar odbrane

DRAGAN ŠUTANOVAC, kum Borisa Tadića, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promovisao je Nikčevića kao ”čoveka od poverenja”. Na platnom spsiku “Jugoimporta SDPR-a” bio je i Šutanovac. Iako ništa nije radio, Nikčević ga je plaćao kao specijalnog savetnika. Rođeni brat Stevana Nikčevića, koji je tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći, i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imali su zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi.

Ministar odbrane Dragan Šutanovac i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović nameštaju sve nabavke i prodaju vojne opreme, a vrednost tih poslova dostigla je pola milijarde evra. Svi poslovi uvoza ili izvoza idu preko firme “Jugoimport SDPR”, odakle je Šutanovac doveo Pilipovića, kome tamo miruje status, tvrdi poslanik Srpske napredne stranke, penzionisani general Božidar Delić:
“Očigledno da Ponoš nije želeo da učestvuje u nezakonitim radnjama i korupciji, koja direktno utiče i na borbenu gotovost vojske. Postoje pisani tragovi da su ljudi iz GŠ ukazivali na zloupotrebe i propuste. Ti ljudi su penzionisani.
Dva su posla za nabavku telekomunikacione opreme, jedan vredan 4,5 miliona evra, drugi 50 miliona evra. Prvi posao je dobila firma “Megalink”, osnovana 2006. godine sa 500 evra, a potrebno je da ima bilans u poslednje tri godine. Posao nije dobio jeftiniji ponuđač “Novatel”, koji je ispunio sve uslove. Zatim, posao nabavke relejne i optotehničke opreme, vredan 50 miliona, dobile su firme “Tales” i “Tadiran” iako delovi njihove opreme nisu zadovoljili taktičko-tehničke zahteve, na šta je skrenuta pažnja ministru.
Nabavku borbenih oklopnih točkaša je posao od 360 miliona evra i treba da traje pet godina. Prve godine se isporučuju četiri vozila, sledeće 16, i tako dalje. Na tenderu su bili: austrijski “pandur”, švajcarska “pirana”, finska “patrija” i ruski BTR-90. Sva vozila su kvalitetna, ali izabrano je finsko, mada je duplo skuplje od ruskog. Pri tom, za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, a za finsko moramo i to da kupujemo. Da ne pričam da nije moralno da nabavljamo “Ahtisarijeva” vozila od zemlje koja je priznala Kosovo i zbog čijeg patologa Helen Rante su nas bombardovali.
Irak je bio zainteresovan da nabavi od Srbije opremu vrednu 235 miliona dolara. Od toga posao za “Krušik” vredi 35 miliona, za “Zastavu” pet miliona, “Utvu” iz Pančeva 20 miliona, preduzeće “Mile Dragić” iz Zrenjanina 110 miliona dolara, a za ostatak od 65 miliona se ne zna. I kako sve ide preko SDPR, Iračani su sklopili ugovor sa njima kao posrednikom. Naručeno je 150.000 pancira i 300.000 ploča koje proizvodi “Mile Dragić”. Iračani su bili u Zrenjaninu, dobili uzorke kakve su želeli, izvršili laboratorijska ispitivanja i zahtevali baš tu opremu. Ali pokvarenost predstavnika SDPR je u tome što su otišli u Kinu i Izrael i naručili tu opremu po modelu kakav proizvodi “Mile Dragić”. Potom u mestu Kisač u firmi “Novoteks” prepakuju, ubacuju uputstvo i nalepnice SDPR i šalju kao srpski proizvod. Ne samo da su Iračani prevareni već je srpska privreda na poslovima sa Irakom mogla da zaposli 10.000 radnika u uslovima svetske krize.”

Srbija nema plan i strategiju odbrane još od raspada državne zajednice SCG. To što imamo odavno je prevaziđeno i važi za teritoriju SCG, a ne za Srbiju. Sistem odbrane je apsolutno ugrožen. Zdravko Ponoš je bio svestan da će istupom u javnosti ispasti žrtva, ali time je ipak uspeo da spase čast oficirskog poziva.

82. Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada.

83. Bojan Krišto, generalni direktor Aerodroma „Nikola Tesla“. Na ovu funkciju došao je sa mesta direktora Državne lutrije Srbije, koje mu je bilo prvo radno mesto.

84. Goran Ješić, prvi čovek opštine Inđija. Uspeo je da u ovom gradu organizuje koncert „Red Hot Čili Pepersa“, a grad je postao poznat po velikim investicijama.

85. Bojan Stanojević, gradski menadžer Beograda.

86. Živorad Anđelković, direktor JKP „Parking servis“.

87. Željko Knežević, vlasnik „Vinarije Čoka“. Privredna komora Srbije uvrstila ga je među 20 najuspešnijih privrednika Srbije. Vlasnik subotičke „Super TV“.

88. Vladimir Đorđević, generalni direktor Elektroprivrede Srbije.

89. Milan Petrović, direktor „Donkafe“, koji posluje kao deo izraelske „Štraus elit“ grupe, a koja kafom pokriva preko 30% tržišta kafe u Srbiji.

90. Dragijana Radonjić-Petrović, “direktorka brokerske kuće „M&V investments“, čije učešće u prometu na Beogradskoj berzi konstantno raste. 91. Dragan Tomić, predsednik „Simpa“ iz Vranja, preduzeća koje je protekle godine imalo rast izvoza od 50 odsto i to na područja koja su najjača u proizvodnji nameštaja – Italiju, Nemačku, Francusku i u skandinavske zemlje.”

92. Ana Ivanović, teniserka koja je napunila tek 20 godina i treća je na svetu.

93. Jelena Janković, četvrta teniserka na svetu, zaštitno lice „Hjundai“, „Telekom“, „Ribok“, „Prins“, „Mone“…

94. Dragica Pilipović Čefi, šef Kancelarije Evropske banke za obnovu i razvoj u Srbiji.

95. Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo.

96. Dušan Stupar, vlasnik kompanije „Univerzal holding“, bivši načelnik DB Beograda. Kupio je mašinsku industriju „Panonija“ iz Inđije, trgovinsku firmu „Tamiš“ iz Sečnja, tekstilno preduzeće „Žako“ iz Žagubice i „Tehnopromet“.

97. Darko Babić, direktor DHL u Beogradu, preduzeća koje beleži dvocifreni rast.

98. Jovica Stefanović Nini, “vlasnik pet privatizovanih firmi. Za firme kupljene u Agenciji za privatizaciju potrošio je oko tri miliona evra.”

22. maja 2003. Jovica Stefanović – Nini uhapšen je u kancelariji svoje kompanije “Nini” u Nišu, odakle je odvezen za Beograd, zbog sumnje da je povezan sa organizovanim kriminalom, koji policija rasvetljava u okviru akcije Sablja. Njegov advokat Ljiljana Živković kazala je da je “sigurna” da on nije priveden zbog privrednog kriminala. Stefanović se sredinom februara vratio u Niš, pošto je 5 godina proveo u prinudnom “egzilu”. Tada su ukinute nacionalna poternica i rešenje o pritvoru, izdati još 1998. godine zbog toga što je pobegao iz zemlje, neposredno nakon dve krivične prijave zbog privrednog kriminala. Rešenje o ukidanju pritvora i poternice doneo je istražni sudija Okružnog suda u Nišu, pošto je Stefanovićev advokat položio jemstvo od 250 hiljada evra kao “garanciju da ce biti dostupan pravosudnim organima”. Stefanović je 1998. godine osumnjičen za zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe ovlašćenja u privredi “teške više od dva miliona dinara”, u poslovanju sa Duvanskom industrijom Niš, Srpskom komercijalnom bankom, i drugim bankama i firmama u gradu. Stefanović se sumnjiči da je izvesne količine lekova, nafte, brašna i drugih “isplativih” namirnica prodavao “na crno” i bez potrebne dokumentacije, i da je za ovu robu utajio porez. Čarsija je pričala da je pre ukidanja poternice, “nesmetano prelazio granicu”, i “viđan u Nišu”, u kojem je njegova porodica i poslovni lanac “Nini”, koji čine apoteke, drogerije, benzinska pumpa i druge firme. Govorilo se da je Stefanović bio i jedan od vlasnika MB banke i likvidirane Srpske komercijalne banke u Nišu. U duvanskim i naftnim poslovima pripisivana mu je “povremena veza” Markom Miloševićem, i Željkom Ražnatovićem Arkanom. O tome gde se nalazio tokom egzila stizale su protivrečne informacije, dok zvanično nije potvrđeno da je u Makedoniji, i da je tamo postao vlasnik kompanije “Jaka 80” iz Radoviša. U vlasništvu Stefanovića su i firme Jugoremedija i Luksol iz Zrenjanina, Vetprom iz Novog Sada, Medela iz Vrbasa, Žitomlin iz Niša, a kupovao je i akcije Niške pivare i još nekoliko firmi u Srbiji.

Jovica Stefanović Nini i pored upozorenja Aleksandra Gračanca, direktora Akcijskog fonda i Unije radnika i akcionara, da krši sudske odluke, uspeo je da na Beogradskoj berzi proda deo akcija vrbaškog preduzeća “Medela”, koje su u vlasništvu Fabrike lekova “Jugoremedija”. Zbog toga je zrenjaninskom Opštinskom javnom tužilaštvu Deurić podneo krivične prijave protiv odgovornih u “Jugoremediji”, zatim kupca akcija te farmaceutske kuće firme “Menta” iz Padeja, čiji je vlasnik Stefanović, kao i Vide Uzelac, direktorke Centralnog registra zato što je dozvolila kršenje privremenih sudskih mera kojima je zabranjena trgovina akcijama “Jugoremedije” do pravosnažnog okončanja spora između menadžmenta i akcionara. Prema izvodu iz Centralnog registra, jedan od akcionara “Medele” je i “Jugoremedija”, koja poseduje 36,72% akcija ovog preduzeća. Na sednici Upravnog odbora “Medele”, na čijem čelu je Stefanović, odlučeno je da se proda deo kapitala koji poseduje zrenjaninska farmaceutska kuća, uprkos tome što je beogradski Trgovinski sud odredio privremenu meru kojom se Ninijevom preduzeću “Jaka 80” iz Radoviša zabranjuje otuđenje i opterećenje, i raspolaganje na drugi način imovinom fabrike lekova. Deurić upozorava da Stefanović ne prestaje da krši zabrane sudova i da pljačka imovinu “Jugoremedije”. Stefanović je 2. oktobra prodao deo akcija “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, pošto se uverio da Beogradska berza, Komisija za hartije od vrednosti i Centralni registar neće preduzeti ništa da spreče nepoštovanje sudske presude, i na berzu je izneo i ostatak akcija “Medele”. Kupac je opet “Menta”. Drugim rečima, Nini je akcije “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, prodao sebi.

Rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu, oktobra 2006, kojim se potvrđuje presuda zrenjaninskog Trgovinskog suda o poništenju dokapitalizacije Fabrike lekova “Jugoremedija”, dokaz je da, u ovom slučaju, pravda konačno trijumfuje, kaže Zdravko Deurić, predsednik Udruženja malih akcionara “Jugoremedija 2”. Najnovijim rešenjem Višeg trgovinskog suda, kao neosnovana se odbacuje žalba makedonske firme “Jaka 80”, na raniju odluku Trgovinskog suda u sporu o vlasničkom statusau u “Jugoremediji”. Time je potvrđena presuda zrenjaninskog suda kojom je poništena dokapitalizacija fabrike lekova, posle koje je “Jaka 80”, niškog biznismena Jovice Stefanovića Ninija, postala većinski vlasnik “Jugoremedije”. Od sada, vlasnici 58% kapitala fabrike lekova ponovo su mali akcionari, koji su to i bili pre fiktivnog uvećanja kapitala. Privatizacijom društvenog dela kapitala koje je Akcijski fond Republike Srbije prodao 10. septembra 2002. godine, mali akcionari preduzeća “Jugoremedija” AD Zrenjanin su za suvlasnika dobili “Jaku 80” iz Radoviša. Neispunivši ni jednu od preuzetih obaveza iz kupoprodajnog ugovora, Nini je kao manjinski vlasnik sa 41,93% kapitala ušao u “Jugoremediju” i prvo je izvukao iz magacina preduzeća zalihe vredne 11 miliona evra. Prilikom kupovine državnog dela kapitala Jovica Stefanovic – Nini bio je na Interpolovoj poternici zbog kriminalnih radnji u Srbiji. Nedugo zatim protivzakonito vrši dokapitalizaciju “konverzijom duga” “Jugoremedije” prema “Jaki 80” čime preuzima 20% kapitala malih akcionara. Ovom radnjom Nini postaje većinski vlasnik preduzeća. Mali akcionari podnose tužbu 9. februara 2004. godine protiv Ninija. Ovaj predmet išao je a do Vrhovnog suda dva puta, prvi put jer je zrenjaninski sud osporio legitimnost malim akcionarima, drugi put jer je po žalbi “Jake 80” odbijena privremena mera od strane zrenjaninskog suda. Presuda kojom se briše nezakonita dokapitalizacija, koju je Nini izvršio u “Jugoremediji” AD, doneta je juna 2006. godine i njom je uvedena privremena mera do okončanja ovog postupka tako što se tuženom zabranjuje preduzimanje bilo kakvih radnji koje bi štetile malim akcionarima i zabranjuje se donošenje odluka na organima upravljanja kojima bi se menjala vlasnička struktura kapitala ili da se menja promena vrednosti strukture kapitala. Nini, koji iako je dobio privremene mere, ponovo krši zakon, jer mimo berzanske prodaje – kupovine akcija koja je jedina legalna i zakonita, preuzima akcije jednog dela malih akcionara i prebacuje ih na svoje firme “Nini kozmetika” i “Nini farmacija”, “Sigmapharm”… sve iz Niša, a u tome mu pomoć daje Agencija za privredne registre, iako je Centralni registar hartija od vrednosti sve to zabranio. Mali akcionari znaju da je 31. maja 2006. godine Trgovinski sud u Beogradu doneo presudu kojom je raskinut ugovor o kupoprodaji udela metodom javne aukcije zaključen između “Jaka 80” iz Radoviša i Akcijskog fonda Republike Srbije od 10. septembra 2002. godine i ugovora o investicionom ulaganju od 02. oktobra 2002. godine takođe između gorepomenutih strana. I ovom presudom uvedena je privremena mera “Jaki 80”, kojom se zabranjuje otuđenje, opterećenje i raspolaganje imovinom preduzeća “Jugoremedija” AD do okončanja sudskog spora.

Decembra 2005, posle “Jugoremedije”, “Medele”, “Vetproma” i “Luksola”, Jovica Stefanović Nini ušao je i u farmaceutsku kompaniju “Srbolek”, gde je postao vlasnik 50,05% akcija. On je preko “zatečenog” Upravnog odbora pre tri dana čak dobio svog čoveka za generalnog direktora, iako je po zakonskoj proceduri trebalo da budu izabrani novi organi upravljanja, koji će izabrati i prvog čoveka firme. “Stari” šestočlani UO, na čelu sa Oliverom Marčetom, većinom glasova smenio je Ilića, verovatno da se pokaže pred Ninijem, koji je prisustvovao sednici. Potpuna promena vlasništva, nakon Ninijeve sukcesivne kupovine na berzi u roku od samo sedam dana, još nije u potpunosti ukljižena u Centralni registar. Međutim u “MV investmentu”, brokerskoj kući koja zastupa firmu “Nini”, rekli su da je ovaj niški biznismen većinski vlasnik “Srboleka” postao sa MK komercom i nekim sitnijim akcionarima, među kojima je sa 1,5% i ova brokerska kuća. Drugačije po zakonu i nije moglo, jer je jednom kupcu dozvoljeno da preko berze stekne najviše do 25% akcija s pravom glasa u jednom preduzeću. Jovica Stefanović Nini stekao je preko svoje firme „Nini“ u „Srboleku“ blizu 50% akcija preko povezanih lica što zakon ne dozvoljava, jer čim se stigne do 25% mora da se objavi ponuda za preuzimanje svih akcija. Pošto Nini nije išao tim zakonitim postupkom, morao je da postupi po nalogu Komisije za hartije od vrednosti i do 28. decembra objavi ponudu za sve akcije ili proda sporni udeo. 25. decembra 2007. on je to i učinio, pa je kupovinom na berzi novi suvlasnik „Srboleka“ sa nepunih 24% firma „Invej“, Predraga Rankovića Peconija, dok se firma „Nini“ vlasništvo smanjila na dozvoljenih 24,99%. Ova dvojica biznismena verovatno će neformalno udružiti svoje akcije i postaviti zajedničku upravu. Međutim, da bi prešli polovinu neko će morati da objavi ponudu što zahteva znatna sredstva. Poznato je da naši tajkuni biraju jeftiniji način da postanu apsolutne gazde, a to je dokapitalizacija. Mali akcionari moraju da se organizuju i da zajedničkim delovanjem onemoguće Ninija i Peconija da im na bilo koji način obezvredi vlasništvo. Nini je samo simbolično kažnjen za prekršaj, imajući u vidu da je njegova kupovina akcija „Srboleka“ 2005. godine na Berzi razlog što ovo najstarije farmaceutsko preduzeće nije dobilo strateškog partnera, bugarsku kompaniju „Sofarmu“ koja je u isto vreme objavila ponudu za preuzimanje svih akcija, uz garancije za investicije od 20 miliona evra, upošljavanje novih 100 radnika i uvođenje standarda za izvoz u EU. Malverzacije Ninija razobličene su javno tek kada je na Skupštini akcionara hteo da “progura” odluku o dokapitalizaciji jer se legitimisao kao vlasnik ne samo 24,99%, koliko su znali da ima, nego čak za 48,77% akcija pošto ih je u međuvremenu van berze otkupio od Kostića. Sve je urađeno posredstvom firme „Marko plus“, koju su maja 2006. godine osnovali Kostić i Nini i u nju, kao kapital, uneli akcije „Srboleka“ koje su ranije kupili na berzi. Nini je bio prinuđen da proda oko 25% akcija „Srboleka“ nakon što je Udruženje malih akcionara podnelo žalbu Komisiji za hartije od vrednosti. Nakon toga Komisija je donela rešenje kojim se potvrđuje da je on preko povezanih firmi, vanberzanskom kupovinom od „MK komerca“ postao vlasnik 49% akcija. Po rešenju Komisije, za kaznu Nini poslednja tri meseca nije imao pravo glasa u Skupštini akcionara na 227.069 akcija, odnosno na oko 24% koje je nezakonito stekao. Mali akcionari su upravo zbog ovih mahinacija izgubili strateškog partnera. Kupovinu „Srboleka“, „Nini“ i „MK komerc“ obavili su novembra 2005. godine na berzi u dok je trajala ponuda „Sofarme“ za otkup akcija po ceni od 1.410 dinara. Dok je trajala ponuda „Sofarme“ kupovao je, uz naduvavanje cene do 1.970 dinara, da bi, čim je stekao 40%, cena naglo pala. Tada mu je i država pripomogla i na Berzi prodala pola paketa od 32%.
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:33 pm

99. Miodrag Stojković, genetičar. Prvi u Evropi uspeo je da klonira ljudske matične ćelije.

100. Vojin Đorđević, vlasnik „Si&Si“ koji je u poslovnim “nevoljama” ostao bez „Voda vode“.

101. Zdravko Čolić, najpopularniji domaći pevač, deo klana Makse Ćatovića

102. Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik „Blica“, suprug ćerke bivšeg šefa VOS, Nedeljka Boškovića

103. Nenad Cekić, predsednik Republičke radiodifuzne agencije

104. Radoslav Veselinović, predsednik „Galeb grupe“

105. Petar Petrov, generalni direktor „Trajala“ iz Kruševca

106. Draginja Đurić, direktorka „Banke Inteze“

107. Sanja Bokan, vlasnica „Štampe“, udovica Vanje Bokana, ćerka bivšeg šefa VOS, Nedeljka Boškovića

108. Mile Jerković, kupio deset firmi

MILE JERKOVIĆ je sinonim za divljačku tranziciju u Srbiji. Sve je stekao otimajući preduzeća u kojima bi na sumnjiv način došao do polovine vlasničkog udela. Pošto mu škola nije išla (završio je šest razreda osnovne škole), još 1978. godine počeo se baviti privatnim preduzetništvom, založivši, bez saglasnosti, očevu, bratovu i vlastitu imovinu, i dizanjem kredita od 200.000 maraka od kojih je otvorio nekoliko prodavnica i tri restorana u Bačkoj Topoli, koji su svi bili manje ili više neuspešni. Jerkovićeva “poslovna” karijera postaje uspešna sredinom devedesetih godina. Kumstvo sa Arkanom donelo mu je poslove sa švercom nafte i cigara, a u Istočnoj Slavoniji prodaju ukradenih traktora. Na taj način se ovaj čovek naglo obogatio. Kada je Arkan ubijen, niko osim njega nije znao koliko para duguje Arkanu. Posle ubistva Arkana, Jerković je i čuvenom “Bomboni” ostao dužan blizu pet miliona evra. Punih 20 godina Jerković je uvek uspevao da sebi obezbedi podršku i zaštitu aktuelnih moćnika. O tome svedoči preko 20 pokrenutih alii nikada okončanih krivičnih prijava (krađa i nelegalno posedovanje oružja, krađa i švercovanje motornih vozila, međunarodni šverc cigaretama, nuđenje i primanje mita, zloupotreba službenog položaja, izdavanje menica bez pokrića direkciji za robne rezerve, falsifikovanje službenih isprava, kidnapovanje i protivpravno lišavanje slobode). U njegovom vlasništvu je čak 17 preduzeća, koja je većinom kupio za 18 meseci, podižući ogromne kredite u “Metals banci”, koja i slovi za banku koja je spremna podržati sumnjive transakcije i “biznismene”. Najzanimljivije su njegove kupovine poljoprivrednih gazdinstava i prevozničkih preduzeća, koje je uz pomoć Gorana Obradovića iz Agencije za privatizaciju kupovao jednu po jednu, dižući ničim pokrivene kredite iz “Metals banke”. U svim novokupljenim preduzećima je potpuno nezakonito, bez saglasnosti ostalih suvlasnika (u svima je vlasnik samo oko 50% akcija) kompletnu imovinu stavljao pod hipoteku “Metals banci” zadužujući ih i do petostruke vrednosti. Preduzeće “Topolatrans” iz Bačke Topole (gde je vlasnik 56% akcija) koje vredi 50 miliona dinara zadužio je kreditima od 450 miliona dinara u “Metals banci” čiji je direktor Ananije Pavićević svesno odobrio ovoliko zaduženje. Zrenjaninskom Autobanatu (Jerković je vlasnik 50,04% akcija), gde je uz naoružano obezbeđenje preoteo vlast, kidnapovao i držao zarobljenog tadašnjeg direktora, odmah je stavio svu imovinu pod hipoteku “Metals banci”, kod koje je nastavio zaduživanje bez ograničenja (jedna odluka navodne Skupštine glasi “Daje se ovlašćenje Upravnom odboru i Generalnom direktoru AD Autobanat iz Zrenjanina za podnošenje zahteva i zaključivanje Ugovora za neograničeno finansiranje i davanje jemstva…. odnosno davanje jemstva pravnim i fizičkim licima…”). Preduzeće za prevoz putnika 7. juli iz Šapca, Jerković je kupio po početnoj ceni od 561.700 evra (jedan nov autobus košta oko 350.000 evra) pošto mu je prethodno, u saradnji sa lokalnim moćnicima i upravom preduzeća nelegalno i nerealno stvorio ogromna potraživanja, tako da niko nije bio zainteresovan da sa njim ulazi u partnerstvo. Slično je bilo i u “Sremekspresu” iz Sremske Mitrovice koje je takođe kupio kao jedini ponuđač i po početnoj ceni. “Kraljem oranica” voli sebe da naziva od skandalozne privatizacije Poljoprivrednog preduzeća “Erdevik” (vinogradi i vinarija) u avgustu 2003. godine. Istog dana kada je hrvatski preduzetnik Marinko Zadro kupio 44% državnih akcija, Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici ozakonio je Jerkovićev dugogodišnji zakup. S naoružanim obezbeđenjem zauzeo je upravnu zgradu firme, a od linča radnika spasila ga je policija. Na kraju je uz pomoć moćnika uspeo da otme ovo preduzeće. Nakon toga je kupovinom tri poljoprivredna preduzeća, “Bačke” u Sivcu, senćanske “Poljoprivrede” i “Mladog borca” iz Sonte, postao vlasnik oko 8.000 hektara vojvođanskih oranica, četvrti po veličini poseda u vlasništvu[32]. Izdvaja se kupovina poljoprivrednog imanja Bačka u Sivcu kod Sombora, kada je u nadmetanju s predstavnikom porodične imperije Matijević podigao cenu s početnih 256,2 miliona dinara na 1,15 milijardi ili 14,4 miliona evra. Suparnici su tada primetili da njive idu u ruke onome ko nema veze s poljoprivredom, dok je Jerković komentarisao da će kada Srbija uđe u EU hektar vredeti dvadeset hiljada evra. Bolji poznavaoci kretanja novca tvrde da on samo izvršava kupovine za albanske tajkune iz Crne Gore, koji su uspeli da preko nekoliko različitih kriminalnih grupa pokupuju veliki broj preduzeća po Beogradu i Vojvodini i posebno velike površine obradive zemlje. Drugi u grupi je Milanko Grbić „zaštitnik radničkih interesa” i predsednik pokrajinskog i gradskog sindikata saobraćaja koji se kod svake otimačine ili upada u novoosvojeno preduzeće pojavljuje da bi ovoj otimačini dao kakav takav legitimitet. Treći u plejadi je Ananije Pavićević koji je kao direktor Metals banke obezbedio, samo u poslednjih 18 meseci, oko 30 miliona evra kredita sa kojima je Jerković kupovao izabrana preduzeća. Pavićević je svoj deo posla obavljao profesionalno i na vreme tako da Jerkoviću nikada nije falilo para, pa ni kada je imanje u Sivcu od 3500 hektara platio preko 14 miliona evra. Ko je (ili ko su) četvrti sa čuvenog logoa ne može se pouzdano tvrditi, ali je sigurno da su ili iz najviših političkih krugova ili iz sastava neke službe jer su veoma uspešno pokrivali dosadašnji rad ove grupe, veliki broj krivičnih prijava i suđenja koja su u toku i po nekoliko godina. Sigurno je da je u ovom delu angažovan veći broj lica, počevši od onih koji obezbeđuju da novac stiže u ruke Ananija koji ga dodeljuje Jerkoviću i sličnima za kupovinu svega i svačega, pre svega po Vojvodini, do onih koji preko veza i uticaja obezbeđuju da lokalne vlasti, policija, tužilaštva i sudovi ništa ne čine da poremete ove planove. Deo ovih planova razotkrili su Đorđe Đorđević, bivši obaveštajac RDB i Milorad Mirčić, predsednik odbora za bezbednost Skupštine Srbije, na novosadskim televizijama, apostrofirajući albanski lobi iz Crne Gore i nemačke obaveštajce kao finansijere ovih aktivnosti.
Mile Jerković je po završetku šestog razreda osnovne škole odlučio da više da ide u školu. Vrlo brzo je napredovao pa je osamdesetih uspeo da se zaposli kao pomoćni radnik u Industriji mesa u Bačkoj Topoli, gde je ubrzo, po odluci direktora, unapređen u vozača viljuškara. Sa svojim bratom, vozačem u “Topolatransu” je 1991. godine radio na prevoženju pšenice iz Baranje u Bačku Topolu ali je u tom poslu mnogo žita kaliralo, a oni zaradili velike pare. Zatim je sa Arkanom učestvovao u nabavci nafte i kod njega se poprilično zadužio, tako da je Ražnatovićevo ubistvo za Mileta bilo kao nagrada teška nekoliko miliona maraka. Mile je 2000. godine učestvovao u međunarodnom švercu cigareta i bio uhvaćen. Ali, suđenje na kome je prvooptuženi, nije okončano. 2004. godine napravio je posao sa Direkcijom za robne rezerve, koju je prevario izdavši joj menice bez pokrića u vrednosti od oko 60 miliona dinara. Protiv njega je pokrenut postupak tek 2005. godine ali je zataškan. Ni policiju za privredni kriminal, ni sudstvo, ni tužilaštvo, ni ministarstvo finansija nije zanimalo to što je neko obmanuo državu, a i dalje se slobodno šeta i sklapa sa njom nove poslove. Mile je zapao za oko direktoru Metals banke Ananiju Pavičeviću (G17 plus), koji je sa njim za dvadesetak meseci razvio veliki broj unosnih poslova. Najpre je Miletova ćerka Višnja u martu 2005. godine osnovala preduzeće “Višnja produkt” u Novom Sadu sa osnivačkim kapitalom od 500 evra (od čega je uplaćeno samo pola). U preduzeću u kojem je Vesna direktor nema zaposlenih ali zato ima nekoliko putničkih automobila, jedan džip i jedan kombi, a koristi se preko 70 miliona kratkoročnih kredita u Metals banci. Dok Vesna nije postala punoletna sve poslove je vodio tata Mile. Višnja produkt je uz pomoć kredita od „čika Aneta”, koji su odobravani preko noći i sa minimalnom dokumentacijom i bez provere, uspela da kupi oko 170 000 akcija u “Topolatransu” iz Bačke Topole i oko 53.000 akcija u “Autobanatu” iz Zrenjanina. Jedino što je obavezno kod čika Aneta je „biznis plan” u plavoj koverti koji, kako tvrde najbliži saradnici Jerkovića, za svaki kredit i rebalans kredita vredi 10 000 evra. Pošto je bez problema prošao sa osnivanjem “Višnja produkta” i kupovinom “Topolatransa”, u septembru 2005. godine sa ćerkama Marijom i Danijelom i Danijelinim mužem Urošom Roganovićem osnovao je preduzeće “Dumetiko” sa minimalnim kapitalom od 500 evra (ponovo plaćeno samo pola). Nova firma uzela je pare od “Topolatransa” koje su dobijene od kredita Metals banke i njima, uz strašne pritiske, do maja 2006. godine kupila 170.000 akcija “Autobanata”. U novembru 2005. godine Mile je preko “Topolatransa” osnovao preduzeće DUTP “Vojvodina” za preko 30 miliona dinara, ponovo od kredita Metals banke. Pošto je za direktora postavio Danijelu Grković odmah je potpisana založna izjava i ugovor o kratkoročnom kreditu od 45 miliona dinara. Ne treba pominjati kojom brzinom i u kojoj banci. Čim je novac pristigao preusmeren je na račune “Višnja produkta” i “Dumetika”, a potom na više drugih računa. Od para „izgubljenih” u tim prebacivanjima Mile je kupio kuću na Tatarskom brdu u Novom Sadu za 250 000 evra, što je pokrio fiktivnim plaćanjem neke robe. Samo ovim akrobacijama Mile je opteretio “Topolatrans” sa 75 miliona dinara.

Krajem aprila i početkom maja 2006. godine uz ogromnu pomoć Metals banke i uz nezakonito poslovanje na berzi, gde je trgovao akcijama između svojih preduzeća, i uz pritiske i pretnje akcionarima da već prodate akcije ponovo prodaju njemu, Mile je uspeo da osvoji 50,04% vlasništva nad “Autobanatom”. Pošto je pritisak kredita u svim preduzećima postao pretežak, nije mogao da čeka legalno preuzimanje poslova u “Autobanatu” pa je krajem maja sa naoružanim licima nasilno upao i preduzeće, oteo dokumenta i pečate, kidnapovao i držao zarobljenog direktora preduzeća, a Upravni odbor skupio na silu i naterao da donese odluke po kojima on sam preuzima celu firmu. Na ovakvo njegovo postupanje nisu reagovali ni MUP ni sud u Zrenjaninu. Za to se, po rečima Jerkovića, pobrinuo Željko Malušić, koji je u školi imao nadimak „Slinavi”, ali ga je, pošto je postao biznismen, zamenio sa „Kamel”. On se potrudio da policija ne interveniše ni prilikom evidentnog izvršenja teških krivičnih dela, a da sud ili odbije sve zahteve za zaštitom zakonitosti i imovine ili da te zahteve skloni u stranu i odloži njihovo rešavanje. Mile je odmah sve račune “Autobanata” prebacio u Metals banku i bez potrebne dvotrećinske većine stavio hipoteku na imovinu preduzeća kako bi mogao da nastavi sa dizanjem kredita i daljim zaduživanjem preduzeća. Izgleda da su i Mile i Ananije nezadrživi i počeli su da kupuju i najrazličitija preduzeća, i to po istom scenariju. Već postojeća preduzeća daju fiktivne garancije, odobrava se kredit i na aukciji kupuje novo preduzeće, koje se odmah stavlja pod hipoteku Metals banci. Koliko su se zaigrali pokazuje primer “Topolatrans” koji trenutno duguje oko 230 miliona dinara na ime kratkoročnih kredita i Metals banci plaća preko 3,5 miliona dinara mesečne kamate. Pored toga, Metals banka je odobrila i lizing nabavku devet autobusa, pa “Topolatrans” duguje oko 450 miliona dinara dok je ukupan kapital preduzeća oko 50 miliona dinara. Ostaje nejasno ko, u stvari, podržava Ananija i Mileta i omogućava im da razvijaju sumnjive poslove koji se mere milijardama dinara i da nastavlja kupovinu novih preduzeća. (primer je “Poljostroj” iz Odžaka koji je kupljen za trećinu realne cene, zašta se potrudio Goran Obradović iz Agencije za privatizaciju)

109. Ištvan Pastor, predsednik SVM

110. Dragan Marković Palma, predsednik opštine Jagodina

DRAGAN MARKOVIĆ zv. Palma je u JNA bio Titov gardista, posle brojnih provera i komplikovane procedure. “U gardu nije mogao svako da uđe! Pre nego što su me poslali u Pulu proverali su mi sve, ko mo je bio deda, pradeda, čukundeda, da li sam osuđivan, sklon samoubistvu… Tu su sve bili zreli mladići od 25 do 26 godina, a ja sam sa 19 bio najmlađi. Za mene je bila čast služiti u Titovoj gardi” – s ponosom priča Palma. Marković je jedan deo vojnog roka odslužio na ostrvu Vanga, na kojem je Josip Broz imao rezidenciju.

Zahvaljujući brojnim neregularnostima oko lokalnih izbora 1996. godine, SSJ je dobila jednog odbornika u toj opštini u centralnoj Srbiji. A, onda na scenu stupa Arkan sa svojim vaninstitucionalnim metodama i za po 10.000 maraka ili otmicu kao iz holivudskih filmova, uspeva da dovede u SSJ još šest odbornika iz SPO, jednog iz DS i jednog iz SRS, formira većinu sa koalicijom SPS-JUL i preuzima opštinsku vlast. Uticajnoj regionalnoj TV stanici “Palma plus”, koja se vidi u celoj centralnoj Srbiji, na osnovu sumnjive dozvole za emitovanje koju je izdao neko od Miloćevićevih ministara, u vlasništvu Dragana Markovića Palme, programski se priključuje i TV Jagodina, opštinska kuća nešto slabijeg kvaliteta. Bivši predsednik SRJ, Slobodan Milošević, lično je odredio kriterijume po kojima će se u izbornoj godini prepoznavati “plaćenicki” i “patriotski” mediji. “Veliki broj elektronskih medija i štampe”, kaže Milošević u listu Politika, “pod potpunom je finansijskom i političkom kontrolom nekih zapadnih vlada” i oni imaju zadatak da “podstiču destabilizaciju Jugoslavije”. Ovu “subverzivnu aktivnost protiv države” sprečavali su “patriotski” organi SPS, JUL i SRS, a posebno Goran Matić i Ivan Marković, savezni ministri za informacije i telekomunikacije.

Pod paravanom sporta i zdravog života, u Jagodini se gaji kult nasilja. Lokalni kik-boks klub nosi naziv “Tigrovi”. Zoološki vrt nosi naziv, stran ovom podneblju a blizak podzemlju – “Tigar”. Po crnim oldtajmerima i crnim džipovima reklo bi se da je Jagodina neka vrsta Arkanovog muzeja. Dragan Marković Palma je političku i poslovnu karijeru napravio kao član SSJ. Nije čudo što će, iz zahvalnosti, doživotno, dobrovoljno, ostati dužnik čoveku koji ga je stvorio. Na čelu opštine Palma se pokazao kao sposoban, izvodeći radove, pa naknadno naplaćujući od opštine. Čudno je samo da to nikome ne ukazuje na pranje para.

111. Mirko Cvetković, ministar finansija

112. Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka

113. Aleksandar Pravdić, direktor „Galenike“ iz Beograda

114. Slobodan Petrović, generalni direktor „Knjaza Miloša“

115. Nebojša Čović, direktor FMP i vlasnik košarkaškog kluba

116. Saša Vlaisavljević, direktor „Jat ervejz“

117. Išak Šeps, regionalni direktor „Karlzberg“

118. Vladika Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski

119. Rase Starčanin, „kralj teksasa“ iz Novog Pazara

120. Kamil Befa, generalni direktor cementare „Lafarž BFC“

Vlada Srbije i ministarstvo za privredu i privatizaciju, koje je vodio kadar firme Deloite toushe (ista ona koja je vršila “procenu” BFC, pa kada je pukla bruka Vlada Srbije ekspresno je osnovala Agenciju za privatizaciju), Aleksandar Vlahović, u jesen 2001. godine prihvata posetu francuskog predsednika Žaka Širaka, koji se hvalio kako je spasio mostove oko Beograda. Širak tada dolazi sa ciljem: Beočinsku fabriku cementa Srbija mora prodati francuskom Lafaržu, inače nema ništa od otpisa dugova Pariskom i Londonskom klubu! Te dugove budžet države Srbije zadnjih godina i dalje otplaćuje Pariskom klubu, a Londonski klub će doći na red 2010. godine. Posle ove posete, Aleksandar Vlahović daje izjavu: “…Ako Beočinsku fabriku cementa ne prodamo francuskom Lafaržu, kako posluje ta kompanija će sama sebe zatvoriti”! Vlahović je prenebregao činjenice: da je infrastruktura BFC u vrlo dobrom stanju, da je prethodnih godina urađeno par kapitalnih remontnih zahvata (jedan je bio vrednosti deset miliona DM), da su kupljeni brojni kamioni za transport, pogoni za proizvodnju, transport, održavanje i činjenicu da je ovaj gigant imao najkvalitetnije radnike, da je linija za proizvodnju cementa, sagrađena u drugoj polovini ’70-tih, koštala je oko 300 miliona DEM, što je kredit koji je tokom osamdesetih godina u potpunosti isplaćen sredstvima BFC, i najvažnije da je fabrika skoro godinu dana bila u prilici da tržišno posluje, dakle da sama formira cenu cementa (koju je pre određivala država, a često i dileri cementom – mafija)i da bi u takvim uslovima dug BFC bio bi anuliran za manje od godinu dana, a planovi za proširenje kapaciteta i otvaranje pogona za proizvodnju betonske galanterije otvorili bi par hiljada novih radnih mesta. Naravno da je ministar imao vrlo dobru informaciju ali se silno žurio da ovaj “posao” privede kraju. Ugovor 5 interesnih strana potpisan je između 4 (nije ga potpisala ondašnja lokalna samouprava u Beočinu), ali original tog Ugovora nikada nije prikazan javnosti, a čak ga ni potpisnici nisu videli, već su stavili “blanko” potpise. 70% BFC-a prodato je za nekih 51,9 miliona USD, 1997. godine postojale su mnogo bolje ponude, pa i od bezmalo 270 miliona DEM (138,1 miliona evra), za 51% BFC-a. Fabrika cementa u Popovcu prodata je za 52 miliona dolara a, po kapacitetu i stanju ove dve cementare, BFC je bila “teža” za oko trećinu, a za nju je plaćeno – manje. Da li je za beočinsku cementaru bilo “provizionara”? Ako se uporedi kako su prošli radnici Apatinske pivare ili Knjaza Miloša, biće mnogo jasnije kako su radnici BFC-a i država Srbija opljačkani. Ministar Vlahović dao je izjavu kako je i BFC mogla da se privatizuje kao i Apatinska pivara, ali je to izjavio tek kad je posao završen (a bio među prvima koji je prijavio “imovinu preko 20 miliona”). U decembru 2001. godine, u Beočin stiže ekipa Lafarža, na čijem se čelu nalazio Džordž Bobvoš, danas direktor mađarskog Trigranita, pošto je prethodno najuren iz Erste banke, u pratnji dva Čeha: Martin Turecki i Ivan Mareš, i londonske dive srpskog porekla Tatjane Mihajlov-Pilbim. Moglo se zaključiti da se radi o potrčcima centrale Lafarža. 28. marta 2002. godine, Lafarž “ulazi u posed” BFC.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:34 pm

Ostala je klauzula kojom se Lafarž obavezao da tokom 5 godina neće otpuštati tehnološki višak, ali već u aprilu 2002. godine na glavnoj oglasnoj tabli BFC izlazi nova sistematizacija po kojoj na stotine radnika postaju tehnološki višak. Ako se znalo da Lafarž planira masovno otpuštanje radnika, kako je pobedio na raspisanom tenderu? Ovo je postalo poznato tek nakon potpisivanja ugovora – neko je to krio sve vreme pregovora, a Džordž Bobvoš je ponovljao srpskim medijima kako u BFC nijedno radno mesto neće biti tehnološki višak! U jesen 2002. godine, pod pritiskom i torturom, na stotine očajnih radnika uzima mizernu otpremninu. Svi radnici koji nisu “dobrovoljno” napustili kompaniju i uzeli otpremninu bukvalno su zatvoreni u jednu poveću prostoriju, bez stolica i stolova, i najstrože im je zabranjeno kretanje u krugu cementare. Martin Turecki, iz menadžerske četvorka Lafarža, na jednoj proslavi direktno u diktafon nekog novinara “Politike” izjavio je: “Nama niko ništa ne može. Mi smo vas sve platili i ove iz Vlade i sve ovo mi smo kupili.” Po privatizaciji Beočinske fabrike cementa Nenad Čanak oštro istupa u javnosti pretnjama “bukagijama”. Kome je pretio Nenad Čanak? Zašto je pretio “bukagijama”? Zašto je naprasno prestao da preti kada se ekspresno iz garsonjere na “Grbavici” (deo Novog Sada) preselio u elitno novosadsko “Cepter-naselje” u Veterniku gde se kvadratni metar stambenog prostora koštao i preko 2000 evra?

Pod obrazloženjem da ne posluje pozitivno Lafarž je, tokom 2002. godine, ukinuo pojedina dotiranja lokalnoj samoupravi u Beočinu i isplatu dividende malim akcionarima. Ovde je u pitanju očita laž, jer Lafarž je platio ugovorenu cenu umanjenu za 19,6 miliona USD deficita BFC, što znači da su krenuli od nule, a pozivali su se na taj dug. Lafarž se, s druge strane, hvalio da je ostvarena rekordna proizvodnja od 1,3 miliona tona cementa u 2002. godini, što je, takođe, laž jer je rekordna proizvodnja cementa bila 1,6 miliona tona ostvarena još 1984. godine. Tu takozvanu “rekordnu proizvodnju” BFC je, bez Lafarža, ostvarivala svake godine, osim za vreme bombardovanja i sankcija. Istina je bila na drugoj strani. Lafarž postiže rekordnu maloprodajnu cenu od 64 evra za tonu cementa pa u tom momentu Srbija ima najskuplji cement u Evropi. Cenu prirodnog gasa strana kompanija Lafarž plaćala je jeftinije nego građani Srbije za domaćinstva.

Svaki radnik koji je napustio BFC “dobrovoljno” i pokušao da uspostavi bilo kakav vid poslovne saradnje preko svog “malog i srednjeg preduzeća” sa Lafaržom je odbijen. Na stotine radnika sa prebivalištem van beočinske opštine radi u remontima BFC, ali ta mogućnost nije omogućena nijednom građaninu beočinske opštine, bez obzira što su neki decenijama uspešno radili te iste poslove. Čak su i stručnjaci Lafarža priznali da su pogoni za proizvodnju u odličnom stanju – i izvrsno održavani! Politika rukovodstva Lafarža bila je jasna: nema posla za radnike sa teritorije beočinske opštine. Što manje građana Beočina u fabrici, manja je opasnosti od organizovanih protesta građana.

Menadžeri Lafarža nisu osporili tvrdnju da pogoni za proizvodnju klinkera i cementa zagađuju čovekovu okolinu u Beočinu i šire. To je to krivično delo. Zakon kaže i da je otpad zabranjeno koristiti kao gorivo, a Bojan Pajtić nedavno je u Parizu potpisao Ugovor sa Lafaržom o spaljivanju otpadnih guma, i ko zna kakvog sve otpada jer u leto 2003. godine već je izvršeno tajno probno spaljivanje medicinskog otpada u BFC. Podaci Doma zdravlja u Beočinu i Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici pokazuju enormno povećanje pacijenata sa problemima disajnih organa od dolaska Lafarža. Menadžeri Lafarža tvrde da im novi filteri radi besprekorno, ali je u septembru 2003. godine opštinu Beočina prekrio sloj prašine. Mnogi tehnolozi bi mogli da objasne i zašto je velikom Lafaržu nedavno pao dimnjak, i kakav je uticaj sumporne kiseline, koja nastaje hemijskom reakcijom sumpor-trioksida (od sagorevanja “goriva” – otpada, tipa petrol-koks sa vodom…), i to zatrpavanje prašinom 2003. godine vezano za havariju na elektro-filteru pripreme kada su im gotovo sve elektrode unutra – popadale. To je samo jedna u nizu havarija koje su se dogodile od dolaska Lafarža u Beočin. U ovom periodu je bilo više teško povređenih radnika, a jedan radnik je i poginuo na jednom od kopova.

Vlada Srbije je u 2008. godini prodala svojih 15% akcija Beočinske fabrike cementa – francuskom Lafaržu, van berze. Tako je Lafarž, suprotno Zakonu o hartijama od vrednosti, došao u poziciju da nasilno otkupi i preostale akcije malih akcionara i postane 100%-tni vlasnik najveće cementare na Balkanu. Osim što je oštetio državu Srbiju, neko je naneo štetu i malim akcionarima, građanima Srbije, koji su ostali bez lične imovine. Mali akcionari morali su još da plate i sve troškove brokerskim kućama. Pitanje po kojoj je ceni Vlada Srbije prodala svojih 15% akcija i koliko se ona razlikuje od one koja je plaćena malim akcionarima, na žalost, samo je jedno od otvorenih.

121. Tanja Miščević, direktorka Kancelarije za pridruživanje EU

122. Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup

123. Hamdija Jusufspahić, beogradski muftija

124. Berner Kisler, predsednik Upravnog odbora „Sunoko“

125. Miroslav Bogićević, predsednik koncerna „Farmakom MB“

126. Mirko Petrović, direktor „Dunav osiguranja“

127. Miroljub Jeftić, načelnik VMA
128. Petar Matijević, vlasnik mesare „Matijević“ i veliki zemljoposednik

129. Milica Delević, ekspert za EU

130. Veran Matić, prvi čovek Radio i TV B92

131. Maja Kovačević-Tomić, portparol Specijalnog suda

132. Božina Radević, stručnjak za transplantaciju jetre

133. Aleksandar Aleksejev, ambasador Rusije u Srbiji

134. Gustavo Navaro, direktor „Holcim“ u Srbiji

135. Vojko Đukić, direktor Kliničkog centra Srbije

BORIS STAJKOVAC, predsednik UO u ostavci dečje klinike u Tiršovoj i direktor nevladine organizacije „Centar za brigu o deci“ je veoma bogat. Javnost je to prvi put saznala kad su objavljene porodične fotografije snimljene u njegovoj, jednoj od najekskluzivnijih, dedinjskoj kući od oko 400 kvadrata, sa ogromnim dvorištem i bazenom. Stajkovac se tada pravdao da je ovoliku imovinu stekao poštenim radom i naglašavao da radi od 16. godine: “Iako sam završio medicinu, većinu svog života bavio sam se uređenjem enterijera za kafiće i klubove, što je vrlo profitabilan posao. „Kalemegdanska terasa“, „O sinema“, „Rio Bravo“, „Leksington“ i još mnogi drugi u Beogradu, restoran „Mediteraneo“, „Plava frajla“ i „Opera“ u Novom Sadu, „Đardino“ i „Kuba libre“ u Podgorici, irski pabovi u Beogradu, Nišu, Jagodini, na Zlatiboru, samo su neki od lokala koje sam osmislio”. Izdavačku kuću „Media maks magazins“ Stajkovac je osnovao marta 2008. godine na svojoj kućnoj adresi u Tolstojevoj ulici 11. Izdaje časopise Best šop, Jahting end sejling vorld, Best hom, Glam šoping i Men.
U Pokret snaga Srbije, Bogoljuba Karića, učlanio se u decembru 2004, kada je izgledao perspektivan, nakon osam godina u Demokratskoj stranci, i napustio ga je tiho.
2005. godine Srbija nije, po 35-godišnjoj tradiciji, dobila svoje šampione u školskom sportu. Prema proceni Saveza za skolski sport i olimpijsko vaspitanje za organizovanje ovih takmicenja, potrebno je oko 5,1 milion dinara, a Ministarstvo prosvete i sporta uplatilo je samo 2 miliona dinara. Boris Stajkovac je bio predsednik Saveza za školski sport i olimpijsko vaspitanje. Sportske asocijacije? Kako to gordo zvuci? Na sednici OK SCG u Beogradu oktobra 2005. godine, razrešen je “velikan sporta”, Boris Stajkovac, koji je “po Zakonu o radu”, morao da uzme otpremnine od 8.000 evra.
U stranku Bogoljuba Karića, Stajkovac je prešao iz DS, i ubrzo je postao član Predsedništva PSS. Bivši direktor Dečije klinike, profesor Dušan Šćepanović, objašnjava: “Oduvek sam govorio da je on najobičniji kriminalac! Radi se o lažovu, manipulantu i prevarantu koji je postao predsednik UO u drugoj polovini 2001. i to je maltene ostao do danas, iako mu nikada nije produžen mandat. Čovek je sve vreme u protivzakonitom statusu. Tužio sam ga, ali su tužbe protiv njega završavale po fiokama, jer ga se pravosuđe plašilo pošto je uvek bio u nekoj stranci, a jedno vreme je figurirao i kao kandidat za ministra zdravlja. Sećam se da je na posao dolazio uvek drugim automobilima, „audijem TT“, „džipom“ ili motorima, a poznato je i da ima ogromnu vilu s bazenom na Dedinju”.
U zajedničkoj akciji MUP Srbije i Poreske uprave, Stajkovac je uhapšen zbog osnovane sumnje da je u svojstvu vlasnika preduzeća „Media maks d.o.o.“, samo u periodu od 1. januara 2006. do 31. decembra 2008. oštetio budžet Srbije utajivši porez u iznosu od 12 miliona dinara. Njemu su pomagali Miša Stojanović, odgovorno lice preduzeća „Protekta“, Predrag Jevtović, vlasnik agencije „Jevtović“, Velimir Pantović, vlasnik agencije „Vesko“, Enisa Kučević, vlasnica agencije „Ena“, Darko Belišić, vlasnik agencije „Darko“, Olivera Radonjić, vlasnica agencije „Lazana“, Asmir Kučević, vlasnik agencije „A-Board“ i Hedija Kučević, vlasnica agencije „Hedi“. Svi oni fiktivno su fakturisali nepostojeće usluga.

136. Milanko Šarančić, direktor „Železnica Srbije“
137. Kori Udovički, direktorka UNDP za Evropu

138. Atila Mihok, direktor „Blic Pressa“

139. Jano Kuraji, direktor „Petrohemije Pančevo“

140. Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije

141. Obrad Sikimić, predsednik „Dajners kluba“ u Srbiji

142. Aleksandar Popović, ministar energetike

143. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede

23.11.2007 . predsednik LDP, Čedomir Jovanović podneo je krivičnu prijavu protiv zločinačkog udruženja, koje, po prijavi čine:
1. Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga iz Beograda
2. Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Republike Srbije
3. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade
4. Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova u Vladi
5. Predrag Bubalo, ministar trgovine i usluga u Vladi
6. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Vladi
7. Mlađan Dinkić, ministar ekonomije u Vladi
8. Manojlo Vukotić, direktor i odgovorni urednik Večernjih novosti
9. Aleksandar Tijanić, direktor javnog servisa RTS
10. Đuro Bilbija, glavni i odgovorni urednik lista Kurir
11. Đoko Kesić, glavni i odgovorni urednik lista Press
12. Antonije Kovačević, glavni i odgovorni urednik lista Gazeta,
13. Željko Cvijanović, glavni i odgovorni urednik lista Sutra i nedeljnika Standard
zato što su “u periodu od početka 2004. godine… Miroslav Mišković i… Vojislav Koštunica organizovali zločinačko udruženje, a ostali prijavljeni učestvovali kao pripadnici u vršenju krivičnih dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, i to Zloupoteba monopolističkog položaja iz člana 232. KZ, Zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ, Zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ, Poreska utaja iz člana 229. KZ i Pranje novca iz člana 231. KZ, čime su prvo i drugo prijavljeni Miroslav Mišković i Vojislav Koštunica izvršili krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. a ostali prijavljeni krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika.
U obrazloženju se navodi:
“… Kroz dugogodišnji odnos vlasnika kompanije Delta Miroslava Miškovića sa predstavnicima vlasti u doba Miloševićevog režima kao i kroz identičan odnos sa obe Koštuničine vlade, Delta je postala „vlasnik Srbije”. Takav položaj Delti su omogućili predstavnici Vlade omogućavanjem nelegalnog poslovanja, zaštitom od krivičnog gonjenja za najteža krivična dela iz oblasti privrednog kriminala, pritiscima na državne organe koji nisu pod direktnom kontrolom Vlade, a koji imaju kontrolnu funkciju u društvu, poput Saveta za borbu protiv korupcije i Komisije za zaštitu konkurencije, kao i kroz pritiske na medije koji izveštavaju o ovakvim odnosima Vlade i Delte.
Miroslav Mišković šalje svoje emisare u ambasadu SAD u Beogradu, gde za skidanje svog imena sa crne liste nudi „kooperativan pristup Srbije u rešavanju kosovskog problema”, a predsednika Republike Srbije i Vladu predstavlja kao svoje službenike garantujući za njihovu kooperativnost…
…Miroslav Mišković je u policijskoj akciji Mreža iz 2002. godine označen kao jedan od organizatora šverca cigaretama tokom devedesetih godina, a odakle potiče i značajan deo njegovog bogatstva. Zašto to pitanje nikada nije procesuirano? Zato što Miroslava Miškovića štiti ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, koji je pripadnik istog zločinačkog udruženja. Dokaz za učešće ministra Jočića u zločinačkom udruženju pored ostalog je i izveštaj Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, UKP – II odeljenje, broj Po-392/01 od 08.06.2001. godine u kome je jasno navedeno da je dokazano da je Delta banka čiji je vlasnik Miroslav Mišković bila vlasnik 50% kompanije Interspid u vremenu u kome se bavila oraganizovanim švercom cigareta…
Advokat Draganić, koji je istovremeno šef pravnog tima Demokratske stranke i Delta holdinga, pretio je javno nezavisnim institucijama, što nedvosmisleno ukazuje na vezu između Demokratske stranke i Delta holdinga. Zašto država ne štiti predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije? Zato što su pripadnici zločinačkog udruženja Božidar Đelić, Predrag Bubalo i Slobodan Milosavljević dobili od organizatora udruženja nalog da štite interese udruženja tako što će ukinuti Savet.

Slobodan Milosavljević je kao predsednik Privredne komore Srbije uz pomoć preduzeća Konzit čiji je suvlasnik njegova supruga Katarina Andrić Milosavljević uradio naručeno istraživanje od strane kompanije Delta po kome ta kompanija ima samo 11 posto tržišta a ne preko 50% kako je to utvrdila Komisija za zaštitu konkurencije. Zatim je kompanija Delta to istraživanje koristila u sudskim postupcima kako bi osporila navode Komisije a u javnosti stvorila lažnu sliku kako ta kompanija nema monopolski položaj.”

Milosavljević je 5. oktobar 2000. godine dočekao kao sveži član DHSS, Vladana Batića, i bio je učesnik naoružanog preuzimanja Privredne komore Srbije. Njegove veze sa lobijem trgovaca brašnom (posebno sa firmom “Arex”), koje je bilo monopolska roba, javno su poznate. U Demokratsku stranku učlanio se tek nakon atentata na Zorana Đinđića (kao uostalom i svi “nestranački” ministri Vlahović, Pitić, Lečić i Đelić), kada je započet unutarstranački udar na sve pristalice Đinđićeve vizije. Poznata je njegova izjava da kao ministar poljoprivrede “ne mora da se razume” u poljoprivredu, već je njegov posao da ima kvalifikovane saradnike. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede, ima pasoš Norveške i Ujedinjenih Arapskih Emirata!

145. Srđan Janjićijević, direktor „Politika – novine i magazini“, zet matije Bećkopvića

146. Goran Pitić, predsednik UO „Sosijete ženeral banke“

147. Vladimir Veličković, slikar, član Francuske akademije nauka

148. Harald Hiršhofer, šef misije MMF u Srbiji

149. Tomislav Karadžić, predsednik FK Partizan

150. Gordana Dostanić, direktorka Beogradske berze

151. Manojlo Vukotić, direktor i urednik „Večernjih novosti“

Kada je 5. oktobra Miloševićev režim urušen, u zgradu “Borbe” ušao je Manojlo Vukotić, zvani Manjo. Nosio je papir sa pečatom Demohrišćanske stranke, da ga DOS postavlja za prvog čoveka svih izdanja “Borbe”. U tom trenutku Manojlo Vukotić imao je 65 godina i preko 45 godina radnog staža. Radio je paralelne poslove. Bio je novinar i doušnik tajne policije, koja ga je slala na specijalne zadatke, te za dopisnika “Borbe” iz Rima, pa onda za glavnog urednika “Blica” i Glasa javnosti”. Čovek koji se u mladosti odrekao oca četnika i nikada se sa njim nije sreo u životu, počeo je svoje zemljake da postavlja za urednike i direktore, sa platom od nekoliko hiljada maraka. Svu imovinu kompanije koja se nalazila na teritoriji Crne Gore Manojlo Vukotić poklanja samom sebi, osnivajući novo preduzeće, čiji je vlasnik.

