BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa
balkan-caffe
__________

Vidimo da se niste registrovali,da bi izbegli ovu dosadnu poruku-Molimo Vas da se registrujete na Balkan-Caffe Forum kako biste videli celu poruku!We see that you are not registered, to avoid this annoying message-Please register on the Balkan Cafe Forum to view the whole message!



Vlasnik BC Foruma

BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa

balkan-caffe.chatango.com
 
Portalli*PrijemKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupispotovi-domaci,stranbalkancaffe
< class="" height="25">
Traži



Rezultati od :

Rechercher Napredna potraga
< class="" height="25">
Ko je trenutno na forumu
Imamo 3 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 3 Gosta :: 1 Provajder

Nema

[ Videti svu listu ]

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 20 dana Pet Okt 14, 2016 1:29 pm
Pristupi
Korisničko ime:
Šifra:
Pristupi automatski pri svakoj poseti: 
:: Zaboravio sam šifru
< class="" height="25">
Zadnje teme
» Крилати“ руски генерал српског порекла
Sub Nov 19, 2016 12:11 pm od

» NENO BELAN - 2010 - Najbolje pjesme (RTL Manija 5)
Ned Nov 13, 2016 11:01 am od

» Moj rodjak sa sela - Sezona 2 i 1 full epizode u hdd
Sub Nov 05, 2016 6:02 pm od

» Povratak Otpisanih - 11 - Elektrana
Ned Okt 23, 2016 12:40 pm od

» 24 sata epizoda 01 Sezona 9
Ned Okt 23, 2016 12:10 pm od

» 24 sata epizoda 01 Sezona 1
Pon Okt 17, 2016 2:40 pm od

» Srpska duhovna muzika
Pon Maj 16, 2016 4:53 pm od

» Pravoslavna duhovna muzika
Pon Maj 16, 2016 3:05 pm od

» Artist: VA Title: Erotic Desires Volume 482
Pon Feb 08, 2016 4:59 am od

» Sunset People: Delicious and Groovy Deep House
Pon Feb 08, 2016 4:24 am od



< class="" height="25">
Partners
Prijateljski Facebook Support for Muammar al Gaddafi from the people of SerbiaОва група је направљена како би се пружила подршка либијском народу и њиховом вођи Муамеру ел Гадафију у борби против Америке и прозападних сила This group was created to support the Libyan people and their leader Muammar al Qaddafi-ju in the fight against America and Western أنشئت هذه المجموعة لدعم الشعب الليبي وعلى زعيمهم معمر القذافي جو في الحرب ضد أمريكا والقوى الغربية Страница: 74.672 људи каже да им се ово свиђа. TRAŽIMO UREDNIKE-MODERATORE IZ CELE BIVŠE EX-YU,A MOGU I NAŠI LJUDI IZ INOSTRANSTVA.SVA ZAINTERESOVANA LICA NEKA OSTAVE PODATKE DOLE NIŽE ILI SE JAVE LIĆNO NA NEKI OD MAILOVA-MSN KOJA SU TAKODJE DOLE NIŽE POSTAVLJENA Vlasnik BC Foruma:
1. the links are visible fr forum members only 2. One has to post something in order to see links 3. please do not duplicate posts ie. to post all the time the same thing or only smileys, this will be considered as spam and you will be removed from forum! THANK YOU - YOU BALKAN-CAFFE --------
< class="" height="25">
Goran Radosaljevic-Guri
Goran Radosavljevic Guri - Sectra consulting

Такође промовиши своју страницу
Goran Radosaljevic-Guri
< class="" height="25">
DRIGGY
Garda DrIGGYA



< class="" height="25">
video


video,music,dailymotion-domain-verification=dmtt3b7h4t8bjq90w

 

 Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
Autor Poruka
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 8:53 pm

Mafija

Novi prilozi za biografiju Radomira Živanića, vlasnika kompanije Verano

Marko, Baja i sirota raja

Odakle je stigao kapital Radomira Živanića, kupca "Robnih kuća Beograd", kakva je prošlost ovoga čoveka, u kakvoj je vezi sa slovenačkim obaveštajcem, koji hara po Beogradu koristeći se njegovim imenom, koliko mu je u životu i u preduzetništvu pomogao jedan od kumova grčkog prljavog kapitala Veropulos, da li je njegovo siledžijstvo bila glavna preporuka za poslove u domovini, i koja vlada koje zemlje bi takvu ličnost opsluživala kao jednu od vodećih preduzetničkih figura?