Na konto Manojla Vukotića slilo se nekoliko miliona evra. Od kupovine mašine za štampanje “Novosti”, do izdavanja knjiga… Vlasnik “Glasa javnosti” Raja Rodić potvrdio je da ga je tajna služba primorala da Manojla Vukotića postavi na mesto glavnog urednika ovog lista, koji je morao da pokrene nakon što su doušničke aktivnosti Manojla “provaljene” u “Blicu”, u kojem je, takođe, poarčio hiljade evra, stavljajući ih u svoj džep. Manojlo Vukotić ima preko 70 godina života. Aleksandru Nikitoviću, iz Bara, čiji otac je takođe bio pod udarom zakona, koji kao šef kabineta Vojislava Koštunice kao roj skakavaca pljačka Srbiju, Manojlo je tutnuo nekoliko stotina hiljada evra pa može do da nastavi da pustoši kompaniju “Novosti”. Crnogorci u Beogradu, pod zaštitom Vojislava Koštunice, otimaju sve što im pod ruku dođe. Ostareli Manojlo Vukotić javno traži od Srpkinja da ga u kabinetu zadovoljavaju. Trenutno je smenio konkubinu Jelenu Kosanović, uz obrazloženje da mora da “izjebe sve Srpkinje”. Kada je Vlade Divac pokušao da kupi najtiražniji list u zemlji, Vojislav Koštunica je u ime Vlade Srbije naredio da se protiv proslavljenog asa podnese tužba. Ima njegov Aca da odluči kome će ga dati.

152. Milutin Mrkonjić, predsednički kandidat SPS

153. Tijana Anđelić, direktorka Državne lutrije Srbije

154. Svetko Kovač, načelnik VBA

SVETKO KOVAČ je da je početkom 2006. godine, u jednom momentu, imao čak tri važne funkcije: bio je direktor VBA, zastupnik ministra odbrane za bezbednost i član Nacionalnog saveta za bezbednost Srbije. Posle dolaska Zorana Stankovića, koji je ukinuo funkciju zastupnika i preuzeo VBA u nadležnost svog kabineta, Svetko Kovač je kao general penzionisan 6. oktobra 2005. godine, ali ga je već dan kasnije Savet ministara imenovao za direktora Vojno – bezbednosne agencije. U novembru 2007. godine, Kovačeva ćerka Sanja koja je u maju te godine završila diplomatiju na Fakultetu političkih nauka, podigla je diplomu, i već sutradan je dobila posao savetnika kod predsednika Srbije Borisa Tadića. Ona tamo radi neke administrativne poslove u zgradi Predsedništva, i istovremeno studira na Akademiji za diplomatiju pri Ministarstvu spoljnih poslova. Ovo govori o najtešnjim vezama vojne službe i vrha države.

Prošlo je nekoliko godina od ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića, a istraga još uvek stoji u mestu. Ko je imao motiv da ubije Pavla? U vreme tog događaja odnosi između Srbije i Crne Gore su bili na granici ključanja. Pavle Bulatović je bio protivnik politike Mila Đukanovića, i bio je u izuzetnim odnosima sa Miloševićem i Mirom Marković. Vojska je u vreme njegovog ministrovanja bila najneprijateljskije nastrojena prema Vladi u Crnoj Gori, remeteći poslove sa švercom cigareta u Crnoj Gori. Pavle Bulatović jeste bio protivnik režima Mila Đukanovića, ali je bio pošten i častan čovek. U vreme najvećih sukoba Srbije i Crne Gore preduzeće Habit farm trguje sa VMA, koju kontroliše Vojska, odnosno Mira Marković, i isporučuje lekove. U saradnji sa najvećim miljenikom Mire Marković i direktorom carine, Laletom Sekulićem. Baš u to vreme posao Habit farma i Sekulićeve firme “DMB medical” sa VMA iznosio je tadašnjih 200.000.000 DEM. Šta je VMA kupovala za toliko novca? To se upitao i Pavle Bulatović, i pokrenuo je istragu oko trgovine lekovima za VMA! 15 dana nakon toga Pavle Bulatović je ubijen! Izvesni major Saša Anović, Bulatovićev telohranitelj, baš te kobne večeri razboli se i ne dođe na posao. Saša Anović je u to vreme bio na platnom spisku Laleta Sekulića. Istragu oko ubistva Pavla vodio je pukovnik Svetko Kovač, prijatelj Mirjane Marković. Sašu Anovića posle tri meseci Svetko Kovač unapredi! Nije zgoreg napomenuti da je ubica koristio “kalašnjikov” i pobegao u pravcu kasarne koja se nalazi neposredno iza restorana u kojem je Pavle ubijen. Sutradan je Ojdanić, pre komemoracije, posle sastanka sa Miloševićem, preuzeo dužnost ministra, a Pavković mesto načelnika Generalštaba – istog dana! Mnogo slučajnosti.

DRAGAN KATANIĆ rođen je 14. januara 1956. u Bečnju kod Čačka. Kao komandant RV i PVO, krajem 2008. godine poklonio je letački znak ministru odbrane Šutanovcu, kao gest kojim se zahvaljuje, pre svega u ime roda RV i PVO. Navodno je Ponoš dan ranije tražio od Katanića da ne dodeli počasni znak ministru. Katanić je na dodeli rekao da je 2008. za vazduhoplovstvo i Vojsku Srbije uspešnija od prethodnih sedam godina. Katanić je bio kandidat za načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Avgusta 2007. godine General Katanić izjavio je da je u poslednje vreme (od dolaska Šutanovca) nivo osposobljenosti vazduhoplovstva znatno viši. Kada je ovaj čovek mislio ono što govori?

Valja se prisetiti “uspešnih” godina, pre, po Kataniću, neuspešnih, od 2000, kroz koje je on proveo radeći u ovom rodu. Dezerterstvo generala Tusa je za mnoge u RV i PVO posledica kadrovske politike na nacionalnim ključevima u JNA. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u vojnom vrhu postojale su tri struje. U prvoj su bili admirali Petar Simić i Božidar Grubešić, generali Konrad Kolšek i Svetozar Višnjić. U drugoj su se nalazili admiral Stane Brovet, general Veljko Kadijević i general Čanadi. Treću, najbrojniju grupu predvodili su generali Blagoje Adžić, Bozidar Stevanović, Stevan Mirković, Josip Gregoric i kolega iz savezne policije general Petar Gračanin. Ostale struje, podeljene po nacionalnom i jugoslovenskom opredeljenju, bile su od minornog značaja. Afera Opera ukazala je i na držanje generala Zvonka Jurjevića, komandanta RV i PVO. Borbeni avioni JNA nisu smeli da napadaju ustaske polozaje sve dok na njih ne pripucaju sa zemlje. Ovakvo ponašanje generala Jurjevića neki tumače kao izraz tihe simpatije prema Zagrebu, a drugi, kao izvršenje naređenja i stava SSNO da JNA deluje samo posle napada. General Aleksandar Vasiljević odbijao je odgovornost Uprave bezbednosti UB SSNO za obaveštajnu operaciju Opera, jer kaže da je to bila delatnost Uprave za moralno vaspitanje i informisanost. Time se došlo i do odgovornosti generala Vuka Obradovića, načelnika ove uprave, koji je podneo ostavku. Da bi se zataškala afera i Armija sklonila iz javnosti, Slobodan Milošević naredio je da prestanu obračuni unutar KOS. Pukovnici Svetozar Matić i Svetozar Džigurski iz KOS-a RV i PVO su penzionisani. General Nedeljko Bošković dobio je ponudu da časno ode, opet, u penziju, dok je general Božidar Stevanović to tvrdoglavo odbijao. Njemu je sugerisano da ćuti. Čoveka koji nije umeo da kontroliše svoj jezik, srušili su novinari sa kojima je pio. Dada Vujasinović iz lista Duga je, verovatno po nečijem nalogu, jedina od grupe žurnalista koji su ga posećivali, objavila neautorizovani intervju sa njim u novosadskom listu Svet. Taj razgovor je fotokopiran i razdeljen po zgradi Generalštaba VJ kao primer neposlusnosti. Skidanje afere Opera sa dnevnog vojnog reda, značilo je olakšanje u radu KOS. General Aleksandar Dimitrijević, čovek Aleksandra Vasiljevića, uspeo je ovim presecanjem sukoba između dve struje unutar Vojske Jugoslavije i samog KOS, da spreči razbijanje vojne tajne službe i da je aktivira. KOS VJ, pored SDB Srbije i SDB Crne Gore, posle razbijanja SFRJ, uspeo je da sačuva svoj bezbednosni integritet.

Prvi vazdušni udari avijacije NATO 24. marta 1999. godine general-potpukovnika Spasoja Smiljanića zadesili su u kancelariji u Komandi RV i PVO u Zemunu. “Niko u RV i PVO nije bio iznenađen sa početkom, modelom i načinom izvršenja prvog udara. Obaveštajni organi RV i PVO su mi 19. marta dali informaciju da će bombardovanje početi tokom narednih nekoliko dana” kaže Smiljanić, general-pukovnik u penziji. Planovi za dejstvo RV i PVO po snagama Alijanse u Albaniji i Makedoniji bili su spremni, ali to predsednik SRJ nije odobrio.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:37 pm

DRAGAN HADŽI ANTIĆ danas ima firmu “Treći milenijum”, u kojoj je zajedno sa Sretenom Jocićem, zvanim “Joca Amsterdam”, poznatim po tome da je donosio skupe bunde švalerki generala Nebojše Pavkovića, Lidiji Vukićević. Da li svi oni imaju veze sa gospođom Marković, ili sa službama koje su Struju i uputile na bliskost njenoj ćerki?
26. avgusta 1996. dobro obavešteni Milovan Brkić u broju 157. lista ‘Srpska reč’ piše:
“Po dolasku na čelo Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević je, u ime svoje ideologije, ukinuo sve novine, radio i tv-emisije koje njega i njegovu ženu Mirjanu nisu podržavale. Oni koji su krenuli za Miloševićem i njegovom ženom, odrekli su se moralnih načela i svojih stavova, samo su slušali. Srbija je 9. Marta 1991. godine ustala da zbaci Tiraninove ideologe, Dušana Mitevića i urednike TV-Bastilje. Danas se oni, na javnoj sceni, dele na Njegove i Njene ljude, a Dragan Milanović, Stefan Grubač, Dragan Hadži Antić i Aleksandar Tijanić gori od Mitevića, Minovića…
U svojoj istoriji kuća “Politika” nikada na svom čelu nije imala čoveka kao što je Dragan Hadži Antić. Bio je električar u “Elektrodistribuciji”, pa honorarni saradnik beogradske rubrike ovog dnevnog lista. Nosio je burek Vibu, popravljao osvetljenje. Ćutao i slušao. Posle je, kažu, bio stipendista američke Vlade – godinu dana je proveo u Americi. U službenoj biografiji Dragana Antića, zvanog Struja, piše da ga je stipendirala američka Vlada. Elektricar za niski napon, pa u Ameriku! Oni koji ga bolje znaju, tvrde da je godinu dana klošario drumovima SAD. Posle Njujorka, San Diega, Hjustona, odlazi na Svetu Goru, i od svetih otaca dobija ono “hadzi”. Uređuje i “Pravoslavlje”, mada živi bezbožnickim životom. Škola mu nije išla, ali uši su ga dobro služile. U novinarskoj karijeri nije napisao ni jedan tekst, ne računajući pijačne izveštaje.
Kada je na vlast došao Milošević, od svoje službe Struja dobija zadatak da “bude u blizini predsednikove ćerke Marije”. I bi tako. Gradeci imidž kandidata za predsednikovog zeta, Struja, u to vreme sporni novinar “Politike”, često se viđa sa Marijom Milošević. Iako između njih ništa nije bilo, Struja predstavlja sebe kao budućeg zeta. Struja je ušao u krevet tamo gde treba, povremeno zamenjujući Zorana Todorovića – Kundaka, i pred njim će se otvoriti sva vrata. Polupismeni čovek počinje da se penje u kući “Politika”; bio je glavni urednik dnevne “Politike”, pa Radio TV-Politike, direktor kuće “Politika”, a danas je prvi čovek Novinsko-izdavačke i Radio-TV kuće “Politika”.
Struja slovi kao Njen čovek, i to je sasvim dovoljno da radi šta hoće. Mesečna plata Dragana Hadži Antića je 15.000 dinara, plus honorari za članstvo u upravnim odborima “Matroza” i sportskih klubova. Njegov vozač prima 4.000 dinara. Ima i svog telohranitelja, iz obezbeđenja Kompanije “Braća Karić”, koji prima platu od svega 700 dinara, a nije lako ceo dan čučati ispred Kluba književnika i drugih elitnih kafana, iz kojih Struja ne izbija. Krkanluci Struje i društva u kome su Aleksandar Tijanić i Bogdan Tirnanić redovni gosti, koštaju “Politiku” mesecno oko 65.000 dinara. “Politika” mesečno plaća 1.000 maraka za iznajmljivanje stana, koji Struji i njegovim drugarima služi za “odmor i razonodu”. Tu su i izdaci za plaćanje devojkama iz agencije za pružanje usluga, mesecno 5.000 maraka. Čovek koji liči na bure, i koji, od viskija smrdi na kilometar, na čelu je “Politike”, sa neogranicenim ovlašćenjima. Na tom je mestu samo što tako želi Mirjana Marković.”

155. Smiljko Kostić, gradonačelnik Niša

156. Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost

Sonja Liht je rođena u Subotici. Kao đak osnovne škole, postala je aktivista Crvenog krsta. Susret sa mladalačkim zabludama Sonja Liht će doživeti u događajima od 1968. koji su joj zauvek promenili odnos prema Titu i Partiji. Kad je čula da je baš u Titovom kabinetu predložena ideja da na pobunjene studente treba pucati bez milosti, danima je plakala. A tako mu je verovala! U kabinetu Ante Markovića, poslednjeg premijera Jugoslavije, videla ga je kao “uplašenog starca” koji vuče Soroša za ruku i objašnjava da su čak i Slovenci obične barabe, a ne ljubitelji reformi. Upravo taj berzanski mešetar, milijarder, i tajanstveni filantrop Soroš, postaviće Sonju Liht za šeficu svoje organizacije. Blizu milijardu evra došlo je u Srbiju preko fondacije ovog promotera globalizma. Sonja Liht je postala donatorski Dalaj Lama i tumač svih poslanica o ljudskim pravima. Njena pojava na prijemima smatrana je značajnim društvenim događajem. Zavladala je jedna postkomunistička dekadencija. Počeli su uzajamno da se olajavaju kod Soroša, pa je ovaj doneo odluku da se zahvali Sonji Liht, a beogradskom “Fondu za otvoreno društvo” kupio je kablovsku mrežu SBB, da se izdržavaju.

Drugarica Liht postala je u međuvremenu fenomen “političke izuzetnosti”. Niko nema pojma o čemu je reč. Iz neobjašnjivih razloga ova žena ovenčana je silnim nagradama: Nagrade za mir Švedskog socijalnog foruma, Nagrade za mir Evropskog rektorskog kluba, Nagrade za ljudska prava Međunarodne lige za ljudska prava, kao i Nagrade za toleranciju Ministarstva za ljudska i manjinska prava SCG za 2005. godinu, za doprinos…čemu god. Konačno, drugarica Liht je dobila i najviše odličje Francuske, orden Legije časti, čime je postala vitez, kao “posebno priznanje njenom istrajnom angažovanju u odbrani demokratskih i evropskih vrednosti”.

Sonja Licht (kako piše na zvaničnom sajtu) je diplomirala sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je i magistrirala socio-kulturnu antropologiju. Kao istraživačica, dugo godina je radila u Institutu za međunarodnu politiku i privredu i Institutu za evropske studije. Autorka je brojnih tekstova u domaćim i međunarodnim časopisima, zbornicima i drugim publikacijama. Sredinom osamdesetih učestvuje u osnivanju više lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija, među kojima nekoliko ženskih. Od 1991. do 1995. bila je kopredsednica Helsinške skupštine građana, koalicije različitih građanskih organizacija i pokreta iz evropskih i severno-američkih zemalja.

Od samog nastanka Fonda za otvoreno društvo (Soros fondacije) 1991. godine, Sonja Liht se nalazila na čelu institucije, kao izvršna direktorka a potom i predsednica Fonda – jednog od najvećih donatora civilnog sektora u Srbiji i Crnoj Gori. U tom periodu bila je članica više upravnih odbora međunarodnih institucija. Fond za otvoreno društvo napušta 2003, kada osniva Fond za političku izuzetnost – deo Mreže škola za političke studije Saveta Evrope.

Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost, ujedno je i član Upravnog odbora East-West Instituta, Saveta Evropske fondacije za kulturu, Savetodavnih odbora Ženevskog centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga i Ženevskog centra za bezbednosne politike i Pododbora Ženskog programa Mreže Soros fondacija, a angažovana je u upravnim odborima Narodne biblioteke Srbije, Centra za profesionalizaciju medija, Grupe 484, Ženskog fonda za rekonstrukciju i Džeferson instituta u Beogradu.

Pavluško Imširović: Milošević je uspeo da umesto jednopartijskog totalitarizma uspostavi višepartijski totalitarizam, i tako održi kontinuitet totalitarizma. To je mudra formulacija oca Radovana Bigovića, jer takozvana demokratska vlast opstaje upravo zahvaljujuci nikad prekinutoj totalitarnoj vladavini aparata tajne policije.
Totalitarni režimi u korenu saseku svaki mogući pokušaj organizovanja u cilju promena?
Da, vlasti su odmah posle 1968. odlučile da ukinu Savez studenata i Savez omladine Jugoslavije, da bi potom osnovale jedinstvenu organizaciju Savez socijalističke omladine Jugoslavije. Otpor je bio žestok, posebno 1974. kada sam izašao iz zatvora, gde sam dospeo po Titovom naređenju da trockizam ne sme da se “zapati” na ovim prostorima. Sa mnom i Milanom Nikolićem, danas suprugom Sonje Liht, Soroševim stipendistom, zatvorena je i moja pokojna supruga Jelka Kljajić-Imširović. Osudili su nas za osnivanje inicijativne grupe za Revolucionarnu radničku partiju. Istina je da smo je mi osnovali, ali i da oni za to nisu imali nikakvog dokaza osim lažnog priznanja Milana Nikolića da je bio saosnivač, naravno u dogovoru sa Udbom, kako bi “dobili” mene i “grupu”. Od osude za organizacionu pripadnost branio me i direktor Studentskog kulturnog centra Petar Ignjatović, izjavom da literatura koju sam čitao, a preko koje su me povezivali sa IV Internacionalom, pripada biblioteci SKC-a… Svi su bili šokirani kada sam za svedoka predložio Nikolićevu majku koja je u sud došla na štakama. Uplašen mogućnošću da ga rođena majka optuži za laž, povukao je svoje svedočenje. Sudu to nije smetalo da, koristeci se institutom slobodnog sudijskog uverenja, uvaži njegovu prvobitnu izjavu iz istrage i na njoj zasnuje presudu… Odbor za odbranu umetničkih sloboda je prva naša nezavisna organizacija, osnovana oko odbrane Gojka Đoga. Druga je Odbor za odbranu slobode mišljenja i izražavanja, takozvani Dobričin (Ćosićev) odbor. Oba Odbora suprotstavljala su se državnoj represiji. Do osnivanja Jugoslovenskog helsinškog odbora, koji je bio član Helsinške federacije za ljudska prava, dolazi 1986. U Helsinkiju je deset godina ranije osnovan OEBS, i mi smo to prihvatili kao svoj programski dokument jer je SFRJ bila potpisnik Helsinške povelje. Kao pandan, SKJ osniva Odbor za ljudska i građanska prava pri SSRN, prezentujući ga kao NVO. Predsednik tog državnog Odbora bio je Vojin Dimitrijević, a namera mu je bila da nas dezavuiše a on dobije mandat u Helsinkiju. Dimitrijević je tada tvrdio da u Jugoslaviji ima ljudskih prava i sloboda. Helsinška federacija taj Odbor nije priznavala, već naš, jer mi smo pratili sve političke procese u SFRJ, branili Paragu, Šeksa, Gotovca, Demaćija, četvoricu u Ljubljani… Šešelj je s nama 1983. pisao peticiju protiv presude islamskim fundamentalistima, odnosno Aliji Izetbegoviću i grupi. A onda je s nama hapšen 1984. kada je na Otvorenom univerzitetu govorio Milovan Đilas. Osnivanjem Jugoslovenskog helsinškog odbora za ljudska prava, u našu javnost ulazi pojam “nevladina organizacija”. On je prvobitno označavao intelektualnu i političku nezavisnost od totalitarizma. Ali, NVO su 80-ih postale institucije pod kontrolom MMF i Svetske banke, Soroševe fondacije, UN i raznih CIA-ških organizacija. Podređene su svrsi razaranja socijalnih ustanova i nezavisnih organizacija, pre svega sindikata.

Za odbranu politike Vlade Srbije, Veran Matić je angažovao svog druga Velimira Ćurguza Kazimira. Velimir Kazimir počeo je u Marksističkom centru Gradskog komiteta zajedno sa Sonjom Liht.. Uprkos tri decenije u novinarstvu, nije poznat široj javnosti. Njegovi izveštaji se, uglavnom, stavljaju u dosijea. Uzlaznom linijom karijera g. Ćurguza krenula je kad je uhvaćen da kao ovisnik krađe po apotekama. Onda je sve je zaboravljeno. Pred njim su u Politici ćutali. Znali su kuda će to što kažu otići. On je bio prijatelj direktora Dragana Hadži Antića i Dušana Mitevića. Dok je Politika u Miloševićevo vreme čišćena od nepodobnih, Ćurguz nije imao problema iako je bio u upravnom odboru Soroš fonda. Neko je brinuo.

157. Ivan Stanković, direktor agencije „Komjunis“

158. Nebojša Šaponjić, vlasnik firme „Nelt“, jednog od najvećih uvoznika

159. Žan-Fransoa Teral, ambasador Francuske u Srbiji

160. Nikola Marjanović, direktor JP „Srbijavode“

161. Saša Popović, suvlasnik „Grand produkcije“

162. Biljana Srbljanović, najigranija srpska dramska spisateljica

163. Goran Stamenković, čelni čovek producentske kuće „Emoušn“

164. Ljuba Popović, svetski priznati slikar

165. Vasilije Mićić, vlasnik Kompanije „Putevi“ i hotela „Palisad“

166. Nebojša Nedeljković, direktor JP „Skijališta Srbije“

167. Nebojša Šaranović, direktor „Kapa Star Limited“

168. Zoran Obradović, predsednik „Petrobart-Avia“

169. Nenad Čanak, predsednik LSV

170. Dragan Đurić, vlasnik „Zekstre“ i Veterinarskog zavoda

171. Đura Obradović, veliki tranzicioni gazda

172. Aleksandar Nikitović, šef kabineta premijera Koštunice

173. Stavros Joanu, predsednik Izvršnog odbora „Eurobank EFG štedionice“

174. Miroslav Živanov, najveći akcionar „Agroživa“ iz Pančeva

175. Goran Vuković, direktor „Nisala“ iz Niša

176. Mile Dragić, proizvođač i trgovac vojnom opremom

177. Ernst Bode, direktor „Meser tehnogas“ Beograd

178. Jirgen Bakeberg, direktor Fabrike cigareta BAT-DIV

179. Boško Đukanović, direktor KBC „Dedinje“

180. Srđan Đurić, savetnik premijera Srbije za odnose sa javnošću, direktor TV Avala

181. Goran Bregović, naš najpoznatiji muzičar u svetu

182. Đorđo Antelj, vlasnik građevinske firme i Teniskog kluba „Gemaks“

183. Dušan Dunjić, kupac nekoliko preduzeća

184. Aleksandar Andrejević, generalni direktor Novosadskog sajma

185. Dejan Ilić, direktor ARRI, svetskog lidera u proizvodnji filmske i TV opreme

186. Goran Paskaljević, posle Kusturice, najuspešniji srpski reditelj

187. Vidoje Vujić, vlasnik fabrike „Vujić“ Valjevo

188. Muamer Zukorlić, sandžački muftija i rektor Novopazarskog univerziteta

189. Andrej Jovanović, vlasnik Kompanije „Marbo“

190. Vladan Živadinović, direktor JP „Srbijašume“

191. Bora Stanković, počasni predsednik FIBA

192. Srđan Bogosavljević, direktor „Stratedžik marketinga“

193. Srbobran Branković, direktor „Medijum Galupa“

194. Ljubomir Tadić, pravnik i filozof

195. Rade Šerbedžija, naš najpoznatiji glumac u Holivudu

196. Rene Milošević, direktor „Intermosta“

Rene Milošević rođen je 26. februara 1955. godine u Žabarima kod Velike Plane. Kao četrnaestogodišnji dečak, s roditeljima je otišao u Francusku. Završio je Mašinski fakultet u Lionu. U Francuskoj je počeo u velikoj automobilskoj korporaciji “Reno”, posle koje radi u građevinskom gigantu “VINCI”. U Srbiju se vraća 2003. godine. “VINCI Construction” je multinacionalna kompanija koja ima 150.000 zaposlenih u 85 zemalja i ostvaruje godišnji promet od 28 milijardi evra, osniva u Beogradu preduzeće “Intermost”. Zahvaljujući ostvarenim poslovnim rezultatima u Srbiji, proglašen je za najuspešnijeg menadžera kompanije “VINCI”. “Intermost” a. d. Beograd je specijalizovano preduzeće za izgradnju svih vrsta mostova, hidrotehničkih objekata i objekata niskogradnje i visokogradnje. Izgradnja novog mosta preko Save kod Sremske Rače, ubrzo je bila usporena, a biće i prekinuta ako država ne izmiri ogromna dugovanja prema izvođaču, tvrdi generalni direktor beogradskog „Intermosta“ Rene Milošević. Sredinom 2006. na konferenciji za novinare ministar za finansije Mlađan Dinkić izjavio je da će novac od prodaje Mobi 063 biti uložen u realizaciju Nacionalnog investicionog plana i unapređenje saobraćajne infrastrukture, apostrofirajući već dogovorenu izgradnju mosta preko Save kod Sremske Rače. Rene Milošević je sponzor Ski festa, koji organizuje Skijaški savez Srbije, čiji je predsednik Mlađan Dinkić. ”Inter most” mesecima potražuje od Vojvođanskog investicionog fonda i JP „Putevi Srbije” oko milijardu dinara, što su za nas velike pare. Platili smo PDV avansno tako što smo se zadužili kod banaka uz kamate, dok nam naši dužnici stalno obećavaju isplatu potraživanja, ali ne dobijamo ništa – kaže Milošević. Kako je ovaj čovek uspešan ako nije naplatio potraživanja?

197. Raka Marić, najuticajniji domaći estradni menadžer

198. Den Bejts, direktor TV „Foksa“ u Srbiji

199. Goran Ćirić, direktor JP PTT Srbije

200. Dragana Solomon, direktorka Odeljenja za medije misije OEBS u Srbiji

201. Stevan Nikčević, direktor „Jugoimport SDPR“

STEVAN NIKČEVIĆ, direktor ”Jugoimport SDPR”, nije usamljen primer da Crnogorci nemilice haraju Srbijom, i vredi rasvetliti učinak koji je Srbiji naneo nenadoknadivu štetu. Stevan Nikčević je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a.
Kada je DOS preuzeo vlast, Nikčević se bestidno nudi Srpskom pokretu obnove da rasturi Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u oktobru 2000. imenuje za koministra unutrašnjih poslova prelazne vlade kojom rukovodi Milomir Minić. Sa tog mesta, Nikčević instalira svoju bandu. I onda počinju da se ređaju afere, kojima se Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije. Danica Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji Ćuruvije, prihvata dokument RDB o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od rukovodilaca. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke. Ali već je bilo kasno. Već u februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske stranke. Savezna vlada imenuje ga za pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov pir u Srbiji može da se nastavi. Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana Nikčevića sve uspešno sabotira. Čak se i Momir Gavrilović, na dan kada je bio u poseti kabinetu Vojislava Koštunice prethodno sreo, navodno slučajno, sa Nikčevićem.

Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost zemlje i sigurnost njene vojske. Nakon streljanja premijera Đinđića, Boris Tadić postaje ministar odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala…
U “Jugoimportu SDPR” Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe državne bezbednosti. Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju nove ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.
Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu srpsko – jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno – tehničkoj saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno – tehničkoj saradnji sa drugim vojnim silama. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije i vojne industrije, posebno namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu kao demokratskog vođu u Srbiji.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:38 pm

U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu “Jugoimporta SDPR-a” zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande. Nakon što je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora “Jugoimpoprta SDPR-a”. Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza nema ništa. Njegov ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. Jočić o mućkama ćuti kao, i prima lepe pare.

Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo, obilazi ambasadore. Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude smenjen. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima da je organizovao i krađu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u Hag. Na dan kada je sprovođen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata. Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Smena Stevana Nikčevića je bila već gotova stvar. Njegovo pogubno delovanje bilo je raskrinkano. Ali, 20. septembra 2004. godine Dragan Šutanovac traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Boris odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog javnosti. 22. septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević ostane na mestu direktora “Jugoimporta SDPR-a”. Sutradan predsednik Republike poziva ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje.

Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim ambasadorom Majklom Poltom.

U pljačkanje “Jugomiporta SDPR-a” uključen je ministar policije Dragan Jočić. General policije Snežana Šulajić sa svojim sugrađaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za potrebe opremanja srpske policije uz provizije, a Jočić ćuti.
Jovo Ćuruvija, brat ubijenog urednika i vlasnika “Dnevnog telegrafa” Slavka Čuruvije, u svojim čestim obraćanjima javnosti i svim državnim rukovodiocima Srbije, kao saučesnike u ubistvu svoga brata označava Stevana Nikčevića, bivšeg zamenika načelnika Centra Resora državne bezbednosti Srbije. Uzalud Jovo Ćuruvija moli da se Stevan Nikčevič makar ispita pred istražnim sudijom i objasni po čijem je nalogu naredio višemesečno praćenje njegovog brata, a prekinuo ga nekoliko minuta uoči streljanja.

U istrazi povodom Ćuruvijinog ubistva, koja je aktivirana dolaskom na vlast premijera Đinđića, saslušani su tadašnji rukovodioci Resora državne bezbednosti, svi osim Stevana Nikčevića. Milan Radonjić je početkom aprila 1999. godine, odlukom tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića, postavljen za načelnika Centra Resora državne bezbednosti Beograda. I on je u istrazi ispitivan više puta o svojoj ulozi i saznanjima oko praćenja Slavka Ćuruvije. On je na saslušanjima, između ostalog, uvek tvrdio i sledeće: “Iako sam početkom aprila 1999. godine postavljen za načelnika Centra RDB-a Beograda, iako sam poznavao većinu zaposlenih u ovoj organizacionoj jedinici, na sastancima sam im objasnio da sam ja ipak nov na ovom poslu i uputio ih da sve započete poslove završe u kontaktu sa Stevanom Nikčevićem, koji je u toku svih operativnih poslova”. Novinar Slavko Čuruvija praćen je intenzivno nekoliko meseci po nalogu koji je potpisao Stevan Nikčević.

202. Ivica Dačić, predsednik SPS

IVICA DAČIĆ rođen je 1. januara 1966. godine u Prizrenu. U ranom detinjstvu se sa porodicom preselio u Žitorađu kod Prokuplja, gde je išao u osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Nišu, a Fakultet političkih nauka u Beogradu 1989. Bio je u fakultetskoj organizaciji Saveza komunista, a prvi ozbiljniji politički angažman imao je u mladim socijalistima Beograda. Na toj funkciji ostaje do do 1992. godine. Član SPS-a je od sredine 1991. godine. Iste godine postaje portparol SPS i član Izvršnog odbora Glavnog odbora ove stranke, da bi postao i urednik u listu SPS “Epoha”, koji se ubrzo ugasio. Bio je savezni je poslanik u Veću građana Skupštine SRJ od 1992. godine i predsednik Odbora za javno obaveštavanje Veća građana Savezne skupštine. Predsednik Sportskog saveza Srbije i potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Bio je koministar za informisanje u takozvanoj Prelaznoj Vladi Republike Srbije od oktobra 2000. godine do januara 2001. godine. Predsednik Socijalističke partije Srbije postaje posle smrti Slobodana Miloševića.Na izborima 1992. i 1993. bio je šef Informativno-propagandnog štaba SPS. U najuže rukovodstvo stranke, za člana Izvršnog odbora Glavnog odbora, izabran je na Drugom kongresu 26. oktobra 1992. i ponovo na narednom kongresu SPS 1996. Dva puta je biran za predsednika Gradskog odbora SPS-a Beograda, u februaru 2000. i decembru 2002. Savezni poslanik u Veću građana Skupštine SRJ (SCG) je neprekidno od 1992. Bio je predsednik Odbora za javno informisanje 1996, a od juna 1997. i član Odbora za spoljnopolitičke odnose. Od 2000. je bio član Odbora za bezbednost i spoljnu politiku oba veća Savezne skupštine. Od vanrednih parlamentarnih izbora iz decembra 2003. poslanik je u republičkom parlamentu i predsednik poslaničke grupe SPS. Na Šestom kongresu SPS, održanom 18. januara 2003. godine izabran je za predsednika Glavnog odbora SPS-a. Bio je predsednik košarkaškog kluba Partizan i predsednik Sportskog saveza Srbije. Govori ruski i služi se engleskim jezikom.

„Teško je očekivati od onoga koji vas je bombardovao da odmah prizna svoju krivicu. Međutim, ukidanjem sankcija za međunarodne letove za našu zemlju je jasan pokazatelj da je međunarodna zajednica shvatila da sankcijama ne može uzdrmati ili oboriti narodnu vlast u Jugoslaviji“, izjavio je 11. februara 2000. godine poslednjem radnom danu, koji je proveo kao portparol stranke. „Nije prvi put da albanska skupština na Kosovu i Metohiji proglašava nezavisnost, ali je prvi put da u tome ima otvorenu javnu podršku velikih sila, pre svega SAD. Naravno da ta nezavisnost nikada ne bi ni bila proglašena da nije unapred dogovoren način završetka ovog procesa. Meni je drago da neki državni funkcioneri danas govore sličnim rečnikom kao što je govoreno i u tim godinama kada se branila zemlja. Jasno je bilo i tada, a mislim da je još jasnije, nažalost, i danas, da je u stvari Srbija bombardovana 1999. godine ne zbog tadašnje politike državnog rukovodstva, ne zbog inaćenja svetu, ne zbog nedostatka demokratije i ljudskih prava, ne zbog egzodusa Albanaca, nego zato što su Albanci želeli nezavisnu državu Kosovo“, rekao je posle proglašenja nezavisnosti Kosmeta.

Niko kao vrhuška iz SPS ne zna da se bavi podzemnom diplomatijom i kafanskim kongresima. Takozvani čuvari nacionalnih interesa dobro su izračunali koliko će svoj patriotizam naplatiti, pa je staro društvo na čelu sa Ivicom Dačićem i Zoranom Lilićem krenulo u novo zaluđivanje ovoga naroda i njegovih pustih snova o socijalnoj pravdi.

Uoči napada hrvatske vojske u akciji ”Bljesak” (1. maja) 1995. godine, održan je hitan sastanak u General-štabu Vojske Jugoslavije. Tadašnji načelnik Uprave za moral i informisanje, pukovnik Ljubodrag Stojadinović posvedočio je da je načelnik Obaveštajne uprave general Branko Krga referisao da njegovi obaveštajci upozoravaju da se hrvatska vojska, uz podršku SAD, sprema da protera Srbe iz Slavonije i Kninske krajine. Načelnik General-štaba general Momčilo Perišić pozvao je telefonom predsednika SR Jugoslavije Zorana Lilića, da ga obavesti o dramatičnim događajima koji predstoje. Kada je dobio vezu, i predsedniku Liliću saopštio informacije o pokretima hrvatske vojske, predsednik Lilić mu je hladno odbrusio – “Momo, boli me ….. za Srbe iz Krajine. Nego, pošalji mi po ađutantu hiljadu metaka, idem u lov na patke”. Pukovnik Stojadinović je, sećajući se ovog mučnog događaja, opisao nelagodu u kojoj se našao načelnik general-štaba Momčilo Perišić, kao i svi njegovi saradnici. Zoran Lilić je oduvek bio poznat kao ništarija. Ovih dana, Zoran Lilić ponovo meša karte. U njegovom skrovištu u Rakovici skovan je plan razbijanja Srbije. On je naterao Ivicu Dačića da uđe u koaliciju sa Tadićem i Dinkićem, sa ciljem da Srbija izgubi podršku Rusije i tako ostane bez Kosova, a u dogledno vreme i bez Vojvodine. Mozak ove operacije su bivši predsednik SRJ Zoran Lilić i Mića Jovanović, koji je zajedno sa Lilićem vlasnik “Megatrend” univerziteta. Jovanović je i vlasnik nevladine organizacije “Atlanski savez”, koja služi za promovisanje interesa administracije iz Vašingtona.

Zoran Lilić je iz Brze Palanke. Milošević ga je koristio kao krpu, postavljajući ga na mesto predsednika Savezne republike Jugoslavije, bez ikakvih ovlašćenja. Malo ko se danas seća Zorana Lilića. On se razveo od žene Ljubice, oženio mlađom novinarkom, i posvetio se biznisu. Onom podzemnom. Tandem Lilić-Jovanović vuče konce i tretira sadašenjeg predsednika SPS-a isto kao što je Milošević postupao sa Lilićem. Mića Jovanović, vlasnik “Megatrend” univerziteta postavio je za ministra prosvete svog pulena, politikologa Žarka Obradovića, koji je zaposlen kao profesor na njegovom univerzitetu. Tako će Jovanović povratiti izgubljene akreditacije za neke svoje više škole i fakultete, i legalizovaće biznis.

Kakva je uloga Ivice Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije, u formiranju vlade sa Tadićevom i Dinkićevom partijom? Dačić je, nakon završetka studija, postao portparol SPS-a. Trudio se i da svojim stasom i glasom liči na Miloševića. Po nalogu Slobodana Miloševića, tadašnji šef Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić dobio je zadatak da oženi Ivicu Dačića. Policija je Miloševiću opisala Malog Slobu kao ”ljubitelja muškog tela”. Pronađena je brzo devojka za njega, tek svršena srednjoškolka Sanja. Ivica Dačić je polako ulazio i u veliki biznis. Njegova zemljakinja, iz Žitorađe, gde je i on odrastao, Svetlana Veličković udala se za Željka Ražnatovića Arkana, koji je bio komadant Srpske dobrovoljačke garde, vlasnik fudbalskog kluba “Obilić” i više stambenih i poslovnih objekata. Ivica je bio blizak Ceci, družio se i sa Arkanom, a bio je prisutan i na njenoj svadbi, a i na Arkanovoj sahrani.
Poseban biznis počeo je sa Draganom Markovićem Palmom, Arkanovim saborcem. Palma je pripadao svetu podzemlja. Ogromne pare Palma i Ivica Dačić zaradili su prodajom uglja koji se vadi u “Resavici”. Država ulaže velika sredstva u rad rudnika, kako bi ugalj na tržištu bio jeftin energent. Palma je otkupljivao celu proizvodnju, i uz pomoć Dačića preprodavao je, po trostruko većoj ceni državnim preduzećima, čiji direktori su morali da slušaju Dačićeve naloge. Jagodina, Ćuprija i Paraćin postali su Palmina “zona interesa”. Dačić mu je omogućio da dobije dozvolu za regionalnu televiziju “Palma plus”, i Dragan Marković je počeo da popravlja svoj imidž – od nasilnika i ubojice do političara, narodnog poslanika. Nije slučajno Palma ušao u koaliciju sa Dačićevim SPS-om. Dva ratna druga odlučili su da osiguraju svoj kapital.

Kada je pokrenuta priča da se sruši stadion “Obilića”, pod optužbom da se nalazi na groblju, umešao se Ivica Daćić, i svojim vezama je uzeo Cecu u zaštitu. Ceca je lepo platila svom zemljaku za ”zaštitu”. Ivica je posredovao i kada je Ceca prodavala fudbalere, i tako, prema nalazima srpske policije, na inostranim računima ostavila 26 miliona evra. Ivica je Ceci preporučio da na vreme pobegne na Kipar.

Spisak afera u kojima se pominje ime Ivice Dačića je impresivan. U aferi ”kofer” od hapšenja ga je spasila SMS poruka generalnog sekretara Vlade Srbije Dejana Mihajlova. U toj akciji policije uhapšen je Dačićev kum Vladan Zagrađanin, koji je u to vreme bio i direktor SPS. Dačić nije podneo ostavku na partijsku funkciju. U to vreme Dačić je sarađivao sa Dinkićevim pljačkašima.

Glavna preokupacija Dačića bila je da preuzme ministarstvo unutrašnjih poslova. Za vreme Miloševićeve vlasti pobijeno je mnogo ljudi. Novinar Slavko Ćuruvija, sekretar JUL-a Zoran Todorović Kundak, ministar odbrane Pavle Bulatović, načelnik uprave kriminalističke policije Beograda Milorad Vlahović, načelnik Policijske stanice Savski venac Dragan Simić, zamenik ministra policije Radovan Stojčić Badža… Nijedna ova smrt nije rasvetljena, a sva su bila politički motivisana. Posebno je zanimljiv slučaj ubistva četvoročlane porodice brata prve Arkanove žene Natalije. Njen brat je nađen mrtav u stanu sa ženom i dvoje dece. Tokom akcije ”Sablja” pokazalo se da je naredbu za ubistvo izdala Svetlana Ražnatović, da bi upozorila Arkanovu prvu ženu Nataliju da se ne petlja u nasledstvo. Sva ova ubistva Ivica Dačić treba da učini trajnim misterijama. Njega posebno zanima ubistvo novinara Milana Pantića, koji je stradao ispred svog stana u Jagodini. Tabloid je svojevremeno objavio imena ubica, i tužen je zbog klevete, ali je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu oslobođen od krivične odgovornosti. Ministar Dragan Jočić sakrio je ovaj predmet, jer je istraga pokazala da je nalog za Pantićevo ”privođenje razumu” dao Dragan Marković Palma. Pantić je istraživao njegove kriminalne radnje, Palma je našao momke da ga prebiju, ali su oni u tome preterali i Milan Pantić je na licu mesta ostao mrtav.

U Socijalističkoj partiji Srbije mala grupa ljudi, na čelu sa Lilićem i Dačićem, odlučuje u ime stranke, ophrvana potrebom da zatre tragove svojim nedelima i da stečenu imovinu legalizuje. Kako će Ivica Dačić uspeti da sakrije svoje prljave tragove? Novog ministra unutrašnjih poslova naročito brine poruka, koju mu je telefonom saopštio Milorad Ulemek Legija. Upućeni tvrde da ima puno razloga da Ivica strepi za svoj život, jer je sa Legijom bio u mnogim poslovima, dao je mnogo obećanja…

GORAN TRIVAN iz SPS postao je nakon izbora te 2008. Gradski sekretar za životnu sredinu, u koalicionoj administraciji sa DS.
Primenom Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, u periodu od 26. juna 2001. godine, kada je zakon počeo da se primenjuje, do kraja juna 2002. godine od predviđenih 728.726.582 naplaćeno je 57.530.742 evra. Funkcioner SPS, Goran Trivan, nije platio dug od 88.000 maraka.
19. avgusta 2008. godine, delegacija Udruženja “Sloboda” posetila je grob Miloševića i položila venac. U delegaciji su bili Uroš Šuvaković, Miloš Aleksić i Goran Trivan.
Jula 1994, Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju krenuo je u ofanzivu: posećuju ga inostrane delegacije, vrši kadrovske popravke sistema, i uživa u apsolutnoj medijskoj podršci Politike, Ekspres Politike, Večernjih novosti, TV Politike, Duge, RTS… Za to vreme bogalji rata hodaju ulicama, lopovi sa ratišta postaju nove srpske gazde, partijski ideolog dr Mirjana Marković beleži u svoj dnevnik impresije o cveću, godišnjim dobima, oblacima i cvrčku u rodnoj požarevačkoj kući.
Njima je na prošlim izborima poverenje poklonilo tek 30.000 ljudi (0,8%), ali su se brave “uticajnih vojnih, pravosudnih i ministarskih kancelarija lako otvarale za one kojie opozicija naziva “mirinim ljudima”, a kratkovidi tumači političkih zbivanja- grupom za pritisak. Samo političkim slepilom može se objasniti teza po kojoj bi Sloba sve uradio za srpstvo, samo da mu nema žene komuniste. Ili, sasvim suprotna – da ga supruga sada vraća na pravi, komunisticki put, iz nacionalistickog blata gde se zaglibio.
Nema razlike u doktrini Miloševićeva i njegove supruge, niti stvarnog pomaka u levo. U to ime menja se ratnička “košulja”, a odbacuju se kadrovi upotrebljeni u ratne (ili kriminalne) svrhe. Kao što je Miloševiću svojevremno supruga pripremila klimu za obračun sa Stambolićem, tako mu i sada obezbeđuje odstupnicu dnevničkim beleškama, nebrojenim intervjuima, ili knjigom “Odgovori”. Duvaju mirnodopski vetrovi, ali iz starog centra moci.
Najava nove politike bio je raspad koalicije SPS i srpskih radikala. Mirjana Marković je vođu srpskih radikala nazvala primitivnim nacionalistom i tako najavila Šešelju da je potrošen.
A pre toga, u SKPJ došlo je do sukoba između utemeljivača ove stranke, generala Stevana Mirkovića, ubeđenog komuniste jugoslovenske orijentacije i ideologa partije Mirjane Marković. Sukob je razrešen odlaskom generala. „To je žena iz senke. Ne treba je potceniti, jer je vešta, sposobna, pametna i retko gubi koncentraciju. Nisam mogao da razumem zašto je uporno bila protiv toga da napadam Šešelja, kada je on bio ideološki protivnik naše partije. Njeno objašnjenje je tada bilo da je on na našoj strani, što nisam mogao da prihvatim. Kasnije sam razumeo – sve je bilo u funkciji Miloševićeve vlasti. Milošević je držao centar, Šešelj i Arkan su skupljali simpatije desno, Mirjana levo. Tako je suprugu omogucila da preko naše partije sačuva simpatije bivših komunista i jugoslovenski imidž. Setite se kako je Arkan imao sjajnu predizbornu kampanju, a onda je rekao svojim simpatizerima da glasaju za Miloševića. Isto je uradila Mirjana Marković“, kaže general Mirković.
Po rečima generala Mirkovića, sadašnji SKPJ nema ni članstvo, ni organizaciju. Utisak, da je reč o partiji u ofanzivi, stiče se zbog toga što se skoro u privatnom aranžmanu, okuplja grupa problematičnih ljudi koja piše saopštenja medijima. Za Mirkovića – SKPJ je grupa aktivista koja praktično servisira vladajuću partiju. Zadaci u skupljanju glasova su bili različito rasporedjeni, a supružnici su od prvog trenutka na zajedničkom zadatku.
Da bi se postigao utisak o promeni politike, u januaru su posmenjivani generali eksponirani u ratu, a u propagandne svrhe se Šešelju podilazilo, kada se govorilo da su to “njegovi” generali. Da u toj priči ima istine pokazuje i način na koji je RV i PVO doživeo kadrovsku obnovu. 29. decembra 1993. godine, u roku od dva sata povučen je general Pavlović i doveden na čelo RV i PVO Ljubiša Veličković, bliski prijatelj sa Mirjanom Marković. On tokom celog rata ostaje u drugom planu, a sa sobom dovodi ljude koji se u ratu takođe nisu eksponirali. Među njima je i pukovnik Blagoje Grahovac, iz Nevesinja, koji tokom rata tvrdi da je Jugosloven i da ne priznaje nikakve paravojske. Tu je i Slavko Biga, komandant VO, iz RSK koji ratne dane provodi u Generalstabu. I tako dalje… Tako je dobijeno novo lice stare vojske i tiho najavljeno distanciranje od Karadžića i Mladića u Bosni. Pokusaj puča u Banja Luci nije samo uvređeni Šešelj dovodio u vezu sa SK Pokretom za Jugoslaviju.
Zoran Čičak, aktivista SKPJ, kaže :”Bila je to spontana akcija protiv crnoberzijanaca, švercera i Karadžica lično, protest naroda koji je bio potpuno opravdan. Lično mi je žao što nije urodio plodom. Rat bi bio završen. Nacionalnim elitama odgovara rat, da opljačkaju svoje podanike. Karadžic je za nas saučesnik i treba da odgovara.”
Kada predsednik Zoran Lilić kritikuje “samozvane lidere”, koji srpski narod drže kao taoce ratne politike, ili kada direktor kompanije “Politika”, Dragan Hadži Antić osuđuje Karadžica što ne pita narod šta misli o ratnim zločinima i ratnom profiterstvu, miroljubivi građanin trebalo bi da zaboravi kako su do juče isti lideri “uživali apsolutnu podršku građana Srbije”, a da se ratnim profiterima i kriminalcima na državnoj televiziji (i ne samo tu) gradio imidž narodnih heroja. Pravi propagandni rat srpski režim vodi protiv Karadžica na teritoriji Republike Srpske, koji izgleda odbija da prihvati ulogu potrošnog dobra. U tom svetlu treba posmatrati formiranje organizacija SPS na teritoriji RS ,a tu se opet neminovno nailazi na pripomoć SKPJ. „Nikola Dobrijevic, kadar SKPJ, rekao mi je da se dogovarao sa Miloševićem, u njihovoj kući, o formiranju SPS u RSK. Mića Carević, takođe kadar RSK, deluje sa tih pozicija u Banja Luci, a Radovan Bijelić, osniva organizacije SPS u Republici Srpskoj iako je član SKPJ“, kaže Mirković.
Ko je dotrajao bilo je jasno kada je Duga objavila već poznati tajni spisak nevaljalih štediša koji su “u nevreme” podigli novac od Dafine, sa namerom da se obeleže mangupi iz sopstvenih redova i, uz put, kompromituju opozicione vođe. Kad je reč o svežim kadrovima, u Srbiji režim ih je sačuvao tokom ratnih godina u senci i danas sa njima maše kao nekompromitovanim. Čak kada se na stranu stave teze o tajnoj mreži SKPJ, izbor Bore Mikelića za predsednika vlade RSK, ili odlazak Veljka Kneževica u Zagreb indikuju pomenuti metod. „Veljka Kneževića je progurala Mirjana Marković, on je sada njen čovek. Iako me je još 1990.godine u Zagrebu upozoravao u kakav nacionalizam ce režim da zapadne. U Beogradu je pokazao apsolutnu lojalnost Miloševiću i SPS. Slično se desilo i sa Borom Mikelićem. Bora je bio najveći Jugosloven, kleo se u Hrvatsku, bio direktor moćne firme “Gavrilović”. Sada, poput Knezevića, nema većeg Srbina od njega. Oni su veoma slični, želeli su da budu u našem pokretu, ali su u stvari delovali iz senke, ne eksponirajući se do sada. Kada je SPS formirao vladu, zahvaljujuci iskakanju Nove demokratije iz krila DEPOS, počelo se govoriti o četvorici ministara iz senke, pod komandom SKPJ. U Vladi, međutim, nema članova ove partije. Ipak, ima onih koji su joj bili i ostali bliski. Dragan Kostić, ministar rudarstva bio je član SKPJ. Rođeni brat ministra pravde, Aranđela Markićevića, zajedno sa Zoranom Todorovićem (vrlo blizak Mirjani Markovic) poseduje firmu “TiM”, otuda se smatra da je ministar pravosuđa tim kanalom dobio prolaznost. Andra Milosavljević , ministar za lokalnu samoupravu, bio je na listi SKPJ, a ime Bube Morine koja se u ovom trenutku stara o izbeglicama u Srbiji oduvek se vezivalo za bračni par Milošević-Marković. Ni grupa”Metropol”, svojevrsni politički aktiv Mirjane Markovicć, na koji se naslanjala pre i u toku Osme sednice, nipošto nije u društvenom zapećku. Zoran Todorović je pojavno stradao u sukobu sa Radošem Smiljkovićem i Aleksandrom Bakočevićem, ali i dalje ima značajan uticaj. Zlatan Peručić smestio se u direktorsku fotelju “Beobanke”, Snežana Aleksić je pomoćnik ministra za trgovinu i turizam, Tahir Hasanović je generalni sekretar Nove Demokratije, a Goran Trivan je pomocnik generalnog direktora “Srbijašume”. Slobodan Čerović, deo tadašnje ekipe i direktor “Metropola” bio je nedavno “viđen” za mesto predsednika Izvršnog saveta Beograda i nije prošao. Radoš Smiljković je ambasador u Bugarskoj“, analizirao je general Mirković. Mirnodopske promene i kadrovska osveženja oseća i unutrašnjost. Posle intervjua koji je Mirjana Marković dala listu na albanskom jeziku Bujku, protresen je i Kosovski Okrug, a smenjen je načelnik, Miloš Simović, koji je bio prepreka dijalogu sa Albancima. Preduslov za tako mirno “čišćenje” bio je ekonomski predah i socijalni mir koji je režimu obezbedio Avramovićev program. U meri u kojoj se SPS crpi snagu iz Avramovicevog programa, u toj meri SKPJ nalazi oslonac u firmi “Komet”. Šešelj kaže da je SKPJ “zločinačka i teroristicka organizacija koja je nezakonito prisvojila društvenu imovinu, oformila terorističku organizaciju “Komet” koja se bavi ucenjivanjem, iznuđivanjem i razbijanjem štrajkova, infiltriranu u sve pore privrede i društva”. Dok je za neke Komett skup 3oo ljudi naorušanih dugim oružjem i spremnih da likvidiraju protivnike i izvrše naručeno ubistvo, za druge je to firma koja obavlja poslove obezbeđenja ambasada i drugih objekata. „Od “Kometa” smo trebali da živimo, ali njega je uzeo u svoje ruke bivši direktor “Komunista”, opasan tip, Miodrag Tomašević i nista nismo dobili“, kaže Mirković. „Mi nemamo predrasude o privatnicima, prilagođavamo se novom vremenu“, sasvim suprotnog je mišljenja Čičak. “Komet” je osnovao Jugoslovenski odbor SKPJ početkom 1991. godine, a na računu firme u septembru iste godine nasla se suma od 10 miliona dinara, skupljena “pod moranje” od pripadnika Armije, kao članarina, što je tada iznosilo više od milion maraka. Krajem 1991. godine isknjižena je celokupna imovina SKPJ iz knjigovodstveme evidencije i preneta na “Komet”, pa je “Komet” postao vlasnik 15,5 spratova poznate zgrade CK na Novom Beogradu, i zadržao je i sredstva od prodaje 243 stana stambenog fonda. “Komet” prelazi u Holding kompaniju , a Miodrag Tomašević (Mirin covek) poslovni prostor koristi kao učešće “Kometa” u zajedničkim projektima sa raznim firmama. Tako 340 kvadrata dobija “First YU Swiws Bank”, oko 150 kvadrata preduzeće “PhilipWilson”, prostor na prvom spratu postaje osnivački ulog u Polikliniku “Ušće”, a prostor na XXIII spratu, sa terasom , postaje vlasništvo preduzeća “Komet-BTC”. Vlasnik firme BTC je dr Nenad Đorđevic, jedan od najimucnijih ljudi Srbije (na listi Mirinih ljudi) čija se imovina procenjuje na 12o miliona dolara. On je karijeru počeo u SDB, kao profesor u Višoj školi unutrašnjih poslova.
Da bi se stanovništvo prevelo iz borbene gotovosti na željeni novi kurs, mediji moraju biti na usluzi. Savez komunista Pokret za Jugoslaviju, iako nema svoje glasilo, a njihov Radio “Košava” je tek u osnivanju, nije morao da vodi pravu borbu za medije. „Istina je da imamo uticaj na medije i to kroz lične simpatije koje pojedini urednici prema nama gaje. Tako je, na primer, Tijanić prijatelj naše partije, nemamo razloga da se žalimo na tretman u programima TV Politike“, komentarisao je Čičak. U tom kontekstu treba posmatrati nimalo nežnu bitku između TV Politike i NTV Studija B. Studio B je poklonio Tijaniću lutku, muškarca u bodi-kostimu sa reskom porukom: “Prvi srpski muški bodi, novinaru koga njena ruka vodi…” Od 28.juna RTV Politika vidi se i sluša do Čačka, Gornjeg Milanovca, Kragujevca, Kraljeva. Istog dana je Studio B obavešten je da je Ministarstvo za saobraćaj i veze Republike Srbije promenilo svoju odluku o proširenju mreže repetirtora, što je značilo da Savezna uprrava za radio i veze nece izdati dozvolu za širenje repetitora preko Goča, Rudnika i Fruške Gore. Tijanić, urednik “televizije kojoj se veruje”, pojavljuje se i kao kolumnista u novom listu “Telegraf”, i ovaj list je pridodat spisku medija na koje Mira ima “stanovit uticaj”. „Nije tačno da sve držimo u rukama, Milorad Vučelić, direktor državne televizije, je svakako među pet najmoćnijih ljudi u Srbiji, a ne voli nas. Lično se nadam da Vučelić neće biti direktor Televizije, jer bi se smanjila ratna propaganda… gradonačelnik, Nebojša Čović…nismo zadovoljni, ali bolje nego Grudenka… Radmilo Bogdanovic je profesionalni policajac, sa njim imamo dobre odnose, pao je kao žrtva intriga, pre svega u sopstvenoj partiji… Ne možemo raditi sa Vučelićem ili Mihajlom Markovićem koji je zagazio u nacionalizam… Iz SPS treba da odu svi koji su povezani sa nacionalističkim krugovima ili kriminalom“, govorili su aktivisti SKPJ, koje su bili tumači nove politike starog supružničkoh para. Onima koji nemaju tako kratko pamćenje ostalo je da prebrojavaju mrtve, i da prihvate nove stare usrećitelje, ako ne žele Šešelja ili Arkana. Izbor nije lak, ali se pokazalo – svi smo mi pomalo socijalisti.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:40 pm

SNEŽANA ALEKSIĆ, članica Direkcije JUL, Velibor Veljkovićć, iz Skupstine “Beopetrola” i Ljubiša Ristić predsednik JUL, poslednji su se govorima oprostili od Zorana Todorovića.
Snežana Aleksić podsetila je na početke političke karijere svog druga iz studentskih dana i istakla kako je “tim sa Beogradskog univerziteta i sa Osme sednice ulazio, pritisnut društvenom zbiljom i raspadom Jugoslavije, u nove još neizvesnije i teže bitke… Retki su takvi timovi u politici, koji su bez predaha proživeli prethodnu deceniju, retki su, gotovo neponovljivi ljudi poput tebe, Zorane, koji si ovom timu davao nesebičan doprinos, snagu i posebnu boju”. Pored kovčega, pokrivenog zastavom Jugoslovenske levice, partijski drugovi držali su neku vrstu počasne straže u kapeli. U masi sveta bili su pored srpske državne elite (Zoran Lilić, Milan Milutinović, Mirko Marjanović, Nikola Šainović, Gorica Gajević, Dragan “Jugopetrol” Tomić, Milorad Vučelić…) i bivši šef beogradske policije Marko Nicović, direktor RTS Dragoljub Milanović, prvi čovek Kompanije “Politika” Dragan Hadži Antić, i lider Srpske radikalne stranke Nikola Pašić, Siniša Vučinić…
Predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Dragan Kićanović saopštio je da će na olimpijskim igrama u Sidneju učestvovati 109 sportista iz SR Jugoslavije, što je za 40 više nego na prethodnim igrama 1996. u Atlanti. Kada je Predsedništvo JOK odlučilo da pres-ataše naših sportista u Sidneju bude Božidar Đurković, usprotivila se Snežana Aleksić, predsednik Upravnog odbora Rukometnog saveza Jugoslavije, čiji je Đurković generalni sekretar, te se otvorenim pismom, objavljenim u “Politici”, obratila predsedniku JOK-a Draganu Kićanoviću zahtevajući hitan opoziv svog generalnog sekretara. U zabrinutom tonu predsednica UO RSJ kaže da nije imala čast (!) da prisustvuje sastanku Predsedništva JOK-a, jer nije dobila pismeno, a ni usmeno obaveštenje, ali da se zato izvinjava zbog odsustva predstavnika RSJ. Uz ovo obrazloženje sledi i dodatno da “izbor gospodina Božidara Đurkovića nije prikladan obavezama i nivou profesionalnosti koje podrazumeva pres-ataše u rukovodstvu Misije JOK u Olimpijskom selu… Sigurna sam da ćete u konsultacijama sa Saveznim ministarstvom za sport za pres-atašea odrediti osobu koja će na dostojanstven, visoko profesionalni način, a u skladu i cilju državnih interesa Savezne Republike Jugoslavije i naših olimpijaca, časno obavljati profesionalnu dužnost.” Na pomenutom sastanku Predsedništva JOK-a, Velizar Đerić, savezni ministar za sport, istakao je da je “Ministarstvo za sport bilo u stalnom i svakodnevnom kontaktu sa sportskim savezima i da je sa svim realizacijama zaključilo 31. jula.” Bolje obavešteni tvrde da je ministar Đerić bez pogovora prihvatao sve želje Snežane Aleksić, i kada je nedavno smenjen dr Branislav Pokrajac, savezni rukometni selektor.
“Drugarica Snežana Aleksić bira za koje novine želi da govori.” Bolje sreće bili smo u razgovoru sa Radetom Đurđićem, predsednikom Skupštine RSJ iz Podgorice. “Ja već mesecima govorim o ponašanju Snežane Aleksić. Ona je mimo Statuta postavila sebe za predsednika Upravnog odbora RSJ, ne obazirući se na svoja stvarna ovlašćenja i realne moći. Ona ne može nekontrolisano činiti šta joj je volja sa RSJ i rukometom, niti može privatno mišljenje iznositi u javnost kao stav Saveza. Takvo ponašanje direktan je pokazatelj haosa u koji je ona dovela Savez i rukomet uopšte.” Snežana Aleksić, predsednik UO RSJ i član Direkcije JUL-a, neće poput ostalih predsednika sportskih saveza putovati u Sidnej, kako tvrdi u pismu upućenom Draganu Kićanoviću, predsedniku JOK, “preokupirana je dogovorom oko stvaranja uslova da se svim našim sportistima omogući ispunjenje patriotske i građanske dužnosti” – da im se omogući da 24. septembra glasaju na izborima. Putovao je Rade Bulatović – da vrbuje sportiste za SPS i JUL.

Oktobra 2003. rukovodstva SLOBODE i SPS održali su dva sastanka u prostorijama SLOBODE, o načinima saradnje u podršci borbi i za Slobodana Miloševića, “borbi koja predstavlja nadu za porobljenu zemlju i njen narod. Rukovodstvo SPS izrazilo je počast SLOBODI za dosledne i odlučne aktivnosti i obećalo punu podršku u budućnosti. Oba sastanka prisustvovali su visoki zvaničnici dve organizacije: Bogoljub Bjelica, profesor Mirko Zurovac, Vladimir Kršljanin, Dragutin Milovanović, Snežana Aleksić and Uroš Šuvaković ispred SLOBODE a Ivica Dačić, Zoran Anđelković, Žarko Obradović, Milorad Vučelić, Dušan Bajatović and Branko Ružić ispred SPS.
Svetlana Kitić, nekada najbolja rukometašica sveta, 2007. je poslanik u Skupštini Srbije: „Sa „Mrkom” sam, kad je bio direktor CIP, sarađivala kao direktor Radničkog i direktor državnog tima, Snežana Aleksić mi je kuma, sa Goricom Gajević sam bila nerazdvojna… Rođena sam u Tuzli. U tom gradu mi i sad žive roditelji. Od 14. godine igrala sam rukomet za Jedinstvo, a godinu dana kasnije došli su po mene ljudi iz Radničkog… Bila je to moja prva selidba na toj relaciji… Posle mnogih životnih razočaranja u Tuzlu sam se, iz Beograda, vratila 2000. godine, a krajem 2006. u Beograd me pozvao Milutin Mrkonjić, moj prijatelj iz Radničkog…”

203. Vukoje Muhadinović, direktor „Topole“ iz Bačke Topole

204. Vladimir Lučić, direktor MTS

205. Gorica Mojović, član gradske vlade Beograda

206. Vlada Mikić, uvoznik cigareta

207. Džemail Šahović, vlasnik fabrike „Dalas“

208. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja

209. Srećko Nijemčević, generalni direktor „Ikarbusa“

210. Vladika Artemije, episkop raškoprizrenski i kosovskometohijski

211. Robert Čoban, predsednik „Kolor pres grupe“

212. Ivan Ćurković, predsednik OKS

213. Slobodan Ivanović, vlasnik klinike „Anlave“

214. Nemanja Vidić, najbolje kotirani srpski fudbaler u svetu

215. Zvezdan Terzić, predsednik FSS

216. Miša Lukić, direktor agencije „Leo Barnet“

217. Matija Bećković, pisac i akademik

MATIJU BEĆKOVIĆA je svojevremeno, kao mladog pesnika, UDB-a zadužila da zavede drugaricu Stanku Veselinov i provodi se s njom u ozvučenom stanu. Nakon toga svršeni gimnazijalac postao je urednik časopisa Zum reporter… Odatle do SANU put je bio trasiran.

U junu 1985, formiran je Odbor za izradu nacrta dokumenta po imenu Memorandum SANU, neka vrsta kritičke analize postojećeg stanja u zavladaloj jugoslovenskoj anarhiji, posebno birokratskom haosu. Odbor je imao 16 članova i svi su imenovani od strane odelenja Akademije. Za predsedavajućeg ovog odbora izabran je Antonije Isaković, knji?evnik i potpredsednik SANU. Mada mnogi danas misle da je glavna ličnost u toj priči bio Dobrica Ćosić, on nije bio član Odbora. Njega je Akademija tretirala kao disidenta, te “…da ne bi provocirao vlast”, nije uzet u krug izabranih. Postoji teza da je Ćosić ipak bio učesnik na izradi ovog dokumenta, “spolja” sugerišući šta treba da piše. Glavni autori “Memoranduma” bili su Vasilije Krestić, Kosta Mihailović i Mihailo Marković. Krestić kasnije nije krio da je autor najspornijih pasusa ovog dokumenta, koji će potpaliti maštu radoznalih. Glomazna propagandna mašina bivše SFRJ krenula je u svakodnevnu osudu “Memoranduma”, što je samo davalo na popularnosti tom dokumentu.? Malo ljudi je znalo šta tamo piše. Tamo nije rečeno ništa od onoga što javnost nije već znala. Ali ovaj zbir opštih mesta postaje nekakav nemušti manifest srpskih nacionalista, nevažan po sadržaju, bitan iz inata, ali i hrana šovinistima iz drugih jugoslovenskih republika. Ovaj dokument napali su svi, a i akademici. Bili su to Pavle Savić, čuveni fizičar i Vasa Čubrilović, jedini živi svedok sarajevskog atentata 1914.

SANU je svesno pomogla ustoličenje Slobodana Miloševića kao neprikosnovenog vladara, a Dobrica Ćosić javno egzaltira izjavom da se radi o savremenom Milošu Obiliću. Već u decembru 1986., godinu dana nakon galame oko “Memoranduma”, zakazana je vanredna skupština SANU, a političko rukovodstvo Srbije čekalo je da dokument bude osuđen. To se nije dogodilo. “Organizacija u organizaciji” pod imenom “Odbor za odbranu slobode misli” u kojoj je bilo puno članova SANU, žestoko je ustalo u odbranu “Memoranduma”. Osam akdemika potpisalo je pismo u kome je pisalo da nedovršen dokument u stvari ne postoji. Bili su to Desanka Maksmović, Dragoslav Srejović, Ivan Antić, Milka Ivić, Stevan Raičković, Olga Jevrić i Irena Grickat- Radulović. Pismo je pročitao Matija Bećković. General u penziji i akademik SANU Gojko Nikoliš smatrao je da atmosfera progona “Memoranduma” ima sve elemente staljinizma iz 1948. Dobrica Ćosić osuđuje srpsko rukovodstvo “zbog katastrofalne politike koju uporno sprovodi” i govorio o pravu SANU da brine o budućnosti svoga naroda. Glasanje koje je usledilo bio je šamar ondašnjem srpskom rukovodstvu, rejting Akademije dignut u nebesa, a uvertira za dolazak Slobodana Miloševića odsvirana. Ostvarena je kompromitacija postojećeg političkog poretka, a naivnih falilo. “Memorandum” nikada nije objavljen. Nastao kao fantomski, tako je i završio.

Za vreme dugotrajnog predsednika SANU Dušana Kanazira instalirana je nova politička linija prijema u članstvo ove institucije. Devedesetih godina u Akademiju su ušli i neki članovi SPS po partijskoj liniji, a pokojni književnik Miodrag Bulatović pravdao je svoje članstvo u toj partiji tako što je smatrao da mu je to jedini put do statusa “besmrtnika”. Miloš Crnjanski nikada nije primljen u SANU. Zato su potonji prvoborci nacional-socijalizma ulazili kao u kulturno – umetničko društvo.
Posle 5. oktobra 2000. godine premijer srpske vlade Zoran Đinđić postavio je pitanje dalje budžetske egzistencije Akademije, i okrenuo je protiv sebe kompletan orkestar salonskih nacionalista, što je bilo dovoljno da postane arhineprijatelj jedne uspavane ustanove koja više nije bila potrebna političkim elitama. SANU je na izvestan način rehabilitovana pod vladom Vojislava Koštunice, ali njena dalja perspektiva nije izvesna.

Prodajnu mrežu otrgnuli su od “Politika novine i magazini” a da nisu pitali “Politiku” a.d. kao suvlasnika i UO Akcionarskog društva koji je predstavlja, a koji je na Skupštini od 30. jula 2005. izabran u novom sastavu na čelu sa predsednikom Emirom Kusturicom i članovima Matijom Bećkovićem, Aleksandrom Simićem, Predragom Mihajlovićem i drugima. Da bi uspeli u pljački teškoj više miliona evra, o kojoj su akcionari obavestili nadležne organe gonjenja i sve važne političke faktore, akteri sumnjive rabote bezobzirno su kršili normativna akta i zakone. Celu ovu mutljavinu transparentnom je učinio Marko Hinić, analitičar koji je, za potrebe menadžmenta razotkrio hronološku genezu ove protivpravne otimačine. Iz njegovog Pregleda transakcije prodaje “Politika Prodaja” d.o.o. jasno se vidi da je u strukturi prihoda u 2004. prodaja duvanskih proizvoda imala učešće od 34,2%, dok su izdanja PNM-a (15,7%) i ostala izdanja (28,4 %) u prihodu zajedno imala 44,1%. Hinić je naveo da je beogradska firma “Appraisal Associates” 30. juna 2005, na dan kada je Udruženje akcionara izabralo novu upravu, poslala izveštaj o “fer proceni” vrednosti osnivačkog kapitala PNM-a u “Politika Prodaji”. Taj kapital procenjen je na 2,5 miliona evra, a imovina koja se prenosi iz PNM-a na “Politika Prodaju” vredela je 8,6 miliona evra. Kako je dug “Politike”a.d. VAC-u, navodno, iznosio tri miliona evra (za uzeti kredit), ispalo je da su Nemci toliko platili “Politika Prodaju” (a stvarno je taj dug “prelomljen”). Gde je onda “nestala” razlika od 5,6 miliona evra (do prenesene vrednosti od 8,6 miliona evra), i kakva je u svemu ovome uloga Branka Pavlovića, koga su za isplaćenih 1,5 milion dinara angažovali da akcije malih akcionara realizuje prodajom na Berzi, a on ugovornu obavezu nije ispunio. Šta je i sa zahtevom za raskid kuporodajnog ugovora između “Politike” i VAC-a, koji je baš Branko Pavlović podneo Trgovinskom sudu u Beogradu? “Oni u koje smo se najviše pouzdavali stvarni su grobari “Politike”. Počev od Emira Kusturice kao predsednika UO, do Matije Bećkovića koji je tu da bi pokrivao sumnjive radnje svog zeta Srđana Janićijevića, Aleksandra Simića koji je eksponent interesa aktuelne vlasti, suprotnih interesima 6.366 akcionara koji su nekada imali više od trećine, a sada svega 24 odsto akcija na papiru, i Predraga Mihajlovića koji zastupa interese Komercijalne banke, negdašnjeg poverioca “Politike”. Svi oni, zajedno sa direktorom “Politike” a.d. zubarom Zoranom Vacićem, koji osim zuba vadi i “vilice” i sa Brankom Pavlovićem, koji je prelaskom u njihov tabor došao u otvoren sukob interesa i gladnim penzionerima mora da vrati uplaćene članarine od po 1.000 dinara zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, moraju da odu. Ako ne drugačije, prisilićemo ih na taj čin štrajkom glađu”, tvrdio je predsednik Skupštine akcionara.

Kad se u političko, duhovno, estradno- medijsko zamešateljstvo uključe i porodični odnosi, dobijamo spektakl koji najbolje opisuje izjava jednog od najvećih srpskih narodnjaka: „Na Marijinoj i Draganovoj svadbi, Boris i ja smo pevali u duetu” (Miroslav Ilić o ćerki Mariji, zetu Draganu Šutanovcu i Borisu Tadiću). Zgodan primer je porodica Bećković. Akademik Matija Bećković je srpskoj javnosti odavno poznat kao podržavalac politike premijera Vojislava Koštunice. Njegovu kćer, Olju Bećković, autorku emisije „Utisak nedelje” na TV B92 i političari i javnost Srbije obično svrstavaju u tabor DS, dakle tadićevaca, iako se sama nikada nije izjasnila. Zet Matije Bećkovića (suprug druge akademikove kćeri), generalni je direktor Politike, novine i magazini d.o.o, a akademik Bećković član je UO Politika a.d. U javnosti Bećkovići su, za razliku od Ilića, poznati po tome što nikad ne govore jedni o drugima. Ove godine, DSS podržava Velju Ilića, bar u prvom izbornom krugu, tako da nećemo imati priliku da gledamo marketinške pomake, po mišljenju mnogih, konzervativnog DSS-a. Posebno ako se ima na umu Koštuničino slikanje sa Zdravkom Čolićem, pa koncert Cece Ražnatović koji je izazvao buru i u samom DSS, i završna konvencija na kojoj su se pojavili Emir Kusturica i Dejan Bodiroga.

218. Olivera Jevtić, najbolja atletičarka Srbije

219. Goran Stojiljković, direktor „Zdravlja aktivis“

220. Vojin Starčević, vlasnik „Polimarka“

221. Ljiljana Smajlović, glavna urednica „Politike“

222. Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije

223. Borislav Radosavljević, direktor OMV u Srbiji

224. Ljuboja Stefanović, vlasnik preduzeća „Steko“

225. Zvonimir Nikezić, direktor „Ces Mekona“

226. Branka Vidić, direktorka Instituta za veterinu Novi Sad

227. Milenko Kostić, vlasnik „Auto Čačka“

Uprava za javne prihode je odlučila da preko 200 luksuznih automobila za pojedine ministre i svu silu direktora, budu isključivo marke “škoda”. Kao što je poznato, u žestokoj konkurenciji zvučnih imena iz automobilskog biznisa, za ugovor težak oko 2,2 miliona evra pobedio je uvoznik “škode” za Srbiju, “Auto Čačak”. Dok pojedini učesnici upozoravaju da je nemoguće da jedan ponuđač bude najbolji u desetak propisanih kategorija i najavljuju tužbe, zli jezici tvrde da je na tenderu stvar malo pogurao ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, inače zemljak i prijatelj Milenka Kostića Koleta, vlasnika “Auto Čačka”. Ipak, ovaj Čačanin, koji važi za jednog od pet najbogatijih privrednika u moravskom kraju, bio je znamenit i pre no što je postao ekskluzivni dobavljač limuzina za državu. Pre tri godine se u javnosti digla (a potom i slegla) velika prašina, jer je Milenko Kostić u rodnom selu pored Čačka podigao crkvu na temeljima bogomolje iz 18. veka. Iako je bio dužan da konzervira srednjevekovne ostatke, on ih je porušio, a u novoj crkvi je umesto ikona osvanula freska na kojoj je – sam “ktitor” sa porodicom! Kostić je iste godine kupio i tzv. gradsku kuću, iz koje je izmeštena etnografska postavka Narodnog muzeja, a direktorka muzeja Nevenka Bojović uzalud upozoravala da će, ukoliko čačanska opština ne donese odluku o realizovanju memoranduma o namerama koji je već potpisan, ovaj grad izgubiti izložbeni prostor i dečiji vrtić, a Kostiću morati da plaća ekonomsku cenu zakupa. Pravi zlobnici danas tvrde da je tihi partner Auto Čačka, a time i liferant vozila za državne organe, Milorad Luković Legija. Šumadijski Kole je zbog veza sa komandantom “crvenih beretki” već hapšen u policijskoj akciji Sablja, posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Kole je pušten posle nekoliko nedelja, zajedno sa jednim upravnikom zatvora i dvojicom lokalnih biznismena, a pred medijima ga je branio tadašnji gradonačelnik Čačka. U emisiji RTV B92 Velja Ilić je rekao da “nije on (Kostić) kriv što je Legija ručao u njegovom restoranu prilikom boravka u Čačku… To je javni restoran, kod njega je ručao Jovica Stanišić za vreme jednog boravka pre atentata, kad se sreo sa Emirom Kusturicom”. Kostić je i godinu dana ranije bio pod istragom Okružnog javnog tužilaštva u postupku protiv Branislava Uskokovića, bivšeg direktora Elektrodistribucije Beograd, zbog potkradanja ovog javnog preduzeća. Bivši direktor EDB teretio se i da je od Kostića naručio 6 kamiona “mercedes”, iako nisu bili potrebni EDB-u. U međuvremenu, Kostiću je zabranjeno i da bude finansijer fudbalskog kluba Borac jer je napao sudiju na utakmici. Uprkos svega, vlasnik “Auto Čačka” pobeđuje na tenderima.

228. Vasiljka Radulović, generalna direktorka „Fidelinke“ iz Subotice

229. Bosa Nenadić, predsednica Ustavnog suda Srbije

230. Vladimir Čupić, predsednik Izvršnog odbora „Hipo Alpe-Adrija banke“

231. Milorad Pavić, najprevođeniji srpski pisac

232. Radislav Rodić, vlasnik „Glasa javnosti“ i „Kurira“

233. Predrag Ejdus, upravnik Narodnog pozorišta

234. Ljubica Marković, direktor agencije Beta

235. Dragan Džajić, fudbalska legenda

236. Zoran Višnjić, generalni direktor „Unika osiguranja Srbije“

237. Dušan Kovačević, najpoznatiji dramski pisac

238. Jovan Ćirilov, dramaturg

239. Isidora Žebeljan, kompozitorka i najmlađi akademik

240. Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša

241. Slobodan Mićić, vlasnik agencije „Kontiki“

242. Dušan Ivković, selektor košarkaške reprezentacije

243. Žaklina Nikolić-Kušić, vlasnica agencije „Publicis“

244. Željko Obradović, trener Panatinaikosa, prvaka Evrope u košarci

245. Ratko Butorović, biznismen iz Novog Sada

246. Bojan Bošković, generalni menadžer „Egzita“

247. Aleksandar Stojanović, vlasnik firme „Zlatiborac“

248. Aleksandar Milićević, predsednik UP „Elektromreža Srbije“

249. Miroslav Đukić, selektor fudbalske reprezentacije Srbije

250. Aleksandar Šoštar, pomoćnik ministra za omladinu i sport

251. Milorad Čavić, najbolji srpski plivač i evropski rekorder

252. Marija Šerifović, pobednica „Evrosonga“ 2007. godine

253. Aleksandar Šapić, najplaćeniji vaterpolista na svetu

254. Mirko Todorović, vlasnik modne konfekcije „Todor“

255. Milorad Majkić, vlasnik lanca kockarnica „Aleksandar“

MILORAD MAJKIĆ rođen je 1950. u Višegradu, otuda ne čudi što se izjašnjava kao Bosanac. Završio je srednju školu. Šta je sve radio, poznato je, verovatno, samo njemu. Ono što je procurelo u javnost – čovek je imao restoran u Zagrebu, gde je živeo do početka raspada Titove Jugoslavije. Po dolasku u Srbiju, za nastavak uspešne poslovne karijere zafalilo mu je para, pa ih je pozajmio od onih koji su imali. Tako je otvorio prvi lokal – kockarnicu “Aleksandar”, pored menjačnice pokojnog Arkana, u Čumićevom sokačetu. Majkiću su cvetale ruže. Lepo je proširio posao, na Terazijama 43, Ulici 29 novembra, ali i u JU Biznis centru… Osim lanca kazina “Aleksandar”, otvorio je i nekoliko istoimenih zlatara. Njegove su kockarnice, na Terazijama i u Ulici 29. novembra, u noći između 16. i 17. marta 1998. demolirane, kada su napadači s automatskim puškama izrešetali automate za igru.

Široke narodne mase čuli su za njega posle spektakularnog hapšenja, januara 2002. godine, u Čumićevom sokačetu, zbog sumnje da je falsifikovao isprave, u pritvoru je odležao ceo mesec, a sve se dešavalo zbog sudskog spora s “Geneksom”, koji je je započeo 18. oktobra 1989. godine. Priča između “Geneksa” i “Kin Stiba” počela je potpisivanjem ugovora ove dve firme o ulaganju stranog lica u otvaranje kockarnice u hotelu “Interkontinental”. U ime “Geneksa” ugovor je potpisao Zoran Kojić, tadašnji direktor “Interkontinentala”, uz odobrenje Milorada Savićevića, prvog čoveka “Geneksa”.

Vlasnik “Kin Stiba”, pokojni Žorž Jablan, obavezao se da će hotelu, narednih pet godina, plaćati 500.000 dolara godišnje i 20% od zarade. Kazino u koji su, po tadašnjem zakonu, mogli da ulaze samo stranci, radio je do sankcija, onda je zatvoren. Za 1.600.000 dolara Majkić je od Jablana (inače Jugovića po poreklu) otkupio prava iz ugovora i decembra 1994. s Kojićem potpisao aneks ugovora o ulaganju sredstava stranog lica. Majkić je na kraju i pobedio u sporu s “Geneksom”. Ali, umesto da dobije odštetu – 4. 330.000 dolara, (isplaćeno mu je 1.300.000 dolara), dobio je zatvorsku kaznu, jer su “geneksovci” tvrdili da firma “Kin Stib” u Kinšasi ne postoji.

Kupio je za 2,4 miliona evra i hotel “Union” u Beogradu.

Milorad Majkić, imenovan je za počasnog konzula Konga u Bosni i Hercegovini. Veće ministara odobrilo je Majkićevo imenovanje 26. augusta 2004. godine. Takvom odlukom Majkić je dobio pravo na zaštitu koja diplomatima pripada u skladu sa Bečkom konvencijom o olakšicama, privilegijama i imunitetu. Izaslanstvo DR Kongo u Beogradu započelo je akciju za imenovanje Majkića 2002. godine, uz pomoć srpskih zvaničnika u organima vlasti BiH. Brzo se ispostavilo da je u pitanju osoba sumnjive prošlosti, a zagrebački biro Interpola je vlastima BiH dostavio podatke kako je Majkić, državljanin BiH i SCG, prijavljivan kao višestruki učinilac krivičnih dela u periodu od 1975. do 1983. godine, kada je izvršio dela silovanja, prevare, falsifikovanja dokumenata i novca te davanja mita, narušavanje javnog reda i mira, i vređanje policajca. Zbog svega ovoga u više navrata su mu izricane zatvorske i novčane kazne. Ove informacije prikrio je zamenik ministra bezbednosti BiH Dragan Mektić, a Majkića nije bilo ni u krivičnoj evidenciji beogradske policije, niti Ministarstva pravosuđa Hrvatske. Direktor “Genexa”, Milorad Savičević, tvrdio je da je Majkić bio osoba koja je uživala potporu Slobodana Miloševića, i paravojnih grupa koje su delovale u Srbiji. Uprkos spornim detaljima o Majkiću, stav Ministarstva spoljnih poslova BiH bio je da nema pravnih prepreka za njegovo imenovanje na dužnost počasnog konzula Konga.

256. Slobodan Živojinović, predsednik Teniskog saveza Srbije

257. Branislav Stojaković, direktor „Eurosalona“

258. Živorad Mihajlović, vlasnik Korporacije „Stankom“

Na sednici Glavnog odbora SPS, 19.10.2000. godine prošao predlog tvrdog krila da se Milomir Minić predloži za predsednika prelazne republičke vlade. Sastanak je vodio predsednik stranke Slobodan Milošević. Sednica je prošla tzv. “uzavreloj atmosferi” sa dosta ružnih reči članovima IO GO koji su došli iz pobunjenih odbora. Naime, u sedište stranke je stiglo veliki broj žalbi i zahteva opštinskih odbora koji su zahtevali smenu rukovodstva. Nije tražena decidirana ostavka predsednika Miloševića, ali jeste da svi koji su se nalazili u njegovom okruženju budu izbačeni iz stranke, pre svega Tomić, Marjanović, Minić… Službenici u novom sedištu SPS u zgradi JUMBES banke saopštavali su da nema sastanaka, ali su iz zgrade izašli visoki funkcioneri SPS Živorad Mihajlović zvani Žika muštikla, Dragan Tomić, Milomir Minić, Zoran Anđelković i Željko Simić.

Oktobra 2005. reorganizovana Naftna industrija Srbije počela da radi pod rukovodstvom “osveženog” kadrovskog tima. NIS je podeljen na dva javna preduzeća i jedno akcionarsko društvo. U NIS-u a. d. formirana je još jedna celina da bi se pronašlo mesto za jednog bivšeg direktora. Premijer Vojislav Koštunica u ovom mešanju karata nije zaobišao ni poslanike iz Draškovićevog SPO, pa je poslanik Sanja Čeković (koja je stavljala, pa vadila karticu na glasanju o NIS-u) zamenila Milana Božića na dužnosti člana UO JP za istraživanje, proizvodnju, preradu i promet nafte i prirodnog gasa NIS-a. Osim “fotelja” za bivše poslanike SPO-a na čelu sa Verkom Stevanovićem, u najnovijoj raspodeli solidno su prošli i SPS-ovci, koji podržavaju manjinsku vladu Vojislava Koštunice. Tako je… vlasnik “Stankoma” Živadin Mihajlović, poznatiji kao Žika Muštikla, čija se firma bavi gasifikacijom, našao mesto u Akcionarskom društvu za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa.

Vlasnik kompanije „Stankom“ Živadin Mihailović zvani Žika Muštikla ispitivan je polovinom avgusta 2006. zbog sumnji da je ta kompanija finansijski pomagala skrivanje Ratka Mladića, saznaje „Blic“ od izvora bliskih vlastima u Srbiji koji su uključeni u potragu za najtraženijim haškim optuženikom. Veruje se da je njegova kompanija „Stankom“ glavni partner firme „Impakt“, čiji je vlasnik Mladićev sin Darko. Inače, firma Darka Mladića se sumnjiči da je bila finansijer mreže pomagača Ratka Mladića u njegovom bekstvu.

Činjenica je da je najveći broj prevara registrovan u sistemu prodaje još neizgrađenih stanova. Nije redak slučaj da investitor oglasi prodaju samo na osnovu odobrenja za gradnju zgrade na određenoj lokaciji, dakle za objekat koji je tek u planu da se gradi ili kada su tek počeli da se kopaju temelji. Takvi stanovi na tržištu su znatno jeftiniji, pa nije mali broj građana koji u tome vide šansu za rešavanje svog stambenog problema. Međutim, događa se da investitor, pošto uspešno okonča fazu prodaje jednostavno nestane sa novcem. Sličan rizik je i kod kupovine stanova u „sivoj fazi“ koji su, takođe, znatno jeftiniji jer se investitor obavezao da će završiti samo grube radove, dok kupac, prema svojim mogućnostima, kreira raspored i stepen opremljenosti. To ima svojih prednosti, ali veliki nedostatak u tako sklopljenom poslu je što su ugovori, po pravili nejasni, pa i kada se takav stan nađe u posedu kupca, teško je utvrditi da li je investitor završio sve ugovorene radove. Ipak, u poslednje vreme, prevareni kupci ugovorenih i uplaćenih stanova su kolateralna šteta navodnih sukoba između investitora i podizvođača. Najsvežiji i najdrastičniji primer, koji je udružio oko hiljadu nesuđenih vlasnika stanova, jeste slučaj Stankomovih lamela u naselju Filmski grad u Beogradu. Stankom je 2004. godine počeo izgradnju blokova na pet lokacija, ukupne površine koja premašuje 40.000 kvadrata sa 1.105 jedinica među kojima dominiraju stanovi, ali ima i garaža i lokala. Za realizaciju tog posla uzeo je podinvestitora, firmu Delta legal (firma osnovana iste godine sa osnivačkim ulogom od 4.527 evra) a ugovorom između ta dva pravna lica precizirano je da će za izvedene radove Stankom podinvestitoru preneti utvrđeni broj kvadrata. Delta legal je izašao sa tim na tržište i prodato je više od 900 stanova i lokala, a ukupna vrednost naplaćenih kvadtrata kreće se oko 43 miliona evra. Međutim, i pored toga što je većina kupaca izmirila svoje obaveze u celosti, stanovi koji je trebalo da budu završeni do kraja 2005. godine, još nisu primili svoje stanare, a krajem prošle godine Stankom je osporio prodaju tvrdeći da je nelegalna i da Delta legalu nisu preneti ugovoreni kvadrati. Zbog toga je raskinut ugovor o suinvestiranju, a Stankom uzima novog partnera za taj posao – Urban legal (vlasnik tog preduzeća je firma iz Vašingtona, Artcom LLC, sa osnivačkim ulogom od 2.032 evra), koji se, gle slučajnosti, nalazi na istoj adresi na kojoj je registrovan i Delta legal (ulica Vase Pelagića 54). Zbog te čudne koincidencije, kupci još nezavršenih stanova tvrde da su nesuglsice između Stankoma i Delta legala iskonstruisane i da te dve firme rade zapravo zajedno. Potvrdu za tu konstataciju nalaze i u tome, što se po istoj formuli, Stankom ogradio od prodaje stanova na drugim lokacijama, gde su mu partneri bili Kuming, Sumiks i Pionir invest, pa oštećeni smatraju da je mala verovatnoća da četiri suinvestitora „preveslaju“ tako iskusnog vlasnika Stankoma, Živadina Mihajlovića, poznatijeg kao „Žika muštikla“. U to zamešateljstvo uvlače se i brojni podizvođači, koji su takođe svoje radove naplatili (prema ugovoru sa Stankomom) u kvadratima, ali koji „nekom slučajnošću“ nisu preneti tim preduzećima, pa se „ispostavilo“ da su i ona nelegalno prodavala stanove. Po istom principu, Stankom je optužio i suinvestirora zgrada u ulici Arčibalda Rajsa, pa kupce koji u svojim stanovima žive već dve godine, pokušava nasilno da iseli i ospori im pravo vlasništva. Reč je o sistemskoj prevari u koju su državne institucije umešane do guše. Ako želite da kupite stan na nekoj od lokacija u opštini Čukarica, to je moguće samo od Stankoma, jer jedino ta firma, bez tendera, dobija dozvole za gradnju na tom području. Zapanjujuća je i inertnost državnih institucija, koje bi trebalo da reaguju. Iako je reč o velikom broju prevarenih građana, mi smo upućeni jedino na pojedinačne sudske sporove. Veliki broj kupaca obratio se sudu, ali je čudno kod tako iznosa ne reaguje tužilaštvo. U toku je spor i sa „Pionir invest“ zbog sličnih problema u izgradnji objekata u Ulici kneza Višeslava, a dugo traje spor i sa meštanima Žarkova, bivšim vlasnicima zemlje na čijim parcelama se grade ova naselja. Kada je Javno gradsko pravobranilaštvo pregledalo dokumentaciju ustanovilo je da postoji osnovana sumnja da se radi o prevari, i o tome je obavestilo i nadležno tužilaštvo.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:44 pm

259. Srdan Golubović, reditelj „Klopke“ čiji su scenario otkupili Amerikanci

260. Veselin Vesković, direktor „Tarketa“ iz Bačke Palanke

261. Slobodan Jolović, predsednik opštine Lučani i organizator Sabora u Guči

262. Branko Kovačević, rektor BU

263. Dejan Stojanović, direktor Poreske uprave

264. Jelena Drakulić, direktorka dnevnih izdanja „Blic Pressa“

265. Aneta Ivanović, direktorka kuće „Adrenalin“

266. Ljubiša Vuletić, direktor Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca

267. Predrag Petronijević, direktor Uprave carine

268. Džon Dejvis, potpredsednik „Intela“

269. Dragan Šolak, direktor SBB, najvećeg kablovskog operatera

270. Vladika Grigorije, episkop zahumskohercegovački i primorski

271. Jelica Minić, ekspert za pitanja EU

272. Sreten Mitrović, direktor očne klinike ABM

273. Gili Deker, direktor „Erport siti Beograd“

274. Marina Abramović, svetski priznati multimedijalni umetnik

275. Zvonimir Đukić Đule, lider benda „Van Gog“, dobitnik MTV nagrade

276. Entoni Barnet, direktor „Bol pekidžing Jurop“

277. Tadaši Nagai, ambasador Japana, jedan og najvećih donatora u Srbiji

278. Roksanda Ninčić, ambasadorka Srbije u EU

279. Vesna Džinić, direktorka Agencije za privatizaciju
280. Radmila Marinković-Nedučin, rektorka Univerziteta u Novom Sadu

281. Hans Ole Urstad, šef OEBS-a u Beogradu

282. Vuk Drašković, lider SPO, bivši šef diplomatije

283. Joakim Riker, šef Unmika na Kosovu

284. Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe DS

“Tvrdimo da je u državnom interesu da se formira evropska vlada i očekujemo da će tako biti”, rekla je nakon izbora Nada Kulundžija (DS), nagoveštavajući većinu na osnovi saradnje Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Nada Kulundžija, bivši matičar u mesnoj zajednici Palić i aktivista Saveza sindikata, bila je leva i desna ruka druga Čovića, sada je šef poslaničke grupe DS u Skupštini Srbije. Šta je onda prirodnije od saveza sa Dačićem i Palmom?

285. Mladen Radojević, olimpijski prvak u matematici

286. Đorđe Balašević, najpoznatiji domaći kantautor

287. Srđan Dragojević, uspešni režiser

288. Marijana Pajvančić, pravni ekspert

289. Hristos Panagopulos, ambasador Grčke

290. Damir Firšt, predsednik UO „Metro keš end keri“

291. Mirjana Savić-Udovičić, zastupnik „Elita“ u Srbiji

292. Zlata Stepanov, vlasnica „M plasta“

293. Svetlana Velmar-Janković, naša najuglednija književnica

294. Milan Ćalasan, srpski fudbalski menadžer

295. Bane Stojanović, direktor „Siti rekordsa“

296. Nikola Pilić, savetnik teniske reprezentacije

297. Ana Pešikan, ministarka nauke

298. Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika „Vreme“

299. Milorad Vučelić, funkcioner SPS

Izgubili svaku nadu da će se Milorad Vučelić ikada postideti i prestati da viče, dok ga Milan St.
Protić nije na televiziji nagazio pitanjem na koje Vučela nije imao odgovor. Pitanje se odnosilo na 800.000 evra, investirane u školarinu Vučeline ćerke.

Bačkopalanačka gimnazija obrazovala je krajem šezdesetih godina ekipu: Jovica Stanišić, Milorad Vučelić, Mihalj Kertes, Radovan Pankov, Mile Isakov… Jovica i Vučela idu u Beograd na studije. Obojica su dođoši crnogorskog porekla iz moralno-politički besprekornih porodica, ambiciozni, bistri i vredni. Jovica se odlučuje za karijeru u Službi državne bezbednosti. Vučela se odlučuje za javnu karijeru, i već 1973. pojavljuje se, misterioznim putevima, kao glavni urednik “Studenta”. Odmah je stavio do znanja ogorčenim uvodnikom “Ne dam Jugoslaviju!”, iz kojega nije jasno kome i zašto ne da Jugoslaviju, da se nekome preporučuje za čuvara. Od 1973. po zanimanju je istomišljenik: sa šezdesetsetosmašima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa Francuskom 7, sa Patrijaršijom, sa NIN-om, sa umetnicima, sa novinarima, sa pesnicima i sa celokupnom političkom elitom sedamdesetih i osamdesetih u Beogradu. Vučela se nametnuo u razne ekipe: oko “Vidika” i književničko-intelektualno-umetničarski polusvet koji je parazitirao na komunističkim jaslama kao “crkva koja se još nije odvojila od države” (Duško Radović, 1973). Pratio je modu: malo “Praksis”, malo Kardelj; malo Markuze, malo Dobrica. Eto ga uskoro u Studentskom kulturnom centru, bivšem Domu Udbe, u svojstvu sekretara. Tada ga je krenulo: sa troškovima, zapošljavanjima, projektima. Pokriven ugledom SKC kao avangardne institucije u real-socijalističkoj kulturi, Vučela je diskretno, vredno glodao. Bilo ga je svud, među “disidentima”, nešto manje među pravim disidentima, ali “levičar” svakako čupav i glasan, u farmerkama i izbledeloj “vijetnamci”, sa svojom američkom vojničkom torbicom o ramenu.

Početkom osamdesetih Vučela je bio spreman, sa akreditivima liberala, demokrate, disidenta, svačijeg drugara i urednika koji im je svima nešto objavio, levičara i šarmera. Već je bio ljubimac intelektualno-političke Čaršije. Sredinom osamdesetih, Vučela je: umetnički direktor Zvezdara teatra, umetnički direktor Grada teatra u Budvi, glavni urednik “Književnih novina”, urednik kulturne rubrike “NIN”-a; sve to u jednom trenutku zajedno i – sa četiri pune plate. I dalje se oblači “levičarski” opušteno i gaji imidž “radikalno šik”, ali torbica mu je već ušla u legendu. Politički je liberalniji nego ikad: ima ga svuda, osim da potpiše neke peticije, što je tada bilo u modi i relativno bezopasno, ako čovek nije sklon da se preterano impresionira od informativnih razgovora u Državnoj bezbednosti. U jednom od tih slučajeva, vezanom za Dušana Bogavca, potpisnici su bili svečano najureni iz Saveza komunista; osim Milorada Vučelića. Na pitanje kako njega nisu izbacili iz SK, odgovorio je: “Ha, ha, ha!”.

Kao urednik kulturne rubrike NIN-a, što je bilo mesto od posebne bezbednosno-političke osetljivosti, Vučela se pokazao kao prorok. Neki ninovci to nisu razumeli, ali tadašnji glavni urednik, Teodor Anđelić, jeste, zato što su on i Vučela radili zajedno na istom projektu. Vučela je propovedao 1988. i 1989. da će se Jugoslavija raspasti u krvavom ratu; da će se Srbija otcepiti, ako treba, a oni nek’ vide šta će; da Srbe svi mrze itd. Na pitanje šta se nas tiču njihove komunističke svađe između republičkih partija, Vučela se smejao: “Vi ćete da ginete u tom ratu, a ne mi.” Na pitanje zašto svi “mrze Srbe”, pa i saveznici iz dva svetska rata, Vučela bi na kraju odgovorio: “Zato što imamo dužu onu stvar!” Kad se sve obistinilo, Vučelića je krenulo: SPS, RTS itd. Iz Bačke Palanke dolazi Bracika Kertes, zanimanje Mađar; Jovica postaje Načelnik. Iz izbledele američke jakne M-65 Vučela prelazi u odela i kravate. Vikao je Vučela sa TV ekrana tih godina; bilo ga je svuda; vozao se u crnim limuzinama i leteo; ušao je čak i u estradu i tamo ostavio utisak. Izgleda da mu je opreznost popustila u jednom trenutku (ili je video dalje?): Milošević ga izbacuje iz SPS iz razloga neke političke svađe, čiji je predmet irelevantan, kao i sve za Vučelu ako nije novac.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:45 pm

To je doba sankcija, kvota i kontingenata; doba šverca kao jedine grane koja donosi profit; lepe sankcije… Služba državne bezbednosti već je prešla na samofinansiranje: prvo su reketirali po principu “bespovratnog kredita”; onda su stavili na šverc cigareta, tečnih goriva i strateških roba svih vrsta. Po prirodi stvari, oružje i heroin bili su sledeći. Bracikina carina pleni i isporučuje heroin Stanišićevoj Službi; iznajmljeni avioni lete okolo sa lažnim tovarnim manifestima; bratske službe žmirkaju na jedno ili oba oka. Sve se plaća u gotovom. Vučela se tu ugrađuje kao pouzdani prijatelj iz detinjstva. Opredelio se za duvan. Kao trenutno marginalizovan iz politike, sa pokrićem suvlasnika producentske kuće Komuna, Vučelić se javlja kao poverljivo lice Jovice Stanišića s jedne i izvesnih međunarodnih veletrgovaca duvanom, s druge strane. To stanje, “nema Boga, pa je sve dozvoljeno”, opisao je Brana Crnčević, koji je i sam bio u toj priči. U jednom trenutku 1997, u Budvi, dva nepoznata počinioca izrešetali su iz automatskog oružja lep putnički automobil “audi”. Vozilo je pripadalo Miloradu Vučeliću. Legenda koja kruži kaže da je došlo do nesporazuma između tri strane umešane u izvestan posao. Jedna strana trebalo je da drugoj strani posredstvom treće strane isplati znatnu sumu gotovog novca za pruženu uslugu – povlašćenu prodaju cigareta na teritoriji pod kontrolom prve strane. Treća strana je kasnila. Dva neprijatna telefonska razgovora rešila su taj mali problem, a kao “ukor” stradalo je motorno vozilo.
Vladimir Beba Popović optužio ga je da je od Službe ukrao četrdesetak miliona maraka. Čak se i Miloradu Vučeliću mogu začepiti usta, treba samo argumenata.

300. Dragoljub Marković,
najveći proizvođač jaja u Srbiji

PRST U OKO

Jedini kriterijum na osnovu koga se može odmeriti vitalnost elite jeste uspešnost zajednice u ostvarivanju ciljeva. Nije potrebno objašnjavati da se u srpskom društvu, očigledno, jedino ostvaruju ciljevi i interesi pripadnika najmoćnijih i raznih apartčika[33], dok su u milosti, a zajednica već treću deceniju, od kada je većina ovih ljudi postala elitni segment društva, vidno stagnira. Pitanje je ima li društvo snage za izlaznu strategiju, kada okonča “privatizacija” države i, sa njom povezana, partitokratija, ili će biti prepušteno spontanim istorijskim procesima, koji su neumitni. Ima li ko da brine?
Ako se uzdamo samo u popis moćnih listova poput Blica, trebalo bi da se sećamo da je ista novina, ne samo u vlasništvu Igora Lupšića, bio i jedan od poligona za medijsko obrušavanje na Zorana Đinđića, koji je imao nezahvalan zadatak da se suprotstavi upravo najmoćnijima. Slučajno ili ne, lista koju ova novina plasira sadrži sportiste i umetnike, ali ne i neke ličnosti za koje svi znaju da su veoma moćne i čiji pipci nisu presečeni.

RADMILO BOGDANOVIĆ rođen je 7. oktobra 1934. u Končarevu, kraj Svetozareva. Otac Jovan bio je poljoprivrednik, majka Desanka domaćica. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Potom je završio Učiteljsku školu. Vanredno je studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu i diplomirao 1976. s tezom “Vaspitno-obrazovni rad u ustanovama za maloletnike”. Oženjen je Živkom, nastavnicom. Počeo je kao učitelj u pešterskim selima, onda su ga, kako kaže, drugovi pozvali da pređe u policiju: “Načelnik SUP Svetozarevo postao sam 4. februara 1966, kad je sklonjen Ranković. Vršene su promene svih načelnika SUP-a”. Bogdanović je pre toga bio sekretar u Opštinskom komitetu SK. Usledila je funkcija predsednika SO Svetozarevo, koju je obavljao 8 godina. Zatim je 7 godina bio sekretar republičke Uprave za unutrašnje poslove, pa načelnik Uprave za strance, gde je kontrolisao prelaske granice i kretanje stranaca. Onda je postao zamenik republičkog sekretara za ONO i DSZ, da bi 1988. došao za ministra policije. Zbog događaja od 9. marta 1991. s mesec dana zakašnjenja podneo je ostavku. Po penzionisaju dobija sijaset zaduženja – poslanik u republičkom i saveznom parlamentu, predsednik Odbora za saradnju sa Srbima van Srbije, pa Odbora za narodnu odbranu i bezbednost. Predsedavao je u UO “Jugoeksport”, “Jugoslavija komerc”, Fonda kapetan Dragan, član je uprave “Crvene zvezde”. Biran je i za člana Saveta Univerziteta u Kragujevcu, čemu se Savez studenata tog univerziteta usprotivio zbog uloge u nasilju marta 1991. “SK me često držao na nišanu, iako sam bio dobar član i nisam stigao da budem član CK”, žalio se. U Glavnom odboru je SPS-a. Za Slobodana Miloševića je tvrdio: “Mnogo je mekan. Znam koliko je često svima opraštao greške, ja bih ih, brate, smenjivao”. Govorio je da je “Vuk Drašković pre na rumunski način jurišao na “TV Bastilju, a danas je miran ko jagnje”… i da je “Šešelj bez bontona, stalno me napadao, ništa nije dokazao”.

Upućeni tvrde da Bogdanovića na mesto ministra policije nije “lansirao” Milošević, već general Petar Gračanin. Jednom, govoreći o 9. martu, priznao je: “Druga je stvar da li je trebalo drugačije da reagujemo. Ako narod tri puta juriša na Televiziju, ako narod neće Mitevića, onda on, j… ga, ima da podnese ostavku, bio kriv ili ne… Deveti mart nije moja rana. To je cena službe”. Njegovo ime dovodilo se u vezu sa blokadom Banjaluke, izborom Milana Martića, s uzimanjem para od Dafine, optužbama inspektora Dragana Mladenovića (1996.) da je policija organizator kriminala, i Marka Nicovića, tada člana Direkcije JUL, da su kriminalci veći profesionalci od policije.

Oni koji ga ne vole tvrde da je njegova moć i dalje velika. Prijatelji ga znaju kao društvenog. I jedni i drugi sigurni su da Radmilo zna mnoge državne tajne. Na napade da ima ogromnu kuću u Jagodini odgovorio je: “Nisam imao sreće ni da školujem decu, ni da ispraćam u vojsku, ni da pravim svadbe, to mi je sve.” O Radmilu je snimljen je i dugometražni dokumentarni film za njegov 60 rođendan kad je postao počasni građanin Jagodine kojom je dugo “vedrio i oblačio”. Jagodina nije darežljiva po pitanju počasnih građana i dodeljene su tek četiri titule. Počasni građani Jagodine su narodni heroj general Petar Gračanin, Radmilo Bogdanović, ambasador Ruske Federacije Aleksandar Aleksejev i direktor Beogradskog zoo-vrta Vuk Bojović.
Kako su se menjale političke garniture u Srbiji, Vojvodini i na Kosmetu, tako su se menjali i ministri policija i načelnici tajnih službi. Poslednjih tridesetak godina, srpski ministri policije bili su Slavko Zečević, otac Žarka Zečevića, iz političke garniture Kragujevca, Viobran Stanojević, sekretar OK SK Zaječar, Svetislav Lalović, opštinski funkcioner iz Aranđelovca, Radmilo Bogdanović nastavnik i policajac iz Svetozareva i Zoran Sokolović, funkcioner iz Zaječara. Kada su odlazili Draža Marković i Petar Stambolić, povukli su se i Slavko Zečević i Viobran Stanojević. Kada su pali Ivan Stambolić i Dragisa Pavlović pomereni su i Svetislav Lalović i Branko Kostić. Kada je dolazio Slobodan Milošević, došli su i Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković.

Prema rečima Bože Spasića, bivšeg šefa tima za borbu protiv emigracije SDB SSUP, tajna policija planirala je likvidaciju ustaškog teroriste Mire Barešića, koji je u Stokholmu ubio našeg ambasadora. Savezna policija angažovala je grupu beogradskih kriminalaca, a crnogorska policija poslala je na taj zadatak Ratka Đokića (nedavno ubijenog u Stokholmu). Sasvim slučajno, Đokić se sa likvidatorima iz Beograda sreo u jednom kafiću u Malmeu. Zadaci su otkriveni i akcija je propala. Zbog ovog slučaja nastali su veliki problemi među tajnim policijama, koje je imala svake republika bivše SFRJ. Nakon toga doneta je odluka da sve specijalne poslove u inostranstvu preuzme Savezna tajna policija. “Sve policije Zapada i dan-danas su sigurne da su likvidaciju Stjepana Đurekovića, direktora INA, koji je pobegao iz zemlje sa vojnim planovima, izvršili pripadnici beogradskog podzemlja, iako nikada nisu imali potvrdu za to. Pojedini kriminalci su na ovoj likvidaciji napravili slavu, a da nisu ni bili blizu mestu ubistva. U emigrantskoj štampi pisalo se da je tu likvidaciju izvršila grupa Đorđa Božovića Giške i da je za to imala logističku pomoć nekog nemačkog kriminalca. Spekulisalo se i da je glavni „čistač“ u ubistvu Đurekovića bio kasnije poznati srpski slikar, Dragan Malešević Tapi, koji je 2003. godine umro u prostorijama beogradskog SUP-a”. navodi bivši šef specijalnog tima SDB SSUP. Željko Ražnatović Arkan, Đorđe Božović Giška i Dragan Malešević Tapi otvorili su, uz pomoć Službe, krajem osamdesetih godina, noćni klub „Amadeus“. Giška je tada bio u zatvoru, a Tapi je bio glavni menadžer. Ubrzo je ustanovljeno da se osim normalnih poslova kluba razvijaju i drugi poslovi, koje, kako tvrdi Spasić, Služba nije mogla da dozvoli. U Nemačkoj je tada uhapšen Žika Živac sa 10 kilograma heroina, za koji je izjavio da ga je dobio u „Amadeusu“ sa zadatkom da ga prebaci u Nemačku. Posle ove informacije, klub je zatvoren. Prema Spasićevim rečima, Služba je u to vreme počela da gubi kontrolu nad kriminalcima, koji počinju da se vraćaju u zemlju i da se po Beogradu organizuju u gangove. Stvaranjem kriminalnih organizacija započinju i prvi međusobni obračuni. Solo-igrač Ranko Rubežić započeo je prvi vatreni obračun u Beogradu. On je ispalio nekoliko hitaca u noge dvojici mlađih kriminalaca, koji više nisu među živima, Jovi Simendi i Mirku Vasiljeviću. Nakon nekoliko spektakla Ranka Rubežića, održan je tajni sastanak bosova beogradskog podzemlja, gde je dogovorena njegova likvidacija. To je bila prva od kriminalnih likvidacija, koje su kasnije zapljusnule beogradski asfalt. Ubistvo Andrije Lakonića u kafiću „Nana“ na Senjaku, 23. marta 1990. godine, za koje je bio optužen pa oslobođen Darko Ašanin sa svojom grupom, prvi put je javnosti otvorila pitanje veze tajne policije i kriminalaca. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović iskoristio je ovo ubistvo kako bi se obračunao sa tajnom policijom, na čijem čelu se nalazio ******** Zdravko Mustać. Bogdanović je za nekoliko meseci i sam stupio u kontakt sa podzemljem za stvaranje parapolicijskih snaga. On i Arkan u to vreme viđani su zajedno u loži Crvene zvezde. Arkan je ubrzo dobio Erdut za obuku dobrovoljaca.
Jovan Rašković, predsednik krajiškog SDS, u želji da izbegne sukob, predlaže Babiću da narod legne pred vozila hrvatske policije. “Nemamo vremena za mirne proteste”, odgovorio je Babić, “došlo je vrijeme da se Srbi sami brane”. Babić je proglasio ratno stanje. Područja pod kontrolom SDS u kninskom regionu odvojena su od ostalih delova Hrvatske i stvorena je granica koju je trebalo braniti. Rat u Hrvatskoj započeo je bez opaljenog metka. Radmilo Bogdanović, srpski ministar policije, prepričao je novinarima kako je na to reagovao hrvatski ministar policije Josip Boljkovac. “Ja, Radmilo, neću krv! Da sam htio, mogao sam lako da izvršim Tuđmanovu naredbu i sa hiljadu ljudi zauzmem milicijsku stanicu u Kninu. Ali, tu bi pala krv. A ja sam ratovao u partizanima protiv ...................... i dobro znam šta znači kada počne da se gine i na jednoj i na drugoj strani”. U Hrvatskoj će se ginuti tek u proljeće naredne godine. U Bosni iste jeseni. Zašto je za dan Jedinice izabran baš 4. maj, a ne neki datum vezan za Knindže ili Golubić? Da li zbog toga što su u sukobu u Borovom Selu, dva dana ranije, učestvovali i saradnici DB-a koji će kasnije činiti jezgro Jedinice? Ili je Stanišić tada i formalno potpisao odluku o njenom formiranju? U svakom slučaju, oko Miloševića se u ovom periodu okuplja grupa saradnika od najvećeg poverenja. Oni će uz pomoć Jedinice razraditi mehanizam za finansiranje krajiških oružanih sastava i režima u Srbiji pomoću državnog šverca oružja, nafte, cigareta i slične robe. Ta grupa nezvanično je nazvana vojna linija i činili su je, pored Stanišića i Frenkija, predsednik Odbora Skupštine za Srbe van Srbije Radmilo Bogdanović, ministar bez portfelja Mihalj Kertes i komandant Specijalne antitreorističke Jedinice MUP Srbije Radovan Stojičić Badža. Vojnoj liniji[34] je bilo jasno da u istočnoj Slavoniji rukovodstvo SDS nema ni autoritet ni sposobnost da organizuje srpsku vojsku, niti da Jedinica može biti formirana kao u Kninu. Zato je na to područje morao biti upućen neko s mnogo većim ovlašćenjima od onih koje je imao Frenki. Energičan, opsedenut borilačkim veštinama i cenjen posle slamanja štrajka albanskih rudara u Starom Trgu, Badža se nametnuo kao izbor.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:47 pm

9.04. 1994. Božidar Andrejić piše: “Da li je započeo srpsko-albanski dijalog o Kosovu? Iako ima “pozdanih vesti” da su kontakti davno započeli i da je ovih dana bilo i prvih pregovora – pominju se i imena ljudi iz srpskog rukovodstva koji u njima učestvuju (Radmilo Bogdanović), provere “na terenu” to uglavnom ne potvrdjuju, ali nema ni demantija. Analitičari se slažu da srpsko-albanski dijalog neće biti ekskluzivno pravo dveju strana. Za njega su sve zainteresovanije velike sile. Operiše se sa tzv. “planom 2K” koji predstavlja vrstu vezanog ugovora u širim pregovorima i uprošćeno znači “Kosovo kao Krajina” ili “Kosovo za Krajinu”.”

Advokat Borivoje Borović izjavio je da je ubistvo Željka Ražnatovića “izvedeno na visoko profesionalan način” i izrazio sumnju u pogledu mogućnosti da će MUP “doći do pravih tragova o naručiocu i organizatoru ubistva”. Reč je o ubistvu šefa političke partije, rekao je Borović. Treće opštinsko tužilaštvo u Beogradu odustalo je od krivičnog gonjenja Ražnatovića koji je bio pod istragom “zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti” za vreme tuče navijača Obilića i OFK Beograda. “Činjenica da je tom prilikom izabrao mene za advokata navodi na zaključak da Arkan nije uživao naklonost vlasti u Srbiji”, kazao je Borović i dodao da su Arkanovi odnosi sa crnogorskom vlašću bili izvanredni. Visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, Radmilo Bogdanović, negirao je tvrdnje da je ubistvo Željka Ražnatovića Arkana dokaz da se u Srbiji “sprovodi državni terorizam”. On je ocenio da je opoziciji “najlakše da to proglasi državnim terorizmom”, te da “ne vidi da to uopšte može da se dovede u vezu”. “Nikome nije palo na pamet da tako nešto ustvrdi kada su ubijeni zamenik ministra policije (Radovan) Stojčić, Zoran (Todorović), ni kad je ubijen pukovnik policije (Milorad) Vlahović i mnogi drugi. Po mom mišljenju nema te cene za koju čovek treba da izgubi glavu. Ako je učinio i neku grešku čak i stvari koje su protivzakonite, onda tu postoje normalni uslovi izvođenja na sud i izricanja kazne… Na to pitanje mora da se odgovori ozbiljnom analizom, ozbiljnom policijskom i sudskom istragom. Mnogobrojna ubistva uznemiravaju građane i neko treba da dâ odgovor šta se dešava u našem društvu”.

Radmilo Bogdanović je, o izboru Dušana Mihajlovića za republičkog ministra unutrašnjih poslova, 12. januara 2001. rekao: “Duško je imao vezu sa policijom, nije čovek koji prvi put tu dolazi. Radio je pet godina kao operativac u Državnoj bezbednosti, zna onoliko koliko mu treba. Mislim da je dobro da u trenutku kada su previranja u toku, bude na tom mestu čovek kome nije nepoznata ta oblast. To oročavanje mi se ne dopada, tu treba da bude čovek koji će četiri godine da radi. Ministar policije je čovek koji treba da primeni zakon, za njega su filter tužioci i sud. On treba da bude pošten, stručan i organizator da može da mobiliše pripadnike MUP da rade svoj posao”.
2001. godine u podrumima Narodne banke Srbije pronađena je arhiva, koja ukazuje da su Stanić, Šainović, Mrkonjić.., “kreirali” “Dafiment banku”. Komisija Narodne banke Jugoslavije otkrila je u podrumima Narodne banke Srbije arhivu sa oznakom „strogo poverljivo“. Ovi papiri sadrže beleške sa sastanaka Dafine Milanović, formalne vlasnice „Dafiment banke“, sa važnim ljudima iz tadašnjeg državno-političkog establišmenta Srbije. Ove beleške potpisivao je zapisničar koji je prošlog četvrtka Mlađanu Dinkiću, guverneru NBJ, potvrdio autentičnost dokumenata. Sastancima su često prisustvovali Radmilo Bogdanović, Miodrag Zečević, Mihalj Kertes i Nikola Šainović, a svi zapisnici su obavezno nošeni tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću. Redovni učesnici ovih stanaka, pored Dafine Milanović, bili su Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Nikola Stanić, a često i Dragomir Tomić, direktor „Simpa“ iz Vranja.