Mile Ješanov

Radomir Živanić zvani Baja, vlasnik kompanije Verano, kupac "Robnih kuća Beograd" i zastupnik "Pežoa" u Srbiji, već duže vremena važi za jednog od vodećih poslovnih ljudi, i čoveka koji je uticajan i na određene političke partije i njihovo ponašanje u parlamentu i vladi.
Ako je sve to tako, kako se onda niko nije zapitao ko je ustvari Radomir Živanić Baja, kakva mu je prošlost i šta smera u budućnosti? Tabloidovi izvori govore da je u pitanju jedna izuzetno nasilna i psihopatska ličnost, koja je ceo život provela u kriminalnom miljeu. Isti izvori ga prepoznaju i kao jednog od inspiratora i organizatora ubistva jednog drugog poslovnog čoveka, Željka Ražnjatovića Arkana, koga je narod malo bolje poznavao.
Nevolje Radomira Živanića Baje postaju nepodnošljive sredinom prošle decenije, kad mu je Željko Ražnjatović Arkan zaplenio jednu veliku kompoziciju nafte, koju je tokom devedesetih švercovao. Upućeni svedoče da je Živaniću tada "pao mrak" te je naredio odmazdu.
Neposredno posle Arkanovog ubistva Živanić odlazi u inostranstvo i tamo obitava duže vreme. Mada je ovo svakako najintrigantiji deo njegove biografije, upućeni izvori svedoče takođe i o drugim nepočinstvima te kažu da mu to nije jedini čovek na duši.
O kakvoj ličnosti je zaista reč, govori i niz ispovesti koje govore o Živanićevom nasilničkom karakteru, i slučajevima gde je doslovno prebijao radnike Verana.
Imovinsko stanje Radomira Živanića Baje trebalo bi svakoj ozbiljnoj državi i njenim finansijskim institucijama da skrene pažnju, ali ovde nije reč ni o takvoj državi ni o tako ozbiljnim državnim institucijama.
Naime, Živanić u Grčkoj, gde ima kuću, ima i zanimljiv komšiluk. Tu je čuveni gospodin Veropulos, vlasnik kompanije Vero, čovek sa reputacijom mafijaškog bosa, ličnost koja u Grčkoj ima u "malom džepu" i političare i pravosuđe i policiju. Prema staroj latinskoj poslovici, slično se sličnom raduje, postupio je i Živanić. Prepoznao je veliki potencijal u komšiji Veropulosu i odmah se obradovao. Kako i ne bi kad je to prijateljstvo dovelo do Bajinog zaposedanja "Robnih kuća Beograd"?
Posle uspešne pljačke Robnih kuća Beograd, došao je na red i projekat pranja srpskih para sa Kipra. Reč je o kupovini prava korišćenja ogromnih kompleksa gradskog građevinskog zemljišta na beogradskoj opštini Čukarica, i to na Savskoj terasi i u industrijskoj zoni u Makišu.
Savska terasa je potez od 560 hektara koji obuhvata područje uz Ibarsku magistralu, Avalski put, deo Vodovodske ulice, i prostire se do Vojno tehničkog instituta u Žarkovu. Treba reći da je industrijska zona u Makišu ogroman i perspektivan potez.
Do sada je novcem iz Marfin fonda kupljeno nekoliko desetina hektara (preko tog fonda Živanić kupuje i "Robne kuće Beograd). I to je plaćeno visokom cenom, u pitanju je više desetina miliona evra, što je prethodne dve godine značajno doprinelo rastu cena nekretnina u Beogradu.
Na oko 100 hektara uz Ibarsku magistralu predviđen je projekat Shopping City, a na oko 20 hektara uz Avalski put i stambeno naselje Vinogradi.