Kada se 1989. polako javlja politički pluralizam, Arkan se, navodno “po zvezdaškoj liniji”, upoznaje sa ministrom unutrašnjih poslova Srbije Radmilom Bogdanovićem. Zna se čiji je klub Zvezda bila i koliko je značilo biti blizak njenoj upravi. Pošto su Zvezdini navijači, “Delije”, počeli da skreću politički ka SPO i radikalstvu, Radmilo moli Arkana da uvede red. On to postiže veoma efikasno, u svojstvu vođe “Delija”. U to vreme Arkan i Radmilo su najbolji prijatelji: ljube se i grle javno, na utakmicama, Arkanova zvezda raste. Otvara poslastičarnicu u okviru svog imanja, na uglu Ljutice Bogdana i Sokobanjske, uz pomoć zvezdaša. Prava prilika otvara se 1990. kada Miloševićev režim donosi odluku da organizuje oružanu pobunu Srba u Hrvatskoj. Tada nastaje Srpska dobrovoljačka garda, formacija koju Arkan osniva u najužoj saradnji sa MUP Srbije i onim što će kasnije postati poznato kao “vojna linija” Miloševićevog režima. JNA je 3. novembra 1991. zajedno sa Arkanovim „Tigrovima“, Šešeljevim dobrovoljcima i drugim srpskim fašistima krenula u ofanzivu na Vukovar, od koga su napravili Staljingrad. Najodgovorniji iz JNA za stradanje Vukovara, Života Panić i Blagoje Adžić, bezbedno uživaju generalske penzije. Čelnici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koje je regrutovalo dobrovoljce za Vukovar, Radmilo Bogdanović i Zoran Sokolović, takođe nisu kažnjeni. Radmilo Bogdanović izjavio je 15. maja 2003. da je razgovarao sa istražiteljima Haškog tribunala, ali da im nije “interesantan” jer je otišao u penziju 31. maja 1991. i nije bio akter dogadjaji koji njih zanimaju. On je istakao da zbog toga ne može biti ni svedok u Hagu protiv Miloševića, dodavši da se u Tribunalu sigurno ne bi pojavio kao svedok da je “u nečemu učestovao”. Bogdanovića Tužilastvu Haškog suda pominje kao člana grupe, u kojoj su Jovica Stanišić i Franko Simatović, osumnjičene “za udruživanje radi zajedničkog zločinačkog poduhvata u Hrvatskoj i BiH”. On je rekao da je već bio u penziji kada je Stanišić došao ne čelo Državne bezbednosti, kada je sa Simatovićem formirana specijalna jedinica i kada je počeo rat. Bogdanović je ocenio je da je Slobodan Milošević mogao da spreči prekomernu upotrebu sile tokom sukoba u bivšoj SFRJ. “Njemu nije imao ko da se usprotivi, on je iz okruženja pomerio one koji su imali stav i onda je sam sebe doveo u situaciju u kojoj je. Milošević nije prihvatao ničije savete, a sve što je zamislio moralo je da se sprovede”, rekao je Bogdanović. Za rezultate istrage atentata na Zorana Đinđića, kazao je da nije očekivao da se “tako daleko išlo” i da ga je iznenadila sudbina bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića.

Jugoslovenska i srpska štampa, početkom devedesetih godina, dovodila je Stanišića u vezu: za dovođenje kapetana Dragana iz Australije u Srbiju i Krajinu, za aktiviranje Sime Dubajića, generala Dušana Pekića, Željka Ražnatovića, za naoružavanje Srba u Bosni, za vođenje rata preko generala Božidara Stevanovića u RV i PVO JNA, kao i za držanje na vezi komunista i socijalista u Banjaluci. Sam Stanišić govorio je haškim istražiteljima da je kapetana Dragana ili Dragana Vasiljkovića poslao u Knin po naređenju Radmila Bogdanovića, ministra srpske policije: “Posle mesec-dva, gospodin Vasiljković je napravio neki politički problem u tom kampu, može se reći neku pobunu protiv političkog rukovodstva i ja sam dobio zadatak da ga vratim. Ja sam boravio u Kninu 1. avgusta 1991. i povukao sam gospodina Vasiljkovića”. Rekao im je da ga je Radmilo Bogdanović kao ministar prisluškivao jer se 1990. sumnjalo da je on doušnik CIA. Oslobođen je tih sumnji i Zoran Sokolović ga je predložio za šefa Resora državne bezbednosti.

Radmilo Bogdanović deceniju i po se držao “zakona ćutanja”, jer je verovao da se samo tako može “nanosati glave”, kako od protivnika, tako i od svojih, pa i Slobodana Miloševića… Bogdanović je bio ministar policije iz najmoćnijeg perioda vladavine Slobodana Miloševića. Posle nereda 9. marta ‘91. Radmilo Bogdanović je izjavio da nereda ne bi bilo da je Arkan bio u Beogradu. Arkan je tada bio vođa navijača Zvezde. Na konferenciji za novinare u vladi Srbije 10. marta 1991, ministar policije Radmilo Bogdanović izjavljuje: “Ne osećam se krivim i ne mislim o ostavci”, a ostao je upamćen kao ministar koji je podneo ostavku posle demonstracija 9. marta 1991. godine, zbog čega ga je aplauzom ispratila ondašnja skupštinska opozicija. Milošević ga je, koju godinu kasnije, izbacio iz Izvršnog odbora SPS, posle čega se Bogdanović povukao iz partije, bez obzira što je bio jedan od osnivača, i približio JUL-u. Razgovor za Kurir, jula 2007. godine, Bogdanović je prihvatio pod uslovom da govori o Kosovu, navodeći da kao policajac “tačno zna genezu ovog pred čim smo danas kao narod i država… u čemu smo grešili, u vreme Tita, pa Milošević, i ovi danas”.
Kriza na Kosovu otvorena je krizom službi bezbednosti?
Dve godine posle pada Aleksandra Rankovića, 1968, na Kosovu je to iskorišćeno za jednu vrstu obračuna sa Službom državne bezbednosti, na koju su bili ogorčeni zbog njenih stalnih akcija na prikupljanju zaostalog i tajno sakrivenog oružja. Tada su održane demonstracije koje u odnosu na one iz 1981. godine nisu bile toliko nasilne, ali su ukazivale na jedan bes koji su na taj način ispoljavali.
Onda je to bio jedan od glavnih razloga smeni Aleksandra Rankovića?
Ja to sada čitam u novinama. To su pričali i Titu o rigoroznim merama koje je navodno Ranković sprovodio na Kosovu. Oni nisu držali vezu sa rukovodstvom u Beogradu, ali su mnogim potezima nastojali da dobiju i na kraju su dobili lokalnu samoupravu, jer oni mogu najbolje da razumeju probleme sugrađana. Sećate se kada su bile organizovane mešovite patrole u kojima je išao jedan Albanac i jedan Srbin… U mestima gde ima više Muslimana išli su Srbin i Turčin… Sve u cilju da se izbegne preterana intervencija…
Da li je tada bilo incidenata na nacionalnoj osnovi koji su možda skrivani od javnosti?
Bilo je, ali verovatno ni javnost nije pravovremeno obaveštavana, mada ih nije bilo u nekoj većoj meri. Možda kasnije… Govorimo o prvim masovnim demonstracijama na Kosovu i Metohiji. Kasnije je sve to kulminiralo! 1968. godine niko nije ni spominjao samostalnost, ali je već 1981. godine na mnogo masovnijim demonstracijama glavna parola bila “Kosovo – republika”! Pozivajući se na onaj nakaradni Ustav iz 1974. godine, oni su tražili otcepljenje od Srbije.
Da li je policija u periodu 1968-1981. imala kontrolu i na teritoriji Kosova i Metohije?
Tamo su bili lokalni organi vlasti koji su bili dužni da poštuju kontrolu zakonitosti koju su radili republički organi vlasti. Tada smo mogli da dođemo sa ekipom i da pružimo pomoć u sprovođenju zakonitosti. Postojala je vertikalna hijerarhija. Ali samoorganizovanje i suzbijanje kriminaliteta i druge aktivnosti na terenu je sprovodila lokalna policija!
Da li je Državna bezbednost i dalje nesmetano radila i na tom terenu?
Ona je radila do 1968. godine. Kasnije su ti kadrovi zamenjeni, posle smene Rankovića. Njihova vertikalna hijerarhija je jača od javne bezbednosti, ali su i oni imali pokrajinske sekretarijate Državne bezbednosti koji su dole radili na terenu. I bez njihove saglasnosti oni gore nisu mogli da rade, recimo, na nekom krupnijem predmetu… Oni su obezbedili pobunom iz 1968. godine, posebno posle 1981. godine, da se i ova služba organizuje na pokrajinskom nivou. Moj pomoćnik Boro Tomić je 1989/90. godine bio tamo kad su prvi put na demonstracijama pucali na policiju u Uroševcu. On me pita: “Šta da radimo?” Ja mu odgovaram, gledajte da onog ko puca na policiju odgovorite, ubijte njega, a ne nekoga ko ne puca… Čim je uzvraćena vatra, oni su prestali. Mi smo njihove mnogo lakše razbijali nego ove naše demonstrante! Nisu oni nikad bili mnogo hrabri.
Nije li to legalno razvlašćivanje službi bezbednosti?
Da. Kad se vidi Ustav iz 1974. godine, mi nismo mogli mnogo više ni da uradimo dole. Jer, i kad su dolazile delegacije u Beograd, u srpsko i jugoslovensko rukovodstvo, da se žale na stanje na Kosovu, mi smo više dole išli savetodavno nego što smo mogli operativno da nešto uradimo. Sve se ostavljalo lokalnim organima.
Ispada da su to, u stvari, legalni začeci rada na “njihovoj stvari”, institucionalno i vaninstitucionalno, gde su sredstva za formiranje ilegalnih vojnih formacija obezbeđivana trgovinom narkoticima i drugim kriminalnim aktivnostima…
Sve do 1981. godine nije bilo tih organizovanih kriminalnih grupa. OVK se pojavio tek krajem osamdesetih godina, kada mi praktično nismo više ni imali prave ingerencije. Ali, osećalo se šta se sprema. Godine 1981, kada sam ja bio na Kosovu, njihov pokrajinski sekretar bio je Mehmed Malići. Kasnije je bio Karakuši.
Da li ste imali prave informacije o tome šta se dole dešava u tom periodu…
Normalno je bilo da neku dublju operativu ima SDB. Što se tiče javne, sve je bilo na lokalnim organima vlasti, koji su mogli da traže samo pomoć od nas. Kad su tražili našu pomoć, dobijali su je, ali su sve manje to od nas tražili. Mi smo 1981. godine imali po skoro svim mestima zamenika komandira i glavnog inspektora, koji su bili naša veza dole na terenu. To je bila naša pomoć, ali smo time imali i uvid na terenu.
Taj period osamdesetih obeležili su teški incidenti na nacionalnoj osnovi (“slučaj Martinović”) i Miloševićeva poseta Srbima u Kosovu Polju i njegova čuvena rečenica: “Vas niko ne sme da bije”! Imate li utisak da nas je to mnogo koštalo?
Ne znam koliko nas je koštala ta rečenica, ali je to podbunilo Srbe malo više nego što je bilo normalno. I za najmanji incident odmah su se skupljali i dolazili u Beograd. Mi smo vodili jedan normalan postupak protiv Vlasija, Kavaje i drugih što su materijalno ugrozili živote rudara i proizvodnju u rudniku. Gonili smo ministra prosvete koji je uneo ilegalno program iz Albanije na prištinski univerzitet. Mi smo sve to potkovali dokazima u krivičnim prijavama… A oni dolaze ispred savezne skupštine, Milošević dolazi u pola noći i kaže da će on uhapsiti Vlasija? Ko njemu daje pravo da ikoga uhapsi? On je nama time naneo veliku štetu. Nama koji smo radili na tom slučaju.
Kako se desilo da je baš Milošević otišao među Srbe u Kosovo Polje?
Taj detalj ne znam, jer tada još nisam bio u rukovodstvu partije. Znam da je sve do tada Slobodan govorio da je bilo “mlako”. Naravno, jer mi smo imali jedan broj ljudi sa Kosova u Beogradu koji su bili i na platnom spisku, koji su stalno dolivali na postojeće informacije i podigli su atmosferu. Ne kažem da nije bilo incidenata… Bilo je teških slučajeva. Koliko je bilo dobro zaštiti Srbe, toliko je sve to iritiralo Šiptare. I posle, koliko se dalje išlo… Ali, do 1989. godine nije bilo pucnjave. Kako-tako, ali smo držali red.
Šta zamerate Miloševiću?
Milošević je nastojao da u Beogradu drži vezu sa određenim brojem Šiptara. Međutim, kad sad analiziramo, shvatam da su to bili probrani Šiptari, koji nisu bili predstavnici svojih nezadovoljnih sunarodnika sa Kosova. To su bili Memet Ajeti, Lugići, Ilijaz Kurteši, koji je bio više u Beogradu nego tamo, pa Ali Šukrija takođe. Sad vidim da je to bila velika greška, prvo Slobodanova i kompletnog srpskog rukovodstva, što nismo ušli u njihove porodice i što im nismo omogućili da oni odaberu svoje rukovodstvo, nego da im ih iz Beograda namećemo. I ti koji su ovde bili, oni nisu imali uporište tamo. Neki nisu smeli na Kosovo ni da idu. Trebalo je prvo da vidimo koji Šiptari tamo imaju ugled a hoće da podrže Beograd i vezu sa njim. To Slobodan nije uspeo. Mi smo se zadovoljili onima koji su dolazili vičući “Mi smo za vas!”, a nisu imali uporište na terenu.

U Prvom opštinskom sudu 1998. sudilo se predsedniku Helsinškog odbora za ljudska prava u Sandžaku, Šefku Alomeroviću, po privatnoj tužbi za klevetu bivšeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića i njegovog savetnika Vladimira Matovića. Alomerović je izjavio da je otmica planirana u Ćosićevom kabinetu i na suđenjima je obrazlagao kako je u Sandžaku za vreme Ćosićevog mandata bilo najviše nerasvetljenih ubistava, otmica, diverzija, paljenja kuća. Posle otkazivanja suđenja Alomerović je izjavio kako već peti put izlazi na sud “koji bi, da je bio tako revnostan u vreme dok je Ćosić bio na vlasti, već odavno osudio naredbodavce i izvršioce otmice u Štrpcima umesto da sudi meni zbog klevete”. Ovu tvrdnju argumentovao je odnosom suda prema Nebojši Ranisavljeviću, jednom od optuženih za učešće u otmici. Njemu se suđenje umesto u Bijelom Polju, gde je sprovedena istraga i podignuta optužnica, zakazuje u njegovom rodnom Svetozarevu. “Indikativno je da iz jagodinskog kraja potiče nekoliko učesnika otmice i da je siva eminencija režima Radmilo Bogdanović takođe iz Jagodine, a zna se Bogdanovićev doprinos u zataškavanju istrage o slucaju Štrpci. Poznato je da je prilikom ekstradicije Milana Lukića, jednog od prvooptuzenih u ovom slučaju, Radimilo Bogdanović častio flašom viskija sudiju Okružnog suda u Beogradu za uspešno obavljen posao. O tome je pisao nedeljnik ‘Vreme’”.

Agencija “Bina” je 30. januara 1993. godine objavila studiju, prema kojoj “SPS vlast funkcioniše kao korporativna struktura koja koristi naciju kao ideologiju, a novac i crno tržište kao sredstvo vlasti… Lobistima srpskog jada o dovršavanju pljačke nije nimalo važno kojih će dimenzija Srbija na kraju biti. Dimenzije vlastitog finansijskog kraljevstva nadoknadiće im gubitak teritorije i propast otadžbine… Unutrašnja organizacija nomenklature je korporativistička, definisana kao sistem spojenih sudova oligarhije. Novac, mediji i delegiranje autoriteta političkog vrha određuje distribuciju uticaja u strukturi vlasti”. Prema ovoj analizi, vrh srpskog političkog lobija tada činili su Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković i akademik Ljubiša Rakić, za koga je navedeno da je mason. Složenim sistemom, za taj vrh su bile vezane SPS, među čijim tadašnjim bitnim članovima je naveden kao mason Radmilo Bogdanović, DEPOS, među čijim značajnim članovima je kao mason označen Dušan Mihajlović, a iz Demokratske stranke akademik Ljubomir Tadić, takođe imenovan kao mason. Od uticajnih pojedinaca izvan političkih stranaka u strukturi srpskog političkog lobija povezani sa vrhom nomenklature Srbije, kao masoni tada su navedeni princ Aleksandar Karađorđević, Zoran Nenezić, Milan Panić i Željko Ražnatović Arkan. U strukturi finansijskog lobija, na čijem se vrhu pominje Slobodan Milošević, prema istoj analizi, kao masoni se navode Đorđe Zečević, Dušan Mihajlović, braća Karić, Zoran Đinđić, Desimir Tošić, Jovica Stanišić, Vladislav Jovanović i Vladimir Cvetković.

U istrazi u kojoj se Džajić, Cvetković i Marinković sumnjiče za malverzacije prilikom transfera Zorana Njeguša u Atletiko iz Madrida saslušani su svedoci, a među njima i Radmilo Bogdanović, koji je bio član UO Crvene zvezde. Većina svedoka izjavila je da se ne seća pojedinosti vezanih za transfer Zorana Njeguša u Španiju. Bivši čelnici crveno-belih osumnjičeni su da su zloupotrebom položaja prisvojili tri i po miliona maraka.

Da li je Naser Orić bio pripadnik specijalne jedinice Saveznog ili Republičkog MUP-a? Biće Republičkog. Da li je Naser Orić napustio zemlju i otišao u BiH preko tadašnjeg muftije beogradskog, Hamdije Jusufspahića? Da li je Hamdija Jusufspahić prijatelj Radmila Bogdanovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije (istovremeno i zamenik ministra odbrane Srbije)? Da li je Naser Orić održavao vezu sa Markom Miloševićem? Da li je tačna tvrdnja Sretena Jocića da je Naseru Oriću isplaćeno, preko Pala, 5 miliona DEM u Tursku Republiku Severni Kipar od strane “duvanske mafije”, za Srebrnicu? Zar nije i pokojni Arkan deo iste mreže savezne SDB (saradnik Dolanca), kojoj pripada i Radmilo Bogdanović?
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:48 pm

Danica Drašković bila je siromašna građanka, sve dok nisu počeli da se bave politikom. Ona je radila najprljavije poslove stranke. Tajno se sastajala sa Mirom Marković, sa Stanišićem, sa Legijom, sa Radmilom Bogdanovićem. Njen pokojni brat Veselin, rekatirao je vlasnike kioska, prodavnica, pumpi, kontrolisao je bespravnu gradnju i rasprodao hiljade stanova i poslovnih prostora. Kada je postao načelnik opštinske službe u SO Savski venac, nije imao ni pristojno odelo. Za samo nekoliko godina postao je bogat. Na sramostu Srpske pravoslavne crkve, od opljačkanog novca podigao je crkvu, u koju su, suprotno kanonu, preneti njegovi posmrtni ostaci.

Vojislav Šešelj je 9. avgusta 2002. optužio policiju da se ne trudi da pronađe ubicu Boška Buhe iako ministar i ključni policijski generali znaju da je to Željko Maksimović Maka. Lider radikala optužuje i “Marka Nicovića da se stavlja u zaštitu ubice”: “Otvorićemo Nicovićev dosije, pa ćemo javnosti ukazati šta je sve radio i šta radi. Nicović je svojevremeno bio visoki funkcioner beogradske policije. Bio je zadužen da se bori protiv trgovaca drogom, ali je prerastao u najvećeg trgovca. On zapleni drogu, pa je preko svojih doušnika u podzemlju ponovo pušta na tržište. Zbog toga je pre petnaestak godina eliminisan iz policije. Nastavio je da obavlja svoj prljavi posao. Radmilo Bogdanović, bivši ministar MUP-a, lično mi je pričao da je nakon odlaska u penziju policija osam puta spremala klopku da na djelu uhvati Nicovića. Ali je on to tako vešto radio da nisu uspeli da ga uhvate. Eliminisali su ga bez dokazivanja krivice. Pre nekoliko godina bio je visoki funkcioner JUL-a pokušavajući da se domogne funkcije ministra MUP-a. Miloševiću je neko skrenuo pažnju na njegovu prošlost i kriminalni dosije, pa je od toga odustao. Nakon toga Nicović napušta funkciju”, podseća Šešelj upozoravajući da će rasvijetliti Nicovićevu ulogu u privatizaciji preduzeća “Zetatrans”, trgovini cigaretama i njihovom prevozu za Vanju Bokana.

ŽIVORAD KOVAČEVIĆ rođen u Jagodini 30. maja 1930. Novinarska i diplomatska visoka škola, Univerzitet u Beogradu, 1952. Magistratura, Političke nauke, Kalifornijski univerzitet, Berkli, 1960. Specijalizacija, Međuodnosi, Harvardski univerzitet, 1963.
Generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, 1967.-1972.
Potpredsednik Skupštine grada Beograda, 1973.-1974.
Predsednik Skupštine grada Beograda, 1974.-1982.
Član Saveznog izvršnog veća, predsednik Komisije za odnose sa inostranstvom, 1982.-1986.
Ambasador SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, 1987-1989. – povučen na pritisak Slobodana Miloševića i Predsedništva SR Srbije
Predsednik konsultantske firme “Proman”, 1989-1991.
Otišao u prevremenu penziju 1991.
Potpredsednik Međunarodnog saveza gradova i lokalnih vlasti, 1975.-1982.
Predsednik Društva za saradnju sa susednim narodima, 1993-1995.
Predsednik Foruma za međunarodne odnose, 1996-1999.
Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, 1999.-
Član Saveta Igmanske inicijative, 2000.-
Predsednik Diplomatske akademije, Beograd, 2000.-
7. septembar 2007. Osnovan Spoljnopolitički savet Ministarstva spoljnih poslova. Prvi predsednik je Živorad Kovačević.

Koordinator kursa međunarodno pregovaranje Diplomatske akademije MSP, iako bez relevantnog akademskog zvanja Živorad Kovačević, srpskim diplomatama predaje:
Uvod u predmet; Polarne strukture i krize i njihov uticaj na proces pregovaranja
Preventivna diplomatija; Multilateralna diplomatija
Samitska diplomatija; Mirovne konferencije
Struktura pregovaranja; Posrednici
Metodi pregovaranja; Pregovaračko umeće
Pregovarački proces
Jezik pregovarača i diplomate
Tajna diplomatija
Shuttle diplomatija; Alibi diplomatija
Rešavanje graničnih sporova; Pregovori o disoluciji, sukcesiji i ponovnom
Pregovori o životnoj sredini; Trgovinski i dugovni pregovori
Pregovori o evropskoj integraciji; Pregovori sa teroristima

“Raspad Jugoslavije se verovatno nije mogao izbeći, ali definitivno nije morao biti krvav. Ne samo „plišani razvod“ Češke i Slovačke, već još ubedljivije, primer mirnog i kontrolisanog raspada neuporedivo složenijeg Sovjetskog Saveza, uverljivo ukazuje da je to bilo moguće i u Jugoslaviji – sa više pameti i drugačijim liderima, i uz veđu pažnju i delotvorniju podršku međunarodne zajednice. Smrt Jugoslavije ipak je primer samoubistva, a ne ubistva koje je izvršio neko drugi”, piše na koricama knjige „Amerika i raspad Jugoslavije“, Živorada Kovačevića. Istu ocenu ponovio je obraćajući se članovima Rotari kluba Zrenjanin. Objašnjavajući svoj pokušaj naučnog osvetljavanja ove teme, bivši gradonačelnik Beograda i bivši ambasador Jugoslavije u Vašingtonu, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i prvi čovek Spoljnopolitičkog saveta i Diplomatske akademije, rekao je da je knjigu posvetio „deci naše dece, da vide koliko je neodgovorna bila politika njihovih predaka, koja je uspela, za istorijski vrlo kratko vreme, da od jedne lepe i mirne zemlje načini razbojište i groblje”.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:49 pm

Predsedništvo Nacionalnog konventa o EU čine eminentni predstavnici nevladinog sektora i državne uprave koji su u svom dosadašnjem radu ostvarili zavidne rezultate i uspehe u evropskim integrativnim procesima Srbije u Evropsku uniju. Oni, pored nesumnjivog liderstva u vođenju društva teškim i trnovitim evropskim putem, predstavljaju i promotere evropskih ideja i vrednosti:
Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Republike Srbije
Slavica Đukić Dejanović, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije
Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike Srbije
Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji
Sonja Licht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost
Nenad Milenković, predsednik Stalne konferencije gradova i opština
Predsedništvo učestvuje u radu NK EU u toku godine jer se redovno obaveštava o radu Radnih grupa i dostavljaju mu se preporuke.

LJUBOMIR MIHAJLOVIĆ rođen je 1941. u selu Bube kod Kosovske Mitrovice. Završio je Ekonomski fakultet u Prištini. Bio je direktor Jugobanke u Kosovskoj Mitrovici. Zatim je postavljen za direktora predstavništva Jugobanke u Frankfurtu. Od 1985. do 1987. godine bio je direktor filijale Jugobanke u ulici Radivoja Koraća u Beogradu, iz koje je nastala Komercijalna banka. Predsednik Komercijalne banke postao je 1992. Ljubomir Mihajlović jedna je od najkontroverznijih finansijsko-političkih figura protekle decenije.

11.02.2008. Bankar Ljubomir Mihajlović, poznatiji kao Ljuba Šiptar, već duže vreme je u inostranstvu. Ispostavlja se da je to mudra odluka, jer se našao na udaru istražnih organa i MUP Srbije posle hapšenja čelnika „Crvene zvezde”. Senka sumnje na „bankara svih bankara” pala je zbog otvaranja lažnog računa na ime fudbalera Gorana Drulića u Komercijalnoj banci na čijem se čelu Mihajlović tada nalazio. Vest da je obuhvaćen istragom zatekla ga je u Skoplju, gde živi i radi više od godinu dana. Dok u policiji nezvanično najavljuju mogućnost podizanja krivične prijave, Mihajlović im preko novina poručuje da ko god želi da ga nađe može to da uradi vrlo lako. „Ne krijem se i spreman sam da se odazovem na svaki zvanični poziv koji budem dobio od policije ili tužilaštva”, istakao je i dodao da će čim ga nadležni pozovu prvim avionom poleteti za Beograd. Priznao je novinarima da je imao ulogu u realizaciji ugovora sa španskom „Saragosom”. Kaže da je iskoristio svoj uticaj u Dojče banci, i novac je, umesto za nekoliko godina, legao na račun za nekoliko meseci, međutim poriče da se našao s druge strane zakona. Pretpostavlja da je neko iz „Crvene zvezde” lažnim potpisom obmanuo šalterskog službenika: „Da sam znao za to, isterao bih i njega i sebe”. Mihajlović se iz javnosti povukao u maju 2004. godine, kada je izgubio direktorsko mesto u Komercijalnoj banci. Posle 12 godina provedenih na čelu ove banke podneo je ostavku. Dobro obavešteni izvori tvrdili su da je Mihajloviću ponuđeno da se sam povuče, a u suprotnom mu je poslata poruka da će biti smenjen. Iako je tada tvrdio da se „umorio od bankarstva” nastavio je karijeru u branši, ali van Srbije. Služba ga je prvo odvela u Banjaluku, a potom i u Makedoniju, gde i sada boravi. Njegova izjava kada je u sefu, posle 5. oktobra, policija pronašla 600 kilograma heroina koje je Državna bezbednost tu ostavila, bila je: „Policija donela, policija odnela”. Bio je i predsednik UO BK „Telekom” i UO „Politike”. Bio je blizak režimu Slobodana Miloševića i, u vreme sankcija, na listi osoba kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU.

DUŠAN MIHAJLOVIĆ rođen je 27. septembra 1948. Prve političke lekcije Mihajlović je savladao u rodnom Valjevu. Partijsku knjižicu zaslužio je u trećem razredu gimnazije, zahvaljujući ozbiljnoj dozi iskazanog aktivizma (u prvom razredu gimnazije napravio je Društvo prirodnjaka koje se bavilo arheologijom, u drugom razredu je bio izviđač, pa istraživač) i uprkos lošoj oceni iz vladanja i velikom poštovanju prema vladici Nikolaju Velimiroviću i Crkvi. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina radio je u Službi državne bezbednosti u Valjevu. Prve ozbiljne političke funkcije Mihajlović je zabeležio u takođe u Valjevu, gde je bio potpredsednik, pa predsednik gradske vlade, a onda i gradonačelnik. U vreme završetka Mihajlovićevog gradonačelničkog mandata, Slobodan Milošević, tada (1989) na vrhuncu svoje popularnosti, je došao na ideju da mu ponudi funkciju potpredsednika “prve nepartijske, tranzicione vlade koja je trebalo da obezbedi reformu i prelazak iz komunističkog u višepartijski sistem parlamentarne demokratije”. Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Miroslav Mišković. Prva saradnja sa Miloševićem završila se relativno brzo, zbog stvaranja Socijalističke parije Srbije i preuzimanje imovine i Saveza komunista i Socijalističkog saveza, suprotno Mihajlovićevom (Dobrice Ćosića) zalaganju da se SK transformiše u socijaldemokratsku partiju, a da se imovina Socijalističkog saveza dâ opoziciji. Mihajlović je osnovao jednu od prvih političkih partija osnovanih u Srbiji po uvođenju političkog pluralizma. U stvari, deo bivše omladinske organizacije SK osnovao je Socijaldemokratski savez mladih Srbije, koji se, potom, 10. jula 1990, udružio sa nekoliko gradskih pokreta, od kojih je najveći nastao u Valjevu). Ime stranci dao je Mihajlovićev lični prijatelj Dobrica Ćosić. Program je, najvećim delom, napisao takođe prijatelj Ljuba Tadić, a na osnivačkoj skupštini govorio je Mihajlovićev prijatelj – Matija Bećković. Niko od njih, kao ni drugi Mihajlovićevi prijatelji zvučnih imena, kao što su Ljuba Popović, Desanka Maksimović ili Brana Crnčević, nije se učlanio u ND. Saradnju sa Miloševićem obnovio je u februaru 1994. U skupštinu Srbije ND je tada ušla kao članica opozicionog DEPOS, a među 4 poslanička glasa koji su obezbedili SPS-u većinu za izbor predsednika Skupštine bili su glasovi minorne ND. Sa opozicione liste, ND je ušla u vladu. Mihajlović je bio prinuđen da uđe u koaliciju sa socijalistima kako bi njegova firma Lutra (vidra) izašla iz nevolja (pominjao se kredit od oko 500.000 DEM, dobijen od Karić banke, koji je valjalo vratiti). Tih godina, Lutra (formirana 1991.) nije imala preteranog uspeha u poslovima sa malinama i bikovima, a profitirala je samo na cementu. Sloga je trajala do sledećih izbora, na kojima je ND izašla u koaliciji sa SPS i JUL, tako što je Miloševićev ulazak u savez sa radikalima, najavio novu ratnu fazu, označila kraj participacije ND u vlasti. Govori se o bogatstvu Dušana Mihajlovića, i drugih članova stranke, za koju se veruje da je pre interesna organizacija.

Broj Mihajlovićevih firmi koji se otkriva mogao bi porasti sa pominjanih 16 na čak 36 ili više. Kao ministar unutrašnjih poslova, Mihajlović je prikrio pismo Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala mađarske policije, kojim se traži provera nekih transakcija sa računa Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, i tako je pokušao da zataška pranje novca. Zloupotrebljavajući službeni položaj, omogućio je firmi Arius, pod njegovom vlasničkom kontrolom, da na tenderu za nabavku informatičke opreme za MUP dobije posao u vrednosti od oko dva i po miliona evra. Mihajlović je u aprilu 2001, po stupanju na dužnost ministra, otuđio svojih 6% u firmi Arius, tvrdio je njegov advokat Aleksandar Lojpur. Prebacivano mu je da koristi položaj u vladi, da bi u stranim privrednim delegacijama pronalazio kupce za 3500 junadi i bikova koje uslužno tovi sedam srpskih farmi. Sa svojim najbližim saradnicima Radovanom Tufegdžićem i Rašom Lazarevićem, prevario je za više miliona evra španskog državljanina Pedra Huana Martineza, u čiju je čast ND priredila novogodišnju žurku (pod sloganom “Čist kapitalizam”) na kojoj su kubanske plesačice zabavljale više od 1500 gostiju u Klubu poslanika na Dedinju. Oglasio se i Samostalni sindikat kompanije IMPA iz Zemuna, koji podseća na tender za nabavku i opremanje policije s početka 2002, u čijem je delu, vezanom za nabavku 23.000 džepnih višenamenskih peroreza, i ta kompanija učestvovala. Posao je dobila Lutra iz Valjeva, iako je imala ponudu skuplju za četiri marke po komadu. Tezu o Mihajlovićevom poslovnom “umeću” potvrđuju i “naduvavanje” faktura sa 140.000 na 287.000 evra prilikom sprovođenja tendera za izgradnju magistralnog vodovoda Makiš –Mladenovac, pri čemu je posao išao preko firme “Kolubara doo”, Mionica, čiji je većinski vlasnik Miroslav Stefanović, funkcioner LS, a manjinski – Dušan Mihajlović. Vojislav Šešelj je tvrdio da se “u Beogradu sukobljavaju, poslednjih godina, dve masonske lože”, od kojih je jednu okarakterisao kao “Tapijevu, čisto kriminalnu, gde je bio i određen krug političara”, dok je opisujući drugu naveo imena niz poznatih političara, među kojima i Mihajlovićevo. Sam Mihajlović rekao je da “u masoneriji nije bilo nečasnih radnji u smislu da je neko pratio vaš rad ili bio doušnik”, kao i da su za njega “masoni udruženje građana, kao i društvo golubara”. Otvoreno se spekuliše da je preko, Mileta Tomića, direktora republičke direkcije za imovinu iz DSS, obezbedio sebi novčanu nadoknadu za lansiranje priče o Vladimiru Popoviću kao učesniku atentata na Zorana Đinđića. Malo je poznato da je, nakon što je predlog Vojislava Koštunice da ministar policije bude Gradimir Nalić odbijen, Mihajlović bio predlog DSS.

SLOBODAN VUČETIĆ rođen je 10. oktobra 1941. godine u Vilusima, u Crnoj Gori. Gimnaziju je završio u Vrbasu, a Pravni fakultet u Beogradu. Bio je u novembru 1989. godine protivkandidat Slobodanu Miloševiću za predsednika Predsedništva Srbije, na predreferendumskom izjašnjavanju o kandidatima u okviru ovog tela. Bio je kandidat SPS na prvim višestranačkim izborima, ali nije izabran, pa je napustio 1991. godine. Sudija Ustavnog suda postao je 1991, iako nema položen čak ni pravosudni ispit. Krajem 1999. razrešen je sudijske funkcije zbog članstva u Društvu sudija Srbije i kao jedan od osnivača i član Upravnog odbora ekspertske grupe G17 plus, koja je nastala 1999. godine kao udruženje stručnjaka u cilju izrade projekata reforme društva, prošlo je više od godinu dana nakon uspostavljanja nove vlasti da 2000. bude vraćen. U tom periodu Vojislav Koštunica je izjavio da mu se ne dopada ‘Vučetićevo slaganje sa independitizmom koje zastupa crnogorski predsednik Milo Đukanović.’. U oktobru 2005. godine lider DHSS Vladan Batić najavio je podnošenje krivične prijave protiv Slobodana Vučetića: “U nameri da pomogne grupi iz Vlade Srbije, Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i UBPOK, koja je organizovala hapšenje predsednika DHSS, Vučetić je svesno obmanuo javnost tvrdnjom da je rešenje USS, kojim je određeno ukidanje policijskog pritvora, stupilo na snagu ne 5. juna 2003. kad je doneto, već 10. juna 2003. kad je objavljeno u “Službenom glasniku Srbije” Rešenje USS o neustavnosti policijskog pritvora do 90 dana dostavljeno je MUP-u Srbije odmah po donošenju, 5. juna 2003. i istog dana počelo je puštanje iz pritvora.” Problem je što čovek koji je stekao uslov za penziju još predsedava ovom institucijom i nikad na dnevni red ne stavlja teme vezane za opstanak aktuelne vlasti. Oduzimanje mandata poslanika, TV pretplata i drugi zakonski faulovi kada su mediji u pitanju, protivustavno ovlašćenje ministra pravde da predlaže razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija samo su neki od primera. Kao sudija USS, dok još nije postao penzioner, postao je član UO JO “Službeni glasnik” i piše kolumne za dnevni list “Blic”. Vučetić ušao u pravnu istoriju kada je odluku o uvođenju vanrednog stanja, nakon indicija o političkoj pozadini atentata na predsednika vlade Srbije, Ustavni sud, pod njegovim predsedništvom, proglasio kao protivustavnu.

DRAGAN KOJADINOVIĆ, čiji je zet visoki oficir vojne obaveštajne službe, ministar informisanja u vladi Vojislava Koštunice nakon atentata na Đinđića, odgovoran je za programski, finansijski i kadrovski raspad Studija B od 1993. do 1996. godine… On je iz Studija B oterao više od sto ljudi. Odgovoran je za promociju ratnog lobija, pretvarajući Studio B u Šešeljevu, Arkanovu i Karadžićevu televiziju. U njegovoj kancelariji osnovano je Gazda Jezdino carstvo, jer je Jezda Vasiljević prvi telefon, prostor i promociju dobio u Studiju B… Privatizujući program i kasu doveo je zaposlene na ivicu bede, a Studio B do finansijskog kraha, pa je postao lak plen za tadašnju Čovićevu gradsku skupštinu…, napisala je novinarka Lila Radonjić u otvorenom pismu Vuku Draškoviću još 1997. godine postavila nekoliko veoma neugodnih pitanja u vezi sa Kojadinovićem. Ova novinarka tada je tvrdila da je Kojadinović na mesto urednika Studija B 1990. godine došao “voljom i potpisom” bivšeg generalnog sekretara JUL-a, pokojnog Zorana Todorovića Kundaka. Njen kolega i najbliži saradnik sa Studija B Zoran Ostojić je izdeklamovao broj krivične prijave “KI-1192/01 Okružni sud Beograd”, ne želeći da objašnjava o čemu je reč. Nekadašnji urednik Studija B i današnji urednik dopisništva “Radija Slobodna Evropa” u Beogradu Slobodan Arežina otkrio je aprila 2004. godine da su ga u junu 2001. godine ispitivala dvojica policajaca iz saveznog MUP-a o novcu sa računa Studija B u Segedinu: “Interesovalo ih je da li je Studio B dobio nekakve pare sa tog računa. Koliko je meni poznato, vodila se istraga o tome, a šta je sada s njom, nije mi poznato”.

BRANKO RADUJKO, doskora generalni sekretar predsednika Republike a odskora direktor JP Telekom Srbija, rođen je 1974. godine u Kninu. Pravni fakultet u Beogradu studirao je skoro deset godina, a diplomu je dobio na Pravnom fakultetu u Podgorici. Bez završene visoke škole, zahvaljujući svojoj sestri Renati koja se udala za Bojana Milića, sa nepunih 26 godina, Branko savetuje predsednika vlade, doktora nauka Zorana Đinđića!

Branko je, kada je pala vlada premijera Živkovića, kome je on bio šef kabineta, prešao kod Borisa Tadića u kabinet, kao savetnik za Kosovo. Često je dolazio u Komesarijat za izbeglice. Roditelji Branka Radujka i dobili su stan, kao izbeglice. Posle godinu dana predsednikovanja, Boris Tadić dovodi nesvršenog studenta Branka Radujka, kao prvog čoveka njegove administracije! Kada je Boris Tadić odlučio da Branka Radujka postavi za generalnog direktora Telekoma Srbije, svi su bili šokirani. O kakvom je stručnjaku reč, svedoče njegove izjave, poput one na pitanje, da li će JP Telekom Srbija postati lider u regionu, Radujko je genijalno odgovorio: “Posmatramo situaciju”.

Porodica Radujko jedna je od najuticajnijih porodica:
- Supruga Branka Radujka postavljena je za glavnog urednika informativnog programa TV Avala. Aleksandra Radujko je pre promene režima bila portparol omladine Jugoslovenske udružene levice (JUL-a). Bila je jako uspešna, svi su je u JUL-u voleli.
- Sestra gospodina Branka, Renata Radujko-Milić, postavljena je za gradskog sekretara za finansije u Beogradu! Pre toga radila je u poreskoj službi, odakle su je najurili, ali kao loš poreznik ona, kada to DS odluči, može da bude dobar gradski sekretar za finansije!
- Suprug gospođe Renate, Bojan Milić, predsednik je trenutno najkorumpiranije beogradske opštine Rakovica.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:51 pm

NOSIOCI SRPSTVA IZ AVNOJEVSKOG JUGOSLOVENSTVA

U monolitnoj SANU pojavio se novembra 1991. rascep, kada je 18 članova SANU uputilo apel za mirno rešavanje sukoba u Jugoslaviji: “Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove.” Apel su potpisali R. Anđus, I. Antić, M. Garašanin, M. Gašić, M. Pavlović, P. Palavestra, M. Pantić, B. Pekić, B. Popović, S. Rajčić, B. Reljić, S. Selenić, M. Simić, Lj. Simović, M. Srbinović, D. Srejović, D. Stefanović i N. Tasić. Na redovnoj sednici, međutim, Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela, a generalni sekretar SANU, Dejan Medaković, naglasio je tada da “apel ne predstavlja stav institucije, već samo potpisnika”.
Godinama su poznati akademici podržavali Slobodana Miloševića i, kao portparoli političkog establišmenta, dokazivali su: da je donošenje novog ustava preče od prvih višestranačkih izbora; SANU je duvao u ratne trube i pozivao “u boj za narod svoj”; Dobrica Ćosić i Milorad Ekmečić još početkom 1992. predlažu deobu BiH da bi “Srbi suvereno stali na svoje međe”…
Na Skupštini 4. juna 1992. dolazi do političkog rascepa u SANU, kada je pročitan zahtev 65 akademika kojim traže ostavku Slobodana Miloševića. Predsednik SANU, Dušan Kanazir, bezuspešno je tražio, “zbog delikatnosti tematike”, da se diskusija zatvori za javnost. Ovaj apel akademika za smenu Slobodana Miloševića potpisala su mnoga poznata imena, a svojevrsnu senzaciju izazvala je vest da se ovom krilu pridružio i književnik Antonije Isaković, jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije, koji je u dva mandata bio potpredsednik SPS i poslanik u skupštini Srbije. Akademik Mihailo Marković minimizirao je. ne samo značaj peticije koju je potpisalo 50 akademika (za njega je trećina SANU-a izgleda “šačica”), već nedelikatno je u banjalučkim “Nezavisnim novinama” prokomentarisao da je Antonije Isaković “mnogo bolestan i da su ga možda nagovorili da im se pridruži”. Peticija je ponuđena na potpis i Dobrici Ćosiću. Odbio je da potpiše jer mu se intonacija kojom se traži Miloševićeva ostavka čini – suviše blaga.

PRVOSLAV DAVINIĆ, član G17 i bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, rođen je 1938. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Na istom Fakultetu doktorirao je 1976. godine na temu međunarodno-pravna pitanja nuklearnog naoružanja. Univerzitet države Pensilvanije (SAD) dodelio mu je 1994. titulu doktora nauka iz oblasti međunarodnih odnosa. Naučnim radom počinje da se bavi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, a nastavlja ga u Stokholmskom međunarodnom institutu za istraživanje mira (SIPRI). Od 1976. do 1999. godine radi u Ujedinjenim nacijama, u okviru Departmana za razoružanje, na čije čelo ga 1991. godine postavlja generalni sekretar UN. Od 1999. godine radio je kao ambasador u Ministarstvu inostranih poslova. Objavio je veliki broj naučnih radova u domaćim i stranim publikacijama iz oblasti razoružanja i međunarodne bezbednosti. Učestvovao je na međunarodnim konferencijama iz oblasti razoružanja i međunarodne bezbednosti u periodu od 1976. do 1998. godine. 2006. godine optužen je za učešće u aferama ‘Pancir’ i ‘Satelit’.

MIRKO CVETKOVIĆ je rođen 16. avgusta 1950. godine u Zaječaru, od oca koji je bio ekonomista i majke apotekarke. Dobio je ime po svom dedi, kragujevačkom nastavniku koga su Nemci streljali 20. oktobra 1941. tokom „Krvave bajke“.Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd, gde upisuje Ekonomski fakultet. Diplomirao je, magistrirao, i doktorirao (doktorska teza: “Doprinos modeliranju energetskog sektora Jugoslavije”) na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. U toku 1985. godine kao istraživač je proveo jedan semestar na Ekonomskom fakultetu Univerziteta Mančester u Velikoj Britaniji. Jedan je od naših eksperata konsultanata srednje generacije koji je osamdesetih godina radio kao eksterni konsultant za Svetsku banku na većem broju projekata u Pakistanu, Indiji i Turskoj, kao i za UNDP u Somaliji, na projektima firmi RCG (Vašington) i IDEA (Madrid) i na projektima u Ukrajini (Zaporožje) i Adigeji (Maikop). Radni staž započeo je u Rudarskom institutu, gde je radio deset godina. Potom prelazi u Ekonomski institut, gde radi šest godina, da bi karijeru konsultanta u narednih sedam godina nastavio u konsultantskoj kući „CES Mecon“. U poslovnim krugovima, od tada, ima nadimak „patrijarh konsultantskih poslova“. Od 1998. do 2001. godine radi kao savetnik za ekonomska pitanja u Rudarskom institutu. Od januara 2001. radi na mestu zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i privatizaciju. U periodu od 2003. do 2004. godine bio je direktor Agencije za privatizaciju RS. Nakon toga vodi agenciju za konsalting „Intercon“, Na dužnost ministra finansija, sa kvote Demokratske stranke (formalno nije član), izabran je 15. maja 2007. godine. Član je resornog odbora Demokratske stranke za privredu, a po pozivu prisustvuje sednicama Glavnog i Izvršnog odbora DS, iako nije član. 2008. godine predsednik Republike Boris Tadić poverio je Mirku Cvetkoviću mandat za sastav Vlade Srbije.

PETAR ŠKUNDRIĆ je ministar rudarstva i energetike u trenutnoj Vladi Republike Srbije čiji je predsednik dr Mirko Cvetković. Rođen je 21. februara 1947. godine. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Redovni je profesor tog fakulteta i počasni profesor sanktpeterburškog Tehnološkog univerziteta, najstarijeg tehnološkog instituta i univerziteta u Rusiji. Objavio je više od 200 naučnih i stručnih radova, studija, elaborata i projekata. Član je više strukovnih udruženja i redakcija stručno-naučnih časopisa. Bio je jedan je od osnivača i prvi generalni sekretar SPS, upamćen po govoru na Kontramitingu na Ušću 1991.

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ rođen je 1930. godine u Topolici, na jugu Srbije. Rano detinstvo proveo je u Skoplju, gde mu je otac bio u državnoj službi. Nakon bugarske okupacije Makedonije, njegova porodica je proterana u Srbiju. Kao prognanici nastanjuju se u mestu Merdare, gde je pohađao gimnaziju. Po zavrešetku Drugog svetskog rata školovanje nastavlja u Kuršumliji i Prokuplju. U mladosti je robijao na Golom otoku, zato što je 1948. godine odbio preporuku nekog starešine iz Okružnog komiteta da bojkotuje dalju rođaku čiji je muž podržao rezoluciju Informbiroa. Mićunović, inače član KPJ, opsovao je majku starešini. Prvotno je izbačen iz komunističke partije, a zatim osuđen na 20 meseci zatvora. S Golog Otoka vraća se 1950. godine, polaže maturu u Prokuplju i upisuje studije filozofije na beogradskom Filozofskom fakultetu. Kao student objavljuje književne kritike i filozofske tekstove. Diplomirao je 1954. godine i odlazi u Kruševac gde tri godine predaje filozofiju i psihologiju u Učiteljskoj školi i gimnaziji. S grupom intelekturalaca pokreće list Bagdala, piše pozorišne kritike i režira predstave u lokalnom pozorištu. Istovremeno studira pravo na beogradskom Pravnom fakultetu. Nakon isteka tri godine vraća se u Beograd i radi u Zavodu za školstvo i Pedagoškom institutu. Na poziv svojih bivših profesora prijavljuje se za asistenta na katedri za filozofiju. Na beogradskom Filozofskom fakultetu brani doktorsku tezu iz oblasti logike društvenih istraživanja i predaje istoriju socijalnih i političkih teorija na Odeljenju za filozofiju i sociologiju. Aktivan je u redakciji časopisa Filozofija, savetu časopisa Praxis i u odboru korčulanske filozofske škole. U političke vode ušao je 1968. godine kao jedan od vođa studentskog pokreta kada je bio predsednik Akcionog odbora. Uhapšen je i oduzet mu je pasoš. Januara 1975. godine Skupština SR Srbije donosi odluku kojom proglašava Dragoljuba Mićunovića, i još sedam profesora, politički nepodobnim za profesorski rad. Nakon toga Mićunović odlazi u Nemačku na Univerzitet u Konstancu. Nakon povratka u Beograd 1983. godine bavi se naukom na Institutu za filozofiju i socijalnu teoriju na mestu direktora. Godine 1988. postaje član državnog Jugoslovenskog foruma za ljudska prava. Prvi od 8 izbačenih profesora bio je vraćen, po dolasku Miloševića, na rad na fakultetu sa trećinom radnog vremena.

LJUBOMIR TADIĆ rođen 1925. u Smriječnu, u Crnoj Gori. Sa šesnaest godina priključio se partizanskom pokretu. Nakon rata, studirao je u Sarajevu i Beogradu, jedno vreme radio je u Sarajevu i bio prvi sekretar Univerzitetskog komiteta i po partijskoj liniji urednik “Oslobođenja”. Doktorirao je filozofiju prava u Ljubljani. Kao naučni saradnik, bio je član Ustavne komisije koja je pripremila Ustav iz 1963. Kritičko pisanje za časopis “Praxis” i odluka da, kao profesor Beogradskog univerziteta, podrži studentski protest 1968. (po sopstvenom priznanju, on, a ne Dragoljub Mićunović, autor je naziva “Crveni univerzitet Karl Marks”) razlozi su zbog kojih je svrstan u grupu prvih disidenata komunističkog režima i jedan od osam profesora koji su 1975. godine izbačeni sa Filozofskog fakulteta. Zajedno sa nekolicinom istomišljenika potom pokreće u Engleskoj “Praxis International”, a u zemlji sa Dobricom Ćosićem pokušava da pokrene časopis “Javnost”. Učestvuje u “komešanjima” osamdesetih godina: pokreće inicijativu za kritičko preispitivanje uloge Josipa Broza Tita, kritikuje “konfederalistički karakter Ustava iz 1974, koji izražava tendenciju raspada Jugoslavije” i “u jugoslovensko društvo unosi nepravdu po kojoj je Srbija bila diskriminisana u odnosu na ostale republike”, potpisuje peticije za odbranu Vojislava Šešelja, Alije Izetbegovića i Dobroslava Parage, pokrenute u uverenju da je razlog njihovog progona bio verbalni delikt. Za “teorijski zasnovanu kritiku svih oblika otuđene i postvarene dominacije” autor koga je, nakon 26-godišnjeg članstva u tada jedinoj partiji, komunistički režim držao na spisku “nepodobnih” dobio je – Sedmojulsku nagradu.Kad je došlo vreme za višestranačje u Srbiji, 1989. godine, učestvuje u obnavljanju Demokratske stranke (kaže da je gnev Nikole Miloševića navukao na osnivačkoj skupštini DS zbog toga što je podržao kandidaturu Dragoljuba Mićunovića za predsednika DS, ocenivši da Kosta Čavoški, koga je Milošević želeo da vidi na tom mestu, “ima višak strasti i višak ambicija”). Iako je imao primedbe na način na koji je Zoran Đinđić došao na mesto predsednika DS, ipak ne odlazi iz stranke sa svojim bliskim prijateljem Mićunovićem, zato što je video da kod Mićunovića “nacionalni momenat ne igra nikakvu ulogu i da se približava anacionalnoj politici Građanskog saveza”. Uprkos činjenici da je jedan od osnivača DS, kaže da je sve vreme svesno zadržao poziciju marginalnog člana Glavnog odbora. Takva pozicija mu je, osim učešća u brojnim političkim polemikama, omogućila i da nastavi i spisateljski rad. Ljubomir Tadić, savetnik je predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića, sa mesečnom zaradom od 2.500 evra, a istovremeno je njegov sin predsednik Srbije?

NAKNADA ČAUŠIMA

Imajući u vidu, učešće javnih preduzeća i agencija u BDP i u novčanom toku, pitanje da li se apartčici, postavljaju tamo samo zarad lične blagodeti ili i zarad nečeg drugog?

AERODROM NIKOLA TESLA
Direktor aerodroma – 4.390 evra. Prema zvaničnom sajtu beogradskom aerodroma, pošteni a nemoralni Bojan Krišto je i dalje direktor. O Upravnom odboru, njegovom predsedniku i broju članova nema ni reči. Možda je državna tajna?
Predsednik UO Miodrag Trikajlo – 2.300 evra, devet članova UO po 1.760 evra. Anamarija Matić, menadžerka za odnose sa javnošću, preporučuje: „pogledajte Službeni glasnik, poslednji ili pretposlednji broj“ i to je sve što Aerodrom Nikola Tesla ima da poruči javnosti.
Na godišnjem nivou direktor aerodroma zaradi 52.680 evra, za pet godina 263.400 evra, a predsednik Upravnog odbora 27.600 evra za godinu dana, a za mandat 110.400 evra. Članovi i saradnici prime za 12 meseci 168.960 evra, u toku mandata 675.840 evra.
Ukupno: 1.049.640 EUR.

JAVNI SERVIS RADIO-TELEVIZIJA SRBIJE

Direktor Aleksandar Saša Tijanić, bivši predsednik Akcione konferencije Saveza komunista
Politike, ima 2.930 evra mesečno. Predsednik UO Nikša Stipčević – 1.550 evra, devet članova UO po 1.000 evra. Na zvaničnom sajtu RTV Srbija ne postoji nijedan podatak o poslovodstvu. Šef je Tijanić, ostalo su sitnice, pa naše pravo da znamo sve ne podrazumeva i informacije o Upravnom odboru, broju članova i sastavu. Ni u Poslovniku o radu UO radiodifuzne ustanove Srbije – RTS nema podatka o broju članova UO. To ne ometa Nikšu Stipčevića da operiše pojmovima: većina, dvotrećinska većina, jedna trećina članova, dovoljan broj članova, kvorum, ukupan broj članova. Ipak, posle tridesetak klikova saznajem da ima devet članova među kojima je i nacionalni radnik Dušan Savić, bivši fudbaler, aktuelni desničarski aktivista koji ne odbija 1000 evra u borbi za srpsku stvar.
Tijaniću dajemo godišnje 35.160 evra, odnosno 175.800 evra dok ne proceni da je vreme za novi prelet, a Stipčević nas godišnje košta 18.600 evra, što je 74.400 evra za 4 godine. Na Upravni odbor ode 96.000 evra i 384.000 evra tokom mandata.
Ukupno: 634.200 EUR.

SLUŽBENI GLASNIK

Direktor i glavni urednik Slobodan Gavrilović ima mesečnu platu od 2.839 evra. Ovaj kolekcionar funkcija, bivši marksista, svoje parče slave stekao je podrškom Slobodanu Vuksanoviću i „Grupi 37“ u borbi protiv Zorana Đinđića.
Kada su se stekli koalicioni uslovi (2003 – 2008) da se jedini demokratski premijer pokopa dublje od dva metra, Gavrilović se iskazao, izbacujući mrtvog Đinđića sa spiska najznačajnih Srba. „Službeni glsnik“, zato, štampa knjige Slaviše Lekića, čime se zabavljaju istražni organi.
Predsednik UO dr Vukašin Pavlović prima – 1.023 evra, a 7 članova UO po 764 evra.
Gavrilović godišnje košta državu 34.068 evra i dok ga ne zamene ceh će dostići 170.340 evra. Predsednik UO će primiti 12.276 evra za godinu dana ili 49.104 evra tokom mandata. Upravni odbor staje 55.008 evra godišnje i 220.032 evra dok ne dođe nova kožna garnitura.
Ukupno: 439.476 EUR.
AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU

Direktorka Vesna Džinić, bliska saradnica Mlađana Dinkića prima 3.470 evra. Vesna Džinić je u vreme kada je Dinkić bio guverner Narodne banke Srbije bila direktorka Agencije za osiguranje, sanaciju stečaja i banaka, a zatim direktorka Trezora za vreme njegovog mandata kao ministra finansija. Na zvaničnom sajtu Agencije za privatizaciju postoji broj telefona ali jedina informacija koju možete dobiti je: „tutu…“.
Žena od Dinkićevog poverenja, svoje usluge naplaćuje 41.640 evra za godinu i naplatiće 208.200 evra ukoliko patrona Mlađana ne oteraju pre vremena.
Ako predsednik/ca UO ili zamenik direktorice zarađuje dvostruko manje od večne pratilje, to je godišnje 20.820 evra, do neke nove funkcije 104.100 evra.
Ukupno: 312.300 EUR.

AGENCIJA ZA PRIVREDNE REGISTRE

Direktor Zvonko Obradović– 2.736 evra.
Na zvaničnom sajtu Agencije piše da da „u okviru registra koji vodi, APR omogućava besplatnu pretragu javno dostupnih podataka“, ali nigde nema ko je direktor/ka agencije, niti podataka o Upravnom odboru.
U okviru pretrage privrednih subjekata, na upite možete dobiti samo: „Nijedan podatak ne odgovara kriterijumima pretrage“. U izveštaju za poslovnu 2007, opet nećete saznati ko upravlja agencijom, tj. pomoćnim poslovima za funkcionisanje države. Osim ukoliko se direktor ne zove Zakonski Zastupnik (potpis nečitak). Napokon, u jednoj vesti iz Ibarskih novosti,može se pročitati sledeće: „Stranka G 17 plus saopštila je nedavno na konferenciji za novinare da je njen kandidat na predstojećim izborima za predsednika opštine Kraljevo Zvonko Obradović, diplomirani pravnik iz Kraljeva“. Zvonko Obradović je rođen 1966. a Pravni fakultet je završio u Kragujevcu. Pet godina je bio advokatski pripravnik i advokat, tri godine predsednik Izvršnog odbora SO Kraljevo, potom još tri godine stručni konsultant nečega što se zove STW Fondacije-Nemačka. Od 2003. savezni je poslanik u Skupštini Srbije i Crne Gore. Svestrani Obradović bio je i državni sekretar za odbranu u Vladi Vojislava Koštunice. Član je najužeg rukovodstva G17+.
Legalno je da direktor Obradović17+ prihoduje 32.832 evra godišnje i 164.160 evra za mandata, ali koliko je to legitimno u zemlji gde je 600.000 ljudi na ivici siromaštva?
Ukupno: 164.160 EUR.

AGENCIJA ZA KONTROLU LETENJA

Predsednik UO Nikola Stankov obavlja ujedno i direktorske poslove i za to prima – 5.368 evra, dok članovi UO dobijaju po 1.908 evra.
U slučaju tajne organizacije AKL čak i internet posustaje. Podatka o broju članova Upravnog odbora nema nigde, a koliko novca primaju, je misterija i pored Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Stankov godišnje zaradi 64.416 evra, što na petogodišnjem nivou iznosi 322.080 evra.
Ni članstvo u UO nije za bacanje. Za godinu dana nadoknada UO, kada bi imao samo 5 članova bila bi 91.584 evra, za četiri godine 366.336 evra.
Ukupno: 688.416 EUR.

REPUBLIČKA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE

Direktor agencije i predsednik UO funkcije su spojene u ličnost dr Jovana Radunovića čija je plata 2.300 evra. Tu su još i izvršni direktor i 4 člana Upravnog odbora.
Ako pretpostavimo da Izvršni prima dvostruko manje a članovi UO četiri puta manje od, računica je sledeća: Na direktora i predsednika UO. poreski obveznici izdvoje godišnje 27.600 evra a za njegov petogodišnji rad – 138.000 evra. Izvršni direktor vredi godišnje 13.800 evra, što se za četiri godine penje do 55.200 evra. Za članove UO godišnje treba spremiti 27.600 evra a dok ne dođu neki drugi, još 138.000 evra.
Ukupno: 331.200 EUR.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:52 pm

ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA

Direktor Miloljub Albijanić nasledio je decembra 2007. Radoša Ljušića. Sa radom Zavoda bio je upoznat u svojstvu predsednika UO ove firme. Nije moguće doći do podatka koliko prima
na ime naknade za rad u UO a kao direktor prima 2.563 evra.
Upravni odbor u punom sastavu broji 5 članova i njime predsedava zamenik. Na upit o podacima koji se tiču primanja članova UO, na adresu e-novina stigao je mail koji niko ne potpisuje u kome direktor i zamenik predsednika, može se utvrditi da za Zavod vreme počinje da teče od 1. decembra 2008. Za Albijanića je počela nova era. Odjednom je prosečna neto zarada postala Albijanićeva biblija sa tri sveta slova RZS (Republički zavod za statistiku). O ekstremnim vrednostima u oktobru i pre toga, nema nijedne reči. Bar da su nam udžbenici dobri. Još kad iz njih, po uzoru na Gavrilovića, izbace da je Zoran Đinđić ubijen u nerazjašnjenom atentatu… Zanimljiv je stid i bes službenika Zavoda, koji se čitaju između redova ograde: „napominjemo da članovi Upravnog i Nadzornog odbora iz redova zaposlenih ne primaju naknadu.
Polazeći od pretpostavke predsednik UO prima makar polovinu Albijanićevih prihoda a naknade članova UO iz redova partijskih četvrtinu, izvedena računica pokazuje da se na Albijanića godišnje baci 30.756 evra, odnosno u petogodišnjem mandatu 153.780 evra.
Predstavnicima stranaka je do 1. decembra, razume se, pripadalo 30.756 evra godišnje i 123.024 evra za pun mandat.
Ukupno: 276.804 EUR.

PROSVETNI PREGLED

Direktorka Vesna Antelj – 1.897 evra.
Prosvetni pregled nema Upravni odbor.
Za godinu dana rada direktorka Antelj zaradi 22.764 što za pet godina iznosi: 113.820 EUR.

ŽELEZNICE SRBIJE

Direktor Milovan Marković zarađuje 3.586 evra. Marković je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, zamenik predsednika Odbora za saobraćaj i veze, član skupštinskog Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije, i šef Opštinskog odbora DS u Valjevu. Ranije je bio direktor Direkcije za izgradnju u Valjevu, iz čega proizilazi “osposobljenost” za upravljanje poslovima u železničkom saobraćaju.
Predsednik UO Zoran Anđelković – 1.380 evra, 11 članova UO po – 1.070 evra.
Direktor derutne železnice godišnje zaradi 43.032 evra. Za četiri godine unapređivanja železničkog saobraćaja suma je 172.128 evra. Reanimirani Anđelković štrpne 16.560 evra godišnje, ili, 66.240 evra dok ne ode u neki novi UO. Članovima UO se za godinu dana nadoknadi 128.400 evra. Za četiri godine 513.600 evra.
Ukupno: 751.968 EUR.

REPUBLIČKA DIREKCIJA ZA IMOVINU

Direktor zarađuje 1.724 evra, zamenik direktora – 1.264 evra a predsednik UO – 1.260 evra. Pretpostavka je da članovi UO primaju dvostruko manju nadoknadu od predsedavajućeg i da ih ima ne manje od pet.
Godišnja zarada direktora iznosi 20.688 evra a za pet godina sumica dostiže 103.440 evra. Zamenik direktora primi 15.168 evra tokom godine i 75.840 za vreme trajanja mandata.
Predsedniku UO se nadoknadi 15.120 evra za jednu, i 60.480 evra za četiri godine.
Članovima UO sleduje 30.240 evra za godinu i 120.960 za ceo mandat.
Ukupno: 360.720 EUR.

CENTRALNI REGISTAR HARTIJA OD VREDNOSTI

Direktorka Vida Uzelac kao direktorka Centralnog registra hartija od vrednosti mesečno zarađuje do 14.000 evra, istovremeno kao predsednica UO prima – 4.080 evra.
VIDA UZELAC bila je programer u službi automatske obrade podataka Službe društvenog knjigovodstva (kasnije Zavod za obračun i plaćanja). Do 1996. radila je četiri sata dnevno, navodno zbog problema sa srcem. Kada je te godine usvojen rigorozniji zakon o radu, naprasno je ozdravila. Dva dana nakon što je počela da radi u SDK, bivši diplomata SFRJ Budimir Lončar, kao prijatelj njenih roditelja, zvao je da se raspita kako se snašla na radnom mestu. Uzelčeva nikada nije bila rukovodilac, ali je uvek bila protežirana. Njeno devojačko prezime je Zec. Roditelji su joj bili čuveni crnogorski komunisti. Sama se hvalila da je kao mala letovala u mondenskim letovalištima blizu Dubrovnika i da ju je Koča Popović učio da skače na glavu. Poznata je po dobrim vezama sa strankom Vojislava Koštunice, i druženju s Dinkićevom suprugom Tanjom.

Na veliki četvrtak, kad su svi već počeli da spajaju praznike, sa sajta Centralnog registra uklonjena je zabrana trgovanja akcijama „Novosti“ AD, pošto je prethodno sporni deo od 37% državnog vlasništva preknjižen sa SCG na Srbiju, Navodno po nalogu Direkcije za imovinu Republike Srbije iako bi u ovom slučaju jedino merodavna mogla da bude odluka suda. Tad još o „incidentu“ na sajtu Centralnog registra neobaveštena Komisija za hartije od vrednosti imala je samo da kaže da će sačekati zvanično obaveštenje, pa obaviti kontrolu akcionarskog vlasništva sa novim stanjem i onda, šta joj drugo, nego da razmotri ponudu za preuzimanje akcija „Novosti“. Dok traje razjašnjavanje, na sajt Centralnog registra volšebno se, kako je i nestala, vraća zabrana trgovanja akcijama „Novosti“ (sad je navodno sporno vlasništvo 10% PIO fonda). Samo je pao sistem, rekla je Vida Uzelac. A kad padne sistem ispada da to selektivno potkači samo „Novosti“.

TANJUG

Direktor – 1.530 evra.
Predsednik UO – 356 evra, članovi UO ne primaju nadoknadu za rad.
Državna informativna služba naizgled je najskromnija od svih pomenutih preduzeća. Međutim, kada se ima u vidu doprinos Telegrafske agencije bivše Jugoslavije, svaki cent je bačen novac. Da je pameti pa da je istinita informacija kad kliknete na rubriku „O Tanjugu“: The page you are looking for might have been removed.
Do tada, direktor će zarađivati 18.360 evra godišnje i 91.800 evra za ceo mandat.
Godišnja nadoknada predsednika UO je 4.272 evra i 17.088 evra u četvorogodišnjem mandatu.
Ukupno: 108.888 EUR.

Plate direktora i nadoknade članova Upravnih odbora državnih firmi nisu jedino zbog čega bi poreski obveznici trebalo da brinu[35]. Probrani o istom trošku raspolažu i „reprezentacijom“:
NAFTNA INDUSTRIJA SRBIJE – 2.091.954 evra.
TELEKOM SRBIJE – 850.600 evra.
SRBIJAŠUME – 550.000 evra
PTT SRBIJE – 483.000 evra
RTS – 287.000 evra
EPS – 253.000 evra
JAT – 195.000 evra
SRBIJAGAS – 184.000 evra
ELEKTROMREŽA – 150.000 evra
AERODROM NT – 126.000 evra
AGENCIJA ZA KONTROLU LETENJA – 95.000 evra
SLUŽBENI GLASNIK – 76.000 evra
ZAVOD ZA UDŽBENIKE – 69.000 evra
AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU – 69.000 evra
AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE – 50.000 evra TANJUG – 17.000 evra.
Ovih 16 firmi potrošile su samo na jelo i piće 2.604.000 evra – 6.602 prosečne plate[36].
Spisak lica kojima je kao bliskim režimu i čije aktivnosti podržavaju režim Slobodana Miloševića, zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije[37]:
Pomoćnik direktora Beogradske banke Slobodan Aćimović
Gradonačelnik Suve Reke Stanislav Anđelković
Generalni direktor “Politika” a.d. Hadži Dragan Antić
Direktor “Zastave” Milan Beko
Direktor pres-centra hotela “Metropol” Aleksandar Bogdanović
Gradonačelnik Lipljana Ljubinko Božić
Visoki funkcioner JUL Bratislava Buba Morina
Predsednik “Srbijašume” Dobrivoje Budimirović
Zvaničnik Jugoimport SPDR Jovan Čeković
Gradonačelnik Kline Sveta Dabišljević
Portparol SPS Ivica Dačić
Glavni urednik “Ilustrovane politike” Jevrem Damjanović
Sudija Vrhovnog suda Srbije Blagoje Danilović
Direktor za inostrane poslove Narodne banke Jugoslavije Gavrilo Đedović
Direktor “Takova” Ivko Đonović
Direktor Komercijalne banke Ljubiša Đorđević
Glavni urednik “Borbe” Živorad Đorđević
Gradonačelnik Dečana Milivoje Đurković
Zvaničnik Beogradske banke Aleksandar Dobrić
Gradonačelnik Vučitrna Slobodan Doknić
Predsednik Izvršnog odbora Beogradske banke Drago Dragaš
Funkcioner SRS Stevo Dragišić
Član Glavnog odbora SPS Oskar Fodor
Generalni sekretar SPS Gorica Gajević
Predsednik Vrhovnog suda Srbije Balša Govedarica
Direktor marketinga PGP RTS Slađana Ivančević
Potpredsednik SPS Živorad Igić
Direktor “Ist Point Holding” Zoran Ivković
Gradonačelnik Leposavića Dragan Jablanović
Direktor kreditne linije Beogradske banke Dušica Jakovljević
Generalni direktor PTT Srbija Milorad Jakšić
Predsednik Regionalnog odbora SRS Šumadije Nataša Jovanović
Šef JUL Jagodine Životije Jovanović
Vlasnik srpske firme u Libanu Zoran Jovanović
Šef SPS za Kosovsku Mitrovicu Selimir Kaljčanin
Članovi porodice Karić: Dragomir, Milanka, Sreten i Zoran Karić
Direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes
Viceguverner NBJ Ljubiša Krgović
Državni tužilac Srbije Dragiša Krsmanović
Direktor “Galenike” Marija Krstajić
Zvaničnik Beogradske banke Ivan Lazarević
Funkcioner JUL Tatjana Lenard
Funkcioner NBJ Dragan Liješević
Zvaničnik Beogradske banke Vladimir Linčevski
Direktor “Geneks” hotela Vladimir Ljubičić
Direktor “Slobode” iz Čačka Radomir Ljujić
Član Direkcije JUL Nebojša Maljković
Predsednik Osiguravajuće kompanije “Dunav” Nebojša Maljković
Portparol JUL Ivan Marković
Izvršni direktor Beogradske banke Zoran Marković
Zvaničnik Beogradske banke Suzana Martinov
Zvaničnik Beogradske banke Olivera Matić
Direktor Železare Smederevo Dušan Matković
Izvršni direktor Komercijalne banke Ljubomir Mihajlović
Menadžer u EPS Radoslav Mihajlović
Direktor “Pekabete” Nena Mihaljević
Urednik TV BK-Telekom Dejan Mileković
Član Glavnog odbora SPS Milivoje Miletić
Predsednik Privredne komore SRJ Mihajlo Milojević
Gradonačelnik Obilića Zoran Milošević
Član Glavnog odbora SPS Dragoljub-Minja Milovanović
Član Glavnog odbora SPS Milomir Minić
Direktor Delta banke Miroslav Mišković
Vlasnik TV “Pink” Željko Mitrović
Direktor CIP Milutin Mrkonjić
Direktor B-92 Aleksandar Nikačević
Gradonačelnik Kosovske Mitrovice Vojislav Nojić
Član Glavnog odbora SPS Radovan Pankov
Urednik “Srpske reči” Bogoljub Pejčić
Član Glavnog odbora SPS Goran Perčević
Gradonačelnik Gnjilana Bogdan Perić
Predsednik Beogradske banke Zlatan Peručić
Zvaničnik Beogradske banke Gordana Popović
Šef Pećkog okruga Jovo Popović
Spiker Televizije “Politika” Sanja Purić
Šef Patriotskog saveza Beograda Milorad Radević
Član Glavnog odbora SPS Dejan Radenković
Direktor “C-marketa” Slobodan Radulović
Član Glavnog odbora SPS Tomica Raičević
Član Glavnog odbora SPS Aleksandar Raičević
Predsednik JUL Ljubiša Ristić
Vlasnik “Rodić MB” Milan Rodić
Član Glavnog odbora SPS Gordana Roza Despotović
Član Glavnog odbora SPS Hajrije Rugova
Gradonačelnik Prištine Dušan Simić
Gradonačelnik Srbice Sima Simić
Član Direkcije JUL Živko Šoklovački
Član Direkcije JUL Vladimir Štambuk
Viceguverner NBJ Nikola Stanić
Član Direkcije JUL Srboljub Stanković
Gradonačelnik Đakovice Momčilo Stanojević
Zvaničnik Beogradske banke Vesna Stevović
Direktor “C-marketa” Tihomir Todorović
Izvršni direktor Beogradske banke Ljiljana Tomašević
Gradonačelnik Podujeva Milovan Tomić
Šef Okruga Kosovske Mitrovice Zdravko Trajković
Prvi viceguverner NBJ Žarko Trbojević
Direktor “Grmeča” Rajko Unčanin
Šef Saveta za informisanje SPS Slavko Veselinović
Guverner NBJ Dušan Vlatković
Direktor Beogradske banke Borka Vučić
Bankar Milija Zečević
Bankar Miodrag Zečević
Direktor “GSB” Milan Živanović
Član Glavnog odbora SPS Života Živković
Član SPS Života Cvetković
direktor “Geneksa”, Radoman Božović
savetnik direktora Beogradske banke, Zoran Čičak
privatni bankar, Đorđe Nicović
predsednik SPS u Nišu, Dušan Radovanović
biznismen iz Ženeve, suvlasnik “Nivade”, Božidar Vučurević
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:53 pm

Zbog nelegalnog držanja para Srbije, traje sudski spor protiv Laiki (Popular) banke. Čelni ljudi kiparske bivše Popular banke pokušavaju da zatru trag tom “poslu” i spojili su se sa finansijskom grupom “Marfin”, pod izgovorom stvaranja velike bankarske grupe. Glavni cilj Laiki banke jeste da se kroz nastanak nove finansijske grupacije pravno oslobode plaćanja štete koja je Srbiji, njihovim posredstvom, naneta do 2000. Po objavljivanju planova Laiki banke niko od srpskih zvaničnika nije reagovao[38]. Milijarde dolara iznete su iz Srbije preko Beogradske banke koja je na Kipru nelegalno osnovala of-šor firme Anteksol, Braunkort… koje su imale preko 250 takođe nelegalnih računa u Popular banci. Te firme osnovala je Borka Vučić preko advokatske kancelarije Tasosa Papadopulosa, sada predsednika Kipra[39].

U spajanju sa “Marfinom” učestvuje Kikis Lazarides, predsednik Laiki banke, koja menja naziv zbog narušene reputacije u Evropskoj uniji (pranje Miloševićevih para). Popular banka pokušala je da stvori privid da se radi o drugoj banci. Međutim, to nije bilo dovoljno jer se njena reputacija srozava u uticajnim medijima, poput Fajnenšel tajmsa i Forbsa, koji objavljuju dokumenata iz sudskih sporova protiv Popular, a sada Laiki banke, koji dokazuju osnivanje osam “Miloševićevih” of-šor kompanija. Ideju Lazaridesa, i ćutanje finansijskih vlasti Srbije, ugrožavaju i sudski sporovi protiv Popular banke na Kipru. U sporu koji vodi srpski državljanin protiv ove banke i firme Anteksol svedočio je i bivši srpski ministar pravde Vladan Batić, koji je od Karle del Ponte dobio dokaze o nestanku srpskih milijardi kroz osam “paravan” of-šor kompanija, od kojih je najznačajnija bila – Anteksol. Taj sudski spor sprečava da “legne prašina” na istinu o nestanku milijardi dolara iz Srbije, i dokazuje se da je Popular banka neautorizovano otvarala račune, prepuštajući njihovu kontrolu osobama koje na to nisu imale pravo. Velika odgovornost za sav novac Srbije, deponovan pa skinut sa računa, jeste na Laiki banci, koja pokušava da skine odgovornost sa sebe. Laiki Popular banka, ponudom za preuzimanje, kupila je 90,4% akcija srpske Centrobanke za 33,5 miliona evra. Za ovu transakciju dobila je saglasnost Narodne banke Srbije. Na sajtu Laiki grupe, advokatska kancelarija Papadopulos još je njihov pravni zastupnik.

Mihalj Kertes je u istrazi potpisao stenogram, koji daje osnov za obelodanjivanje gomile mahinacija, a među njima i Radomira Markovića, bivšeg šefa RDB: “Novac sam usmeravao po usmenim nalozima Miloševića, Zebića ili Šainovića. Javili bi mi: ‘dolazi taj i taj čovek daj mu iznos koji traži’. Mi bi pare davali na priznanicu u dva primerka, jedan onome koje novac uzeo, a drugi primerak je ostajao nama….Ubrzo je u SUC došao još jedan nalogodavac. Bio je to Rade Marković, novopostavljeni šef Državne bezbednosti. Marković mi je rekao kako je Milošević naredio da, pored potreba vojske i policije, carina i za potrebe DB treba da nabavlja pare”. Kertes je rekao da je nalog proverio kod Miloševića i od tada mu je “kad god je DB ostajala bez novca, otprilike jednom nedeljno, dolazio saradnik Radeta Markovića, Marijan Zović”.

NOKTOM PO DUBINI

Svedoci smo da Srbija nikako ne uspeva da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim promenama vlasti? Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koji, iz sopstvenih interesa, onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako to da postoji sistem koji permanentno propada skoro četiri decenije, a da se vodeća elita regrutuje iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice?
Teoretičari i praktičari zanemaruju neke pojave koje se ispostavljaju kao obrasci, bez obzira na lica i partije, i izostavljaju takvo stanje stvari iz analiza. Bilo da se prati Nova srpska politička misao ili Evropski pokret, bez obzira na suštinska neslaganja, upadljivo zanemaruju suštinski ilegalan nastanak Republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata, i suštinski prestanak kontinuiteta države Srbije. Očigledno je da i sve partije u Srbiji nastoje da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je da i sistem koji je ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment u Srbiji, kojoj ne dozvoljava da razvija i unapređuje društvene odnose.

Sveti apostol Pavle, u svojoj poslenici Rimljanima, bavi se i odnosom hrišćana prema svetovnoj vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, i da je svaka vlast data od Boga narodu, te bi hrišćani trebalo da poštuju svetovnu vlast, ali da je ne pomešaju sa božanskom. U Starom zavetu, pitanjem svetovne vlasti sam Gospod Bog bavi se tek od svog formalnog odnosa sa ljudima, koji nije imao od izgona Adama iz Rajskog vrta. Bog je, tokom istorije, stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom – ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko Gospoda Isusa Hrista. U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe i za Jevreje, bili oni hrišćani ili ne, dok drugi narodi moraju da poštuju samo sedam zapovesti koje je Bog dao Noji i koje važe za celo čovečanstvo. U šestoj zapovesti Noji, Bog definiše svetovnu vlast: “Ustanovi sistem vlasti zasnovan na vladavini prava”. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast. Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u suprotnosti sa prirodnim zakonima (tj. sa voljom Tvorca).

U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz “tiranija”, koji ne označava da je neka vlast loša ili nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava. Tiranija zapravo nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće kao kategoriju vlasti. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni. Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog. “Tiranicid” se čak nije tretirao kao kažnjivo delo, jer tiranin, kao neko ko sebe i svoju vlast stavlja iznad zakona, ne uživa pravnu zaštitu nepovredivosti ličnosti. Ono što je važilo tada, verovao neko u Boga ili ne, važiće za sva vremena. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije anarhija (anarhija je nepostojanje vlasti), nego tiranija. Takva vlast ne mora se trpeti, ni po domaćem, niti po međunarodnom pravu.

Za primer današnje Srbije, korisno je prisetiti se vladavine porodice Mediči u Đenovi, koja je opisana kao „kartel porodica“, jer vladajuća kuća bez interesne podrške drugih familija nije mogla da ostvaruje vlast. U interesnoj simbiozi, koja je ostvarena među grupom porodica, pojavljuje se progon, u nelegitimnom i nelegalnom vidu, zbog same činjenice da neka kuća ne pripada nekoj interesnoj grupi. Slučaj lorda Kromvela i „kabale“ u Engleskoj, drugi je istorijski primer organizovanog progona, interesantan za današnju situaciju u Srbiji. Progon, kao metod, uvek se svodi na upotrebu raspoloživih sredstava jedne grupe protiv druge grupe, bez zakonskog osnova koji bi opravdao upotrebu sredstava, a kamoli legitimisao progonjenu grupu kao takvu. U Srbiji, progon ne vrši vlast, na legalan način, koji bi rezultirao otklon ili represiju prema društveno patološkim pojavama ili grupama. Vlast u Srbiji formirana je u ideološki neprofilisanoj (dakle nepolitičkoj), interesnoj grupi, koju povezuje korist koju crpi iz jednopartijskog monopola i interes da se društvena moć uspostavljena na goloj prinudi transponuje u društvenu moć izraženu u finansijskoj moći.

Tako uspostavljena grupa ima dve odlike koje čine neophodnim progon svih koji mogu ili žele da uzdrmaju tako uspostavljen monopol, a to su izolacionizam, prema spolja, i ekskluzivitet, iznutra. U situaciji jednopartijske države, ova grupa je bila prinuđena da nešto stvara, čime je imala dodirnih tačaka sa radnim i stvaralačkim delom stanovništva. Raspoređivanjem u više partija, koje listom počivaju na tzv. policentričkom etatizmu i tzv. demokratskom centralizmu, predstavnici nomenklature, koja je 1981. započela pomenuti istorijski proces pretvaranja javnog u privatno posredstvom državne prinude i nacionalizacije, predstavljaju svojevrsnu aristokratiju, koja praktično koči, iako zagovara prelazak u kapitalizam. Kome ovo nije jasno, neka pogleda ima li ideoloških razlika između partija i neka potraži državu u kojoj je jedini osnov za upravljanje državnim i društvenim procesima pripadnost partiji, ali i poreklo vodećeg nevladinog sektora.

U smislu navedenog, progon predstavlja racionalan pokušaj plutokratije, u partijskoj državi, da odstrani i pacifikuje sve koji bi mogli biti smetnja vršenju vlasti, ne kao javne funkcije, već kao kanalisanja koristi. Društveni sukob iz takvog isključivanja stanovništva, izuzev privilegovane grupe, dovodi preduzetne ljude i radništvo da lični napredak ne mogu da ostvare bez da razbiju barijere koje ih isključuju iz preraspodele društvenog blagostanja. Pitanje je samo da li će taj scenari biti vođen jasnom ideološkom alternativom ili, po Hobsu, protiv svakog. Bavljenje pojedinačnim slučajevima progona samo maskira suštinu sukoba, koji je posledica horizontalne entropije u koje je društvo zapalo početkom sedamdesetih, a čega su bili svesni oni koji su iz promena nameravali da svoj položaj pretvore u dominaciju sebe i svojih potomaka, zauvek.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:54 pm

TRAGOM ŽIVCA – PA DALJE

Srpsku tajnu organizaciju ‘Ujedinjenje ili smrt’ neki smatraju revolucionarnu i patriotsku, drugi anarhističku, terorističku, pretorijansku. Najnovija istraživanja ukazuju da je to, izgleda, bio državni projekat, koji počinje ubistvom srpskog kraljevskog bračnog para Obrenović, a seže do čistki srpskih kadrova u Komunističkoj partiji, i pitanje je da li i dalje.

Posle austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine, 6. oktobra 1908, počelo se govoriti o potrebi organizovanog otpora crno-žutoj monarhiji. U Srbiji, snage željne da se suprotstave osvajačkoj politici Beča, uz saglasnost vlasti[40], formiraju organizaciju ‘Narodna odbrana’. Širom zemlje, i u inostranstvu, u krajevima gde žive Srbi, nastaju komiteti ove organizacije čiji je osnovni zadatak bio da prikupljaju dobrovoljce, da neguju borbenost, patriotizam i spremnost za borbu s Austrougarima[41]. Organizacija ‘Narodna odbrana’ nije uspela da pokrene borbu protiv aneksije Bosne i Hercegovine[42]. Nasuprot tome, kada su komitske vođe iz Makedonije zatražili pomoć Beograda od tursko-bugarskog zuluma, srpski vicekonzul u Skoplju, Bogdan Radenković, preneo je ideju o formiranju organizacije koja bi revolucionarno delovala vojvodi Vojislavu Tankosiću, kapetanu Velimiru Vemiću i poznatom nacionalisti Ljubomiru Jovanoviću. 9. maja 1911. godine u Beogradu je formirana organizacija ‘Ujedinjenje ili smrt’ (‘Crna ruka’)[43]. Ustav organizacije potpisalo je 10 ljudi: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir Popović, Velimir Vemić, Ljubomir Jovanović Čupa, Dragutin Dimitrijević Apis, Voja Tankosić, Ilija Ivanović, Milan Vasić, i Milan Gr. Milovanović. Simboli organizacije bili su lobanja, ukrštene kosti, nož, bomba i otrov[44]. Kasnije je unet i otrov zbog toga što su ga komite uvek nosile sa sobom da bi, ako budu zarobljeni, mogli da se ubiju. Pojedini članovi Uprave otpočeli su s regrutovanjem i za godinu dana broj pripadnika se znatno uvećao. Uvidom u lični notes Aleksandra Karađorđevića, koji su istoričari, Željko Zirojević i Miodrag Janković prvi put objavili u srpskoj javnosti[45], pronađen je kompletan spisak članova organizacije. Imajući u vidu prisnost koju je imao s većim brojem pripadnika ‘Crne ruke’, i regent Aleksandar je, po svemu sudeći, bio pripadnik ove tajne organizacije. To potvrđuju stranice iz njegovog bloka u koji su upisani pripadnici organizacije s 1912. godinom. Na spisku članova koje je popisao Aleksandar, između ostalih su: vojvoda Vojin Popović Vuk, major Vladimir Tucović (brat lidera socijaldemokrata Dimitrija Tucovića, major Dragutin Gavrilović (upamćen po zapovesti braniocima Beograda)…

Na jednom spisku iz arhive akademika Vladimira Dedijera[46], kao glavni organizatori iz Stare Hercegovine navode se:
- Spasoje Tadić[47], čuveni komita iz sela Smriječna (Piva), kasnije četnički komandant u Drugom svetskom ratu koga su ubili partizani. Tadić je imao zadatak da dotura oružje mladobosancima, koji su kasnije ubili Franca Ferdinanda, i da finansira štampanje prosrpskog lista “Pijemont”.
- Dragutin Dimitrijević Apis, generalštabni pukovnik Vojske Kraljevine Srbije, osmislio je i organizovao oficirski puč 1903. godine. Ubistvo kraljevskog para Obrenović, nije bila njegova ideja, ali je u noći 29. maja 1903. godine poveo zaverenike iz Oficirskog doma na dvor, gde je teško ranjen. Preboleo je rane i njegov uticaj na oficire i poslove u vojsci stalno je rastao. Imao je jak uticaj na političare i pokušao je da stvori vojnu diktaturu. Pokušao je da pridobije i Nikolu Pašića, ali mu to, uprkos pritiscima, nije uspelo. U Prvom svetskom ratu rukovodio je vojnom obaveštajnom službom, zatim je bio načelnik štaba Užičke i Timočke vojske, a potom pomoćnik načelnika štaba Treće armije. Decembra 1916. je uhapšen je kao član organizacije Ujedinjenje ili smrt. Optužnica ga je teretila za “prevratničko delovanje”. Osuđen je na smrt i streljan 14. juna 1917. u Solunskom polju zajedno s majorom Ljubom Vulovićem i Radetom Malobabićem.
- Jefto Dedijer, glavni za reon Crne Gore i Stare Hercegovine, otac Vladimira Dedijera.
- Mehmed Mehmedbašić, rodom iz Stoca (Hercegovina), član Mlade Bosne i jedan od atentatora na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914.
- Mustafa Golubić, rodom iz Stoca, general NKVD, šef špijunske mreže, atentator, Staljinov kadar, po naredbi Tita i dojavom Milovana Đilasa, juna 1941. godine izdan Gestapou i streljan.

Radomir Putnik i Stepa Stepanović simpatisali su organizaciju Crna ruka[48]. Nisu bili članovi, ali njihov odnos prema oficirima, a posebno prema Apisu, govore za sebe[49].

Aleksandar je kovao plan o likvidaciji organizacije Crna ruka. ‘Belu ruku’, ili Odbor desetorice za likvidaciju Apisa i “Crne ruke”, predvodio je pukovnik Petar Živković (1879-1947) iz Negotina (umro u Parizu). U majskom prevratu imao je minornu ulogu, da otključa kapiju dvora, ali je ipak prihvaćen kao zaverenik kraljeubica. Posedovao je kompromitujuća dokumenta o budućem kralju, Aleksandru, i tako je postao vođa Aleksandrove kamarile. Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske, major Živković bio je određen da komanduje konjicom Timočke divizije. Njegova jedinica poslata je da, s Drugom armijom, pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica neupotrebljiva u opsadi, Živković i njegovi oficiri provodili su vreme u bahanalijama. Jedan konjanik požalio se svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao na homoseksualni odnos s njim. Komandant Druge armije Stepa Stepanović zatražio je da Živković bude izveden pred vojni sud, a spasao ga je Apis “kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske”. Živković mu se odužio tako što je, na zahtev regenta Aleksandra, “namestio” Solunski proces. Kada je, 6. januara 1929. godine, kralj Aleksandar suspendovao Vidovdanski ustav, postavio je Petra Živkovića za predsednika vlade. Živković je, na zahtev kralja, 1931. osnovao dvorsku opozicionu Jugoslovensku narodnu stranku, u kojoj mu je pomagao Svetislav Hođera. Čim je postao regent, 1914. godine, Aleksandar je počeo da sprovodi plan uklanjanja Apisa i njegovog uticaja iz Vrhovne komande. Smenio je vojvodu Putnika, sklonio Dimitrijevića iz Vrhovne komande, a dobro mu je došla i pogibija vojvode Tankosića, koga su se mnogi plašili. U egzilu, središte zavere protiv Apisa i Crne ruke postao je Solun. Dalji sled događaja bio je: izmišljeni atentat na prestolonaslednika Aleksandra u Ostrovu, lažni svedoci, suđenje i streljanje Apisa, Ljube Vulovića i Radeta Malobabića. Ostali optuženi osuđeni su na kazne zatvopra.

Imajući u vidu neke izjave o organizaciji i o Apisu[50], pitanje je da li je sistem ‘Crne ruke’ uništen Solunskim procesom? Solunski proces je politički sudski proces i označio je odrešene ruke regentu Aleksandru za stvaranje Jugoslavije i samovlašće. Od stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, kralj Aleksandar bio je politički i na druge načine vezan za Petra Živkovića, koji je u organizovao svoje obaveštajne centre svim strankama. Aleksandar je imao i svoje dva paralelna obaveštajna kanala, preko upravnika Beograda i preko vojnog komandanta Beograda, da bi proveravao podatke koje dobija od Živkovića. Crnorukaši su, do pogibije kralja Aleksandra u Marseju (u čemu su im se interesi poklopili sa VMRO i Ustašama), bili u ilegali ili, poput Save Popovića, Mustafe Golubića i Božina Simića, u službi sovjetske obaveštajne službe. Po direktivi Kominterne oni su radili na razbijanju Jugoslavije i čekali trenutak da se osvete kralju Aleksandru i onome što je on stvorio[51].

Major Ljubomir Vulović napisao je, pred streljanje, dva pisma o tome šta se događalo u Solunu i poverio ih proti Zdravku Paunoviću zamolivši ga da ih, kada zemlja bude slobodna, preda nekome ko će time moći da se pozabavi. Prota ih je predao Todoru Mihailoviću u Beogradu, a ovaj Aleksandru Rankoviću, potpredsedniku Vlade i ministru unutrašnjih poslova. Ranković je naložio da UDB-a prikupi informacije o Solunskom procesu. Akademik Vladimir Dedijer piše da Broz nije hteo da se meša jer se radilo isključivo o srpskoj stvari. Pronađen je član Crne ruke, pukovnik u penziji Radoje Lazić, i dva svedoka koji su lažno svedočili na Solunskom procesu: Temeljko Veljanović (Temeljko Veljanovski) i Đorđe Konstantinović (Konstantinovski Georgi). Pred većem Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije, kojim je predsedavao Svetolik Lazarević (prijatelj Slobodana Penezića Krcuna), dokazano je da je Solunski proces bio montiran, da nije bilo atentata na regenta Aleksandra, pa su svi osuđeni rehabilitovani 1953. godine. U to doba UDB, predvođena Rankovićevim saradnicima, Penezićem, Stefanovićem i Lukićem, radila je intenzivno na sprečavanju diverzantsko-špijunskih i terorističkih akcija, a posebno na Kosovu i Metohiji. U najvišem rukovodstvu pokrajine otkrili su špijune: Fadilja Hodžu, Dževdeta Hamzu, Mehmeta Hodžu, Avdija Bakalija, Mazluma Nimanija i Imera Pulju. Ovoj grupi i njihovim pomagačima suđeno je u Prizrenu 12.7.1956. godine, i dokazano je da su ova šestorica primala zadatke od albanskog rukovodstva i albanske obaveštajne službe Sigurimi. Dokazano je da je Fadilj Hodža od januara 1944. godine radio i za britansku obaveštajnu službu, na vezi majora Kempa. Niko od njih nije bio osuđen. To su sprečili neki iz vrha KPJ[52]. Bio je to uvod u fizičko-političke likvidacije tzv. “rankovićevaca”. Prvo su, 1965. godine, u “saobraćajnoj nesreći” poginuli Svetolik Lazarević i Slobodan Penezić. Na Brionskom plenumu, 1966. godine, navodno zbog prisluškivanja Broza, politički je uklonjen Aleksandar Ranković. Po njihovom odlasku, Prizrenski proces podveden je pod “srpsko nasilje protiv Šiptara” i 1967/68. revizija Prizrenskog procesa u Prištini oslobodila je sve osuđene i svima su bile isplaćene odštete. Rad službe bezbednosti do 1966. godine okvalifikovan je kao “teška zlodela i deformacija nekih organa bezbednosti”. Ovo će omogućiti da se 1974. godine donese Ustav konfederalnih tendencija.

IMA LI SLIČNOSTI SA BELOM ILI SA CRNOM RUKOM

Svaka ozbiljna država unutar obaveštajnih službi stvara i snage za prikrivene operacije. Osnova Jedinice za specijalne operacije bila je specijalna jedinica obaveštajne uprave RDB Srbije, “Vukovi”, pod komandom načelnika FRANKA SIMATOVIĆA. Interesantno je da Srbija nije imala spoljne obaveštajne poslove u svojoj ustavnoj nadležnosti. Radi se o jedinici čiji su pripadnici, novembra 2001, pod punom ratnom opremom, blokirali hamerima autoput kroz Beograd. Da bi ublažili utisak o pobuni, pokušali su da se prikažu kao “patriote” i novinarima je omogućeno da uđu u bazu JSO, do 1996. regrutni prihvatni centar za izbeglice, u koji je smeštena Jedinice za antiteroristička dejstva Druge uprave RDB MUPRS. JSO dobija ovaj naziv na smotri u Kuli 4. maja 1996. Dokument o osnivanju JSO navodi: „Ova jedinica bila je angažovana od početka rata na prostorima RSK i RS. U njoj se nalazi jedan broj vrlo problematičnih lica, ubica, pljačkaša i sklonih terorizmu.“ Opremanje JSO predviđeno je na principu vojne organizacije: „Biće obuhvaćena sva tri vida, kao i VJ, i pojedini rodovi (KOV – pešadija, artiljerija, veza, padobranci, alpinisti, RV i PVO – avio i helikopterska eskadrila, RM – ronilačka jedinica i službe – sanitetska, tehnička služba). U izboru modela uniformi, opredelili su se da osnovni model bude uniforma RM. Planiraju nabavku 1000 komada tih uniformi. Naručena je izrada dugmadi za uniforme (6000 komada) i šapke (2000 komada), kopče za ešarpu kao i VJ; amblem “vuk” za šapku (1000 komada) i oznake činova na reverima i rukavima (pešadiju – 1000 komada, artiljerija 500, veza 100, padobranci – 100, vazduhoplovci – 200, ronioci – 100, alpinisti 100, tehnička služba 300 i sanitetska služba – 60)“[53]. U drugom dokumentu piše da je od početka rata 1991. bio angažovan „jedan broj paravojnih jedinica koje su bile na neposrednoj vezi RDB i MUP Srbije ili su bile angažovane pod maskom specijalnih jedinica RDB odnosno MUP. To se posebno odnosi na SDG Željka Ražnatovića Arkana[54], specijalnu jedinicu MUP pod komandom samozvanog pukovnika Vasilija Mijovića, specijalnu jedinicu “Crvene beretke” pod komandom Žike Ivanovića, zv. Crnogorac, i paravojnu jedinicu Medić Slobodana, zv. Boca. Navedene jedinice su sa kompletnim naoružanjem i opremom prebačene na teritoriju R.Srbije ili je ta akcija u toku“. Ove jedinice nisu ušle u JSO kompletno, već su pojedinci bili angažovani po drugim “specijalnim zadacima”: „U prilog tome je i činjenica da je sastav ovih jedinica najvećim delom na okupu i da su već ugrađeni u “biznis”, razne privatne agencije (za obezbeđenje, detektivske agencije, telohranitelji i slično). Kao bitno, istaknuto je da je reč o “profesionalnim ubicama, teroristima, legionarima okorelim u zločinima i da su spremni za novac za izvršenje i najokorelijih terorističkih akcija. U prilog tome ističe se činjenica većeg broja nerazjašnjenih ubistava kao rezultat međusobnih obračuna mafije i neizmirenih dugova po osnovu “biznisa”“. Među označenima da radi u “ilegali” bio je i atentator na Zorana Đinđića – Zvezdan Jovanović.
Treći dokument svedoči da je Obaveštajna uprava RDB sačinila listu od 170 najuspešnijih direktora društvenih i privatnih firmi u SR Jugoslaviji koje raspolažu najvećim kapitalom: „Cilj je da se preko ovih direktora – milom ili silom obezbede sredstva za finansiranje specijalne jedinice i njihovih specijalnih operacija“. Centri RDB zaduženi su da na svojoj teritoriji “pokrivaju”, “prate i brinu” o uspešnim firmama i rukovodećem kadru. Po direktivama Jovice Stanišića i Franka Simatovića, uz logističku pomoć Mihalja Kertesa, je „zaokružen proces međusobnog povezivanja mafije, ratnih profitera, nokomponovanih “biznismena”[55] i klasičnih kriminalaca većeg “ugleda”“.
Slobodan Milošević se 1996. nije pojavio u Kuli. Sledeće godine, jeste. Video snimak proslave dana JSO u Kuli juna 1997. zabeležio je reči Franka Simatovića Frenkija, pred predsednikom Jugoslavije Slobodanom Miloševićem: „Maja 1991. formirana je avio-helikopterska eskadrila, koja je sa improvizovanih letilišta Medeno Polje, Petrovac, Velika Popina, Srb i Udbina prenela tone specijalnih pošiljki, opreme, ljudstva, tehnike i izvršila brojne složene zadatke u uslovima ratnih operacija. (…) Takođe 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine pristupili su izgradnji i obezbeđenju mreže malih aerodroma, kao i formiranju borbene eskadrile. Sa aerodroma u Bratuncu, (nerazumljivo), Sokocu, Rogatici i drugim, izvršeno je oko hiljadu borbenih, izviđačkih, transportnih i humanitarnih letova. Sredinom proleća 1996. godine povukla se iz ovih krajeva sa kompletnom opremom i tehnikom, helikopterima i avionima. U tom periodu njeno delovanje ostaje neotkriveno i pored opreme NATO, i intenzivnog istraživanja stranih obaveštajnih službi.”
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:55 pm

Početkom sukoba u Hrvatskoj i u BiH stvoreno je jezgro vazduhoplovstva “crvenih beretki”. Tajna vazduhoplovna jedinica specijalnih snaga pod kontrolom obaveštajne uprave nije presedan u svetu, ali jeste većina njene logistike. Prvi helikopteri “Gazela” stigli su 1991, u luku Bar, brodovima iz Libana. Flota je kasnije dopunjena, neobičnim putevima, iz bivše JNA. “Crvene beretke” uzimale bi svaku letilicu na koju naiđu: poljoprivredni avion “Antonov” An-2, adaptiran za bacanje ručnih i improvizovanih avio-bombi, penzionisani pilot RV i PVO, Mamucovski, uvezao je, sa još nekoliko, pred ratove 1991. i otišao je u Skoplje i ostavio ga na plaćenom čuvanju aeodromu Pančevo, nestao je i sledeći put viđen je sa natpisom “Starac Vujadin”, iznad Bosne. Sarajevsko ‘Oslobođenje’ objavilo je da su 2 helikoptera MUP BiH ukrali njihovi piloti i da “lete u četničkoj avijaciji”. U leto 1992. ta 2 helikoptera, Bel 206 “džet rendžer” i Bel 206L “long rendžer” pojavila su se kod Beograda, a zatim zapadno od Drine u maskirnim bojama srpskih paravojnih formacija, sa istim registracijama kao i kod vlasnika: YU-NCO i YU-HCN. Iz Sarajeva su nestala i 2 poslovna mlaznjaka “Cesna Sitejšn”, koji su 2000. vraćeni, jedan Republici Srpskoj, a drugi Federaciji BiH. Za vezu, laki trasport i izvidanje korišćeni su “Cesna 172″, oduzeta iz Tuzle, i “Pajper Super Kab” neutvrdenog porekla. Preuzimanje Saveznog od republičkog MUP, 1992, omogućilo je prepisivanje helikoptera SMUP u RDB Srbije: 1 laki helikopter Soko “Gazela” i 1 srednji transportni helikopter “Agusta-Bel 212″ koji je tada bio na remontu van Jugoslavije gde je prinudno ostao zbog embarga, a po vraćanju u Beograd, septembra 1996, uključen je u JSO. Na raspolaganju JSO bila je i SA 341 “Gazela” koja se po potrebi pojavljivala sa natpisom “Carina”. U sklopu priprema za sukob na Kosovu, za potrebe vazduhoplovstva JSO krajem 1997. i početkom 1998. u zemaljama bivšeg Sovjetskog Saveza nabavljena su 4 borbena helikoptera: 2 nova Mi-17 i 2 polovne “leteće topovnjače” Mi-24V. U to vreme nabavljen je luksuzni američki helikopter “Sikorski-76″ za prevoz važnih ličnosti. Prema svedočenju Radomira Markovića „predsednik Milošević ga je koristio samo jednom ili dvaput“. Tu letelicu strani izvori pominju pod fiktivnom oznakom YU-SAB, a u jugoslovenskom registru zavedena je kao YU-HEG.

Većina helikoptera JSO, neki čak opremljeni topovima i raketama, upisani su u registar civilnih vazduhoplova i nose civilne registracije. Mi-17 i Mi-24 nisu uspeli da dobiju civilni status, pa su se kontroli leta i nadležnim službama predstavljali lažnim oznakama. Radomir Marković svedočio je u Hagu da je novac za tehničko održavanje, opremu i naoružanje helikopterske jedinice dobijao od direktora Savezne uprave carina Mihalja Kertesa po nalogu Slobodana Miloševića. U Haškom sudu saznalo se da je posrednik u nabavci borbenih helikoptera bio Borisav Milošević, ambasador SRJ u Moskvi, a u nabavci luksuznog “sikorskog” Slobodan Rajh, prijatelj Franka Simatovića. Prateći tokove novca, Haški istražitelj Morten Torkildsen ustanovio je da je na račune firme Aviatrend, Valerija Černija i Aleksandra Čegoljeva, sa sedištem u Gibraltaru, uplaćeno 3.418.026 dolara. Novac je uplaćivan od firmi Neokom, Anteksol, Lamoral i Braunkort na račune Aviatrend u Mađarskoj, Švajcarskoj, Bugarskoj i preusmeravan na račune Aviatrend, u Gibraltar, Nauru i of-šor i države trećeg sveta. Prema Torkildsenu, bar jedna od tih uplata može se dovesti u vezu sa ugovorom za nabavku 2 helikoptera Mi-17V.

Druga uprava RDB Srbije uspostavila je sredinom 90-tih upliv u sportsko vazduhoplovstvo Beograda. Aero klub “Savski venac” (potom “Radojica Nikčević”, pa “Krila Beograda”) preuzeo je lake avione i jedrilice od Aviogeneksa. Sponzori Aero-kluba “Krila Beograda” bili su Koka-kola, Delta i Astra Banka. Da li je saradnja bila komercijalna ili po spisku 170 najuspešnijih firmi da se “milom ili silom obezbede sredstva za finansiranje specijalne jedinice”, nije poznato, ali jeste da su “utve” i “pajper” leteli vikendom iznad Beograda i Novog Sada obojeni u crvenu boju Koka-kole (kasnije i Delte i Astra Banke). Isti avioni izbacivali su predizborne letke SPS i JUL.

Iz tajne baze kod Bratunca, lakim borbenim avionima obeleženim sa “Milicija” i srpskim grbom, uz zapadnu granicu Srbije dejstvovala je eskadrila koja nije bila pod komandom ni RV i PVO Vojske Republike Srpske niti Ministarstva unutrašnjih poslova. Oznake na letelicama skrivale su učešće “crvenih beretki”. Na snimku iz Kule Franko je istakao da UNPROFOR na tlu i NATO u vazduhu nikada nisu došli do preciznih podataka o tajnim akcijama. Leta 1998, strane TV kamere zabeležile su beg albanskih pobunjenika na Kosovu pred dva Mi-24V koji su tukli nevođenim raketama. Krajem 1998, “NIN” je objavio reči očevica „nisu poljoprivredni avioni, nego pravi, borbeni…“ “Crvene beretke” i Jovica Stanišić predstavili su se javno tek maja 1995, kada su posle NATO bombardovanja položaja Vojske Republike Srpske, “plavi šlemovi” uzeti za taoce, a Stanišić, kao izaslanik Miloševića, helikopterom sleteo na Pale i dogovorio njihovo oslobađanje. Na izviđačkim snimcima NATO hangara MUP na Aerodromu “Beograd”, pred napad na Jugoslaviju, vide se helikopteri Mi-17 i Mi-24. Oni su evakuisani, a hangar je, pogotkom u polovinu koju je koristio DB, uništen aprila 1999. Sportski aerodrom kod Padinske Skele, gde su takođe bili helikopteri JSO, gađan je ali bez posledica po tehniku. Po završetku NATO bombardovanja, Mi-24 i Mi-17, smešteni su u veliki hangar JAT.

Posle naizgled pasivne uloge događajima iz oktobra 2000. JSO polako izlazi u javnost. Borbeni helikopteri JSO predstavljeni su javnosti već oktobra 2001. na policijsko-vojnoj vežbi “Štit 2001” i na policijskoj priredbi na Makišu. “Sikorski S-76″ postao je omiljeno leteće prevozno sredstvo funkcionera nove vlasti a posebno između saveznih i republičkih izbora 2000. Najčešći putnik bio je koministar Sead Spahović, koji je smirivao pobunu u zatvorima. Najupamćenija akcija helikoptera DB bila je 28. juna 2001, kada su 2 “Agusta-Bel 212″ i maskirna “Gazela” u pratnji poleteli sa heliodroma RDB na Banjici da prevezu službenika Haškog suda i pritvorenika Slobodana Miloševića do baze SFOR u Tuzli[56]. Nakon reorganizacije 2002. godine avijacije Resora javne i državne bezbednosti postaju vazduhoplovna jedinica pod kontrolom MUP Srbije.

PIPCI “SLIČNOSTI”

Po policijskim saopštenjima, Dušan Spasojević i Mile Luković lišeni su života, sa oružjem u ruci, u pokušaju proboja iz opkoljene kuće u Meljaku. Policija ih je našla preko Dejana Milenkovića Bagzija, koji je slao policiji poruke iz Barajeva u pokušaju nagodbe i tako otkrio skrovište dvojice ubijenih, ali je nekako pobegao. Šteta što su poginuli za istragu je neizmerna, i ostaje pitanje: da li su njih dvojica mogli da budu uhvaćeni živi. Pogibijom, posebno Spasojevića, izgubljen je insajder mafije pod sistemom bezbednosti, koja je ubila bivšeg predsednika i premijera Srbije. Spasojević je, kao i još neki, imao legitimaciju RDB MUP Srbije; a bio je i sa Legijom i nekim važnim likovima državne bezbednosti…

Informativna služba Demokratske stranke Srbije iskoristila je vakuum i pokušala da banalizuje pobunu JSO, plasiranjem kako su prepisi telefonskih razgovora Dušana Spasojevića “navodni”, i “navodno vođeni”, iako je MUP Srbije potvrdio autentičnost prepisa. Pismo DSS bilo je nastavak otvorene simpatija te stranke i njenog predsednika za oružanu pobunu JSO, novembra 2001. Akcija “Sablja” pokazala koliko su srasli organizovani kriminal i strukture Državne i Javne bezbednosti, pravosuđa i nekih političkih stranaka. To su pokazala privođenja: Uroša Šuvakovića, bivšeg visokog funkcionera RDB Srbije; Gorana Matića i Ivana Markovića, iz JUL; generala Nebojše Pavkovića, bivšeg načelnika Generalštaba; Svetozara Simovića, bivšeg pomoćnika ministra SMUP iz JUL; Milorada Bracanovića, bivšeg zamenika načelnika RDB/BIA i organa bezbednosti JSO. Na informativne razgovore pozvani su: Milan Radonjić, načelnik Centra RDB Beograd u vreme ubistva Ćuruvije i zločina na Ibarskoj magistrali, Branko Đurić, bivši načelnik SUP Beograd; general Dragan Ilić, bivši načelnik Uprave za administrativno-upravne poslove MUP Srbije, i još visokih oficira policije i RDB/BIA. Tek tada, Srpski pokret obnove uspeo je da izdejstvuje saslušanja radnika RDB, Stevana Baste, Ratka Romića i Milana Radonjića o Ibarskoj magistrali i o atentatu u Budvi. Oni, Stevan Nikčević i još neki mogli su da pruže saznanja i o ubistvima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, koja su izvedena uz saradnju beogradskog Centra RDB, u čijem su vrhu tada bili[57]. Načelnik krim-uprave MUP Srbije Gvozden Gagić, avgusta 2002, rekao je da se taj i još neki slučajevi „neće rešiti dok se ne konsoliduju državna bezbednost i KOS“. Milorad Ulemek/Luković Legija utajio je deo para za ubistvo Stambolića, potkradao je fond za pomoć udovicama i siročadi poginulih pripadnika JSO itd. Imao je diplomatski pasoš Jugoslavije, i falsifikovane hrvatske pasoše za sebe i ženu. U skretanja pažnje izgleda spada i kada su dva lica prešla na Batrovcu i kada ih je dočekao neko iz JSO: jedno od tih lica slično je objavljenom foto-robotu, koji je sličan fotografiji, dugo nedostupnog istrazi, Legije s naočarima sa falsifikovanog hrvatskog pasoša.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:56 pm

Kada je otvoren slučaj Stambolić, pet osumnjičenih pripadnika JSO, uključujući i komandanta jedinice Dušana Maričića Gumara, označili su Radomira Markovića kao naredbodavca. Policija je zatražila pomoć i Mire Marković, ali ona je 23. februara, kad joj je istekao poslanički imunitet, otputovala u Rusiju navodno da “drži predavanja na univerzitetu Lomonosov”. Univerzitet Lomonosov odmah je demantovao njenu priču, koja je neugodna za niz naših i ruskih diplomata (bivši i sadašnji ambasadori i konzuli; prethodna crnogorska kadrovska lista SMIP; ekipa koja je u novembru 2000. sredila boravak i pasoš Marku Miloševiću u Moskvi), “biznismena” (crnogorskih i beogradskih). Dok se to razjasni preko poslovično sporog Interpola, žena koju traže biće u Alma Ati, Kazahstan, kod svog sina koji tamo drži kafanu s nekim fudbalskim trenerom iz Beograda. Profesorka je, u skladu sa arogancijom koju je uvek ispoljavala prema državi Srbiji, rekla da će “razmisliti” da se odazove pozivu MUP Srbije na informativni razgovor u vezi izjava Radeta Markovića i još nekih, u vezi ubistava Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije.

Privedeni su Bogoljub Bjelica, predsednik nevladine organizacije “Sloboda za Miloševića”, Goran Matić, Ivan Marković i Nebojša Pavković. Matić i Marković, bili su vrh agitpropa JUL u najgore doba. Posle nestanka Ivana Stambolića, Ivan Marković istakao se bestidnim i ciničnim izjavama. Nakon ubistva Slavka Ćuruvije, Goran Matić je, na vanrednoj konferenciji za štampu 14. maja 2000, kao savezni sekretar za informacije, izjavio: „Na jednom sastanku u Laktašima, početkom aprila, Robert Frovik se dogovarao sa predstavnicima pokreta Otpor o aktivnostima na destabilizaciji Jugoslavije.“ Na tom sastanku su, tvrdio je Matić, „dogovorene aktivnosti Otpora poput postavljanja pitanja ko je ubio Ćuruviju“ i druge. Ako je pitati “ko je ubio Ćuruviju” – “aktivnost na destabilizaciji Jugoslavije”, pitanje je motiva zbog koga on kriminalizuje raspitivanje o počiniocima krivičnog dela, proglašavanjem za “destabilizaciju Jugoslavije”? Po tome, organi koji istražuju ko je ubio Slavka Ćuruviju rade na “destabilizaciji Jugoslavije”? Na taj način Goran Matić je štitio naručioce, podstrekače, organizatore i izvršioce ubistva. To nije njegovo privatno mišljenje[58]. Pokušaj Matića da kriminalizuje raspitivanje o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju pobudio je sumnju da on pokušava da pomogne i zaštiti od istrage podstrekače, organizatore i izvršioce, svejedno da li mu je bilo naređeno, i da li je bio svestan posledica.

Nakon pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi saznalo se da su atentatori izvučeni iz Crne Gore vojnim helikopterom, čiju je upotrebu odobrio Slobodan Milošević. To odobrenje moralo je ići preko načelnika GŠ Nebojše Pavkovića. Vuk Drašković je odmah ukazao da su osumnjičeni odvezeni iz Budve kolima vojne hitne pomoći do Berana u bazu 7. bataljona vojne policije gde su ukrcani u helikopter. Ta istraga bila je sabotirana. Pravosuđe Srbije nije htelo ili smelo da udari na Dušana Spasojevića[59].

Slučaj 660 kilograma heroina RDB MUP Srbije, nađenog u martu 2001, nije istražen. Ta količina nije upotrebljiva ni za šta drugo osim za prodaju. Zaplenjeni narkotici po pravilu se, po identifikaciji i veštačenju, komisijski uništavaju. Zaplenjeni heroin utajen je od pravosudnih organa, dok nije otkriven u sefu Komercijalne banke. Heroin jeste javno uništen ali niko nije gonjen, iako su organima gonjenja bili dostupni:
1. Mihalj Kertes, kao direktor Savezne uprave carinaustupio je u leto 1997. preko 550 kilograma heroina, zaplenjenog u dve akcije na graničnom prelazu Gradina, Stanišić Jovici, umesto nadležnim pravosudnim organima, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja, i krivično delo posedovanja i trgovine opojnim drogama itd.
2. Jovica Stanišić, kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije, primio je od Kertes Mihalja najmanje 550 kg čistog heroina i, umesto da ga preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, prikrio ga je u sef MUP-a u Kneza Miloša 102, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja opojne droge, zloupotrebu službenog položaja itd.
3. Radomir Marković, kao naslednik Stanišić Jovice na mestu načelnika RDB MUP Srbije, od njega je preuzeo rečenu količinu opojne droge, i čuvao je, umesto da je preda pravosudnim organima na uništenje, i prebacio uz još neke količine heroina u sef Komercijalne banke krajem 1998, da ne propadnu u očekivanom bombardovanju NATO 1999, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja opojnih droga, zloupotrebu službenog položaja itd.
4. Branko Crni, kao visoki funkcioner RDB MUP Srbije, smestio je najmanje 600 kilograma čistog heroina u sef Komercijalne banke u Svetogorskoj ulici i zadužio ključ i ovlašćenje za sef i sadržaj, ne prijavivši to nadležnom pravosudnom organu, čime je počinio krivično delo držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome.
5. Nepoznata službena lica RDB MUP Srbije i Savezne uprave carina, su predali veliku količinu heroina neovlašćenim licima, rukovali velikom količinom heroina mimo i protiv pravila carinske i službe unutrašnjih poslova, nisu prijavili nadležnom pravosudnom organu te transakcije, prikrivali postojanje velike količine opojnih droga i tako počinili krivična dela zloupotrebe službenog položaja, udruživanja radi nabavke i prikrivanja opojnih droga itd.