Ceo operativni posao obavlja slovenački državljanin i aktivni pripadnik njihove službe državne bezbednosti (SOVA) Marko Krajnčič, preko svojih dvadesetak firmi registrovanih u Beogradu, od kojih je najpoznatija YU Kapital. Za taj prljavi posao dobija deset posto. Zanimljiva je količina samouverenosti i sigurnosti u postojeća "leđa". Naime, Kranjčič te podatke uopšte na taji, naprotiv!
Tabloidov izvor koji poznaje Marka Krajnčiča kaže da je to jedan od najgorih ljudi koje je u životu upoznao. Ranije bio jedan od direktora u Veranu.
Svedočenje ovog, dobro upućenog, izvora govori da je Kranjčič kao obaveštajac izuzetno arogantan, osion, a o Srbima i Srbiji priča sve najgore, ne drži se nijednog dogovora na koji se obaveže, vozi automobil marke BMW sa diplomatskim tablicama (valjda da bude ubedljiviji), divlja u saobraćaju i svima redom preti Bajom Živanićem. Doslovno preneto svedočanstvo o njegovom trgovačkom karakteru glasi ovako: "... O poslovima sa nekretninama pojma nema!".
Meštani Železnika i Žarkova, sa pravom korišćenja parcela na pomenutim lokacijama, imaju najgora moguća iskustva sa njim, jer ih do ludila dovodi sa otezanjem uplata, na koje se obavezao ugovorima. Tim povodom, najviše problema je nastalo sa obezbeđivanjem rešenja po članu 84. Zakona o planiranju i izgradnji. Te poslove mu obavlja izvesni Radovan Nikolić, zvani Krle, penzionisani pripadnik srpske državne bezbednosti, koristeći svoje udbaške veze i podmićujući sve redom.
Novi problemi nastali su nakon što ga je Nikolić, koji mu je i jedan od agenata sa kojim ugovara kupoprodajne ugovore, vara i pljačka na razne načine, a sve to na kraju pada preko leđa ljudi od kojih se kupuje pravo korišćenja tog zemljišta.
Osoba od najvećeg poverenja Marka Krajnčiča i Baje Živanića je finansijska direktorka u YU kapitalu Gordana Vuksanović.
Ona je, istovremeno i direktorka mnogih drugih Krajnčičevih preduzeća. Ona zna sve o transakcijama novca sa Kipranima, ima pristup svim kupoprodajnim ugovorima i ostalim važnim dokumentima. Naravno da neće reći ni reč o tome. Ona ima odraslog sina, nema rešeno stambeno pitanje, razvedena je i ima neki sudski spor koji je prilično opterećuje.
Kada je Radomir Baja Živanić privođen tokom policijske akcije Sablja, njega je ispitivao Vuksanovićkin školski drug, koji je tada bio jedan od inspektora u policiji koji joj i danas pruža zaštitu.
Slovenački obaveštajac Marko Krajnčič je iz Maribora, a i tamo je poznat po nasilničkom karakteru (što je još jedna od karika koje spajaju njega i Živanića).
Do nedavno je na internetu mogao da se pročita tekst iz jednih slovenačkih novina, u kome je bilo reči o tome kako je Krajnčič srušio vilu u Mariboru koja je bila pod zaštitom države.
Od prljavih poslova u Srbiji Kranjčič je stekao imetak vredan više miliona evra. Ima i zavidan vozni park: po jedan luksuzni model BMW-a i "Mercedes", a njegova nezasita žena vozi novi BMW terenac. Rezervisano parking mesto mu se nalazi u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu, odmah pored zgrade bivše slovenačke ambasade, nedaleko od njegove kancelarije u ulici Dobračina 29.
Vlasnik je najluksuznije vile u Mariboru, koju je, očigledno, platio srpski poreski obveznik. U Beogradu tih vila ima na više atraktivnih lokacija koje su navedene na sajtu YU kapitala, gde se mogu naći i informacije o pomenutim projektima koje planira Živanić.
Na lokacijama u Ulici 27. marta broj 8 i 10, Krajnčič je napravio priličan haos. U broju 8 je kupio stan koji je u sudskom sporu, a u broju 10 nije uspeo da kupi poslednji stan na toj lokaciji, pošto vlasnik Radovan Nikolić (nema veze sa pominjanim Radovanom Nikolićem Krletom!) nije hteo da mu proda svoju nekretninu zbog Krajnčičevog gangsterskog ponašanja i njegovih ovlašćenih posrednika Agencije za promet nekretnina Legat.
Već više od godinu dana traje teror na ovim čovekom, koji je penzioner i živi u garsonjeri od 19 kvadrata. U celu priču se umešao i korumpirani komunalni inspektor iz opštine Palilula Branislav Mimić, koji odrađuje najprljavije poslove za Krajnčiča!
Legat je dobro izigrao svog slovenačkog partnera, ne samo u 27. marta, nego i u beogradskoj ulici Dimitrija Tucovića gde nije prijavio da je na Krajnčićevoj lokaciji u broju 34 u toku proces legalizacije koji su pokrenuli stanari sa susednog placa. Sada im on preko svojih veza blokira donošenje rešenja, mada je to ovim ljudima od životne važnosti.
Srpsko državno rukovodstvo se unizno ponaša pred Slovencima. Ništa se nije desilo niti će se desiti ni direktorima slovenačkog Heliosa za težak ekološki zločin koji su počinili u Srbiji. Ipak, Krajnčičevo hvalisanje po gradu da radi za Baju, i njegove pretnje Živanićevom gangsterskom družinom, doprinelo je da se saznalo za celu ovu operaciju pranja para sa Kipra.
Može se desiti ga njegov veliki prijatelj Baja Živanić živog sahrani, zbog toga što mu je dugačkim jezikom i ponašanjem otkrio svoj mafijaški posao.
Meštani Železnika i Žarkova, prilikom sklapanja ugovora, uglavnom idu kod lokalnog advokata Mike Markovića, koji ima kancelariju u nezavršenom tržnom centru u Železniku, kod benzinske pumpe. Kancelarija se nalazi u prizemlju iza stepeništa. Za njega kažu da uživa ugled među meštanima i da je autoritet. On bi morao znati da se transakcije oko ustupanja građevinskog zemljišta obavljaju novcem obezbeđenim nezakonitim aktivnostima, i da će kad tad, svi ugovori biti poništeni, a ljudi dovedeni pred svršen čin, i mogu da ostanu i bez zemljišta i bez novca.
Izvori Tabloida potvrđuju da poslali anonimnu prijavu policiji protiv Marka Krajnčiča. Na to su se odlučili kada su prilikom jednog poslovnog sastanka u YU Kapitalu videli laptop računar od 17 inča bordo boje, marke Toshiba, na kome se neovlašćeno nalaze sledeći materijali: kompletna karta Beograda sa katastarskim parcelama, karta celog Beograda sa izohipsama (obe su vlasništvo Republičkog geodetskog zavoda), poslednja verzija beogradskog ortofotoa firme Mapsoft, kao i svi planovi detaljne regulacije, uključujući i one koji su u fazi izrade, i ne smeju još biti dostupni javnosti.
Ko se bavi nekretninama zna dobro koliko je mukotrpno prikupljanje potrebne dokumentacije po šalterima i koliko to košta. Naveli su i čime se Marko Krajnčič zaista bavi, a prijava je, osim policiji, poslata i direktoru RGZ-a Nenadu Tesli, firmi Mapsoft, kao i Urbanističkom zavodu Beograda. Na tu poruku nije niko odgovorio! Ljudima koji se bave nekretninama je poznata pozadina poslova Marka Krajnčiča, ali široj javnosti nije.