Kome je pao kamen sa srca kada je Spasojević poginuo? Može se reći da je akcija “Sablja” zasekla trulo tkivo sistema državne bezbednosti i postavilo se pitanje je šta bi od organizma ostalo kad se zaraženi organi odstrane. Nametao se odgovor da “treba praviti novu”. Suprotno razumu, došlo je do kobno pogrešne odluke da se to ne radi, ni odmah, niti prilikom formiranja BIA. RDB je samo prepakovan i održana je konfuzija, te je zamenik Andreje Savića, Milorad Bracanović, bio organ bezbednosti JSO u vreme ozbiljnih zločina. Napori da se očuva kadrovska struktura bili su očigledni: načelnik RDB Goran Petrović naglašavao je u proleće 2001. da nova vlast ima da prihvati RDB kakav je nasleđen, i da JSO ostaje “za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala”. JSO je oružanom pobunom oterao Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, a na čelo RDB dovedeni su Savić i Bracanović, za koje su bili JSO i frakcije koje će ubiti Zorana Đinđića. Oktobra 2000. shvatili su da mogu da smeštaju intrige. Kadrovski, ekipa se naučila taktici raspršivanja i ponovnog pregrupisanja. Oni imaju šta da čuvaju – same sebe. Ko je ubio koga, ko je krao, ko je trgovao heroinom i naftom, ko je koga štitio i gurao u napredovanju…

MILORAD BRACANOVIĆ je početkom 80-tih konkurisao u SUP Beograd i bio odbijen zbog “emocionalne nezrelosti”. Onda je primljen u SDB. Do 1995. bio je operativac. Onda ga je uzeo Franko Simatović i on je postao oficir bezbednosti JSO u vreme najgadnijih radnji te “patriotske” grupacije (u vreme dva atentata na Vuka Draškovića, ubistva Ivana Stambolića, i u vreme oružane pobune JSO). Bracanović je bio neposredno odgovoran za “zakonito postupanje” Jedinice i za njenu zaštitu od kriminalnih veza. Trulim kompromisom, Bracanović novembra 2001. postaje zamenik načelnika RDB Andreje Savića.

ZORAN MANGOTIĆ, bivši načelnik odeljenja u X upravi RDB/BIA, bio je prijatelj i saradnik Gorana Matića, koji je uz pomoć Mangotića, počeo 1999. da pravi službu bezbednosti pod kontrolom JUL, mimo legalnih, RDB i Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije. “Agencija”, kako su to zvali, bila je u vili na Dedinju, blizu Belog dvora (gde je inače beogradski centar obavestajne uprave Vojske, u koju će pred bombardovanje NATO Aco Tomić regrutovati Radeta Bulatovića i Gradimira Nalića), sa mnogo najsavremenije tehnike. Matićevo objašnjenje, u vrbovanju pripadnika bilo je: Slobodan Milošević je pao pod uticaj Rada Markovića i njegovih, a jedini glas razuma Slobi stiže od Mire Marković, koja stoji iza Gorana Matića. Pravimo paralelnu “Agenciju” koja će Miloševiću, preko Mire Marković, doturati prave informacije. Unutar RDB Mangotić je izašao na glas kao kanal Mire Marković, “čija čestitost je duga priča”, i ko se obrukao u operaciji “Pauk” u jesen 1999, kada su on i trust mozgova iz JUL, SPS i SRS pokušali da impresioniraju Slobu i Miru navodnom zaverom za atentat.

U akciji “Sablja” pali su, između ostalih, i: Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS; Andreja Savić smenjen je “radi odlaska na novu dužnost” koja se ne navodi. Pali su i Aco Tomić i Rade Bulatović, savetnik za bezbednost predsednika SRJ Vojislava Koštunice – Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala otkrila je da su se, pre atentata na Zorana Đinđića, sretali sa Lukovićem i Spasojevićem, a prethodno su o tome u istrazi dali neistinite izjave.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:58 pm

BORISLAV MIKELIĆ, bivši premijer Republike Srpske Krajine, lišen je slobode pod sumnjom za posredovanje u uspostavljanju veza zemunske mafije sa nekim državnim organima, i sa Republikom Srpskom. Mikelić je rođen u opštini Bosanska Kostajnica. Njegov uspon vezuje se za Petrinju, gde je osamdesetih bio predsednik opštine i direktor mesne industrije “Gavrilović”. Zet je generala Druge uprave SSNO Ljube Domazetovića, koga je ugurao za savetnika za strateška pitanja u RSK. Kad je Tuđman došao na vlast u Hrvatskoj, pokrenuta je inicijativa za njegovu smenu sa mesta direktora “Gavrilovića”, ali je opstao neko vreme, zahvaljujući vezama sa JNA, čiji je “Gavrilović” bio važan snabdevač. Mikelić odlazi iz Petrinje pred izbijanje rata, u januaru 1991, nakon nerazjašnjene saobraćajke, i udomljuje se u Beogradu, kod Mirka Marjanovića, u Progresu. Istovremeno bio je u upravi FK Partizan. Od MUP Srbije odmah dobija stan kod stadiona Partizana, koji je posle prodao i kupio drugi u Molerovoj ulici. U Beogradu se politički angažuje kroz vojnu partiju SK Pokret za Jugoslaviju i sarađuje sa Mirom Marković i Slobodanom Miloševićem, koga je zvao “šef” i kod koga je odlazio kad god je hteo. Tokom 1993. godine uspeo je, kao jedan od retkih, da podigne veliki štedni ulog kod Dafiment banke.
Mikelić krajem 1993. dolazi u RSK kao šef izbornog štaba Milana Martića. U njegovoj pratnji došli su mnogi iz SPS i šverceri iz Krajine. Kada su nakon više izbornih krugova za predsednika RSK postavili Martića, ovaj je predložio Mikelića za premijera. Više od 4 meseca Skupština RSK odbijala je da ga izabere, a onda je Jovica Stanišić doveo Milana Babića u Beograd. Nakon toga, Mikelić je postao premijer. Razrešen je nakon 14 meseci, juna 1995, a dva meseca pre razrešenja nije dolazio u Krajinu. Pripremne razgovore o Planu Z-4 sa ambasadorom SAD u Hrvatskoj Piterom Galbrajtom, Mikelić je po naređenju Miloševića izbegavao, ali ga je, po završetku razgovora Galbrajta sa Milanom Babićem, presreo i posvađao se oko nekog naftnog aranžmana. Slom RSK dočekao je u Beogradu, i angažovao se kroz “Komitet za zaštitu prava i interesa raseljenih lica i povratak u zavičaj”. U jesen 1995, uz podršku DB Srbije, poreuzeo je bivši Biro RSK u Beogradu. Glumio je nevladinu organizaciju uz medijsku podršku Dragoljuba Milanovića (RTS), Radeta Brajovića (“Novosti”) i Dragana Antića (“Politika”). Nakon 5. oktobra 2000, njegovim parama, opranim u Bijeljini, pokrenut je list “Nacional”, sa Predragom Popovićem, preko koga je još 1995. objavljivao svoje stavove u “Svetu”. U Srpskoj je imao je dobre pozicije, naročito u banjalučkoj regiji.
Mikelićevi poslovi u Srbiji su raznoliki: probao je da uspostavi lanac (svojih) radnji “Gavrilović” u Beogradu; bavio se krađom nafte iz Jadranskog naftovoda kod Siska i švercom u Srbiju, trgovinom mesnih proizvoda kroz firmu Galames, koja nije uspela iako je dobio podršku Miloševića i Zorana Lilića i Goricu Gajević u upravnom odboru. Najslađi posao izveo je sa Draganom Čičićem iz JUL, vlasnikom „Drvoplast“ iz Kraljeva. Sa Arkanom i Goranom Hadžićem pokrali su ogromne količine kvalitetne hrastovine iz Istočne Slavonije, Banije, Korduna i Like. Čičić je to izvozio u Italiju, a ostali su se ozbiljno ugrađivali, jer je drvo bilo besplatno. To je išlo do 1998, kada su se posvađali, pa je Mikelić bio istisnut uz pomoć Mire Marković i Bube Morine koja ga je napadala za “humanitarno profiterstvo”. Kad je presušio s gotovinom, Arkan i Legija su dolazili da uteruju dugove, pa se sklonio u Srpsku.
Sa Jovicom Stanišićem, i sa ekipom iz JSO koja je radila Zapadnu Bosnu, bio je drugar, pa je veštačko đubrivo iz Kutine Mikelićevim vezama išlo u Kladušu. Ugurao je u Kladušu i 80 šlepera roba, i oružje koje je Gadafi platio Slobi za Abdića 1994, ugradivši se za 50%. Imao je 1996–7. ambicije da postane predsednik Srpske, ali je odustao uvidevši da nema šanse.
Ima interese u operaciji “Bobar osiguranje” iz Bijeljine. Ima indicija da se Mikelić, kao savetnik u Progresu, bavio pranjem novca za Mirka Marjanovića. Osnovano se sumnja da je ekipu Dušana Spasojevića koristio za uterivanje dugova, čime je i pao u oči policiji u akciji “Sablja”. Jedan od odvratnih poslova bio je sa generalom policije Draganom Ilićem. Njih dvojica prisvojili su matične i zemljišne knjige iznete iz Krajine, i pljačkali su izbeglice izdajući im potvrde za pasoše, krštenice, venčanice, umrlice itd., u ime fiktivnog Biroa RSK u Beogradu, koje u Hrvatskoj nisu važile. Mikelićevi i Ilićevi ortaci iz MUP RSK i RDB Srbije, Tošo Rajić i Đuro Škaljac, bili su zaduženi za lažne saobraćajne i vozačke dozvole koje su u Srbiji izdavali izbeglicama, za određene tarife. Njegov telohranitelj Dragan Vujičić Bego iz Gline, bivši Martićev čovek, blizak Arkanu, koji je preko Dragana Garića iz SMUP (ubijenog sa Arkanom) pravio je državljanstva za izbeglice – uz proviziju. Mikelićev “Komitet za zaštitu interesa raseljenih lica…” (ne koristi termin “izbeglice”) je bezdušna pumpa za bogaćenje od narodne muke: Mikelić je punio budžet Komiteta, ali invalidnine i pomoć isplaćivao je samo kad je morao. 1995. sačinio je “Spisak pokretne imovine sa područja RSK”, kojim je popisao i vozni park i građevinske mašine: 28 cisterni “Slavijatrans”, 40 kamiona-hladnjača “Gavrilovića”, stotine kamiona i autobusa, stotine putničkih vozila Vlade i opština RSK. Dragoljubu Milanoviću dao je VMW, davao je vozila Kertesu, RDB Srbije, Arkanovoj SDG itd. Od autobusa i kamiona osnivao je firme po Srbiji, pokušavajući da sarađuje sa “Lastom”, “Kulatrans”, “Sombortrans” itd.

Od novembra 2001. neki mediji i stranke, naizgled nevezano, veličaju JSO; Vojislav Šešelj plasira “poverljive informacije” izvora “Laufer” u javnost; DSS blokira pokušaje razobličavanja bivšeg režima zarad “kontinutiteta” i “legalizma”; neke stranke izmiču se iz važnih političkih poteza Vlade Srbije; neko sastavlja i dotura “Reporteru” lažne “spiskove Haškog tribunala” ne bi li pojačao već postojeći strah “crvenih beretki”; agresivnom reklamnom kampanjom na ulici i u nekim medijima nameće se JSO. Ovi koincidirajući potezi ocrtavaju osnov sumnje koji je trebalo istražiti. Tu konturu, međutim, neke agencije i mediji eksploatišu i na brzinu površno prave scenario “državnog udara” samo zemunskog klana i JSO. “Nedeljni telegraf” je čak, bez ograde, lansirao priču kako će “Duća postati premijer, Legija ministar unutrašnjih poslova, a Ceca ministar kulture”. Ovi napori da se atentat na Zorana Đinđića olako proglasi za pokušaj državnog udara nisu bezazleni. Kampanja bagatelisanja “državnog udara” pre ozbiljnih dokaza kako bi bila preuzeta vlast, dezavuiše istragu, koja je već otvorila neke teme u tom pravcu:
- Izvestan broj Crnogoraca u međuvremenu ubijenih u Beogradu imali su legitimacije Državne bezbednosti MUP Crne Gore, što je ostalo bez objašnjenja iako ova lica prolaze kroz krivičnu evidenciju. Dva visoka oficira JSO, Radojica Rajo Božović i Vasilije Vaso Mijović, smestili su se u MUP Crne Gore kao savetnici. Poslovni kontakti crnogorskih bizmismena na veliko i njihove srbijanske braće u Hristu poznati su, a u Crnoj Gori nema istraga. Kroz istu Miloševićevu i Bulatovićevu infrastrukturu u spoljnim poslovima “kraljevi kocke” i koječega stekli su pozicije u Moskvi i mestima bivšeg SSSR, a ni u to se ne ulazi.
- Pokloni Mihalja Kertesa ilustruju model ponašanja. Zašto su neki biznismeni, medijski radnici i stručnjaci osećali potrebu da do kraja investiraju u JSO? Ako je iznuda to je investicija u sigurnost; ako je dobrovoljni prilog to je investicija u budućnost. Firma Gemaks prvo je opremila sanitarijama centar JSO u Kuli, a do bekstva Legije uređivala mu je kuću. Razne televizije, emitovale su reklamne spotove JSO, a niz novina ih je štampao. Ne umeju da kažu ko je platio, a MUP tvrdi da nije… Tokom oružane pobune JSO, u novembru 2001, “legalisti iz Kule” hvalisali su se da njima ne treba Mihajlovićeva plata, jer “imaju sponzore koji će ih plaćati i hraniti”. Važnije je naći one koji su plaćali i obećavali plate, nego ko je kritikovao Đinđića. U sponzorstvo spada i pitanje: ko je 2000. godine potpisao lekarsko opravdanje Spasojeviću, po kome je tada ležao od teške koronarne insuficijencije, i dao mu alibi za budvanski atentat na Vuka Draškovića? Spasojević je uvek imao lekarska opravdanja za alibi. Pominje se Miroljub Savić, hirurg iz Sremske Kamenice, poznat sa snimka JSO u Kuli 1997, kada se rukovao sa Slobom.

SVEDOČENJE VLADIMIRA BEBE POPOVIĆA

Saznao sam od Dušana Mihajlovića da postoji Goran Petrović, i da treba da obavimo razgovor sa njim, da je prethodno sa njim razgovor obavila šef kabineta Vojislava Koštunice, Ljiljana Nedeljković, i da oni nemaju ništa protiv. Ja sam ga video zbog toga što je između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice već izbio sukob oko Gradimira Nalića, jer i pored toga što je Zoran Đinđić objasnio Vojislavu Koštunici zbog čega ne može da ga postavi na mesto ministra policije i dao mu dokaze za to, Koštunica je rekao: “kakve veze ima, sklonićemo to”. Postavljenje Gorana Petrovića je iznerviralo Milorada Lukovića. Tada me je drugi put u životu pozvao telefonom, pre toga me je pozvao 6. ili 7. oktobra, da me pita da li znam ko je Goran Petrović, da je on brat Munje, lopova sa Novog Beograda, da je uključen u to; pa je, posle pola sata, kada se utvrdilo da nije to on, bila priča da je on izdajnik, da radi za Amerikance. Njegova nervoza je smirena time što je postavljen Milorad Bracanović za šefa Sedme uprave. Zoran mi je dao papirić na kome je pisalo to ime, i rekao: “pitaj Gorana, da li može ovaj čovek da postane neki načelnik, oni se ljute, kao nismo ih konsultovali, što da zaoštravamo. Ako to nije neki problem i ako je čist, neka ga postave.
Nije prošlo 15–20 dana, Rade Marković je bio uhapšen i tad počinju problemi. Najveći udarac koji su oni doživeli, u smislu da je bilo jasno da tu neće da završi, je rešenje Ibarske magistrale, koje je rešeno policijski – ljudi iz državne bezbednosti utvrdili su da je taj kamion korišćen, našli čoveka koji je sve priznao i pokazao gde to vodi. Tada je bilo jasno, da iza svega što se u Srbiji dešavalo prethodnih deset godina stoje oni. Negodovali su zbog hapšenja Radeta Markovića. Tada je Ljiljana Nedeljković koja je kućni prijatelj sa Radetom Markovićem i njegovom ženom, negodovala zbog toga. Od tog trenutka počinju savetnici Vojislava Koštunice da ga upozoravaju da je ovo što su Zoran Đinđić i Dušan Mihajlović uradili, uz pomoć Gorana Petrovića, znak da se neće libiti da uhapse i Vojislava Koštunicu. Tog trenutka počinje potreba kabineta Vojislava Koštunice, iz političkih struktura uz Koštunicu iz Miloševićeve strukture vlasti, koji su u međuvremenu bilo postali članovi DOS, bilo ostali funkcioneri u svojim strankama, svih koji su se plašili otkrivanja istine… kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će propevati. Najveći problem bili su Petrović i Mijatović, zato što su dobili u ruke kutiju na kojoj, kako koju fioku otvorite, ispadaju leševi, a svaki drugi će dovesti do JSO, ili povezanosti sa JSO, i zlato koje je nađeno, i krivične prijave koje su ti ljudi podneli, više od 50, protiv funkcionera državne bezbednosti. Od tog trenutka počinje rušenje Službe i diskreditacija Zorana Đinđića pričom da je kriminalac.
Hapšenje i izručenje Miloševića je bila kap koja ih je uspaničila. Prilikom izručenja Miloševića, komandant Jedinice za specijalne operacije je bio u penziji ili suspendovan. Ali ljudi kakav je Jovica Stanišić i struktura oko njega, čovek koji je bio načelnik te Službe u vreme kada se u Beogradu dogodilo najviše ubistava. Za vreme Radeta Markovića su se odigrala neka od najspektakularnijih ubistava: Ćuruvija, Ibarska, Stambolić. Ali, u njegovo vreme je bilo preko 700 ubistava na ulicama Beograda. Deset godina živeli smo u zemlji gde su oni stvarali mit o sebi kao nacionalnim herojima. Ja sam prisustvovao sastanku Zorana Đinđića i Jovice Stanišića, kada je on tražio posle neke od operacija (hirurških) da se sa Zoranom vidi. Ja sam sa Zoranom došao kod njega i onda je on počeo da se raspituje – Hag, Karadžić, Martić i tako dalje. Ponudio je Martića, rekao je: “Pa, ja bih mogao možda da ubedim Martića, ako biste se vi pobrinuli za njegovu porodicu i eventualno za neke stvari da on dobije, žena – penziju, kćerka – stipendiju, on malo, i tako, možda bih ja mogao njega da ubedim da se on preda, a je li bi to bilo dovoljno da se ne traži Karadžić”? I šta Zoran misli o Karadžiću. A Zoran je njemu odgovorio: “super bi bilo da se predaju i jedan i drugi. Onda je ovaj oko Frenkija: “Je li može Frenki da ostane”? U maju 2001. advokat Toma Fila izašao je javno da je na stolu Vojislava Koštunice video dopis Haškog tribunala kojim se traži da se izruče Jovica Stanišić, Franko Simatović, Zoran Mijatović zamenik načelnika državne bezbednosti, Milorad Luković (i spisak sa imenima koji je kasnije objavljen u “Reporteru”), Zoran je bio u Parizu. To je bila udarna vest u svim medijima, a savetnik Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić je seirio: “evo, zamenik načelnika državne bezbednosti Zoran Mijatović”. Zoran je zvao Karlu del Ponte. Prisustvovao sam tom razgovoru kada je pitao da li je to tačno, i kada je rekao da je to vrlo loše za tu nestabilnu vladu, u zemlji gde Milošević još uvek može da postane neki predsednik i da oni sada traže čoveka koga je Zoran Đinđić postavio na mesto zamenika načelnika – nije on, ali svejedno, Zoranov je kadar. Zoran je pitao Karlu del Ponte da li je to tačno i da joj kaže da ako nemaju nikoga drugoga protiv koga bi podigli optužnice nego traže baš ove ljude, to znači rušenje države i Zorana Đinđića. On je te večeri pozvao, znam zato što mi je pričao svedok tog sastanka koji je bio na toj večeri, i sa grupom svojih najbližih saradnika otišao u Ub u kuću jednog od ljudi koji su bili na tom sastanku, Branu Crnčevića, Miću Stanišića, bivšeg načelnika policije Republike Srpske, i nekoliko najintimnijih prijatelja, i tu su ostali do zore i dogovarali se da se okrenu Koštunici. Hapšenje Miloševića bila je kap koja je trebalo da bude dokaz Vojislavu Koštunici da Zoran Đinđić i njegova vlada, uz pomoć ovakve policije i privatne Službe državne bezbednosti, koju navodno vode njegovi ljudi, da je sledeći korak hapšenje Koštunice, čim su i pored toga što je vojska pretila da će “migovi” srušiti helikopter… Vojislav Koštunica izjavio je te večeri, da je to državni puč, pod utiskom priča svojih saradnika i struktura koje su 10 godina vladale, da je sledeći potez Zorana Đinđića hapšenje Vojislava Koštunice. Zaoštravanje te atmosfere, napuštanje vlade, rasturanje DOS, medijski linč koji je započeo – to je već treći mesec kako divlja duvanska afera “Nacional” proizvedena u Zagrebu, gde je glavni akter Zoran Đinđić i njegov poznanik koga je upoznao četiri meseca pre toga. U tom cilju pokušavaju da iskoriste hapšenje Miloševića, i traže smenu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića zato što se fotografija pojavila u „Nedeljnom telegrafu“. Čak je i njegova stranka bežala od sukoba, izuzev Gorana Vesića, Čedomira Jovanovića i eventualno Zorana Živkovića, ali su brzo stavljeni u isti koš.
Savetnici Vojislava Koštunice, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aco Tomić šefa državne bezbednosti, su direktni pokrovitelji JSO, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. U januaru 2002. je skup državne bezbednosti na Kolarčevom univerzitetu, koji organizuje Dušan Mihajlović, na koji poziva Zorana Đinđića. Tu je, prvi put od početka Zoranove vlade, i Vojislav Koštunica, da bi iskazao poštovanje novopostavljenim Andriji Saviću i Bracanoviću. Tu su i Tomić, i Bulatović, i Nalić. To su ljudi koji od tog trenutka, s obzirom da se bave bezbednošću predsednika države, održavaju kontakte sa Bracanovićem i Savićem i Zoranu je jasno da uz ministra policije kakav je Dušan Mihajlović, koji je političar i mora da vodi računa i o sebi i o stranci, uz institucije kakve u državi imate, uz javnu scenu koja je okrenuta protiv Zorana Đinđića, on mora da se okreće nekome drugome. Taj neko drugi ne može da bude niko drugi nego Zapad, zato što svaka tajna stvar koja od strane vlasti bude napravljena ili urađena, sutradan izađe kao informacija. Na jednom od sastanaka koje je Zoran Đinđić organizovao za borbu protiv trgovine drogom, na kome su bili prisutni ministar policije, načelnik Knežević, šef BIA Goran Petrović, okružni tužilac Rade Terzić, mislim da je bio Vladan Batić i bio sam prisutan ja, Zoran Đinđić je između ostalog rekao, pošto je već postojala ta priča koja je izašla iz policije, kao “nije to u redu, kao Zoran se bori protiv organizovanog kriminala, a štiti Čumeta”, sa kojim je imao kontakata koliko i pre 5. oktobra. Posle 5. oktobra ih je bilo tri ili četiri. Kontakte sam održavao ja i bilo ih je možda desetak, do trenutka početka priče o njemu kao zaštićenom svedoku. Na tom sastanku, pošto je Zoran znao da se to priča i pošto je video oni se kao gurkaju, tako se funkcioniše poslednih 50 godina u ovoj zemlji, vi posle terate po svome, ali je zadovoljena forma, a da se to ne bi na njega Zorana slučajno odnosilo, on je na tom sastanku rekao: “Ej, Čumeta, Dragoljuba, Bebu, koga god, ko god da ima veze, sve ih bre, pohapsite, ne interesuje me, to je sve ološ!”. Sutradan je Dragoljub, Zoranu preneo, kao, šta je to sada, šta njemu treba da priča na sastanku da je Čume kriminalac, znači sa tog sastanka gde je bilo petoro ili šestoro ljudi.
Odlučnost su 100 odsto pokazivali ministar policije Dušan Mihajlović, njegov zamenik Nenad Milić, Milan Obradović, šef beogradske policije, Boro Banjac koji je smenio Kneževića, Mile Novaković glavni operativac koji je to radio i oni su sužavali obruč oko te grupe. Materijalni dokaz koji sam dobio i predao policiji je magnetofonska traka snimljenog razgovora između Nebojše Pavkovića, Predraga Popovića, glavnog urednika Nacionala, Gorana Bojića pobratima Nebojše Pavkovića iz Banjaluke i ortaka Jovice Petkovića, formalnog vlasnika lista Nacional, čiji je vlasnik bio Momo Mandić; magnetofonska traka koju je Nebojša Pavković snimao tajno, sa Popovićem, na koji sastanak je otišao uz posredovanje tog Gorana Bojića zbog toga što su u vreme Koštuničine predsedničke kampanje svakodnevno u listu Nacional izlazila pisma Ljilje Buhe i svi smo mi, i Pavković, optuživani da štitimo Čumeta, jer je sa Čumetom, već uveliko počela ta saradnja, oni su znali, sa UBPOK. Aca Tomić ih je upozoravao gde da sklanjaju Ljilju Buhu, jer vojna služba bezbednosti je prisluškivala državu Srbiju neovlašćeno, kao i danas, Zorana Đinđića, ljude koji su sprovodili i pripremali tu akciju koja je kasnije nazvana “Svedok”. Tom prilikom, Nebojša Pavković je preko tog svog pobratima došao do Popovića, na sastanak. Tu kasetu, koju mi je Nebojša Pavković predao, dao sam policiji i Karleuši. Ništa nije urađeno. Na toj kaseti Predrag Popović kaže da to nije dečija igra i da zbog toga Pavković ne treba da brine, da im je zasmetao jer im je politički protivnik, jer oduzima glasove od Koštunice, da to radi njegov štab, da to radi Aca Tomić, Dušan Spasojević, da su to ljudi, nije ni svestan kakav je to mrak, da je to veza Republika Srpska – Momo Mandić i tako dalje, znači, materijalni dokaz. Od stranih službi koje su radile, od kojih sam spomenuo Engleze, to nije bila jedina služba koja je radila na praćenju, analizi, kako god da se to zove, i mi smo dobijali podatke da su oni jako, jako aktivni. Mislim na bandu Dušana Spasojevića, mislim na vrh Jedinice za specijalne operacije, pre svega na njihovog komandanta koji svoju nervozu i osećaj napetosti trenutka i ne skriva.
Vlast direktno štiti optužene za ubistvo Zorana Đinđića. Vladimir Milosavljević, lociran je u Beču. O tome su obavešteni državni organi Srbije, i predsednik Boris Tadić, koji je prilikom posete Austriji imao zadatak da razgovara sa Austrijancima kako će se to dogovoriti. Naravno, da je o tome obavešten MUP, državna bezbednost, SID, svi o tome imaju podatak već 2 meseca. Do juče, od strane ove države nije obavljen ni telefonski razgovor sa nekim u Austriji da se kaže, “ tamo je”. Ali je zato stigla informacija do njega da je izgleda provaljen i da promeni adresu i verovatno je to znao od pre nedelju dana, tražio novu adresu, gde će da se skloni i da mu zamene auto koji vozi, BMV M5. Šta to drugo dokazuje? Tamo dolaze i ovi drugi i, ako hoćete da znate gde su Simovići ili ne znam još ko, dovoljno je da odete u Beograd četiri dana u neki kafić u Zemunu ili u Stahinjića Bana ili u inostranstvo, Beč, Minhen, posle 3 dana ćete stupiti u kontakt sa njim, ako želite. Svako to može da uradi, ali ne može naša policija i vlast.
Poslednja priča koju je pokušavao, mislim preko Veruovića, ili nekog od telohranitelja Zoranovih, znam da je došla do Nenada Milića, o nekom zlatu, milionima, u Kotoru – neki irački dinari, za vreme sankcija. Kada je bilo hapšenje Šešelja, ne mogu da se setim tačno kome, Zoranu Janjuševiću ili nekom drugom, ali mislim da sam bio i prisutan, on je rekao: “ hajde da uradimo akciju, znam da Šešelj drži četrdeset ili šezdeset miliona maraka u nekom stanu u Šumicama kod sestre. To znam zato što su mu ovi moji menjali marke u evro.
Jedan od spiskova je pred pobunu “Crvenih beretki”, u novembru 2001, a dopis je stigao početkom novembra, ili početkom oktobra 2001, koji je potpisala Karla del Ponte, kojim traži od rukovodstva države – Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Vladana Batića, Dušana Mihajlovića, Gorana Petrovića, tužioca Terzića, da joj dostave u najkraćem roku podatke koji se odnose na te i te periode, i spisak od jedno 140 imena među kojima su Milorad Luković, Zvezdan Jovanović, sve ono što je ona imala priliku da čuje ili što je neko ko je svedočio rekao. Pismo je na engleskom, dovoljno da ga pošaljete do Legije, da on okupi ljude, da im pokaže i kaže: “potpis Karla del Ponte, Hag, i evo, tvoje ime”. Oni su našli povod izmišljen i zahtev potpuno netačan. Oni su dobili nalog da uhapse dva čoveka. Ne ulazim u to da li su to bili ratni zločinci ili nisu. Oni su rekli da nisu i ispostavilo se da je jedan priznao da jeste i ispričao o zločinima koje je učinio i dobio je 15 godina, pa nisu doveli majora Batića da se izvini javnosti što je lagao da su to obični građani. Dobili su nalog od načelnika Službe i mogli su da odbiju taj zadatak. Oni su ga sproveli. Onda su našli povod da to može da bude prilika, dok Zoran Đinđić nije u zemlji. Siguran sam da to njima nije palo na pamet, nego su nalog dobili od savetnika Vojislava Koštunice i uz pomoć vojske i vojne obaveštajne Službe. Čovek, koji je držao pres–konferencije u Kuli, pod izmišljenim imenom Major Batić, doveden je osoba, dve nedelje pre pobune, iz vojne obaveštajne Službe, bez znanja načelnika RDB i bez znanja ministra policije. Oni nisu imali potrebe da pitaju koga zapošljavaju, i nije slučajno baš ta osoba koja je dovedena, osoba koja je izmislila čin i ime, držao pres–konferenciju i objašnjavao i čitao političke zahteve. Ti politički zahtevi nisu pisani u Kuli. Prorokovićevo pismo između pobune “Crvenih beretki” i ubistva Gavrilovića, i izručenja Slobodana Miloševića, je, po principu pisma Dejana Mihajlova, pisao isti čovek koji je pisao i pismo Dejana Mihajlova, koje je počinjalo sa “Kako se krsti…. “, pa u deset tačaka. Nama su slane poruke “Nemojte da se igrate”, “Nemojte da ostavljate ljude”. da nije dobro što smo prekinuli kontakt sa Jovicom posle Gavrilovića, jer “Jovica drži sve”. Te noći i tokom sutrašnjeg dana, video sam se sa Ljubišom Buhom. Meni je jasno rečeno “igrali ste se sa vatrom, slali smo vam poruke, rekli smo vam nemojte, vi ne znate šta znači vlast. Vlast znači da morate da imate ulicu na svojoj strani, znači Dušana Spasojevića, a sa druge strane, jedinicu kao JSO, DB, Jovicu Stanišića, jer, “nije Goran Petrović DB, on je jedan načelnik i njegov zamenik načelnika”. U DB radi 3000 ljudi, Od tih 3000, 2880 poštuje naredbe Jovice Stanišića, a ne Gorana Petrovića. Da li su to bile značke vojske, da li su bile prave, da li su bile one što smo tokom “Sablje” videli da su štampali onaj bivši policajac i Milovan Brkić, ali je bilo jasno šta je namera optužbe na Zorana, vladu, MUP; pošto je posle akcija sledio medijski napad, kao posle paljenja Vuksanovićevog automobila, što je tog dana bila glavna tema na BK televiziji, koju u to vreme uređuje savetnik predsednika Koštunice za medije. On je u isto vreme savetnik predsednika Koštunice za medije, ali je slučajno, predsednik televizijske akademije na BK univerzitetu, i operativno uređuje dnevnik BK televizije. I, pošto je to bila nedelja, kada nema vesti, vi ste u svim vestima imali tri i po minuta kako se desio “Vuksanovićev automobil” i njegovu izjavu, da ga ne čudi u zemlji gde je vlast ogrezla u kriminal… Ko bi zapalio Vuksanovićev automobil star 20 godina?
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:59 pm

Imali ste list vojne obaveštajne Službe. Imaju oni mnogo listova kroz prikriveni kapital, gde podmetnu neke, kao vlasnika “Nacionala”, pa ne možete lako da dokažete da je to vojno, Dnevni list “Dan” je list vojne obaveštajne Službe i oni to ne kriju. U knjizi “Vojna tajna” i u intervjuu Nebojše Pavkovića imate izjave da je list “Dan” osnovan, kao i “Ju–info”, tako što je vojna služba bezbednosti dobila nalog od Slobodana Miloševića da pomogne “časni deo crnogorske javnosti”, SNP, protiv “lopova”, i “izdajnika” Mila. Pošto su ovde imali medijski monopol, rekli su: “osnujte i tamo dnevni list” i – osnovan je “Dan”. Onda se deo rukovodstva SNP posvađao pa su najurili Momira, a ostao je militantniji deo ali su se posvađali i sa Bulatovićem, ali to je list vojne Službe bezbednosti. Najčešće, novinari koji rade u tom listu su ranije radili u vojnoj službi bezbednosti. Oni imaju, kao i “Reporter” u Banjaluci, koji je takođe osnovala vojna služba bezbednosti i novinari koji su tamo radili, rade u “Kuriru” i “Nacionalu”, jesu ljudi koji su radili, kao Željko Cvijanović za vojsku Republike Srpske, ili za kabinet Biljane Plavšić, ili za kabinet Radovana Karadžića u informativnoj službi Vojske Republike Srpske ili u Birou vlade Republike Srpske u Beogradu. Kada se završio rat, kada je došlo do blokade na Drini, oni su prekomandovani u medije, napadali su Miloševića, ne zato što je tukao “Otpor”, nego zato što je uveo blokadu na Drini, a onda su neke neobaveštene nevladine organizacije sa Zapada u njima prepoznale snagu koja treba da ruši Miloševića, pa je tako “Reporter” u 5. oktobar 2000. godine ušao kao “osvedočeno nezavisno glasilo nezavisnih novinara,” što nije tačno, naprotiv, bio je i ostao list vojne obaveštajne službe. U “Danu” ste tokom 2001. mogli da čitate informacije koje su se bazirale na presretnutim razgovorima Zorana Đinđića, pri čemu, da su pitali on bi to sam objavio. Ova takozvana BIA je ekspozitura vojne Službe bezbednosti, gde su postavili svoje ljude, gde ovaj što se zove direktor, što nosi podatke stranim obaveštajnim službama, predstavlja njihovog zaposlenika. Za šefa tehnike dobili su čoveka iz vojske i na sva ključna mesta postavili su ljude iz vojske. Kupili su opremu za prisluškivanje u vreme ministra Borisa Tadića. Nije on to ni gledao niti se razume šta su mu podmetnuli – mogućnost da se aktiviranjem mobilnih telefona koji imate u džepu on aktivira i pobudi da radi kao mikrofon. Za to je postojao poseban softver i specijalne mašine, to su kupili i to su uveli posle dolaska Koštunice na vlast i to će vam reći svaki službenik strane ambasade u Beogradu. Oni su, navodno, ispred kuće u Šilerovoj opservirali grupu Dušana Spasojevića i onda videli Čedu kada izlazi, a posle toga pojavila se informacija da je Čeda na Kopaoniku sa Legijom. Kao, viđeni su, to mi je rekao zamenik ministra policije Nenad Milić. Onda sam poslao poruku Čedi: “više nemoj da mi se javlja”, i četiri meseca sa njim nisam razgovarao i Zoran me je pitao i ja sam mu rekao: “Zato što me laže, zato što se druži i dalje sa Dućom i Legijom”. Bio sam ubeđen da je tako, da bi mesec dana pre ubistva Nenad Milić došao sa Čedom u moju kancelariju…. ja sam se sa Čedom pre ubistva pomirio.
U kampanju su se uključili savetnici Vojislava Koštunice, tako što su, koristeći svoje pozicije i funkcije, davali intervjue (mislim na savetnika za medije, Aleksandra Tijanića, mislim na savetnika za ljudska prava, Gradimira Nalića, mislim na članove stranke Vojislava Koštunice koji su u to vreme imali priliku i obraćali se javnosti: na Dušana Prorokovića, Dragana Jočića, Jovaševića, ne znam mu ime, i tako dalje). Njima su listovi, kakav je “Dan”, bili mediji gde su svaki dan, u periodu od 10 meseci, razrađivali temu Zorana Đinđića, Stanka Subotića – ko se vozio avionom, koliko je cigareta Zoran Đinđić prošvercovao, šta je rekao Ivo Pukanić, šta je rekao Ratko Knežević, bivši savetnik Mila Đukanovića, kakvo mišljenje ima Ratko Knežević, njegovi napadi na Zorana Đinđića… U isto vreme se taj Ratko Knežević svakodnevno čuje sa savetnikom za medije predsednika Jugoslavije, Aleksandrom Tijanićem. Ja sam imao priliku da budem na razgovoru kada sam se prvi put upoznao sa ministrom koji se zove Velimir Ilić. Tražio je da se vidimo i upoznamo i upoznao sam se u kabinetu Zorana Đinđića, i na tom sastanku je bio i tada ministar pravde Vladan Batić. Ilić je tražio da se sa mnom vidi zbog toga što su do njega dolazile informacije da se protiv njega u novinama vodi hajka, naročito da je povezan sa međunarodnim švercerima cigareta. Sećate se otvaranja one njegove fabrike, ljudi sa Kipra kada je trebalo da otvore tu fabriku i onda se u novinama pojavila priča da ti ljudi sa Kipra nisu proizvođači, nego šverceri cigareta, i onda se to pojavilo u nekoliko novina za koje se vezivalo da ja imam veze sa njima i da “pišem” tekstove da Velja Ilić to radi, a on je tražio je da se sa mnom vidi. Ja sam taj susret izbegavao više od 2 meseca, jer nisam želeo sa njim da se vidim; ali, na kraju ipak se taj sastanak desio i postoji živ svedok, Vladan Batić. Na tom sastanku, koji je trajao 15 minuta, on je mene pitao i ja sam mu rekao šta imam da mu kažem oko toga i članaka, i tako dalje; ali sam ga onda pitao i rekao mu, da li je normalno da on objasni tu i Zoranu Đinđiću i Batiću, zbog čega on daje svaki drugi–treći dan izjave oko toga da je Zoran Đinđić švercer cigareta i da je vlada švercerska, na šta mi je on odgovorio: “Nemam ja sa tim nikakve veze. Mene Ratko Knežević zovne iz Londona i kaže: Veljo, sutra si na naslovnoj strani ‘Dana’, to ti je super za stranku, za tebe, napao sam ove iz vlade, ti samo ćuti ako te zovu, ti kaži – to je u redu’”. To je rekao meni, Zoranu Đinđiću, i Vladanu Batiću.
Urednik je bio Slavoljub Kačarević; videli smo u novinama informaciju, ili me je zvao Ivan Đorđević iz MUP i pitao: “odakle ovaj podatak”? Jedan mali tekst, vrlo prikriven, ali to nosi Kosta Čavoški i pokazuje u javnosti kao krunski dokaz da su oni uhapšeni tog dana, gde otprilike piše “prema nepotvrđenim informacijama”, ili, “iz izvora bliskih istrazi”, ili, “jedan od izvora nam je rekao da su najverovatnije juče u nekoj akciji uhapšeni Luković i Spasojević..”. Tih 7–8 dana bilo puno policijskih akcija, gde je po 30, 40 ili 50 naoružanih policajaca u punoj ratnoj opremi upadalo u zgrade i ljudi su to mogli da vide. Dešavalo se da su dinamitom razvaljivali vrata nekih stanova i da je po 20, 30 i 40 porodica koje su u toj zgradi živele to znalo i sutra ujutru javili: “noćas izgleda da su nekog pokupili” i tako dalje, pa je u tom smislu intonirana ta izjava. Pozvali smo Kačarevića: “Odakle ti to, ko ti je rekao ”? “Aajoj, pa ne znam, proveriću, izvinjavam se”, i on je to iz drugog izdanja izbacio na našu intervenciju. Mi to nismo demantovali, ali smo dan ili dva posle toga imali jedan od tih brifinga gde je neko primetio da je to bilo u prvom izdanju, da nije bilo u drugom, i mi smo rekli šta je bilo. Mislim da je tada Kačarević rekao: “Izvinjavam se, to je naša greška”, kao što se i urednik “Politike” izvinjavao kolegama što je objavio za Tijanića i rekao da je bio 100 odsto uveren da je ta informacija tačna. Dobio je od jednog člana vlade, pa nije imao razlog da mu ne veruje. To je sve što se toga tiče i jedna od desetine grešaka koja postoji i nikada niko o njoj više nije pričao dok se nije jednog trenutka nije pojavila jedna od tih ubačenih lažnih tema, da je vlada ubila, odnosno da je policija dala nalog da se ubiju Spasojević i Luković da ne bi živi ispričali kako su, ustvari, prodavali sa nama tona droge, pa iz straha da oni to ne urade, mi smo ih ubili. Pa nisu imali dokaz, sem tog jednog stupca. To je sve što znam o podmetanju za ubistvo Spasojevića i Lukovića.

Advokat Božo Prelević: Nakon atentata na premijera Đinđića, da li se u zgradi vlade obavio
razgovor šefom obezbeđenja zgrade, Koprivicom i šta ste tom prilikom saznali?
Predsednik veća: ZABRANjUJE SE pitanje advokata Bože Prelevića zato što je pravno nedozvoljeno, jer je svedok Danilo Koprivica saslušan na glavnom pretresu i obaveštenja i podaci koji su prikupljeni van Zakonika o krivičnom postupku ne mogu biti pravno relevantni.
Vladimir Popović: Zašto vam Veruović i Vrzić sa kojima sedite nisu rekli da postavite pitanje za Acu Lupšića, vlasnika “Blica”, koga je takođe išao da čeka na aerodrom, ili za strane delegacije koje smo u tom periodu čekali na aerodromu. Pošto sam išao u Zoranovo ime da sačekujem te ljude, Zoran je slao svoje obezbeđenje. Zbog čega je to pitanje postavljeno, sem ako ne treba da služi da vaš partner Vrzić to u “Ninu” treba da objavi u narednom broju.
Božo Prelević: Rekli ste da su Englezi koji su trebali da obučavaju ljude iz UBPOK bili upoznati sa događajima oko Ljiljane Buhe. Na šta mislite kada kažete “i šta spremaju”?
Vladimir Popović: Sa atentatom. Taj razgovor se desio posle hale “Limes”, između predstavnika engleske Službe u mojoj kancelariji. Na tom sastanku su bili, pored mene, i Nenad Milić i Čeda Jovanović. Na tom razgovoru nedelju dana posle “Limesa”, a deset dana pre Zoranovog ubistva, znali smo da je tokom “Limesa” bio praćen, i na Kopaoniku, uz pomoć tih specijala.
Božo Prelević: Da li ste 21. 10. 2003. godine u agenciji “Spektra” dali svedoku Milanu Veruoviću pisani tekst šta on treba da kaže u sudu?
Vladimir Popović: Ne. Milan Veruović jeste bio u agenciji “Spektra”. Ja sam zvao Milana Veruovića da ga pitam, pošto sam pročitao u novinama njegovu izjavu, gde je rekao da je čuo treći metak, a s obzirom da sam se sa Milanom Veruovićem video prvi put 13. marta tako što sam došao među prvih 5–7 ljudi kada je bio u fazi da prima posete, pošto je 12. bio operisan i u komi, ja sam 13. došao u njegovu sobu, sa Čedomirom Jovanovićem i sedeo sa njim jedno pola sata i razgovarao i, od tog dana pa do dana kada sam pročitao to u “Blicu” imao sam najmanje 15 ili 20 razgovora sa Milanom Veruovićem na temu atentata. Od prvog razgovora, što je 13. meni i Čedi rekao, ne da ne zna za tri metka, nego nije znao ništa. Zna samo, da se okrenuo čuo Zorana kada je rekao: “Jaoj”, i da se on okrenuo i rekao: “Šefe… “
Posle toga sam ga video posle mesec dana, kada se pojavio sa štakama, možda 40 dana nakon Zoranove smrti, već se ne sećam, i tada sam sa njim razgovarao. Razgovarao sam sa njegovim bratom puno puta. Razgovarao sam sa Vladimirom Vukosavljevićem koji im je bio šef i koji je sedeo u BIA, i sa svima. Sa vozačem Sašom Bijelićem. Sate i sate sam proveo u razgovorima na tu temu. Nikada niko od njih nije postavio ne priču da postoji treći metak, nego bilo šta slično. I onda kada sam to pročitao u novinama pozvao sam Čedu Jovanovića za koga sam znao da su bliski, i pitao ga: “Šta ovo Milanče priča u novinama”? On je rekao: “nemam pojma, otkud znam šta je, stranka, ovo, ono”. Onda sam ja pozvao Milana Veruovića, i pitao ga: “Milane, šta je ovo”? I onda je on meni počeo da objašnjava nemušto. Ja sam rekao: “Što ne dođeš u “Spektru” da mi kažeš šta je bilo”? Došao je do “Spektre”, mi nismo bili sami, tako da to, da li sam mu davao izjavu, ili mu nisam davao izjavu, mogu da potvrde još tri osobe koje su bile u kancelariji. On je došao sa objašnjenjem zašto je rekao treći metak. Pošto u novinama, gde je bila izjava Milana Veruovića da postoji treći metak, su advokati optuženih jedva dočekali i počeli da razrađuju kako iza ubistva Zorana Đinđića nema nikakvog klana, a ne daj Bože JSO i Legije, kako sada to počinje da se para, kako su, ustvari, Zorana ubili neki drugi, i tako dalje, ja sam ga pitao pred tim ljudima: “Da li ti znaš da ovo sada omogućava ovoj drugoj strani, da ta druga strana sada može tebe da uzme kao svedoka da dokazuje da to nije tako”? Na šta je on meni rekao: “Ne, ma kakvi, oni su klošari, oni su ubice, ali ne bih želeo da se izvuku i neki drugi. Nije sporno da su ovi u tome učestvovali, ali sam siguran da su bili i neki drugi”. – “Koji, Milane, drugi, odakle ti ti drugi, kako si saznao da su ti drugi, kako to da si se posle 8 meseci setio da si čuo treći metak”? On je rekao: “Pa, dobro, navukli su me ovi, kako da izvučem štetu”. A onda sam mu ja rekao: “Štetu možeš da izvučeš tako što ćeš da okreneš medije i da kažeš da te nisu dobro preneli” i pomogao sam mu u sastavljanju izjave koju je on dao naknadno.

Momčilo Bulatović: Govorite da je Gradimir Nalić trebalo da bude ministar policije, da mu pokojni Zoran Đinđić nije dozvolio da bude ministar iz poznatih razloga. Koji su to razlozi?
Vladimir Popović: On je lečeni narkoman. Ne znam da li je izlečen, ali je bio lečen.
Momčilo Bulatović: Govorite o odlasku nekih lidera DOS u Kulu na sastanak sa ljudima iz JSO. Ko su ti ljudi? Kažete da pokojni predsednik vlade, iako je bio menadžer kampanje nije odlazio, ali su odlazili savetnici Vojislava Koštunice i drugi lideri DOS?
Vladimir Popović: Gradimir Nalić.
Momčilo Bulatović: To je jedan.
Vladimir Popović: Odlazio je na proslavu novembra 2000. godine, dva meseca posle 5. oktobra Gradimir Nalić, kao izaslanik Vojislava Koštunice odlazio je u tu Jedinicu u prisustvu Radeta Markovića. On, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa. Predstavljen je Jedinici kao budući ministar policije, a on je njima održao patriotski govor da oni treba da se okrenu Koštunici, da, ako budu sa Koštunicom nema Haga, i tako dalje. To se odnosi na to.
Momčilo Bulatović: Kažete da je Ulemek Milorad direktno postavio Boška Buhu?
Vladimir Popović: Da. Jeste. Ja sam bio prisutan.
Predsednik veća: Po vašoj oceni, i po oceni pokojnog predsednika vlade dr Zorana Đinđića, kakva je motivacija Jovice Stanišića da se on raspituje o tim stvarima, čiju on stranu zastupa, kako se on tu pojavljuje u formalno–pravnom smislu, kakve on to savete deli, na osnovu čega, na osnovu čega ga primate i da li vi imate informacije da li on ima bilo kakvu vlast u resoru državne bezbednosti?
Vladimir Popović: Do tog prvog kontakta je došlo zbog toga što vam neko, za koga pouzdano znate da je neko ko ima jako puno informacija, ko je bio alfa i omega režima i parajedinica u prethodnih sedam ili osam godina, ko i dalje ima strahovit uticaj na kadrovske strukture, ko je stvorio tu Jedinicu, bez obzira što je penzioner, što je navodno u sukobu sa Slobodanom Miloševićem i dalje čuvaju pripadnici JSO, ne posle 5. oktobra, nego i u onom periodu kada je smenjen. On je smenjen 1998. godine i navodno je u strahovitom sukobu sa Miloševićem. On svima priča kako mu preti glava. Ali imate činjenice koje pokazuju da to nije tako. Čuva ga JSO, sina mu izvode Amerikanci i šalju ga usred tog perioda ide na školovanje u Ameriku za pilota. Vraća se nazad. Radi ovde kao pilot. Jasno je da u tim režimima istročnoevropskim kao što je bio i naš, ljudi koji su bili na takvim mestima jesu ključni za sve što se njima dešavalo i za ono što se tog trenutka bude događalo. Zoran nije sa njima imao nikakve kontakte pre događaja 5. oktobra. Nismo ni znali gde je. On se pojavljuje posle 5. oktobra i na tom sastanku i na narednim sastancima sebe predstavlja kao jednog od ključnih ljudi koji je pomogao pozadinski, ono što mi ustvari nismo videli, to rušenje Miloševića i to da jedinice nisu izašle na ulice, jer ste, kao i posle svake bitke kada se pobedi, imali hiljadu onih koji su bili “roditelji” te pobede i on je sebe… Ali ste mogli da verujete da je Jovica Stanišić za tako nešto zadužen i umešan pre nego neko drugi. Zoran se viđa sa njim tada, da bi video zbog čega ga ovaj zove i šta ovaj traži. Shvati da ovaj nema šta da mu kaže. On je sebe veličao time što nas nije ubio, on ima zasluge za to što se desilo 5. oktobra zbog toga što nije podlegao uticaju Slobodana Miloševića i njegove žene i JUL i vrha vlasti koji je 1996–1997. godine, naročito u vreme protesta, jer on posle toga više nije bio tu, dobijao direktno od Miloševića da on raščisti opoziciju i da, za razliku od Badže koji je bio radikalan, je bio “umeren, i sada vi ne znate da li je to tačno ili nije tačno, ali možete da kažete: “Hvala što me nisi ubio”. I to je na tome ostalo.
Posle slučaja Gavrilović bilo je jasno da nikakve… i neposredno pre toga, kada smo saznali da se dva puta tajno viđao sa Koštunicom, rekao mi je da je ta njegova igra, igra za očuvanje sopstvene glave i očuvanje jedinice, Frenkija i svih koji su tamo bili, pa u konkretnom slučaju i JSO. Formalno, komandant JSO je bio Legija, ali je Jovica Stanišić bio neko pred kim su stajali mirno. Na pominjanje njegovog imena stajali su mirno i na ime Franka Simatovića. To su razlozi zbog kojih se Zoran viđao sa njima.
Momčilo Bulatović: Govorite o jednom sastanku sa Jovicom Stanišićem, to je hitno viđenje sa pokojnim predsednikom vlade, Stanišić traži, pa kažete da se Zoran sa njim video u njegovoj kući: Doveli su nas neki ljudi koji su nas negde sačekali. Tu je pored Jovice bio jedan čovek koji se pratično zvao neki njegov prijatelj i saradnik. Možemo li da dobijemo ime tog čoveka?
Vladimir Popović: Samo znam nadimak – Mrgud.
Momčilo Bulatović: Govorite o izlasku advokata Tome File iz kabineta Vojislava Koštunice maja 2001. godine sa informacijom da je nešto video, da se izruče Jovica Stanišić Haškom tribunalu i o razgovoru kojem ste vi prisustvovali kada pokojni dr Zoran Đinđić zove Karlu del Ponte, pa je pita da li je to tačno ili nije tačno. Kakav je odgovor dobijen, da li znate?
Vladimir Popović: To nije tačno. Glavni razlog je bio, ja sam to rekao, što je ta informacija Tome File servirana u javnosti na način koji je upravo trebalo da prikaže ono što je bio nastavak kampanje protiv Zorana Đinđića; da je to koristoljubiv, loš čovek, koji samo gleda kako da dođe do vlasti i kada dođe na vlast svoje ljude je u stanju da izda. Toma Fila je rekao da je na sastanku koji je u kabinetu Vojislava Koštunice gde je on bio, video dopis na stolu Vojislava Koštunice gde Karla del Ponte kaže, ili najavljuje, da će protiv Jovice Stanišića, Franka Simatovića, Milorada Legije ali i Zorana Mijatovića…
Momčilo Bulatović: Govorite o večeri, u nekoj kući u Ubu, jednog od ljudi. Pozvani su Brana Crnčević, Mića Stanišić, i tako dalje. Čija je to kuća?
Vladimir Popović: Tog gospodina Mrguda.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:00 pm

TAKTIKA ODBRANE

Dva dana pre predaje Milorada Ulemeka, smenjen je upravnik Okružnog zatvora u Beogradu, i postavljen vojni bezbednjak Miroslav Micić.

Pretres je nastavljen 17. februara 2004. godine, ali je ponovo prekinut, jer je advokat Miroslav Todorović Šera izjavio da ne može da brani klijenta, jer je izložen pretnjama smrću, a da iza tih pretnji stoji svedok saradnik Ljubiša Buha Čume. Sudija Kljajević je doneo odluku da se advokatu Todoroviću dodeli obezbeđenje MUP Srbije. Veće je usvojilo zahtev tužilaštva i odbrane i donelo odluku o razdvajanju postupka za atentat na Zorana Đinđića.
Nedelju dana pre nastavaka pretresa, 1. marta 2004. godine, ubijen je svedok tužilaštva Kujo Kriještorac. Kriještorac je pred istražnim sudijom svedočio da je nekoliko dana pre i na sam dan atentata u ulici Admirala Geprata viđao okrivljenog, Vladimira Milisavljevića. Posle ubistva Kriještorca, Milan Veruović je izjavio da je “posle svega postao paranoik” i da je “ozbiljno zabrinut za život ostalih svedoka”.

Martovski pretres trajao je samo 8. i 9. i ponovo je prekinut, pošto su advokati Miroslav Šera Todorović i Mirko Tripković demonstrativno napustili sudnicu dok je pretres trajao.

Beogradski nedeljnik NIN objavio je 6. maja 2004. godine pismo Radomira Markovića, bivšeg načelnika DB, optuženog za ubistvo funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Marković je pismo uputio redakciji NIN iz Okružnog zatvora u Beogradu. U tom pismu je rekao da je Legijina predaja “gest hrabrog čoveka” i da očekuje da će Legija potvrditi navode njegove odbrane, kako bi se “saznala istina”.

Milorad Ulemek je optužio Čedomira Jovanovića, Vladimira Bebu Popovića, Dragoljuba Markovića da su ga “vrbovali” da im pomogne da prenesu 600 kg heroina koji je nađen u trezoru Komercijalne banke u inostranstvo, preko susednih zemalja: Hrvatske, BiH i Rumunije. U celu akciju transfera i prodaje heroina bio je uključen i Dušan Spasojević. Prilikom prebacivanja dela droge u Republiku Srpsku, pošiljku je preuzeo Zoran Janjušević. Milorad Ulemek je napomenuo da je Dragoljub Marković pokušao da ga “vrbuje” da radi za englesku tajnu službu. Čedomir Jovanović je prema Ulemekovim rečima, insistirao da dobije zaštitu Crvenih beretke iako one nisu obezbeđivale telesnu zaštitu licima. To je bio razlog što je Čedomir Jovanović sa Spasojevićem i Ljubišom Buhom Čumetom organizovao da njegov džip bude miniran kako bi mogao ubediti nadležne da mu je zbog ugroženosti neophodna zaštita Crvenih beretki. Milorad Ulemek je izjavio da je Čedomir Jovanović preko Vladana Batića izdejstvovao puštanje Dušana Spasojevića iz pritvora i da mu je Spasojević rekao da je za tu uslugu Batić od njega tražio da uloži pare u renoviranje fudbalskog stadiona u Obrenovcu. Preko ministra policije Dušana Mihajlovića, prema rečima Ulemeka, Dušan Spasojević je dobio zaštitu Crvenih beretki.

Zanimljiv je deo iskaza Ulemeka o njegovoj ulozi u hapšenju Slobodana Miloševića. Kada je Ulemek ušao u kuću, Milošević je od njega zahtevao da prenese poruku Banetu Ivkoviću. Ulemek je pristao da prenese poruku, preko jednog pripadnika Crvenih Beretki, ali, prema Ulemekovim rečima Ivković se “prodao” DOS i odneo pismo u Vladu Srbije.

Dva dana nakon prekida julskog pretresa, prema tvrdnjama advokata Biljane Kajganić, dobrovoljno se grčkoj policiji, u Solunu, predao jedan od okrivljenih, Dejan Milenković – Bagzi. Grčka policija je, pak, saopštila da je on uhapšen ispred srpsko – crnogorskog Konzulata u Solunu, u kasnim večernjim časovima 16. jula 2004. godine. Povodom špekulacija oko toga, Ministratsvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je da je UBPOK 13. maja poslalo molbu Interpolu Grčke za informacije o Dejanu Milenkoviću, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Dana 19. juna poslata je zamolnica grčkom Interpolu za pružanje međunarodne pravne pomoći u cilju pronalaženja i hapšenja Milenkovića. MUP Srbije je 16. jula poslao obaveštenje grčkim kolegama da postoje indicije da određena lica tog dana treba da iz Srbije pređu u Grčku, kako bi se istog dana sa Milenkovićem, iz Grčke vratili u Srbiju. Tom prilikom je MUP Srbije uputio molbu da se sva ova lica, zajedno sa Milenkovićem liše slobode. Grčka policija je postupila po zahtevu MUP Srbije, pa je Milenković, 16. juna 2004. godine pola sata pred ponoć, uhapšen ispred srpsko – crnogorskog Konzulata u Solunu.

Na pretresu, 6. septembra, advokat Biljana Kajganić zatražila je odlaganje pretresa, jer je njen klijent Dejan Milenković hapšenjem u Solunu, postao dostupan srpskim pravosudnim organima i nema uslova da mu se sudi u odsustvu. Veće je donelo odluku da se nastavi sa saslušanjem prvookrivljenog Milorada Ulemeka jer hapšenje i pritvaranje u drugoj državi ne znači da je okrivljeni dostupan sudskim organima u Srbiji. Iako je Milorad Ulemek još sredinom juna u iskazu govorio o prodaji 600 kg droge iz trezora Komercijalne banke, MUP Republike Srbije je izveštaj Specijalnom tužilaštvu o navodima Ulemeka, jedan o drogi, a drugi o oružiju nađenom u magacinima Jedinice za specijalne operacije u Kuli, dostavio tek u septembru. U izveštaju je potvrđeno da ta droga jeste spaljena u termoelektrani Nikola Tesla, 9. marta 2001.

“SLUČAJNI” IZVOĐAČI ODBRANE

U nastupu advokata u sudnici i van nje, postojala je očigledna strategija da se postupak opstruira i obesmisli, kroz procesne radnje koje su advokati praktikovali. Časopis Reporter objavio je u martu 2004. godine biografije advokata odbrane u postupku za atentat na Zorana Đinđića. Advokati Slobodan i Marko Milivojević brane okrivljenog Milorada Ulemeka i u postupku koji se vodi za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Milorad Ulemek u postupku koji se vodi za atentat na Zorana Đinđića, pored pomenute dvojice, ima još jednog branioca advokata Momčila Bulatovića.

Momčilo Bulatović, je u advokaturu otišao iz suda. Bio je angažovan zajedno sa Goranom Petronijevićem u procesu, koji se vodi protiv Veselina Šljivančanina pred Haškim tribunalom. Tribunal nije prihvatio angažovanje ovih branilaca, zato što “nije proverena profesionalna stručnost advokata i njihovo poznavanje jednog od dva službena jezika suda”. Nakon provere, Goran Petronijević je otpao, a Momčilo Bulatović je ostao jedan od branilaca Veselina Šljivančanina, iako je “Veselin Šljivančanin želeo da uzme drugog advokata, ali mu je naređeno da uzme Momčila Bulatovića”.

Goran Petronijević, bivši sudija, krivičar, u tandemu sa advokatom Krstom Bobotom brani Sašu Pejakovića u postupku za atentat na premijera Đinđića, dok u postupku za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, brani okrivljenog Radeta Markovića. Goran Petronijević je bio član sudskog veća u postupku, koji je vođen u beogradskom Okružnom sudu protiv lidera NATO zbog bombardovanja 1999. godine. Pored ovog postupka u kome je sudio, Goran Petronijević je kao sudija poznat po tome što je radio na ispomoći u sudu u Peći i da je tzv. Đakovačkoj grupi, koja je brojala 143 pripadnika (Albanci) dosudio ukupno 1632 godine zatvora. Ostaće upamćen i po procesu koji je vodio kao sudija na ispomoći, protiv Ismeta Berbatija, koga je osudio na 12 godina zatvora. Vrhovni sud je presudu ukinuo zbog toga što je ustanovio, samo na osnovu spisa, da Berbati to delo nije mogao učiniti.

Krsto Bobot, takođe bivši sudija, ostao je upamćen po tome što je trojicu novinara Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruviju, Zorana Lukovića i Srđana Jankovića osudio na po pet meseci zatvora bezuslovno, zbog teksta “Ubijeni kritikovao Milovana Bojića”. Krsto Bobot je kao dežurni istražni sudija obavio uviđaj posle ubistva na Ibraskoj magistrali, iako je za uviđaj bio nadležan istražni sudija iz Lazarevca. Posle uviđaja, sudija Bobot je zapisnik dostavio lazarevačkom tužilaštvu.

Miroslava Šeru Todorovića. bivšeg sudiju razrešio je dužnosti 2000. godine predsednik Vrhovnog suda Srbije. Poznat je po spisateljskim afinitetima, pa se jednog trenutka u medijima pojavila informacija da je izdavanje njegove knjige “Sudija smrti” finasirao Ljubiša Buha – Čume, što je advokat Todorović demantovao. Advokat Todorović je bio žrtva ljudi iz “zemunskog klana”. Po njegovim rečima, Todorovića su oteli pripadnici “zemunskog klana” nakon jednog njegovog nastupa na televiziji oktobra 2000. godine. “Slučajno mi je izletelo da u Zemunu postoje privatni zatvori. Posle toga su me uhvatili i odveli u taj zatvor u Šilerovoj ulici. Bio je decembar, a oni su me skinuli golog, bacili u prazan bazen i satima se iživljavali nada mnom. Rastezali su me nekim spravama… To je trajalo satima, a oni su primenjivali klasične policijske metode. Mile Luković Kum me je kao branio, a Dušan Spasojević napadao i šutirao…”

Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića je, pre advokatske karijere radio kao inspektor saveznog SUP. U tekstu Reportera piše da je Vukasovića kao branioca Zvezdanu Jovanoviću preporučio Jovica Stanišić. Nenad Vuksović je jedan od medijski najeksponiranijih branilaca u postupku za atentat na Zorana Đinđića i jedan od najoštrijih kritičara sudija iz Veća i tužilačke strane i predstavnika bivše vlasti. Nakon predaje Milorada Ulemeka u maju 2004. godine, Vukasović je izjavio: “Dobrovoljna predaja uvek podrazumeva predhodni razgovor sa nekim, i te stvari moraju da funkcionišu kao švajcarski sat. To ukazuje da bi neko o tome morao da ima podatke, i naslućuje da će Legijina predaja doneti veliki obrt na suđenju. Očekujem da će sada biti rasvetljena i uloga bivše vlasti u organizovanom kriminalu, a obrt se nazire u paničnim izjavama bivših državnih funkcionera. Oni ne mogu da ostanu netaknuti, a neki od njih moraće da sednu na optuženičku klupu. Gospodin Zoran Đinđić je pao zbog svog okruženja, i sada se očekuje probijanje brana ka vrhu bivše vlasti uključujući i Demokratsku stranku”. Nenad Vukasović umeo je i ovako da prokomentariše optužnicu: “Ako je Dejan Milenković Bagzi išao da ubije kamionom, šta će im onda ona glupost o zoljama? Molim vas, napišite da sam rekao da je Prijićeva optužnica za obdanište”.

Advokati Slobodan Boban Milivojević i njegov sin Marko Milivojević predstvaljaju deo advokatskog tima Milorada Ulemeka. Slobodan Milivojević je u policijskoj akciji Sablja bio uhapšen zbog sumnje da je bio saradnik “zemunskog klana”. Postojale su naznake da je advokat Slobodan Milivojević naplatio 250.000 eura od Dušana Spasojevića za nekoliko sitnijih usluga. Utisku da su se advokati odbrane identfikovali sa svojim klijentima, doprinelo je i pitanje, koje je Marko Milivojević uputio jednom od svedoka na sledeći način: “Koliko dugo poznajete NAJVEĆEG PUKOVNIKA OD SVIH PUKOVNIKA i kako se odnosio prema svojim ljudima”? Na isti način advokat Marko Milivojević oslovio je Milorada Ulemeka i na suđenju za ubistvo Ivana Stambolića i za pokušaj atentata na Vuka Draškovića, ali ga je tom prilikom predsednik Veća Dragoljub Albijanić upozorio da okrivljenog oslovljava isključivo sa “okrivljeni Milorad Ulemek”.

Biljana Kajganić radila je kao sekretar Skupštine grada, pa kao sekretar saveznog MUP, odakle je otišla u advokaturu. U postupku za atentat na Zorana Đinđića istakla se po velikom broju prigovora, žalbi, zahteva, podnošenju krivičnih prijava protiv sudije predsednika Veća Marka Kljajevića, protiv svih lica koja su u istražnom postupku uzeli izjavu od Zvezdana Jovanovića. Posebno medijski interesantna postala je nakon objavljivanja teksta Miloša Vasića pod nazivom “Saradnici, advokati i stari drugari..”. u nedeljniku Vreme u septembru 2004. godine. U tom tekstu Miloš Vasić je napisao da je UBPOK, zahvaljujući tehnici koju su dobili neposredno pre ubistva Zorana Đinđića, locirala Dejana Milenkovića u Grčkoj, u aprilu 2004. godine. U maju, “presreli” su jedan od razgovora koji je Dejan Milenković vodio sa advokatom Biljanom Kajganić. U tom razgovoru Biljana je obavestila Milenkovića da je ona sa “starim drugarima” (Jočićem i Bulatovićem) dogovorila da on dobije status svedoka saradnika i da kaže da je on po nalogu Ljubiše Buhe Čumeta, organizovao ubistvo Momira Gavrilovića koga je ubio Teča. Kada je Bagzi rekao :”Kako da kažem kad to nije istina”?, ona je odgovrila: “Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila. Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!” Tadašnji načelnik UBPOK Boro Banjac je transkript razgovra, sa Službenom beleškom poslao Vojislavu Koštunici, Draganu Jočiću, Zoranu Stojkoviću i načelniku Javne bezbednosti generalu Miroslavu Miloševiću. Nakon ovoga Boro Banjac je smenjen sa mesta načelnika UBPOK.

Opstrukcija je prestala kada je na vlast došla vlada koja je najavila ukidanje specijalnih odeljenja, na šta su advokati odbrane reagovali oduševljeno, a da je to stav većine advokata nagovestio je predsednik Advokatske komore Beograda, Vojslav Nedić. Advokatska komora Beograda i njen predsednik nisu reagovali na ponašanje branilaca tokom pretresa. Jedino saopštenje koje je Advokatska komora Beograda sročila je protest zbog odluke Haškog tribunala da Slobodanu Miloševiću postave barnioca u postupku.

SUOČENJE BEBE I LEGIJE

Vladimir Popović: Na ministra policije Jočića i na Bulatovića, sa kojim ste ostali nasamo u kabinetu one noći kada ste dovedeni, neobrijan i izujedan i kada su zvali frizerku. Frizerka je došla iz beogradske policije da vas šiša i brije.
Milorad Ulemek: Loši su vam informatori.
Vladimir Popović: Tačne su mi informacije i, onda ste jednog trenutka tražili da iz kancelarije izađu Guri i Milošević i ostali ste u kabinetu sami sa Jočićem i sa Bulatovićem, najmanje sat i po vremena i dogovorili se da dođete sutra ili prekosutra ovde, da vaši advokati sutra izmišljenu priču sa, i te gluposti, da odmah krenete da optužujete mene i bivšu vladu za prodaju droge…
Milorad Ulemek: Loše su vam informacije gospodine Popoviću.
Vladimir Popović: Nisu mi loše informacije. Napravili ste sa glupim ljudima glup pakt i zbog toga danas ispaštate. Potpuno bez potrebe ste ubacili jednu stvar koja je netačna, pri tome ste našli vrlo jaku kariku, a to sam ja, koji nikada sa vama u Surčinu nije bio, koji se nikada nije video sa Dušanom Spasojevićem i koji nikada nije bio u Šilerovoj. Verovatno ste pretpostavili da jesam, možda, pa ste zato to rekli, ali, da ste se bolje raspitali, saznali biste da je ta stvar nemoguća i nikada ne biste imali potrebu da pričate. To sa drogom, da je tačno, to nema nikakve veze sa ovim za šta ste vi ovde optuženi i zašto bi vi u svoju odbranu iznosili nešto što vas dodatno uvaljuje u neko kriminalno delo.
Milorad Ulemek: Ja se toga ne sećam.
Vladimir Popović: Sada ću vas podsetiti šta je vaša izjava? Da ste prvi put sa mnom razgovarali o drogi, u Surčinu na večeri, a da ste drugi put sa mnom razgovarali u mom stanu gde vas je premijer zvao. Došli ste, razgovarali ste sa njim, a onda je premijer Đinđić izašao, a vi ostali sa mnom još 5 minuta i tada pričali sa mnom o drogi. Nemam šta više da razgovaram.

MEDIJSKA ORALNA ISTORIJA

U tekstu „Đinđić–Srbin pred smrt“, bivši savetnik Predsednika SRJ Vojislava Koštunice za medije, Aleksandar Tijanić napisao je: ”Srbin pred smrt. Odmaknut od kriminala. Pred smrt. Odmaknut od stranaca. Pred smrt. Odmaknut od Bebe i Čede. Pred smrt. Odmaknut iz Zemuna. Pred smrt. Preseljen iz Berlina u Vašington. Pred smrt. Mudar. Ali, već mrtav. U povorci, iza kovčega, u DS koji se odrekao njegovih ljudi a njega beatifikuje, svako naslućuje da Đinđić nije bio samo ono što se videlo. Da nije streljan zbog onog što se znalo… Oroz snajpera vuku dva prsta. Šalju dve poruke. Jedan pripada anđelu pakla. Nije se složio da Zoran menja njihov dogovor. To je rekao na srpskom. Drugi prst? Taj je bio protiv da Đinđić postane Srbin. To nije rekao na srpskom”.

U moru tekstova u tabloidima, koji su se bavili ulogom bivših Đinđićevih saradnika i stranih službi u atentatu, našao se i intervju Milana Vidojevića u listu Svedok 18. maja 2004. godine, objavljen nekoliko nedelja pre nego što je Milorad Ulemek trebalo da da iskaz u postupku. Vidojević, predstavljen kao “poznavalac rada obaveštajnih službi”, na pitanje novinara Borisa Aleksića: “da li je moguće da je premijer Đinđić stradao jer se svesno ili nesvesno suprotstavio projektu koji je tek nazirao, stvaranju nove Habsburške monarhije u kojoj Hrvati treba da preuzmu ulogu Srba na Balkanu?”, odgovara: “To je veoma opširna tema. Novo Habsburško carstvo se obnavlja kroz EU. Nema sumnje da je Josip Broz Tito pripremio nezavisnost Hrvatske kako ne bi odgovarali za zločine počinjene u Drugom svetskom ratu… Možda će neko pomisliti da je sve ovo bilo previše za premijera jedne male i napaćene Srbije, ali upravo jedna takva mala zemlja, jeste srušila moćnu prvu Habsburšku monarhiju”.
Dok su čekani rezultati iz Visbadena, pojedini mediji, predvođeni nedeljnikom NIN, objavljuju priču o fotorobotu i kako je premijera Đinđića ubio pripadnik hrvatske tajne Službe, moguće bivši pripadnik Legije stranaca, a ne okrivljeni Zvezdan Jovanović. Novinar NIN objavljuje imena dvojice hrvatskih državljana koji su u vreme atentata boravili u Srbiji. Veoma brzo ispostavilo se da su obojica detaljno provereni odmah nakon atentata i da se ustanovilo da nemaju nikakve veze sa atentatom. Ovaj podatak ne sprečava novinare NIN da nastave svoju „istragu“ koja je trebalo da dokaže neosnovanost optužnice Jovana Prijića. Kome je i zbog čega odgovaralo da istragu i optužnicu usmerava u pogrešnom pravcu.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:00 pm

ČEMU VEROVATI

Registar saradničke mreže državne bezbednosti od 1945. godine uništen je ili sklonjen, a 2001. napravljen je novi, sa izmišljenim doušnicima, tvrdi RTV B92. Prilikom pravljenja novog registra, mnogi saradnici izmišljeni su kako bi bili kompromitovani. Zbog važnosti tih podataka i mogućnosti da se njima manipuliše, postoji osnovana sumnja da su pravi registri saradničkih mreža sačuvani po nalogu šefa Resora državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića. Moguće je da se registri nalaze u posedu neovlašćenog lica. RTV B92 objavila je dokaz o uništavanju dokumentacije. U tom dokumentu navedeno je da su čelni ljudi RDB posle 5. oktobra 2000. sistematski uništili deo dokumentacije od 1998. godine. Uništeni su delovi koji su se ticali operativnih obrada lica iz DOS-a i Otpora, mikrofilmovi, pomoćni dosijei, izveštaji o radu za te dve godine, i dokumenti u vezi sa finansijskim poslovanjem. To je utvrđeno istragom operativaca službe, a informacija da je došlo do zloupotreba i nezakonitog ponašanja radnika RDB: Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića i Milana Đurovića dostavljena je 2001. godine MUP-u i Vladi Srbije. Pokrenuta je istraga samo protiv Radomira Markovića. Nikola Ćurčić je na sopstveni zahtev otišao u penziju, a Miloš Teodorović i Milan Đurović ostali su rukovodioci u BIA. Državni tužilac nije reagovao.

ŠLAG NA TORTU – NEKO ZATVARA KRUG

U akciji “Sablja” Rade Bulatović je uhapšen zbog susreta sa Miloradom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem Šiptarom pre ubistva premijera Zorana Đinđića i osumnjičen je za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, a krivične odgovornosti oslobođen je, kako je obrazloženo, „na osnovu odgovarajućih zakonskih razloga“. Imenovan je za direktora Bezbednosno-informativne agencije, iako nije ispunjavao osnovne uslove. Prethodna vlast uložila je napor da pokrene proces profesionalizacije službe, ali njegovim imenovanjem sve je vraćeno u političke vode gde se ljudi dovode za šefa civilne obaveštajne službe po političkoj podobnosti. Bulatović nije radio u obaveštajnim službama, nego u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, i tako BIA je data amateru. Nisu stvoreni kontrolni mehanizmi, i kontrola službe je kao u vreme jednopartijske države, a otimanje za kontrolu kapaciteta za prisluškivanje, ko će kome prikazivati snimke poseta ili intimnog života stvarnih ili zamišljenih političkih protivnika trebalo bi iskoreniti. Šef Agencije trebalo bi da poseduje neke profesionalne kvalitete, jer je reč o specifičnom zanatu. Ako je bilo razloga da se na čelu agencije nađe neko ko nije iz bezbednosne strukture, onda je pitanje da li je ličnost na mestu direktora BIA sposobna da obavlja tu funkciju i bude nosilac reforme. Hapšenje Bulatovića u vreme akcije “Sablja” smestilo je tragove atentata među ljude bliske predsedniku DSS. Činjenica da je Bulatović bio pritvaran u akciji “Sablja” zbog kontakata sa vođama zemunskog klana povlači sumnju. Advokat Božo Prelević smatra da privođenje Bulatovića u akciji “Sablja” nema formalnog značaja u slučaju njegovog imenovanja za šefa BIA, jer protiv njega tužilac nije podigao optužnicu, što jeste problem prethodnih vlasti.

Generalni sekretar, za divno čudo, navodno “nepatriotske” nevladine organizacije Atlantski savet, Veljko Kadijević, rekao je, na opšte čuđenje, da je Bulatović čovek koji je obezbedio kvalifikacije za direktora BIA. On je naglasio da Bulatović nije laik već čovek koji se bavi tom oblašću i dobro je upućen u bezbednosnu problematiku. Činjenica da je radio u Ministarstvu spoljnih poslova, prema Kadijeviću je još jedan plus, jer Bulatović uživa ugled u inostranstvu, a funkcija direktora BIA delimično je i politička: „Bulatović se visoko kotira u ovoj političkoj garnituri i njegovo imenovanje nije iznenađenje. Predstoji mu ozbiljan rad, jer je taj segment bezbednosti zapušten i trebaće mu umešnost da agenciju reformiše prema standardima demokratskih zemalja i napravi diskontinuitet sa dosadašnjim načinom rada. Njegovi prethodnici nisu uradili ništa na tom polju“, ocenio je Kadijević.

KO JE MUTIO ŠLAG

Premijer Srbije Vojislav Koštunica kao da je pokušavao da izvrši državni udar. Preuzimanje tajne službe, bilo mu je neophodno, samo da nastavi “neomiloševićizam”.

Danica Drašković tvrdila je da joj je direktor BIA Rade Bulatović obećao da će podržati njen izbor na mesto direktora Instituta bezbednosti BIA: „Razgovarala sam sa Bulatovićem o prislušnim uređajima koji se još nalaze u mojoj kući. Tada smo se dotakli Instituta za bezbednost. Rekla sam mu da, po koalicionom dogovoru, SPO-u pripada to mesto. Bulatović je rekao da nema ništa protiv mog izbora. Rekao je: ‘Dajte kandidaturu i završićemo to.’“ SPO je na sednici kadrovske komisije Vlade Srbije predložio Danicu Drašković za šefa Instituta bezbednosti, ali odgovora na ovu kandidaturu nije bilo: „Ne znam u čemu je problem… Očigledno postoji problem kada on čeka toliko…“, rekla je Danica Drašković. Ona je odbacila tvrdnje portparola DSS Andreja Mladenovića, da je “SPO dobio sve što je trebalo da dobije, pošto je njihov kadar Vladimir Božović postavljen za generalnog inspektora srpske policije”: „SPO je tražio mesto ministra policije, pa smo odbijeni. Tražili smo zamenika ministra policije, ali koalicioni partneri nisu pristali. Na kraju smo dobili obećanje da će nam pripasti Institut za bezbednost BIA i mesto generalnog inspektora MUP-a Srbije. Božović je odmah postavljen, dok smo sa Institutom čekali…“ Direktor BIA Rade Bulatović nije odgovarao na pozive. Šef vladine kancelarije za saradnju sa medijima Srđan Đurić tvrdio je da imenovanja Danice Drašković na čelo Instituta za bezbednost nije u domenu Vlade Srbije. Ministar Bojan Dimitrijević rekao je da se to pitanje rešava između lidera DSS i SPO. Član kadrovske komisije iz SPO, ministar za dijasporu, Vojislav Vukčević rekao je da je njegova stranka iznela svoj predlog i sada čeka: „Direktora Instituta za bezbednost predlaže direktor BIA. Kako je Bulatović kadar DSS, iz razgovora sa ministrima iz ove stranke stekao sam utisak da oni imaju dovoljno razumevanja za naš predlog.“ Portparol DSS Andreja Mladenović objasnio je da mu nije poznato da li je Koštunica predložio Radetu Bulatoviću imenovanje Danice Drašković u Institut za bezbednost: „Koliko ja znam, BIA će ovih dana objaviti koji su zakonski uslovi potrebni za mesto direktora“.

Kada je dogovor propao, list SPO, “Srpska reč” opisao je početAk rada Bulatovića:
“Direktor BIA, sastaje se sa bivšim Legijinim najbližim saradnikom, i bivšim zamenikom načelnika Državne bezbednosti Srbije Andreje Savića, Miloradom Bracanović koji je bio alfa i omega Jedinice za specijalne operacije, i operativni organizator političkih zločina počinjenih za vreme Slobodana Miloševića, i posle njegovog pada. O čemu pričaju može se zaključiti iz toka postupaka za ubistva na Ibarskoj magistrali, za ubistva Zorana Đinđića i Ivana Stambolića. Očigledni su napori izvršne i sudske vlasti, potpomognute državnom bezbednošću, da se optuženi odbrane i da se ponište njihova priznanja u istražnom postupku, a procesi dovedu u sumnju. Jasno je zašto to radi Bracanović, ali zašto i u čije ime to radi Rade Bulatović?

Rade Bulatović je, kao novi direktor BIA, promivisao i novi dan bezbednosti – 17. oktobar (namerno ili slučajno iz doba kralja Aleksandra). Na toj svečanosti bilo je upadljivo da je uspeo da vaskrsne Miloševićevu pretorijansku gardu, sačuva sve saborce Milorada Lukovića i Milorada Bracanovića, i da toliko zamuti nerešena ubistva da to sud neće dugo rešiti.
Do njega su, kako piše “Srpska reč” na toj proslavi stajali Radiša Roksić – član JUL-a i tajni policajac Mire Marković, Miša Vilotić – oslonac Radeta Markovića u borbi protiv domaćih izdajnika, Cviko Milinković – pijani kum Milorada Bracanovića, Mića Jovanović – glavno uvo u strankama koje ne slede Slobodana Miloševića, julovac Mile Jovanović – ekspert za privatne zabave direktora, Vojislav Mraković – pobednik na takmičenju “ko će pre doneti tortu za rođendan direktoru BIA”, Slobodan Mirković i Nikola Milenković – zalutali tandem uplašenih momaka sa nazovi titulom rukovodilaca Beogradskog centra BIA, Slaviša Milošević – najbogatiji tajni policajac u Srbiji, i tako redom.
Posebnu pažnju na proslavi Bulatović je poklonio svojoj ekipi iz Carine, iz vremena kada je, kao Mirin dipolomata, švercovao iz Turske i Italije. Tu je predvodnik Predrag Petronijević, svršeni student Više škole unuštrašnjih poslova, koji je kredit kod Bulatovića stekao promovisanjem verzije ubistva Momira Gavrilovića, kojom je, zarad naklonosti tadašnjeg savetnika za bezbednost predsednika SRJ, lažno optužio svog šefa – Gorana Petrovića. Do njega su bili Radetov kum Miloš Vulić, alfa i omega za (ne)carinjenje kineske robe, i Đoka Antić iz Niša, “Radetov carinik” iz vremena “krmača” iz Turske i Italije, nagrađen mestom načelnika niškog centra BIA.
Za medijsko pokrivanje svečanosti bili su zaduženi listovi “Kurir” i “Balkan”, uz trabunjanja o reformi i depolitizaciji.
Za ovu svečanost preuređen je kabinet Radeta Bulatovića, postavljen mermer na ulaznim stepenicama, a hrana i piće pristigli su od “sponzora” koje je obezbedio šef kabineta Nikola Bajić, lečeni alkoholičar nakon krize posle sloma Treće linije 5. oktobra 2000.
Na proslavu treba dovući i politički krem, ako je moguće i Borisa Tadića, pa je preko Stevana Nikčevića, direktora “Jugoimport SDPR”, Bulatović bio u komunikaciji sa predsednikom.[60]

UGAO GLEDANJA ILI LAGANJE?

Posle hapšenja nekadašnjeg savetnika za bezbednost predsednika Jugoslavije Radeta Bulatovića i bivšeg šefa vojne obaveštajne službe Ace Tomića, otvoreno je pitanje, ko se i kojim povodom viđao sa osumnjičenima za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić, rekao je da su njegovi jedini kontakti sa JSO bili u mesecima nakon oktobra 2000. godine, i da je tada kao advokat i izvršni direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava bio veza između države, oficira Unmik i Albanaca koji su dolazili u posetu svojim najbližima u zatvorima u Srbiji.

Direktor Jugoslovenskog komiteta za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo demantovala je da je advokat Gradimir Nalić, nekadašnji savetnik bivšeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice od oktobra 2000. predstavljao JUKOM: “Od oktobra meseca 2000. godine Gradimir Nalić nije izvršni direktor JUKOM-a, i da je u to vreme na mestu izvršnog direktora bio Dušan Ignjatović, a od ove godine izvršni direktor JUKOM-a je Mirna Kosanović. Znači, Gradimir Nalić u funkciji izvršnog direktora JUKOM-a nije mogao da izvršava neke radnje o kojima je govorio, neko spajanje sa Unmikom, pre svega zato što nije bio izvršni direktor, a i zbog toga što nikakvo spajanje sa oficirima Unmika nije u nadležnosti JUKOM-a… U to vreme, JUKOM se bavio intenzivnom kampanjom za amnestiju svih političkih osuđenika i nije radio nikakve poslove na oslobađanju zatvorenika, pre svega zato što to nije u nadležnosti JUKOM-a”.

Gradimir Nalić je ponovio da je od oktobra 2000. do janura naredne godine bio na mestu izvršnog direktora JUKOM, i da je u ime JUKOM-a izveo iz zatvora novinara Zorana Lukovića, Fljoru Brovinu i maloletnog Vučetića iz zatvora u Kosovskoj Mitrovici.

Čedomir Jovanović u svojoj knjizi “Moj sukob sa prošlošću” piše: “Kampanja protiv nas se pojačava. Stalno je tema bila Hag. Legiju sve vreme toksira Koštuničin kabinet da će biti izručen Tribunalu. I pre republičkih izbora u decembru 2000. godine, na slavi JSO, na Aranđelovdan, Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, vršio je smotru specijalne jedinice Državne bezbednosti u Kuli. Tada im je rekao da JSO treba da služi Koštunici jer je patriota, a ne Đinđiću jer će ih sve prodati Hagu. “Svi zajedno treba da radimo za našu stvar”, poručio im je Nalić. Zbog te smotre, a ne zbog sklonosti krizama, nismo prihvatili Koštuničin predlog da on bude ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije. Tek naknadno smo saznali da Nalić ima zdravstvene probleme koji su duboko kompromitujući za svakoga ko ima profesionalne ambicije. To su problemi prema kojima su Jočičevi “gresi iz mladosti” zaista sitnica. Zoran se spremao za odlazak u Vašington i za susret sa Bušom u novembru 2001. godine.“

Na suđenju optuženim pripadnicima tzv. Zemunskog klana u Specijalnom sudu pravni zastupnik DSS, Gradimir Nalić, ispričao je: “Posle bacanja dve bombe na sedište DSS, 28. februara 2002, policija je saopštavala da “prevrće nebo i zemlju” ne bi li uhvatila počinioce, ali Vojislava Koštunicu ili bilo koga iz ove partije MUP nikada nije obavestio do kakvih su saznanja došli. U to vreme nismo imali indicije ko je ovo učinio. U javnosti se mislilo da je to protest zbog navodnog nedavnog pokušaja hapšenja Radovana Karadžića u Beogradu. Liga za Vojvodinu saopštila je da je to bilo neadekvatno upozorenje DSS-u zbog navodne ratnohuškačke politike. DHSS je saopštila, što je krunisano kasnije u “Sablji”, da napadači žele da izazovu razdor u demokratskom bloku. DSS se pridružuje krivičnom gonjenju protiv ovde optuženih, jer novih dokaza nemamo“.
Predsednik sudskog veća Marko Kljajević pitao je: “Da li je Vojislav Koštunica dobio pismo Ljiljane Buhe o tome ko je bacio bombe na sedište stranke?”
“Ne znam, to može da kaže samo Vojislav Koštunica”, odgovorio je Nalić.
U istrazi ste, 8. jula 2003, rekli da je Ljiljana, supruga Ljubiše Buhe, u pismu Vojislavu Koštunici navela druga imena u odnosu na ovde optužene Dušana Krsmanovića i Milana Jurišića, da je to uradio “surčinski”, a ne “zemunski klan”. Kako objašnjavate razliku u vašem iskazu tada i danas? – pitao je sudija Kljajević.
“Osvežili ste mi sećanje. Dobijena su njena pisma, pretpostavljam da ih imate”, vadio se Nalić.
Kad je sudija Kljajević rekao da sud nema pisma Ljiljane Buhe, Nalić se obavezao da ih nađe u stranačkoj arhivi i dostavi sudu.
„Napad na prostorije DSS dogodio se u vreme kad su postojale ozbiljne nesuglasice između DSS i DS, i unutar celog DOS, oko daljeg toka reformi i politike države. DSS je uvek sve radio u granicama dobrih odnosa sa ostalim političkim faktorima. U stranci smo bacanje bombi shvatili kao akt nasilja prema nama, ali nismo išli u revanšizam“, dodao je Nalić
Na pitanje advokata Slobodana Milivojevića, branioca prvooptuženog Legije, Nalić je bio izričit da bacanje bombi na sedište DSS nije dovelo do još većeg razdora u DOS.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:02 pm

ŽIVOT TEČE

Vlada Srbije raspisala je krajem 2005. tender po kome je ministarstva privrede, za ekonomske odnose sa inostranstvom, i kulture trebalo da čuvaju privatna obezbeđenja. Početkom decembra došli su iz “Strakon sekjuriti”, čiji je suvlasnik Gradimir Nalić, da preuzmu obezbeđenje nekih vladinih zgrada, ali posle intervencije ministara “privatni biznis” je propao. Neuspelo angažovanje Nalićevog obezbeđenja u ministarstvima potvrdio je pripadnik policije: „5. decembra ujutru došao je jedan čovek i rekao: “Ja sam iz ‘Strakon sekjuritija’ sa Zvezdare. Poslali su me da u 11 sati preuzmem obezbeđenje ovog ministarstva”. Ja ga pitam gde si radio ranije, a on slegne ramenima i kaže mi da mu je ovo prvi posao u životu. Ministri Milan Parivodić, Dragan Kojadinović i Predrag Bubalo čuli su za angažovanje privatnog obezbeđenja nekoliko dana pre preuzimanja i dali su nalog da im odmah bude javljeno ako neko dođe da nas zameni. Kako smo kasnije saznali, Predrag Bubalo, ministar privrede, pogrešno je razumeo da hoće da zamene i njegovo lično obezbeđenje, pa je otišao kod ministra policije Dragana Jočića. Bubalo mu je rekao: “Lako je tebi kad imaš dvadesetoro ljudi koji te stalno prate, a nama hoćeš da ukineš i ovih nekoliko policajaca.” Posle toga, Jočić je odustao od promene i mi smo ostali ovde. “

Angažovanje privatnih obezbeđenja u vladinim institucijama nije novost. Već drugu godinu u zgradi Poreske uprave u Beogradu je ljudstvo firme “Gordon”. Oni su na tim poslovima bili raspoređeni u vreme vlasti Slobodana Miloševića, ali ih je nova vlast zamenila policijom. Informacije o nastavku trenda iz Miloševićevog režima potvrdio je Gradimir Nalić: „Taj tender je postojao, ali… nije prošao. Plan je promenjen i ostalo je policijsko obezbeđenje. Trebalo je da se promeni između četiri i osam ljudi u svakom od ta tri ministarstva, ljudi koji rade na portirnici ili neke slične poslove. Nije bilo predviđeno da se zamene policajci koji obezbeđuju ministre… Moja firma je konkurisala na još dvadesetak tendera, ali da do sada nijedan od njih nije realizovan“.

DA LI JE SVE SLUČAJNO I BEZ POČETKA I KRAJA

Pred Anketnom komisijom Skupštine Srbije bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković je potvrdio da je u noći između 4. i 5. jula 2001. godine u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice održan sastanak na kojem je planiran upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije zbog navodnog prisluškivanja predsednika Jugoslavije. Pavković je izjavio da naređenje za upad u Vladu Srbije nije dobio pismeno od predsednika SRJ, već da mu je to naložio savetnik predsednika SRJ, Gradimir Nalić. Oko jedan posle ponoći u kabinet ga je pozvala „sekretarica Mirela“ i, prema njegovim rečima, tamo zatiče: „Koštunicu, šefa kabineta Ljiljanu Nedeljković, generala Acu Tomića i savetnika za ljudska prava Gradimira Nalića… Nalić me je, pod uticajem alkohola, dočekao rečima da sam čovek od akcije i da konačno za mene ima zadatak. Rekao je da neko prisluškuje predsednika Koštunicu, da je utvrđeno da postoji agencija koja je nabavila aparate za prisluškivanje i da u tu agenciju treba upasti, rasturiti je i videti šta ona radi – rekao je Pavković, i dodao da je Nalić rekao da se „upad mora izvršiti iste večeri jer će u suprotnom biti kasno i da je u pitanju opstanak savezne države“.

Pavković je svedočio da je na tom sastanku Nalić istakao da je potrebno „upasti u tu agenciju, zapleniti aparate“, a da Tomić predložio i hapšenje Vladimira Popovića Bebe, koji je navodno stajao iza operacije prisluškivanja. On je naglasio da se u tom trenutku nije znalo da se radi o Birou za komunikacije Vlade Republike Srbije, već se govorilo o „nekakvim kablovima, zgradi kod ‘Beograđanke’, agenciji sa savremenom opremom za prisluškivanje“, Pavković je rekao da je pozvao generale Aleksandra Vasiljevića, Milena Simića i Milana Đakovića, a jedna jedinica je stavljena u pripravnost. „Kasnije je na sastanku u Upravi vojne bezbednosti razjašnjeno da je u pitanju Biro za komunikacije, zaključili smo da bi upad bio neovlašćen jer VJ nema nadležnost i da to nije naš posao“, rekao je Pavković i dodao da je istog dana izvestio Koštunicu da zadatak nije izvršen i savetovao mu da taj problem ili iznese pred VSO, reši ga preko MUP-a Srbije ili izlaskom u javnost. On je naglasio da se od tada, pa do smene s mesta načelnika GŠ, njegovi kontakti sa Koštunicom svode na telefonske razgovore ili sastanke kojima je obavezno prisustvovao i Rade Bulatović, savetnik za bezbednost predsednika SRJ: „Kod Koštunice je navedene noći, sem Ljiljane Nedeljković, neovlašćeno prisustvovao i Gradimir Nalić, koji je vodio glavnu reč“.

On je naglasio da je „postojala tendencija da se upadom napravi pometnja i destabilizuje Vlada Srbije i da se VJ uvuče u sukob unutar DOS i na taj način napravi neka vrsta udara u zemlji[61]. Posle tih sastanka više niko nikada nije insistirao na priči o prisluškivanju, niti je bilo priče o istrazi, što bi bilo logično. Izgovor Tomića za obustavljanje akcije protiv Vlade Srbije bio je to što je „Vasiljević otišao i sve ispričao premijeru Đinđiću i tako onemogućio akciju“.

Pored Pavkovića, iskaz je dao i general VJ u penziji Milan Đaković, bivši načelnik Uprave vojne bezbednosti, koga je na tom mestu kasnije nasledio Aco Tomić. On je istakao da je posle sastanka u kabinetu predsednika SRJ jedan broj članova specijalne jedinice „Kobra“ bio stavljen u pripravnost: „Odlučili smo na sastanku u Upravi vojne bezbednosti da se akcija odloži dok se ne prikupi više dokaza. Međutim, kada sam video da Tomić ne samo da ne zna gde se zgrada nalazi, već i šta je u njoj, koliko je ljudi obezbeđuje, dao sam znak glavom generalu Pavkoviću da od akcije nema ništa”. On je rekao da je Nalić zahtevao da napiše izjavu jer je odbio da sprovede u delo ideju o upadu u Vladu Srbije, što je Pavković odbio rečima: Ko si ti da ja tebi pišem izveštaj? O svemu ću izvestiti samo predsednika Koštunicu.“

U postupku protiv novinara Milovana Brkića, istražni sudija Prvog opštinskog suda saslušao je načelnika SUP Beograda Milana Obradovića, i šefa odseka za suzbijanje narkotika Slobodana Pešića. Zamenica državnog tužioca optužila je Brkića da je u kolumni u listu Nacional oklevetao Milana Obradovića tvrdnjama da je učestvovao u likividaciji slikara Dragana Maleševića Tapija, da je montirao proces ubicama generala Boška Buhe, i prikrivao ubistva građana u prostorijama SUP, u kojima su učestvovali radnici policije. U višečasovnom ispitivanju pred istražnim sudijom, odgovarajući na pitanja sudije, okrivljenog Brkića i njegovog advokata Gradimira Nalića, general Obradović je negirao svoje učešće u navedenim događajima. I inspektor Slobodan Pešić nije priznao da je učestvovao u ubistvu privedenog mladića Milana Jezdovića. Oba svedoka navela su da ih novinar Brkić neopravdano proganja, da im na službene telefone šalje iritirajuće poruke, da od policajaca prikuplja informacije i nudi novčane naknade. Pridružili su se zahtevu za gonjenjem novinara i zatražili novčano obeštećenje. Nakon četvoročasovnog ispitivanja, advokat Nalić predložio je sudu da izvede dokaze u korist Brkićeve odbrane, a novinar Brkić ostao je pri navodima iz svojih tekstova. Brkićeve tvrdnje nisu se ispostavile kao tačne, ali nije osuđen.

Kada je stupio na vlast, 2000. godine kao predsednik SRJ, Koštunica okupio je ekipu ljudi koji su ostali njegovi bliski saradnici. Vojislava Koštunicu prati oreol da se nerado pojavljuje u javnosti. Zato su u njegovo ime istupali njegovi savetnici. U prvom timu našli su se Slobodan Samardžić, Aleksandar Tijanić, Gradimir Nalić, Petar Lađević, Rade Bulatović, a šef kabineta bila je Ljiljana Nedeljković. Ovi ljudi i dalje imaju značajnu poziciju i često su mnogo uticajniji nego oni koji se formalno nalaze na savetničkim mestima. Činjenica da su nakon odlaska iz savetničke fotelje završili na direktorskim mestima uticajnih institucija dovoljno govori koliko je Koštunica imao poverenja u njih. Nekadašnji savetnik za bezbednost Rade Bulatović postavljen je na mesto direktora BIA, a Aleksandar Tijanić je imenovan za direktora državne televizije. Iz prve Koštuničine savetničke garniture zanimljivu biografiju ima i Gradimir Nalić. Koštunica je nameravao da Nalića, koji mu je bio savetnik za ljudska prava, proizvede u ministra policije, ali mu ta ideja nije prošla – suprotstavio se DS. Čedomir Jovanović je, dok je bio šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije, optužio Nalića za nastojanje da izgradi paralelnu službu Državne bezbednosti, lojalnu Koštunici, što je ovaj negirao. Nalić je bio advokat Radeta Bulatovića kada je ovaj uhapšen u policijskoj akciji „Sablja” posle ubistva premijera Zorana Đinđića, a kasnije je osnovao firmu za obezbeđenje.
Savetnik za medije Srđan Đurić postaje direktor i glavni i odgovorni urednik TV „Avala”. Odlazak Đurića usledio je nakon što je RRA odobrila vlasniku „Pinka”, Željku Mitroviću, da kupi 4,95% „Avale” što je predsednik Upravnog odbora ove televizije objasnio kao „pomoć u podizanju kvaliteta programa i kreiranju uspešne poslovne politike ”. Posle skupštinskih izbora 2007. godine, premijer ga je prebacio u svoj tim nakon što je Đurić izgubio mesto direktora vladine Kancelarije za saradnju a medijima. Đurić je Koštunicu upoznao 1990. godine kao član DS. Po profesiji je novinar. Bio je urednik spoljnopolitičke rubrike na Studiju B, a onda je glavni i odgovorni urednik informativnog programa na BK televiziji. Napustio je Karića 2001. godine i postao suvlasnik agencije „Olaf i Mekatir” koja i danas uspešno radi.
Njegovo mesto nezvanično je zauzeo pravnik, Branislav Ristivojević, koji je ponovo postao savetnik premijera (kao i u prvoj Koštuničinoj vladi). Pred prošle parlamentarne izbore bio je drugi portparol DSS. Ristivojević je i predsednik Upravnog odbora „Železnica Srbije” iako po Zakonu o sprečavanju sukoba interesa ove dve funkcije ne bi smeo da obavlja istovremeno.
U Koštuničinom kabinetu sede i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić, bivši ministar za rad i zapošljavanje Slobodan Lalović, filozof Mile Savić, karijerni diplomata Miroslav Šestović i pravnik Aleksandar Simić.
Koštunica se ne odriče lako ljudi u koje ima poverenja. Oni koji su odlazili, mahom su to činili svojom voljom, izuzev savetnika Vladimira Galića, koji je nekada bio direktor Agencije za privatizaciju, čiji odlazak iz kabineta nije bio u ljubavi. Koliko premijer drži do lojalnosti i poverenja svedoči i podatak da je njegov lični sekretar već godinama Mirela Vasić, koja ima reputaciju izuzetno diskretne osobe od koje niko nije uspeo da iscedi neku informaciju.
Među onima koji imaju najviše uticaja na Koštunicu, pre svega o kosovskom pitanju, izdvaja se Slobodan Samardžić.
Dugo uz Koštunicu i čovek koji ima uticaja na premijera je i Aleksandar Simić. Ovaj pravnik je u drugom mandatu savetnik za politička pitanja. Svojim izjavama uzburkavao je javnost, pa je Crnu Goru nakon razdruživanja državne zajednice nazvao „kvazidržavom”.
Iako zvanično nisu ni na jednom položaju, premijer uvažava savete nekadašnjeg savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića, Leona Kojena i književnika Matije Bećkovića. Leon Kojen je i dok je bio na savetnik optuživan da je blizak stavovima DSS. Kada se sredinom februara 2008. pojavio na slavi Srpske radikalne stranke, potpredsednik SRS, rekao je da su radikali uvek dobro sarađivali s njim.
Osim savetnika, u javnosti su se pojavljivali i Koštuničini šefovi kabineta. Dok je bio predsednik SRJ na tom mestu nalazila se Ljiljana Nedeljković. Njoj je pripisivan uticaj na Koštunicu. U jednom od retkih intervjua rekla je: „Voju je najlakše napasti tako što će biti napadnut neko ko mu je blizak”. Kada je napustila Koštunicu mediji su objavili da je razlog to što je bila nezadovoljna tretmanom u stranci i rastom uticaja Zorana Drakulića za koga je tvrdila da je štetan za stranku.
Kada je 2004. godine Koštunica postao premijer na njeno mesto je došao Aleksandar Nikitović koji je bio njen zamenik dok je Koštunica bio predsednik SRJ. Nikitović je rođen u Baru, diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je i magistrirao. U kabinet je došao na predlog Koštunice s kojim se upoznao tokom rada u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Navodno je bio vrlo uticajan kada je reč o odnosima s Crnom Gorom, a kažu da je imao značajnu ulogu i pri dobrovoljnim predajama haških optuženika. On je zadužen i za odnose s poslovnim krugovima. Njegovo kumstvo s Vojinom Lazarevićem ostalo je u domenu nagađanja.

Vojislav Koštunica ima i tim koji se mogao naći u svakoj “mućki”, počev protiv Crne Gore, preko sandžačkih kombinacija, do političkih igara koje se nekad otkriju, nekad ne.
NEBOJŠA VUJOVIĆ je kum Radeta Bulatovića, aktuelnog šefa BIA, nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, u vreme dok je bio predsednik SRJ. Bulatović je bio među prvim uhapšenima u akciji “Sablja”, pod sumnjom da je održavao veze sa zemunskim klanom, da bi svoju “rehabilitaciju” doživeo stupanjem Koštunice na mesto srpskog premijera. Njegov kum Nebojša Vujović je nominalno zastupnik vršačkog “Hemofarma” u Vašingtonu, ali je “spektar” njegovih poslova i duži i čudniji od funkcije koju ima. Tako je bio pregovarač sa Karlom del Ponte oko izručenja Ratka Mladića, i to na preporuku kuma Bulatovića i Gradimira Nalića, nekadašnjeg Koštuničinog savetnika za ljudska prava, koji je postao poznat po tome što je u svojstvu Koštuničinog kandidata za ministra policije u Đinđićevoj Vladi, otišao u Kulu, susreo se sa Legijom, izvršio smotru Jedinica za specijalne operacije i pritom rekao “kako su u Srbiji na vlasti izdajnici, ali da to neće dugo trajati, jer će državom brzo upravljati patriotske snage”. Vujović je bio JUL-ovac, kao i kum, u vreme Slobodana Miloševića, kada je, u svojstvu medijskog “eksperta”, za strane novinare objašnjavao kako “smo uništili NATO i kako im bombardovanje nije donelo pobjedu nad Srbima”! Bio je “grlatiji” od Gorana Matića i Ivana Markovića… Vujovića u srpskoj politici zovu “Koštuničin ambasador u Americi”, obzirom da se aktuelni ambasador Ivan Vujačić malo što i pita na mestu koje pokriva.

OBRAD KESIĆ je čovek za koga je teško reći šta u stvari radi. On je za srpsku opoziciju, pre 5.oktobra 2000, organizovao učešće u Molitvenom doručku, doveo u Vašington tadašnje srpske opozicionare, Slavka Ćuruviju, Branku Prpu, Srđana Darmanovića i ostale, a onda je lično Miri Marković ispričao šta su tamo oni govorili. U savetodavnim uslugama je nenadoknadiv, pa je tako savetovao i Radovana Karadžića.

BERT BRAUN je svakako najinteresantniji. Naravno da radi za velike pare koje mu obezbeđuju srpski tajkuni. Braun je vrlo “mutan” i sa vrlo jakim vezama u srpskom političkom krugu. Beogradski sagovornici tvrde da je on indirektno srušio Vladu Zorana Živkovića[62]. Montgomeri ga je kaznio što se mešao u unutrašnje stvari Srbije ali to nije mnogo uticalo na kasnija dešavanja koja su Srbiji donijela novog premijera – Vojislava Koštunicu… Nakon Infotopa RTV Pink, o čemu je tadašnja urednica Tamara Nikčević progovorila, u kojem je bilo reči o tome ko je Bert Braun i zašto ima toliko uticaja u Srbiji i Crnoj Gori, Nebojša Medojević ga je pozvao u Vašington, i “informisao” o tome da je ovde vest dana, Braun je odmah zvao Željka Mitrovića, vlasnika PINK, a ovaj Tamaru Nikčević. Rezultat je bio micanje Infotop i glavne urednice sa TV.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:03 pm

“ANTI-HAŠTVO” – ZAVERA ILI POLITIKA

Problem zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, bio je, pre svega, unutrašnjopolitički, ali i problem koji, značajno, određuje našu sudbinu u svetu. Budući da je DSS zastupao “legalizam” iznenađujuće je bilo insistiranje da taj zakon donese republička skupština, iako je, shodno Ustavu SRJ, ta materija bila u isključivoj nadležnosti saveznog parlamenta, i nije mogla biti delegirana republičkom, pošto je prenos nadležnosti postoji samo u obrnutom smeru, od izvorne (republičke) ka delegiranoj (savezni).

Dejan Mihajlov, šef poslaničke grupe DSS u skupštini Srbije pokušao je da objasni ovu pravnu nemogućnost rekavši: „DSS je podržao Predlog zakona o saradnji s Haškim tribunalom tadašnjeg saveznog ministra pravde profesora Grubača. Koliko se sećam, taj predlog zakona koji je trebalo da bude donet samo na saveznom nivou, sadržavao je i odredbu o izručenju, ali o kojem bi odlučivala republička vlada. Tada je taj zakon podržao ceo DOS. Taj zakon nikada nije ušao u proceduru zato što ga koalicioni partneri iz Crne Gore nisu prihvatili i na tom je pala savezna vlada. DSS je insistirao na ova dva zakona zato što je to politička realnost.“ Mihajlov je izneo političku primedbu da je insistiranje na donošenju zakona na saveznom nivou pokušaj da se pokvare odnosi u koalicionoj vladi i da se produbi kriza savezne vlade, i kombinujući pravne i partijske interese, zaključio je: “Komisija koju je Predsedništvo DOS formiralo, zaključila je da saradnja sa Hagom mora da bude utvrđena zakonom. Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, ne preostaje nam ništa drugo nego da učinimo ono što je jedino realno a to je da se donese okvirni zakon na saveznom nivou i zakon na republičkom nivou. Sve ostalo vodi ka hajdučiji kakvu sada imamo. Moć je u rukama Vlade Srbije koja sprovodi hajdučiju, hapsi građane po pijacama… To je za DSS apsolutno neprihvatljivo.” Lider crnogorske SNP Predrag Bulatović saopštio je da će SNP podržati zakon o saradnji sa Haškim tribunalom koji je predložila DSS, priznajući kao motiv “kako se problem ne bi prebacivao na nas”.

Bila su tri predloga zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Predlog DSS-a podrazumevao je postojanje dva zakona – saveznog i republičkog. Savezni daje samo okvir a republički uređuje izručenje i ostalu konkretnu saradnju sa Haškim tribunalom. Zakon Vlade Republike Srbije zasniva se na principima da Haški sud nije sud strane države i da predaja Haškom sudu nije ekstradicija. Haški tribunal je međunarodni sud a s obzirom da je Jugoslavija član UN, onda je automatski i naš sud. Treći predlog je profesora Grubača u kome je sadržano izručenje, s tim što predviđa određene ingerencije naših pravosudnih organa u toj proceduri.
Da bi se sačinio nacrt zakona, DOS je formirao stručni tim: Momčilo Grubač (on nije mogao da se prihvati te obaveze jer je sudija Ustavnog suda), Gradimir Nalić, savetnik predsednika Koštunice, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Sead Spahović, republički javni pravobranilac i Igor Jovičić, zamenik generalnog sekretara savezne vlade.

Na prvom sastanku Gradimir Nalić se deklarisao da on nastupa u ime DSS, da treba imati u vidu za šta će da glasa SNP. Stav ostalih iz grupe bio suprotan jer bi stručni tim trebalo da napravi ekspertski zakon bez obzira na političko opredeljenje članova. Zauzet je stav da to mora da bude savezni zakon i da mora imati minimalnu sadržinu koja podrazumeva predaju, odnosno izručenje. Nalić je onda zatražio da se sastanak odloži.

Dan kasnije, pošto je obavio konsultacije, Nalić je na sastanku ponovio stav o SNP i tražio je da se u tim umesto Grubača uvrsti ekspert iz SNP. Kada to nije prihvaćeno, rekao je da se izuzima iz rada ali da hoće bude prisutan tokom daljeg rada što je prihvaćeno. Na taj sastanak, Nalić je došao sa Aleksandrom Lojpurom koji nije član tima. Stav da naši sudovi ne treba da učestvuju, je preglasan rad grupe je nastavljen, da bi na kraju ekspertska grupa izvršila prilagođavanje Grubačeve verzije, što je bio kompromis koji nije zadovoljio nikoga.

Nepristajanje SNP na zakon o saradnji sa Haškim sudom koji podrazumeva izručivanje tumači se kao podrivanje Jugoslavije u trenutku kada se vode pregovori o redefinisanju odnosa u federaciji. Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe DOS-a u republičkom parlamentu, rekao je: „To je praktično rušenje Srbije i meni se čini da je to istovremeno politički manevar kojem je bio sklon Milošević, kojim se u suštini teži obmani, jer dok se, s jedne strane, u potpunosti podržava politika Evropske unije u procesu definisanja odnosa unutar federacije, s druge strane SNP se konfrontira sa međunarodnom zajednicom u procesu koji će za finalnu cenu dobiti iznos koji neće plaćati ni predstavnici SNP ni građani Crne Gore već pre svega Srbija.”

Partija koja nema vlast ni u Crnoj Gori ni u Srbiji blokirala je zemlju. To je paradoks političkog trenutka u kojem se pristalo na kompromis ne zbog samog SNP već zbog toga što se smatralo nije potreban konflikt sa Koštunicom jer je on jesen 2000. godine, garantovao da će on u potpunosti moći da kontroliše tu stranku u svim onim kriznim situacijama u kojima bi sudbina građana Srbije i demokratskih tokova u našem društvu mogla da zavisi od jedne retrogradne političke snage. Taj paradoks trebalo je da ima svoj kraj jer Koštuničin projekat je imao cenu koju nije trebalo skrivati od građana Srbije. Dejan Mihajlov je izneo suprotan stav: „Ne mislim da oni na taj način dovode Jugoslaviju u novu opasnost jer je taj njihov stav poznat. Ako imamo u vidu kako je formirana Vlada Jugoslavije posle 5. oktobra, i koji su napori činjeni da se održi, moramo da uvažavamo tu realnost ako hoćemo da budemo i praktični i reformisti i legalisti.“

Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom Vlade Srbije ogolio dve stvari: ko je za saradnju, a ko je protiv saradnje sa svetom. Vlada Republike Srbije naučila je lekciju da u interesu naših građana moramo biti kooperativni sa međunarodnom zajednicom. Nekolicina ljudi koji pripadaju prošlosti, bili su kočnica budućnosti cele nacije. Dejan Mihajlov zastupao je uporno stav da je to je još jedno guranje prsta u oko koalicionom partneru iz Crne Gore što će delu DOS-a poslužiti kao alibi da optužuje koalicione partnere iz Crne Gore da destabilizuje saveznu vladu, i da „taj zakon neće proći u Skupštini Jugoslavije. Onda mi moramo stvarno da se zapitamo da li je njima zaista stalo do zajedničke države tj. da se zapitamo šta je njima interes. Da li je njima interes jedna pravno uređena država koja će imati pravnu i zakonom uređenu saradnju sa Tribunalom gde će postojati pravila i procedura ili će oni tu saradnju vršiti tako što će se direktno primenjivati Statut Haškog tribunala po odluci Vlade Republike Srbije i gde će se tajne ili javne optužnice koristiti kao sredstvo pritisaka na neke ljude kako bi im oni činili određene usluge. DSS će podržati svaki predlog zakona koji ide u pravcu saradnje sa Haškim tribunalom, to je nesporno. Ali je, jednostavno, način na koji to vidi Vlada Republike Srbije sporan utoliko što taj zakon ne može da bude donet i on će samo izazvati nove sukobe.“

Saradnja sa Haškim tribunalom i odvijala se po Uredbi Vlade Srbije. Politički rizik takve odluke Čedomir Jovanović je objasnio: „U trenutku u kojem moramo da štitimo interese države, mi primenjujemo Uredbu svesni svih njenih nedostataka ali istovremeno svesni cene koju bi društvo platilo ukoliko bismo se mi distancirali od odgovornosti i političkog rizika koji taj posao prati. Niža je cena raditi po Uredbi nego nikako ne raditi. Nama je potreban zakon ali ne zakon koji bi degradirao status Haškog tribunala i doveo nas u poziciju da se za tako nešto pravdamo pred svetom. Uredba jeste izraz našeg poslednjeg nastojanja da se zaštite opšti u odnosu na pojedinačne interese. Ne sme se zaboraviti da je ovde reč o nekolicini Miloševićevih najbližih saradnika, koji ni po čemu nisu zaslužili da se narod žrtvuje za njih.“

O pravnoj i političkoj konfuziji oko donošenja zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, svedoči i sledeća rasparava na ekspertskoj grupi DOS-a:
Vesna Rakić-Vodinelić: Ponavljam što sam prošli put rekla. Ako ćemo praviti ekspertski zakon, onda ćemo praviti zakon koji može da izdrži test ulaska Jugoslavije u Savet Evrope.
Sead Spahović: Kažite kako da glasi.
Vesna Rakić-Vodinelić: Mislim da o tome treba da odlučuje Okružni sud Srbije, odnosno Viši sud u Crnoj Gori i da se da pravo na žalbu u roku od tri dana Vrhovnom sudu i odlučivanje od strane Vrhovnog suda.
Sead Spahović: Dobro. Na osnovu čega tako mislite?
Vesna Rakić-Vodinelić: Na osnovu toga što po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima o lišenju slobode mora da odluči organ koji ima svojstvo suda.
Sead Spahović: Ovde je sud odlučio o lišenju slobode. Tribunal je sud.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ne. Tribunal je odlučio, ali nije odlučio o lišenju slobode. On podnosi zahtev državi da se privede određeno lice. Da bi se neko priveo, mora ta naredba o privođenju da bude implementirana, što znači da državni organ mora da kaže, Pera Perić na osnovu ovog rešenja ide, i da privede ovo lice, da ga isporuči.
Sead Spahović: Slažem se. Zašto to mora da bude sud?
Vesna Rakić-Vodinelić: Zato što to stoji u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.
Sead Spahović: Sud je Tribunal.
Vesna Rakić-Vodinelić: Čak u našem krljavom ustavu stoji da o lišenju slobode odlučuje sud.
Sead Spahović: Ovde Vam govorim sve vreme da je sud odlučio. To je Haški sud.
Vesna Rakić-Vodinelić: Nije odlučio o lišenju slobode. Haški sud se obraća organu zemlje u kojoj pretpostavlja da se nalazi okrivljeni i traži od organa te zemlje da predaju to lice.
Sead Spahović: Da ga uhapse i da ga predaju.
Aleksandar Lojpur: Naš ustav podrazumeva domaći sud, ne podrazumeva bilo koji.
Sead Spahović: To je sad drugo pitanje.
Vesna Rakić-Vodinelić: Čak ni to nije bitno. I to da ostavimo. Ali, traži da ga uhapse i da ga predaju. Tim pre, da bi se on uhapsio, mora neko o tome da odlučuje.
Sead Spahović: O tome odlučuje Tribunal.

Za pomaganje Ratku Mladiću u skrivanju optuženi su Jovo Đogo, Stanko i Predrag Ristić, Saša Badnjar, Ratko Vučetić, Marko Lugonja[63], Blagoje Govedarica, Borislav Ivanović i Tatjana, Bojan i Ljiljana Vasković. Suđenje pomagačima haškog optuženika Ratka Mladića u Drugom opštinskom sudu odjednom je zatvoreno za javnost. Đogo je optužio premijera Srbije Vojislava Koštunicu, direktora BIA Radeta Bulatovića, ministre policije i odbrane Dragana Jočića i Zorana Stankovića, za direktan uticaj izvršne vlasti na Tužilaštvo u tom predmetu. Sudsko veće kojim predsedava Dejan Dobrosavljević odredilo je nakon toga pauzu, a u nastavku suđenja odlučilo je da postupak zatvori za javnost, na predlog zamenika javnog tužioca Branka Stamenkovića, zato što traje istraga protiv osumnjičenog Blagoja Govedarice, pa bi javnim suđenjem bila ugrožena istraga. Novinarima nije omogućeno da prisustvuju nastavku glavnog pretresa, a advokati optuženih koji su napustili sudnicu nakon saopštavanja odluke sudskog veća. Optuženi Jovo Đogo rekao je u obraćanju sudskom veću da “živ neće prisustvovati tajnom suđenju”. Advokati su kazali da su optuženi Jovo Đogo, Saša Badnjar, Ljiljana Vasković i Stanko Ristić rekli da “neće da učestvuju u farsi”, kako su nazvali suđenje zatvoreno za javnost.

Novinar lista Politika i autor knjige o Ratku Mladiću Ljubodrag Stojadinović objasnio je zašto nema razloga da suđenje bude zatvoreno za javnost: „To suđenje neće imati puno značaja na sudbinu Ratka Mladića i pregovaračku sudbinu Srbije. Dok se ne uhvati ‘hajduk’, jataci nemaju u ovom trenutku mnogo značaja, osim stvaranja ambijenta da Srbija ozbiljno radi na tom poslu. Ništa što se dogodilo u prošlosti nema značaja kada je u pitanju potraga za Mladićem, važno je ono što se sada događa, a to Vlada Srbije ne zna. Proces može da bude neka opomena ljudima koji imaju ideju da i dalje skrivaju Ratka Mladića, i da tako Akcioni plan, koji je potpuno nejasan, bude upotpunjen jednim konkretnim elementom“.

U ČIJEM INTERESU?

U postupku za ubistvo Zorana Đinđića pred Specijalnim sudom, Čedomir Jovanović izjavio je kao svedok da je Radomir Marković „preko jednog čoveka poručio da će dati ostavku, ako mu se garantuje bezbednost za porodicu i njega i da je to prihvaćeno, ali da je posle razgovora sa Koštunicom dogovoreno da ostane koliko god može na funkciji“. Dodao je da se Koštunica usprotivio i smeni Pavkovića i da zna da je Gradimir Nalić, obraćajući se pripadnicima JSO na slavi jedinice, rekao da treba da podrže Koštunicu a ne izdajnike[64].

Čedomir Jovanović je rekao da se Rusija “čudno” ponašala u svim događajima od promena. Naveo je da su predlagali da Milošević bude premijer, ali da je Koštunica rekao da to ne može da prihvati zbog ekstremista iz DOS (dodao je da se u Rusiji sakrila Mirjana Marković).
2001. nije postojala država, već je država bio JSO, i Vlada je bila u otvorenom neprijateljstvu sa vojnom bezbednošću. Ispred stana Mihajlovića uhapšena su dva pripadnika zemunskog klana, koji su pokazali legitimacije vojne bezbednosti i zatim se izvesni pukovnik Živaljević zalagao za njih. Mi nismo hteli da pravimo nagle promene u DB, jer bismo izgubili kontrolu, već smo to radili kompromisima – rekao je Jovanović i dodao da je Ulemek predložio u februaru da Andreja Savić i Milorad Bracanović budu novi čelnici DB i da je to odbijeno, ali da je Bracanović imenovan za načelnika uprave za prisluškivanje. Prema njegovim rečima Koštunica je predlagao da Branko Crni, zamenik Markovića bude šef DB, a da dotadašnji šef bude direktor Instituta bezbednosti. Dodao je da se premijer Đinđić nije interesovao za pitanja bezbednosti i da nisu razmatrali ko će biti ministar policije, a da je Koštunica predlagao da to bude Nalić, što je odbijeno.

Vladimir Beba Popović izneo je na TV B92, svoja saznanja o pozadini ubistva Zorana Đinđića: „U septembru 2002, sedam ili osam meseci pre ubistva Đinđića, na ručak me je pozvao ambasador jedne velike zapadnoevropske države. Posle završenog ručka zamolio me je da izađemo na ulicu. Dok smo stajali na ulici, zbog buke automobila i autobusa da nas ne bi prisluškivali, jer je on pretpostavljao da je i restoran u kojem smo bili ozvučen i da su ozvučeni mobilni telefoni, pitao me je šta ja znam o tome da se priprema atentat na Đinđića. Ja sam rekao da ne znam ništa: “Koji atentat, na šta mislite?”… On je rekao da se to priprema i da je u to umešana vojska, ali ne tako da je u to umešana zvanično, da to rade neki nezadovoljnici tzv. Miloševićeve patriote, frakcije, struje… Rekao je da Rusi i ruska obaveštajna služba, a kada to kažem ne mislim na zvaničnu, nego na neke delove ruske obaveštajne službe, oko toga vrlo aktivno učestvuju i rade. To je bilo sedam-osam meseci pre ubistva Đinđića…“ Popović je prozvao i bivšeg načelnika Uprave bezbednosti VJ Aca Tomića i direktora BIA Radeta Bulatovića, da je “istraga u vreme ‘Sablje’ dovela do njih kao direktno umešanih u pripremu atentata”, a da je Koštunica “organizovanom političkom akcijom u medijima i diplomatskim krugovima sprečio da oni budu optuženi”.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:06 pm

KAKVA DRŽAVA TAKVI I DRŽAVNICI

Ovo su neki transkripti telefonskih razgovora predsednika Srbije iz Karađorđeva, koje je sačinila hrvatska obaveštajna služba:
27. 12. 1995. Mira Marković urgirala je kod Bogoljuba Karića da pokuša da otvori račun u Nacionalnoj banci Grčke, na koji će sa računa Mire Marković u kiparskoj banci prebaciti 100.000 apoena nepoznate valute. Naime, sin Marko nalazi se u hotelu “Hilton” u Atini, gde nema novca da plati neke račune. Marko ima kreditnu karticu neke kiparske banke, ali Grci ne priznaju tu karticu.
30. 12. 1996. Razgovor Mire Marković i sina Marka.
Marko: Evo me u Požarevcu. Tu sam kod Zokija, jedem prase ovde.
Mira: Da i mama večera na miru. Jedem se, strašno, sekiram se za tebe, shvati.
Marko: Što si poludela, bre?
Mira: Pa kako šta sam poludela, jesi se prošle godine smandrljao tu!
Marko: Mama, neću 10 puta isto, bre!
Mira: Ne mogu. Ja se od onda plašim i plašim i plašim! Ti si mi dete, moje slatko!
Marko: Ej, gde je tata?
Mira: Tata šeta.
Marko: Slušaj, vidi o čemu se radi. Pre tri dana su ovde počeli sa restrikcijama struje. Ja sam to tati javio, on je nekoga zvao i rečeno mu je da nisu restrikcije, nego neke sanacije.
31. 12. 1996. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom Miloševićem.
Milošević: Zdravo, lepi!
Marko: Šta radite?
Milošević: Evo, nešto ovde razgovaramo. Mama je gore, a mi pričamo ovde.
Marko: Ja da te obavestim da sam uneo sebi krevet u novu kuću. Krevet i muziku sam uneo. Povodom Nove godine i povodom toga što mi je preneo Boban. A drugo, u njoj ima topla voda, grejanje, sve. I uopšte više neću da se zajebavam.
Milošević: E, svaka čast, lepi!
Marko: Milica je unela jelku, okitila i tako.
Milošević: E, divno! Divno, lepi moj. ‘Ajde, neka je sa srećom.
Marko: Ovde opet pola grada nema struju.
Milošević: Ma, nije moguće! Pa ne mogu da verujem!
Marko: Ovi odavde, kad ih pozovemo, kažu: “Mi smo distributeri, nama se to iz Beograda odlučuje.”
Milošević: Sad ću da vidim. Veruj mi, to nisam znao. Evo, sad će u Dnevniku da bude da nema ograničenja.
3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa Markom o useljenju u novi stan.
Marko: Šta radite, tajkice?
Milošević: Evo leškarimo u krevetu, gledamo zabavnu emisiju na televiziji.
Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni?
Milošević: Ti si budala, bre! To je nezdravo!
Marko: Pa da, bez veze. Treba da bude 18, to je prava stvar.
Milošević: Pa ne, ali ne sme preko 30, bre, šta se zezaš?!
Marko: Što da ne sme, kupam se na 40.
Milošević: Pa nemoj, bre, na 38 stepeni, to je iznad normalne temperature čoveka, bre! Kako može u vrućoj vodi, to može čovek šok da dobije. Ne može da se vrši razmena toplote.
Marko: Dobro šta me plašiš sada. Kako dođem u đakuzi, pa se kupam 42,3…
Milošević: Pa znam, ali ne plivaš u đakuziju. Nemoj, Marko! Nemoj nikako iznad 31,2, na 30 je već vrućina, bre. Drugo je tuširanje, izađeš… I to je nezdravo, a ovo da je potpuno čovek potopljen u vrelu vodu, to je nedopustivo.
Marko: Dobro, evo čekaću da padne na 32.
Milošević: Na 32 najviše. Reguliši to i nemoj da se zezaš. Je l’ ti sve OK?
Marko: Jeste… pada neko čudo, ledena kiša pada napolju, ovoliko leda nisam vid’o u životu.
Milošević: Pa znam, ne može da se prođe, ja nisam mogao jedan korak da napravim, može samo čovek da padne.
Marko: Pazi, kad je celo dvorište ne pod snegom nego pod ledom i to onaj debeo sjajni led, ima jedno pet santimetara.
Milošević: Šta klopaš?
Marko: Šta klopam? Pa klopam svašta sad. Svi živi donose klopu. Sad ima klope na sve strane. Ima raznorazne sarme, prasići, jagnjići i ostalo.
Milošević: Da. Šta sad imate kod kuće za jelo?
Marko: U, kako ću ja da se ugojim u ovoj kući.
Milošević: Evo ti da čuješ mamu.
Mira: Mili!
Marko: Znaš, mama, tuširamo se i kupamo u kadi na 40-44. Tu smo negde. Pusti te brojeve, pa seti se prošle godine u Karađorđevu. Bila je temperatura 28. To da ti neko kaže rekao bi da je temperatura kao u džezvi, a nije ko u džezvi nego smo se smrzavali. Sećaš se da niko nije mogao da uđe u vodu, dok se ne istušira hladnom, da smo sve na foru ulazili.
Mira: Šta ćemo, kuco, da pitamo. Kaži mamici šta radiš?
Marko: Mama 72 sata nisam izašao iz kuće.
Mira: Jao, divno mili, divno! Je l’ da je čarobno tu?
Marko: Uradio sam jednu jako pametnu stvar. Pošto ja ne nosim papuče, Ljubiša me pitao dva dana pred Novu godinu šta hoću da mi kupi za Novu godinu, i ja sam mu rekao samo da mi kupi neke mnogo lepe patike, koje će mi i onako trebati za po kući i kad izlazim napolje i sad imam ovde patike nove, nisam etiketu skinuo sa njih i onda kad uđem u kuću odmah se izujem, pa uđem u patike, i po kući sam u čistim patikama.
Mira: Ali, nosi papuče, molim te! Pa uveče kad legneš onda moraš da imaš papuče pored sebe, kad ideš da piškiš.
Marko: A pa onda ne moram, jer imam podno grejanje pa mogu bos.
Mira: Nemoj, to je nepristojno. To je seljački. To je k’o Marinko Rokvić.
3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom.
Marko: Pa, imam ideju, tata.
Milošević: Kaži.
Marko: Ali pošto si ti konzervativan tip, neću tebe da pitam, hoću da pitam mamu. Za zadužbinu ti bi rekao nemoj, a kamoli da je nešto inteligentnije. Šta misliš o tome da napravim porodilište?
Milošević: Kakvo, bre, porodilište?
Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište?
Milošević: Znam.
Marko: Pošto ovde samo što ne pocrkaju ovi, samo ne od srca nego od kuge. Zamisli, zaposlim renomirane požarevačke ginekologe, sa kompletnim komoditetom.
Milošević: Nemoj da se zajebavaš, bolje ti je drži “Madonu”, pravi…
Marko: Ma, nisam ja mislio tata u “Madoni” da napravim porodilište.
Milošević: Nego gde si mislio da napraviš?
Marko: Napravio bih ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke, jednostavno da razmišljam o delatnostima koje su unosne, a istovremeno društveno korisne. A ja mislim da bi Požarevljani bili jako srećni da oni dobiju nešto tako. Tata, je l’ znaš koliko košta kod privatnika po šupama kakve ne bi video ni kod Dikensa, ovde po Požarevcu. Kiretaža košta 150 maraka.
Milošević: Marko, ali u porodilištima nema kiretaže, nego se rađaju deca.
Marko: Ima i kiretarnica pored, ali to hoću da ti kažem; zamisli kad za kiretažu, ej, koja traje 3,5 minuta, u svinjcima, privatnim ordinacijama koje se samo odazivaju na ime ordinacije, ništa više, uzimaju ljudima 150 maraka i konstantno delju.
Milošević: Dobro, to je zato što idu na kiretažu…, da idu u bolnicu, ne bi ih koštalo ništa. Hoćeš da ti dam ipak mamu?
Marko: Slušaj, muž ti je jedan muškarac, onako tipičan konzervativan, pasivan. Da pitam tebe je l’ si ti uvek pominjala te teme; šta misliš, mama, o porodilištu? Jedno divno porodilište, ograđeno travnjakom.
Mira: Super!
Marko: Ti si moja mama, ti si moja mama, rekla je super, pa naravno, zar to nije divno?
15. 1. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom, koji je na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja po Evropi.
Milošević: Pa, naravno, čuj, lepi, biće Dojčilo kod nas večeras. Ali, on se vraća u ponedeljak ujutro tamo. Hteo sam tebi da predložim, da ti odsedneš kod njega.
Marko: Je l’ ti mene zajebavaš?
Milošević: Ne zajebavam te, što te zajebavam?
Marko: Pa dobro, bre, bar me ti razumeš na tu temu.
Milošević: Razumem te ja, sine, nego voleo bih da… dobro ajde, kako ti kažeš. Mislim, tamo je izvanredno, a da ne budeš baš, što se kaže, u centru pažnje. Ej, nemoj da planiraš, molim te, nemoj ni da kročiš ni u Austriju, ni u Francusku. Nego se istim putem vrati.
Marko: Šta, je l’ ima opet frka neka?
Milošević: Marko! Prošli put su tako strašno zloupotrebljavali da je to bilo strašno. Ko sekirama da me biju po glavi. Medijski su zloupotrebljavali, u svakom pogledu su zloupotrebljavali.
Marko: Ko? „žabari“ ili Austrijanci?
Milošević: Ne „žabari“, nego Francuzi, bre.
Marko: A Francuzi?
Milošević: Pre svega oni, to je katastrofa! „Žabari“ najmanje. Austrijanci su pisali svašta.
Marko: Da, da, da. Dobro, bre, ništa, nema frke, razumeo sam sve.
Milošević: Pa sam mislio, ti ako se tu nađeš koliko se nađeš nije bitno, al’ se vrati istim putem… Pa, i večeras ćemo se čuti. Evo da ti dam mamu da je čuješ. Pošto si još u sobi, sad nisi u kolima, ne voziš. Ona se „stresira“ kad razgovara s tobom kad si u kolima, jer se boji da negde ne skreneš, a evo sad si u krevetu. Evo daću ti je sad. Ajd, ćao lepi!
Marko: Halo!
Mira: Šta radiš?
Marko: Evo ništa. Blejim, uživam, sad sam se probudio i čekam. Sinoć bila buka, kafane, diskoteke, crkla baterija i jebi ga. Evo sad sam se sredio, sad ću da pokušam. Slušaj, mama, ti znaš da si ti jedino žensko stvorenje na planeti koje je rezistentno na mene, odnosno na moj šarm. To ti nije baš neka pozitivna strana, da ti kažem. Slušaj, zvaću Milicu kad-tad. Tvoja reč je za mene zapoved, šta ti je… poslaću joj faks, pa onda telegram, razglednicu, i to, pa ću da je nazovem. Slušaj, ne daj bože da dođemo na jednu komemorativnu sednicu ti i ja, znaš. To je ozbiljna tema, i mora da zvuči tragično. Mama, ne zajebavaj me više. U redu, skratio sam ti, zvaću Milicu i biću sve kul. I nemoj da se nerviraš i uživaj tu. I eto tako.
15. 3. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom o kćerki Mariji.
Marko: Pa šta si rekao Mariji, majke ti? Pa, jesam te zamolio da, da joj javiš, a da ne praviš sranje?! Pa mene baš boli k…. da li sam umešan ili nisam. Ne, bolje nek budem ja umešan, da se ne pomirimo još narednih godinu dana, nego ti kažem stvar… imaće posledice za taj njen popizditis?
Milošević: Ona, Marko, rekao sam lepo da si joj poručio da ćeš ti da joj rešiš problem džipa.
Marko: Dobro, i šta ti je ona rekla?
Milošević: Da ne ulazi u sumnjive rabote, jer je reč o prljavoj stvari, jer je reč o stvari i tako sve ono što si ti rekao. Ona je rekla: „Jao, kako ću ja, večeras čovek treba da putuje za Nemačku, treba da mu dam danas pare.“
Marko: Ni slučajno!
Milošević: Ja sam rekao: „Nemoj da daš ni dinar!“ a ona je rekla: „Pa, kako svi mogu?“ Ja kažem: „Pa mogu svi preko Belog Manastira, a ti nisi ni krimos, nego si Marija Milošević. Prema tome baš sve legalno, čisto, normalno!“ Ej, Marko, je l’ se sećaš ti naše babe Jele?
Marko: Sećam se, ona je imala mačke.
Milošević: E, sad Marija, počinje da je hvata sindrom usedelice, samo to nemoj da joj kažeš. Počela je da skuplja kučiće.
26. 4. 1997: Razgovor Marka Miloševića s Nenadom Batočaninom Nešom (ubijen je 26. 11. 2002. godine u Beogradu), čovekom iz ličnog obezbeđenja Slobodana Miloševića i pripadnika MUP Srbije, i Markovim instruktorom za vatreno oružje. Marko mu prepričava svoje doživljaje s vežbi na streljačkom poligonu, na kome je očigledno bio s nekim ljudima iz srpske policije i Službe državne bezbednosti (Aca i Gavra) i, pred kraj razgovora, o nekim ubistvima iz kriminalnog miljea, u šta su obojica dobro upućeni. Marko Milošević se žali Neši: “Ja stvarno ne zamišljam svoju svetlu budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života.”
Marko: Dva tipa koje sam provalio, da im idem na ku…, što sam stalno naoružan do zuba, jer u glavi im je verovatno ona varijanta, kad me vide svako jutro naoružanog sa 15 pištolja i tri “heklera”, ono u varijanti “šta će mu sve to, kad bi bilo nešto ne bi ni znao iz čega prvo da puca”. Znaš kako idu ta pljuvanja, interna, znaš? I ta dva tipa koje sam video da ih iritiram zbog obilja i čestog menjanja oružja, to su Aca i Gavra. I zbog njih dvojice mi je strašno stalo da bude sve kako treba, s tim što Aca, naravno, nije prokomentarisao ništa, jer to mu sujeta ne dozvoljava, a Gavro je rekao: “Ajde, malo ti da nas pratiš.” Razumeš? Ja nemam te napade prepotencije, razumeš, ja kažem: “Drugovi, ja pucam od pre nego što ste vi primljeni u tu službu.” Mnogo sam dobro pucao i onako pun sebe izlazim iz streljane, mirno mi srce, čistim pištolj i dolaze neki indijanci. Ne znam ko to sve ima dozvoljen ulaz u onu streljanu tamo, to treba zabraniti!
Nešo: Da, da.
Marko: Dolazi neka konjina koji, pazi niti me pita, bre, je l’ umem, je l’ ne umem, ko sam, šta sam. Ne, nego veliki instruktor je stigao i onako merodavno, kao da, j…. li ga, ko kaže da, da taj “glok” mali, dobar je, ali samo sa dve ruke, sa jednom nije baš nešto.
Nešo: Pa, ne znam o čemu je reč?
MARKO: Slušaj, bre, seljačino, opali. I da, znaš šta mi je večeras bio vrhunac. Kad sam ukapirao da me kenja, jer ja sam se plašio, pošto sam često menjao oružje, pucao sam iz uzija, iz pumpe, iz “heklera”, i čeko sam da me ne zajebe negde, da ne počnem negde da promašujem, jer vidim da me jedva čekaju. I kad sam provalio da me sere, onda je krenulo klasično uterivanje kompleksa i onda sam tražio da mi daju da na signal pucam jedan metak “četrdesetpeticom”, ali da ga repetiram jednom rukom.
Nešo: Da, da.
Marko: I to je, znaš, to je onda bilo “ajmo kući”. Zaista, mislim, bez ikakve prepotencije, da sam malo merodavniji od Sente za to. Ja sam rekao, ako ću već da se čuvam, daj da se čuvam. Vozilo ispred, vozilo iza, po dva čoveka unutra, dugo naoružanje, interna veza. Javljam se kad izlazim, kad ulazim, svi vi pancire, to je naređenje. I gotovo! Mrtvi mi ne trebate. Sinoć, jebeš mi mater kad te nisam zvao u tri ujutro. Hteo sam da dođem u Karađorđevo da pričam s tobom i sa šefom. Pa da li znaš od koga sam ja sinoć čuo, na primer, celu kompletnu varijantu koju mi smatramo kao strogo poverljivu? Verovali ili ne, od Lile (zapravo – Jelke). Pazi, ti znaš koji je Jelke idiot. On nije kalibar, on nije tigar koji je upućen. Kao potpuno javnu stvar mi je ispričao: “Evo, jebo te bog, ovaj, gadan tip, mnogo ljudi pobio onaj Vojo Amerikanac. Al’, roknula ga murija.” Ja njega gledam belo, reko: “Da izvineš, o čemu pričaš? Nisam čuo za čoveka nikad u životu”. Ispriča mi brate, i da su sinoć našli leš u Savi i da je najverovatnije on, i da je nestao, i da je roknuo Popa, i ovo i ono. Da je ubio nekog važnog tipa u Americi. Nasra se. Ja muvam Ljubišu, reko: “Je l’ čuješ ti ovoga šta priča?” Ko kad je poginuo onaj Oliver Denis, “s njim je sve strogo poverljivo”, meni kaže Bojana Tref, Bojana Vladina i Fiškal. Posle tri dana, ja došao iz Londona, kaže: “Tref, ovaj Oliver Denis, što ga roknula murija prošle nedelje…”, a ja kao znam pouzdanu informaciju.
Nešo: Ha, ha!
Marko: Pa, sine, u ovoj zemlji ne može da se sakrije ništa, bre!
Nešo: Nije on ubio njih. On je samo Popa. Sećaš se kako? Popa je ubio tako što je bio u ovim, bermudama, i imao je dečje rifle. Imao je dečje rifle zato što je imao facu dečju, imao je masku dečju koju je kupio u Americi. Neću ti pričati, kad se budemo videli, onda ću ti ispričati!
Marko: Čekaj, pa je l’ onda taj tip opalio Popa? Ja nikad nisam čuo za tog čoveka.
Nešo: Vojo Raičević, zvani Vojo Amerikanac.
Marko: Vojo Amerikanac, da. I čuo sam samo… To mi Mirela kaže da je sa Bojanom Petrovićem držao “Stupicu”. Pa slušaj, ako te nešto greje, mogu samo da ti kažem da mi je Jelke Simić u Kabareu “Rouz” pred 20 ljudi reko da je radio za Maraša! Pa, naravno, da znam da je tačno, ali hoću da ti kažem da je to neverovatno nešto. Mi kao baratamo nekim podacima. Idioti, bre, po ulici ispiraju usta time.
Nešo: On je prvo radio za Boška Bojovića.
Marko: Pa, dobro, to je isti k…! Hoću da ti kažem generalno, ne znam je l’ počimamo da otkrivamo rupu na saksiji. Jesi li čuo za pejdžer RAM? I par dana posle Badžinog ubistva učukaju, tim programom mogu za svaki pejdžer da dobiju godinu dana unazad sve poruke. I ukucaju, zezanja radi, da vide da l’ se negde pominje Badža. 20 sati posle Badžinog ubistva, na pejdžer taj i taj stigne poruka. Provalili su da Badža beži iz grada. Ja prvo ne mogu da verujem da je to neko tako poruku dao, “Bel padžet”… ne mogu da verujem da je operater takvu poruku primio, prosledio i nikom nije prijavio. Mislim, to je morbidno, to je neverovatno! Ja kažem, da nije neki drugi Badža. Pošto ne mogu, što se kaže, previše je lepo da bi bilo istinito. Ne mogu, Nešo, možeš da veruješ takva poruka 20 sati posle ubistva šefa policije, koji jedini u zemlji ima takav nadimak, neko mrtav ladan nekom šalje takvu poruku.
Nešo: Kažem… rokne nekog, pa i Vojo i naš Amerikanac…
Marko: Izginulo je mnogo važnih ljudi u Beogradu, ali koji je lik bio Pop, keve ti? Ako je taj Voja bio neki tigar, koja je potreba nekog tigra da ubije budalu? Pop je nebitan lik. Onda me ne bi iznenadilo da je on ubio i Debelog. Ne bi me iznenadilo da je Vladu Trefa ubio. Ja stvarno ne zamišljam svoju budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života. Ja bih da prebrinemo te probleme što imamo, pa da se vratimo normalnom životu.
Nešo: Bio jedan… kod mene…
Marko: Pa, znam, brate, al’ mi ovde ne treba da se branimo već da se odbranimo, razumeš? Pita me Piper večeras: “Je li, brate, a dokle će ovo ovako da traje?” Ja kažem: “Dok ne budemo nekom skinuli glavu. E, onda ću sve da vas pustim da idete da čuvate diskoteke.” Pazi, kad me dečko pita večeras da li bi treb’o da ide u XL, i pazi kad jedna pičkurina Mesić, razumeš, rek’o da mora da pita Sentu dokle će da traje ovo sa mnom. Je l’ treba Višnjić da ode u diskoteku? Je l’ on normalan, bre, strašno! Sve komarac do komarca. Meni malo neprijatno, počinjem da razmišljam, daj da ih uzmem ja da ih plaćam onda. I nek se zovu privatno obezbeđenje i ja, u p…. materinu! Zamisli budalu, Piper me lepo, pazi Piper: ” kad mi možemo da palimo večeras?” Kažem: “Pa gde radiš večeras?” Piper: “Pa, u XL-u!” “Pa, idi onda odma’ da ne zakasniš na pos’o.” Znaš zašto ja držim tog Pipera? Iz dva razloga: prvo dovoljno blesavo vozi, a drugo previše je glup da bi ga neko vrbov’o da mi… namesti i puca na mene. On je nepouzdana budala. Pa, da li znaš šta je uradio neku noć? Na mesto gde sam ja bio, a oni obezbeđivali ispred, pošto sam se ja malo duže zadržao, pozvao je Marinu da dođe da mu pravi društvo. I sad jedna intelektualka zna gde sam ja proveo noć.
Nešo: Da.
Marko: Al’, dobro ona nije pričljiva, to ko u crnu zemlju zakopano, to nikada da procuri neće, budi siguran. Znaš kad potegnemo Ljupče i ja valjda će i oni da opale neki metak bar da drže govna glavu dole, razumeš? A drugo, znaš, plaše ljude. Ipak, kad vidiš tri dizelaša u crnim jaknama, e j… ga, da li će da te ubiju ili neće.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:08 pm

BOŠKO RADONJIĆ rođen je u Užicu. Otac Dragomir, učitelj, za vreme okupacije bio je član Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, zbog čega je streljan. 1970. godine pobegao je preko Austrije[65] i Italije u Ameriku i nastanio se na Menhetnu, u Hol Skičneju, u kojoj se godišnje događalo po 500 ubistava. Odmah je stupio u SOPO, terorističku organizaciju koju je osnovao njegov kum Nikola Kavaja (venčao ga s prvom ženom u Njujorku) i grupa srpskih nacionalista. Boško Radonjić je govorio o tom vremenu za “Ilustrovanu politiku”. Tako smo saznali da je upoznao tadašnjeg šefa irske mafije Tedija Kaminskog. Brzo su se sprijateljili. Kada su italijanski mafijaši ubili Edija Bučera (kasapina) 1977, na čelo “Vestijes” došao je Mark Splen, koga je brzo zadesila ista sudbina. Tada je došao red na Džona Kupina, koji je izbegao smrt, ali ne i 75 godina robije. Kada je krenuo u zatvor, postavio je Radonjića za šefa irske mafije u Njujorku.
Po dolasku 1990. godine, otvorio je na Zlatiboru kockarnicu, u hotelu “Palisad”, a kasnije je u centru Kraljevih Voda sagradio kazino klub “Bos”.
U Ameriku nije smeo, ali je voleo da odlazi u zemlje Južne Amerike. U američkom zatvoru Boško Radonjić se našao 31. decembra 1999. godine. Sa Nikolom Kavajom je bio na odmoru na Kubi, odakle je produžio u Kankun. Registrovan je među putnicima, i avion se zbog njega prizemljio u Majamiju. FBI je skrenuo let aviona sa Kube u Majami kako bi ga uhapsio za podmićivanje porote na suđenju mafijaškom bosu Džonu Gotiju. Radonjić je iz zatvora angažovao petoricu skupih advokata koji su mu brzo izdejstvovali da se brani sa slobode. Američka štampa špekulisala je da su kod njega pronađene fotografije iračke ambasade u Havani, i da je verovatno tamo bio u nekoj misiji. Posle godinu i po, izašao je kao slobodan čovek. Jedini svedok protiv njega, Salvatore Gravano, izgubio je status zaštićenog svedoka.

intervju Marka Lopušine
Emir Kusturica se pojavio na vratima zlatiborskog kasina Boss. Dočekao ga je Boško Radonjić…
„Ubeđuju me da uradim knjigu ili igrani film ‘Don Boško’ i opišem moje prijateljstvo sa Džonom Gotijem, šefom Koza Nostre.“
- Imamo zajedničkog prijatelja. Bio sam sa Džonom 1989, u Maloj Italiji u Njujorku, otkrio je Emir Kusturica.
„Ja sam ga upoznao početkom sedamdesetih, dok je bio mladi oficir u porodici Gambino. Pomogao sam mu da se prikrije. Tako sam stekao poverenje, koje mi je kada je postao Bos vratio tako što me je imenovao za kapetana Koza nostre za Njujork. Bio sam kum irskog klana. Ja sam jedini stranac, koji je bio šef u Koza Nostri, i jedini Srbin koji je bio visoki oficir u američkom podzemlju. Posle smrti Džona, i hapšenja njegovog brata Pitera, koji je jedno vreme bio kum Koza nostre, organizaciju vodi moj stari poznanik Džon Nois“ rekao je prvi put javno Boško Radonjić.
Boška Radonjića i Emira Kusturicu poslužili su sokom – vodnjik, kojim Boško Radonjić nudi svoje goste, bilo da su to Velja Ilić, Vladan Batić, Milovan Đorić, Dragan Kićanović, Seka Aleksić, Džej, Petar Panić Pana, Emir Kusturica ili Boškov kum.[66]
„Napraviću testament u kome ću reći ko je bio i šta je radio Boško Radonjić u Americi. Moja supruga Sabrina je sakupila moje video zapise iz Amerike i namerava da napravi dokumentarni film o mom životu. Ima snimke mojih susreta sa Džonom Gotijem i članovima porodice Gambino, o mom antikomunističkom radu u Srpskom oslobodilačkom pokretu Otadžbina, mojih patriotskih aktivnosti u srpskoj koloniji u Americi, i dokumenta koje je FBI i CIA imala o meni. Iz tih dokumenata i snimaka se vidi da ja nisam mafijaš, jer u Americi nikada nisam bio osuđivan zbog kriminala i zbog mog druženja sa članovima porodice Gambino. Ja sam samo čovek sa jakim vezama u Koza Nostri. A Koza Nostra u Americi je elitni društveni sloj, koji živi i radi po svojim specifičnim pravilima.”
“Kao član Koza Nostre nisam se bavio kriminalom već organizovanjem sindikata i borbom protiv sindikata, koji su bili pod uticajem komunista. FBI i Edgar Huver nisu za Koza Nostru rekli da je mafija, jer su je koristili za obračun sa komunistima u Americi i na jugu Italije. U međuvremenu klan Gambino, kome sam pripadao, je proširio poslove na organizovanje sindikata vozača i sindikata glumaca i filmskih radnika. U tim poslovima Koza Nostri je najviše pomagao jevrejski lobi. Koza Nostra nikada nije u SAD i Italiji delovala protiv svoje države i protiv svog naroda.“
„Goti je pao kada su američki političari odlučili da ga ruše. Amerika je dala 100 miliona dolara gradonačelniku Njujorka Đulijaniju da iskoreni Koza Nostru. Reganu je stalo da ga Đulijani nasledi na mestu predsednika SAD. FBI je početkom devedesetih uhvatio šestoricu kumova i Džonu Gotiju poturio krticu. Ja sam prvi došao do poverljive informacije iz FBI i Džonu Gotiju rekao da imamo krticu u porodici i da će biti uhapšen. Đulijano nije uspeo odmah da sruši Gotija, jer je ovaj imao jake advokate i saradnike. Zato se Ronald Regan odrekao Đulijanija. Ja sam u to vreme, krajem 1990. već bio u Beogradu. Kada su me 2000. godine agenti FBI skinuli sa avionskog leta za Kubu, i odveli u Njujork, tražili su da priznam ko je me je obavestio da je u Koza Nostru ubačen Sami Bono, jer su tu informaciju mogli da imaju samo direktor FBI, državni tužilac i američki predsednik. FBI mi je nudila status zaštićenog svedoka i vilu na Floridi. Ništa nisam priznao, i Amerikanci su me oslobodili, pa sam se vratio u Beograd.“
- Tu te dočekala srpska policija. Kako da u Sablji uhapsi i tebe? pitao je Emir Kusturica.
„U Srbiji mnogi misle da sam ja mafijaš, jer su neki novinari tako pisali i jer me mnogi poistovećuju sa ovdašnjim kriminalcima. Srbija ima banditizam, koji je opasan, jer srpska mafija ima cilj da uništi srpsku državu i srpski narod. Najžalosnije je što je država, umesto da hvata te bandite, od mene u operaciji Sablja pokušala da napravi mafijaša. Uhapšen sam dan posle ubistva Zorana Đinđića, sa kojim sam mnogo puta ćaskao u bašti Lotos bara. Đinđić bi svratio na kafu. Jednom je naišao Legija, da valjda vidi šta radi Đinđić sa mnom, pa sam ga ja oterao. Uhapšen sam sa izgovorom da ugrožavam bezbednost zemlje, a islednici su me optuživali da sam prijatelj Željka Maksimovića Make i da imam informacije o ubistvu policijskog generala Boška Buhe. Navodno su imali dokaze da je Maka, kog sam znao petnaestak godina, sedeo u Lotos baru dan pre ubistva generala Buhe i valjda tu planirao to ubistvo, u vreme dok sam ja boravio u SAD. Tu suludu ideju je islednicima dao Vojislav Šešelj, koji je tvrdio da sam ja čovek Velje Ilića, koji mu pomaže da zajedno sa Vojom Koštunicom dođe na vlast. Tako je Šešelj preko mene hteo da ruši Velju Ilića. Samo su ponavljali pitanja da li sam ja sa Makom planirao ubistvo Boška Buhe, pa su proširili na generala Badžu, ministra Pavla Bulatovića i načelnika policije Vlahovića. To me iznerviralo pa sam pitao da li su oni kao komunistički izrodi ubili mog oca, rođake, prijatelje antikomuniste u emigraciji i prijatelje iz srpskog podezmlja, Gišku i Arkana? Tada su islednici ućutali. Pustili su me iz CZ, s potvrdom u kojoj je falsifikovan datum hapšenja da nisam kriv.“
„Prošlo je 16 godina od kako sam se iz Amerike vratio u Srbiju. Ne želim da se svetim zbog zločina koji su počinjeni mojoj porodici, jer sam se kao pravoslavac i član SOPO zavetovao da neću dozvoliti da udari Srbin na Srbina. To je moj način nacionalnog pomirenja potomaka četnika i partizana… Nisam se pokajao što sam se vratio kući, mada sam zatekao užasno loše stanje. Crna Gora će se odvojiti, ali se nadam bez novog rata. U Srbiji se podstiče anarhija, jer jedino preko nje naši političari mogu da vladaju. U SAD je Savet za nacionalnu bezbednost vrhovni vladar, a u Srbiji se s tom institucijom poigravaju jer ne postoji nacionalni interes. Imamo velike probleme sa otcepljenjem Crne Gore, sa odvajanjem Kosmeta i Vojvodine, koji mogu da nas uvedu u rat, a naša vlast se bavi progonom porodice Karić.“
„Razočaran sam u Ameriku, jer mi je kada sam pobegao iz Jugoslavije dala slobodu, a potom mi je, kada sam se vratio u Srbiju, oduzela. Bombardovala je moju zemlju i moj narod samo da bi dokazala da je neprikosnoveni vladar sveta.“
„Sa Brozom sam se sreo kao dečak, jer smo se deca četnika i deca ibeovaca igrala rata.“
„Mi antikomunisti, okupljeni oko Srpskog oslobodilačkog pokreta Otadžbina, obučavali smo se u tajnim kampovima za atentat na Josipa Broza. Moj pobratim Nikola Kavaja i ja smo vežbali snajpersko gađanje. Napravili smo paklenu mašinu, ali smo odustali od upotrebe. FBI nije imao dokaze da sam ja rukovao tim eksplozivom i sud me za to nije teretio. Da sam hteo mogao sam Tita da ubijem u Vašingtonu 1976. Ali, to nije bio interes Amerike, tako da je srpskoj emigraciji CIA preko jednog prijatelja bivšeg direktora Donovana poručila: Možete da ubijete Kardelja ili ambasadora Stanovnika, ali maršala Tita i generala Žeželja ne smete! Kako nisam pokazivao spremnost da poslušam savet CIA, ja sam uhapšen sa mojim kumom Nikolom Kavajom. Osuđen sam početkom sedamdesetih za terorizam i pripremu atentata na Tita, i to je jedina robija koju sam imao u Americi.”
“Amerika se sedamdesetih godina poigravala sa srpskim političkim emigrantima. Prvo nas je iza rata držala pod strogom kontrolom, a kada su umrli naši velikani u emigraciji Pupin, Tesla, Drašković, Jovanović, razvodnila je naš antikomunizam dovođenjem ekonomskih migranata iz Jugoslavije, koji nisu bili antikomunisti.“
„Kad je najveći američki prijatelj Tito 1980. godine umro, Amerika i CIA su se okrenuli Hrvatima, i sa njima izveli operaciju Oluja. Imam podatke da su neki naši iz Beograda dali tajno saglasnost Amerikancima da CIA i Pentagon izvedu tu operaciju. Naši su obećali Amerikancima 1995. godine da će u Srbiji da zbrinu sve srpske izbeglice iz Hrvatske i da će da podrže novu zagrebačku vlast. Vrh CIA danas štiti Radovana Karadžića, koji je bio lojalan Amerikancima i ispunio sva svoja obećanja, dok ga niži šefovi CIA traže.“
„U CZ-u sam boravio sa Radetom Bulatovićem, Acom Tomićem, Jovicom Stanišićem, Nebojšom Pavkovićem, Predragom Rankovićem Peconijem, Frenkijem Simatovićem, i Cecom. Svi smo se držali hrabro i dostojanstveno.“
Boško Radonjić se u Srbiju vratio 15. decembra 1990. Dočekali su ga Đorđe Božović Giška, Dana i Vuk Drašković, Milovan Đorić i Momo Kapor. Iako je u Službi državne bezbednosti bio zaveden kao politički emigrant i državni neprijatelj, služba ga nije dirala, jer je kako Boško Radonjić otkriva, od Jovice Stanišića dobila takvo naređenje.
„Nisam član nijedne stranke, ali sam nekako najbliži Novoj Srbiji i Velji Iliću.“
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 10:09 pm

Milomir Marić – Profil br. 48
Kao najznačajnijeg čoveka koga je upoznao, Boško Radonjić izdvaja profesora Džeralda Vinsenta Bula, koji je gradio najveći top na svetu za Sadama Huseina, zbog čega ga je 23. marta 1990. izraelski Mosad ubio u Briselu. Ostalo je nepoznato kakva je veza profesora Bula sa Boškom Radonjićem i SFR Jugoslavijom, gde je u fabrici “Vitez”, u Bosni, rađen top, koji je trebalo da pogađa ciljeve na 3.500 milja.
Bošku Radonjiću, dok je bio jedan od ključnih ljudi njujorške mafije, je američki general Trudo, koji je sa Mak Arturom ratovao u Koreji, a posle bio jedan od šefova vojnog intelidžensa, skrenuo pažnju da pripazi na bezbednost profesora Bula. Posle nekoliko godina, usred unosnih poslova u proizvodnji, izvozu oružja i izgradnji odbrambenih sistema za Sadama Huseina, irački predstavnici su obavestili jugoslovenski Generalštab da se na čelu američke korporacije profesora Bula nalazi Srbin, Boško Radonjić.
Boška Radonjića je amnestirao načelnik Generalštaba Petar Gračanin. Boško se još više zbližio sa svojim nesuđenim ubicama, i sa njihovim nalogodavcima iz Beograda. Početkom devedesetih, ugledni “Čikago tribjun” objavio je vest da je mafijaška porodica Gambino, preko Boška Radonjića, uložila u Slobodana Miloševića blizu milijardu dolara. Boško Radonjić negira da se ikada sastao sa Miloševićem, iako su ga svedoci viđali u njegovom kabinetu, ali niko nije saznao o čemu su pričali.
Boško ne priznaje da je on Miloševiću odao tajnu da mafija zapravo vlada svetom. Boško Radonjić je kancelariju u Njujorku imao u prestižnom Republikanskom klubu. U to vreme, ni džak cementa, niti kilogram gvožđa za armaturu, nije mogao da stigne na Menheten izvan kontrole mafije, koju je u tom poslu zastupao Boško Radonjić.
Bošku Radonjiću je poveren poverljivi posao sa profesorom Bulom, kad su na snagu stupali sporazumi sa Rusima iz programa SALT o kontroli trke u naoružavanju i embargu na izvoz oružja u krizna područja, što ne bi moglo da kompromituje SAD, njene sporazume i ravnotežu snaga u svetu. Izrael je od početka bio u toku sa otkrićima profesora Bula. Nekoliko puta je profesor Bul boravio tajno u Jugoslaviji, lečeći se od udara dotle nepoznatog oružja kojim tajne službe deluju na genijalne naučnike na pragu epohalnih otkrića u naoružanju.
Od Krcuna je prvi put čuo da Tita neizostavno treba ubiti. On je pijan govorio: “Druže Tito, mnogo te volim! Ali, voleo bih te još više – da si Srbin!”
Prijatelj iz detinjstva Milovan Đorić, poveo ga je u Maribor na pripreme za utakmicu Crvene zvezde u Gracu protiv “Austrije”. Dragan Džajić je Arnejčića zamolio da Boška Radonjića preveze preko granice. Nije morao da ilegalno beži, jer je i tada imao legalni pasoš.
Pre nego što je upoznao Džona Gotija, Boško Radonjić je prvo postao šef irske mafije “Vesties”. Nametnuo se kao vrstan pomiritelj i diplomata.
„Igrom slučaja, upoznao sam šefa irske mafije Edija Kaminskog. Zvali su ga Edi Bučer, jer je svoje protivnike kasapio nožem. Ubrzo smo se sprijateljili. Edi je ubijen u obračunu između irske i italijanske mafije. Ista sudbina je ubrzo zadesila i njegovog naslednika Mark Splejna. A novi kum Džon Kunin, inače jedan od mojih najboljih prijatelja, osuđen je na 75 godina robije. Pred odlazak u zatvor, pozvao me je i postavio za šefa irske mafije u Njujorku. A kako je za Kuma italijanske mafije došao Džon Goti, predložio sam mu da bratski sarađujemo… „Umeli smo, u slučaju potrebe, i da otmemo čoveka na sred otmene Pete avenije, ispred luksuzne robne kuće. Razvijemo tepih, brzo ga smotamo, i pred prolaznicima ubacimo u gepek… „Za vreme jednog suđenja Gotiju, ženi – državnom tužiocu smo namestili tipa, koji je izdržavao višegodišnju kaznu, tobože da bi joj ocinkario Džana. A ona je upala u zamku. Tražio je da mu ona pokloni svoje gaćice, da ga u zatvoru želja mine, a on se posle na sudu pojavio kao svedok optužbe i pred porotom pokazao gaćice tužioca.“ Đulijano je okrivio Boška Radonjića da je svog venčanog kuma Džordža Pejpa, koji je bio član Porote, potplatio sa 60.000 dolara.
Boško Radonjić je u Americi imao tokom 20 godina boravka i svoju paralelnu priču. On nikad nije hapšen kao mafijaš, mada je bilo sumnjivo što su ubice Pola Kastelana nosili na glavi karakteristične ruske kape. Žao mu je što Nikolu Kavaju nije uspeo da nagovori da otetim avionom produži prema Moskvi, pa da Amerikanci od Rusa moraju da traže da ga izruče: „Tako bi srpska stvar postala i predmet spora između Istoka i Zapada!“ FBI je tada konstruisao priču da Nikola Kavaja (iako je kao komandos učestvovao u američkom iskcravanju u Zalivu svinja, na Kubi, i u poteri za Če Gevarom u Boliviji), u stvari pripada SMERŠ (“Smrt špijunima”), specijalnoj sovjetskoj jedinici za likvidacije po svetu, formiranoj u vreme Staljina. Činjenica je da je Kavaja, pre bekstva na Zapad, u Jugoslaviji bio uhapšen kao ibeovac. Članovi srpske emigrantske organizacije “Sopo”, i Boško Radonjić, proglašeni su za “crnorukaše”, od kojih su neki, kao Mustafa Golubić, stvarno i bili Staljinovi egzekutori.
„Znao sam da bivši predsednik Karter izveštaj lično podnosi predsedniku Klintonu i da je to prilika da se čuju srpski argumenti bez posredništva administracije, koja nam nije bila naklonjena.“ Poseta Kartera Karadžiću uplašila je Slobodana Miloševića nagodbe bosanskih Srba mimo njega, pa se sa Ričardom Holbrukom izborio da zastupa sve Srbe, a da Karadžić bude isključen iz političkog života. Boško nikada nije krio da mu je Radovan Karadžić idol[67].

Velimir Ilić u emisiji “Kažiprst”, 3. aprila 2003. (Brankica Stanković)
Ilić: „Ja nemam nikakve veze sa Boškom, nikakav posao nikada nismo radili, niti u bilo kakvom poslu bili. Boško Radonjić je čovek koga smo mi ovde znali.“
„Restoran gde je ručao Legija, gde je ručao Jovica Stanišić kad je dolazio, ko je sve sedeo. Taj moj rođak je valjda sedeo u restoranu u kom je bio Jovica Stanišić, slučajno, jer je Emir Kusturica snimao film i Stanišić je navratio da poseti Kusturicu. Ja sam čuo za tu posetu ali nisam nikada uživo video Jovicu Stanišića, ni Milorada Lukovića Legiju.”
B92: U istrazi ubistva Zorana Đinđića među prvima je uhapšen Vaš savetnik za bezbednost, Boško Radonjić.
Ilić: „Nikad nisam imao savetnika za bezbednost, niti je Boško Radonjić bio moj savetnik. Boško Radonjić je u Čačku završio školu. Popili smo piće i to je bio jedini kontakt.”
B92: Nije bio u vašoj stranci?
Ilić: „Dok smo bili opozicija… Boško se pojavljivao na mitinzima… Inače on je kum Kavaje…”
B92: Koji je takođe šef irske mafije u Americi i jedan od ključnih ljudi…
Ilić: „Ko, Boško? Pa nisam se samo ja družio sa njim, družili su se svi.”
B92: A otkud priča da je on Vaš savetnik za bezbednost?
Ilić: „Jedino što su Boškovi momci čuvali parking, pošto ispred naše stranke nema parkirališta.”
B92: A jesu li Vam skrenuli pažnju da je Sredoje Šljukić Šljuka bio kriminalac?
Ilić: „Ja sam Šljukića samo jednom u životu video. Našli su snimak da je bio na jednom mitingu. Jednom sam ga video u prostorijama Demokratskog centra posle 5. oktobra, kada je došao u društvu Boška Buhe, kome je doneo trenerku da se presvuče, i tad sam se samo pozdravio sa njim jer je u njegovom društvu bio jedan moj zemljak iz Čačka.”
B92: Kada je pokrenuto pitanje da li je Sredoje Šljukić Šljuka bio član Vaše stranke, na Televiziji Čačak, Vi ste se uključili u program, i tada ste novinare i urednike Televizije nazvali šusterima i babicama koje ćete lično oterati da čuvaju ovce?
Ilić: „Informacija da je Sredoje Šljukić član Nove Srbije objavljena je, mislim, u ‘Nacionalu’.“

NIKOLA KAVAJA pušten je 1995. iz zatvora u Luizijani, a ubrzo je deportovan. Posle toga, proglašen je za američkog neprijatelja broj jedan.
U Srbiju se vratio krajem 1997. godine. Suprotno očekivanjima, od čoveka koji se celog svog života borio protiv komunista, Kavaja je ubrzo postao obožavalac “lika i dela” Slobodana Miloševića. Možda i zato svega godinu dana posle povratka u Srbiju, od tadašnjeg režima je dobio stan u beogradskom naselju Medaković.
U proleće 1998. godine, u Pivi, u Crnoj Gori, formirao je kamp “Bataljon smrti” za obuku srpskih dobrovoljaca i komandosa za borbu protiv albanskih terorista na Kosovu, i za suprotstavljanje kopnenim snagama NATO. Koliko je poznato, ovaj “bataljon” nije dobio dozvolu od Miloševićeve vlasti za učešće u operacijama u južnoj pokrajini. Ostala je tajna koliko je srpskih dobrovoljaca prošlo kroz ovaj kamp, po čijem je odobrenju radio i da li su neki od polaznika izvodili i samostalne terorističko-mafijaške akcije.

Masoni tražili da ubijem Tita (Predrag Stojković – Broj 616)
- Šest jugoslovenskih diplomatskih misija je dignuto u vazduh u roku od nekoliko sekundi. Od Los Anđelesa do Vankuvera i Njujorka, a da se ne otkrije.
* Jesu li Srbi vama bili zahvalni tamo u Americi?
- Da li se pitate kako sam ja oteo avion? Boško Radonjić mi je predložio da pobegnem u Rusiju i nasamarim Ameriku. Nisam pristao jer sam se decenijama po svetu borio za interese Amerike.
*Koje smislio plan akcije?
- Pop Kajević. Prvo smo hteli da tražimo da se iz jugoslovenskog zatvora puste Đuro Đurović, Milovan Đilas i još jedan. Posle je 1978. Stoiljko Kajević hteo da uzmemo avion i da pikiramo u zgradu CK SKJ u Beogradu kao simbol Titove moći. Nije hteo da izađe iz zatvora i da mi se pridruži. Akcija je propala, jer je on trebalo da mi pokaže gde je CK, koji je izgrađen posle mog bekstva iz zemlje. Komunista se nisam bojao. Ja potičem iz partizanske porodice, bio sam u vojnoj akademiji, od 1941. do 1944. bio sam u zatvoru u Albaniji (interniran od Italijana), sa osam godina. Otac mi je bio žandarmerijski narednik u Metohiji. Sva braća su mi otišla u partizane, i sestra. TrojIca su poginula. Neću da napadam Kajevića što je ispao kukavica. Bili smo 7-8 puta zajedno. Dizali smo u vazduh jugoslovenska diplomatska predstavništva.
- Došao sam po dekretu predsednika Kenedija u Ameriku 1961. godine. Radio sam i u obezbeđenju Kenedija, ubijen je na 120 metara od mene, ali sam se radovao. To je prvi
predsednik SAD koji je u Beloj kući primio Josipa Broza Tita!
* Od bekstva u Austriju, do odlaska u Ameriku šta ste sve radili?
- Uglavnom za CIA.
* Kako ste dokazali da niste ubačeni ruski agent?
- Samo akcijama u Nemačkoj, Austriji, prva je bila napad na jugoslovenske turiste. Mlad sam upao u osinjak špijuna – Predrag Radojković, Dražin komandant, general Kovačević, pukovnik Dragiša Bojović, Jakov Dragović… Čuvao sam kralja Petra po naređenju Amerikanaca. U Evropi, svuda gde je išao službeno, kada je posećivao izbegličke kampove. Samo sam ja 11 meseci vukao CIA za nos. Kljukao je lažnim podacima o Istočnom bloku. Bio sam zadužen za Austriju, Nemačku i Italiju.
* Gde ste se sve borili protiv komunizma?
- U Zapadnoj Evropi, u Africi kao legionar, posle u Južnoj Americi i SAD. Ja sam rusofil, kao i svaki Srbin iz Crne Gore. Da je komunizam bio u Nemačkoj, Engleskoj ili Americi nijedan Srbin ne bi otišao u komuniste!
* Ko je vama bio neposredno šef?
- Amerikanac u SAD i u Evropi. Za CIA su uglavnom radili stranci. Do 1961. bio sam u Čadu, Kongu, Južnoafričkoj republici… Onda je JFK tražio 24 legionara i otišli smo u “Zaliv svinja”.
* Da li vam je bilo žao što ste nekoga likvidirali?
- Ne. Izveo sam 28 akcija po naređenju. Poslednju 29. akciju sam svojevoljno izveo – otmicu dva američka aviona.
* Kakav je sada vaš odnos prema Titu, da li ste promenili mišljenje?
- Ne. Kavaje su dale 27 boraca u partizanima, nijednog u četnicima, a 1948. godine sam uhapšen sa tri rođena brata i poslat na Goli otok. Tri brata su mi poginula u ratu. Prvo su nam svakog dana komesari na političkoj nastavi u vojnoj školi pričali, da će Staljin da živi 300 godina, te kukuruz je u Rusiji ovoliki. Kada je doneta Rezolucija Informbiroa, sve je odjedamput bilo obrnuto. Do 1949. nisam bio protiv Tita, bio sam pitomac u vojnoj školi, do trenutka kada sam došao kući i zatekao majku kako plače, jer su mi udbaši odveli brata.
* Ko vas je povezao sa Boškom Radonjićem, tada jednim od šefova njujorške mafije?
- Ivo Lazarević. Da ga nisam upoznao, nikada on ne bi pao u zatvor. Zbog federalnog prekršaja, a sa federalnim sudovima nema šale, nemoguće ih je potkupiti. Sa Ivom sam sarađivao i ranije. Jednom me je zamolio da ubijemo Mladena Mlađenovića (bivši šef jugoslovenske obaveštajne službe, prešao iz Grčke u SAD), ali sam to odbio. Odmah bi ga ja skinuo, ali morao sam da pitam “pretpostavljene” (CIA). Ivo nije govorio kada je Mladen bio na položaju, već kada je dobio azil od SAD i ispričao sve šta je imao! Ako ga ubiješ – radiš posao koji UDB ne može. Ivo Lazarević je bio je šofer čoveku koji je doveo Lenjina na vlast u Rusiju – Rotšildu.
U početku Boško Radonjić je radio na parkingu na Osmoj aveniji, čiji je vlasnik bio generalštabni kapetan prve klase Aco Obradović. Uspeo je preko žene Karin, čiji je otac držao “odnošenje smeća” na Menhetenu, na šta je mafija imala tapiju.
Boška sam ja ubacio u CIA, a Boško ih je odmah sve potkupio.
* Ko je stajao iza Nikole Kavaje?
- Par ludaka, SOPO i neki organi unutar CIA. Za Amerikance sam radio od 1957. do 1971. Posle za Kubance, u okviru organizacije “Omega 7”, protiv Kastra, Aljendea,… Najmanje 100 puta sam stavio svoj život “u torbu” za Amerikance! Ja sam bio zadužen za oružje, za snabdevanje SOPO na teritoriji Kanade i Južne Amerike.

Mileta Miljanić, zvani Majk, najveći diler droge u Evropi, uhapšen je 10. januara 2004. godine u Švajcarskoj. Za Miljanićem je raspisana poternica Interpol zbog sumnje da je organizovao prebacivanje 114 kg kokaina iz Južne Amerike u Atinu. Ima dvojno državljanstvo – američko i naše. Bio je blizak Voji Raičeviću Amerikancu, Bošku Radonjiću i Željku Maksimoviću Maki.
Na konferenciji za novinare lider SRS, Vojislav Šešelj, tvrdio je da su Jovica Stanišić i ljudi iz državne bezbednosti početkom 90-ih formirali grupu ljudi koji su došli iz Amerike, među kojima su Boško Radonjić i Voja Raičević. Prema Šešeljevoj tvrdnji, ova grupa je formirala odrede smrti. Šešelj je obelodanio i da su u Radonjićevom restoranu “Lotos bar”, Miljanićev prijatelj, Željko Maksimović Maka i Nikola Maljković planirali ubijistvo generala policije Boška Buhe.
21. marta 2003. MUP Srbije je saopštio da su, tokom istrage ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, kod jednog broja članova organizovanih kriminalnih grupa pronađene legitimacije Nezavisnog sindikata policije, koji je registrovan kao udruženje građana. Dodaje Te legitimacije bile su istog oblika kao službene legitimacije ovlašćenih službenih lica MUP.
“Pojedini članovi kriminalnih grupa su legitimacije Nezavisnog sindikata policije zloupotrebljavali za legitimisanje građana, ulaženje u stanove i vršenje krivičnih dela, dovodeći građane u zabludu da se radi o pripadnicima MUP”, navodi se saopštenju MUP, kao i da su članovi i donatori Nezavisnog sindikata policije Novak Buha, Boško Radonjić, Dejan Pitulić… i drugi[68].
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Danas u 9:49 am

Nazad na vrh Ići dole
 

Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 3 Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma: Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa :: Pričaonica.Teme,Zezanje sve na jednom mestu!!/Talking,Themes,jokes all on one place!! :: MOJA TEMA!KOMUNIZAM PRE I POSLE -
Free forum | © phpBB | Besplatan Forum međusobnog pomaganja | Kontakt | Signalizirajte zloupotrebu | Posedujte besplatan blog
muzika,filmovi,zabava | muzika,filmovi,zabava