Priča se po gradu da radim za Baju

Srpsko državno rukovodstvo se unizno ponaša pred Slovencima. Ništa se nije desilo niti će se desiti ni direktorima slovenačkog Heliosa za težak ekološki zločin koji su počinili u Srbiji.
Znajući sve to, a znajući i da je njegov partner Baja uticajan u krugovima oko državnog vrha, Krajnčič upražnjava hvalisanje po gradu da radi za Baju. Tu su i pretnje Živanićevom gangsterskom družinom, što je doprinelo da se sazna za celu ovu operaciju pranja para sa Kipra.
Može se desiti ga njegov veliki prijatelj Baja Živanić živog sahrani, zbog toga što mu je dugačkim jezikom i ponašanjem otkrio svoj mafijaški posao.
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/t46529.lt.html klikni za dalje čitanje

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429


Poslednji izmenio Vlasnik BC Foruma dana Ned Feb 24, 2013 8:20 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/t46529.lt.html)
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 8:55 pm

„Verano” imperija – od „pežoa” do Beogradskog sajma
O Radomiru Živaniću, sadašnjem vlasniku kompanije „Verano” u čijem je sastavu 25 firmi, malo se zna. – Do kupovine Robnih kuća „Beograd” važio je za uspešnog trgovca automobilima, a onda je uz pomoć grčkih partnera ušao u biznis s nekretninama. –Kupovina Beogradskog sajma s partnerima iz Italije


Radomir Živanić na otvaranju robne kuće „Beograd” Foto Beta
Tragali smo za ozbiljnom srpskom kompanijom i mislimo da smo je našli u firmi „Verano”.

Tako je pre neki dan predsednik Upravnog odbora sajma „Rimini” Lorenco Kanjoni pohvalio svog partnera u konzorcijumu za kupovinu Beogradskog sajma Radomira Živanića.

Posle grčke Marfin banke s kojom je kupio Robne kuće „Beograd”, Živanić je ušao u u partnerstvo s „Riminijem” da bi kupio Beogradski sajam i tako navukao na sebe još veću pozornost javnosti.

O vlasniku „Verana” zapravo se i ne zna mnogo.

Za Miliju Babovića, dugogodišnjeg poslovnog partnera Radomira Živanića, zna se barem kako je počeo – otvorio je butik u rodnom Ivangradu (Beranama), proširio je biznis do Užica i odatle se probio do radnje u Beogradu. Kakav je ulog u kapitalu i radnom iskustvu Živanić doneo 1991. godine kada je sa Babovićem osnovao „Verano grupu”, nije poznato. U njegovoj zvaničnoj biografiji navedeno je samo da je rođen u Beogradu 1958. godine, diplomirao na Pravnom fakultetu, oženio se i dobio tri sina. Govori engleski, italijanski i grčki jezik.

Prvi uspeh „Verana” bio je pravo na ekskluzivno zastupstvo „Dizela”, „Ripleja” i ostalih poznatih svetskih marki, ali su zasluge za to mediji pripisivali Baboviću i njegovom bratu. Još veće postignuće bilo je obezbeđivanje ugovora o zastupanju „Pežoa”, sklopljenog 1996. godine. Uz to se tandem Babović–Živanić izborio i da budu ekskluzivni prodavci „gudjer” guma i „eko” motornih ulja. Osim toga postali su zastupnici „Sonija”, „Gorenja” i „Armala”, kupili su pumpu „Ciklon” i deo akcija Nove banjalučke banke.

Novinari nisu mogli ništa drugo osim da spekulišu da li je Živanićevo bogatstvo stečeno samo u tim poslovima. A on se početkom 2000. godine privremeno preselio u Grčku zbog, kako je rekao, problema s vlastima, ali nikada nije objasnio u kakvom je sukobu bio s njima. Evropska unija je smatrala da barem izvesno vreme nije bio u lošim odnosima s krugovima bliskim Slobodanu Miloševiću, pa ga je zato uvrstila u listu osoba nepoželjnih na njenom tlu. Bez obzira na to, novinarskih tekstova o Živaniću iz tog perioda skoro da i nema.

Mediji ga nisu spominjali ni pošto je zemunski klan oteo njegovog poslovnog partnera Miliju Babovića radi otkupnine. Kako je posvedočio Dušan Mihajlović, tadašnji ministar policije, Živanić se odmah prijavio na poligraf i prošao test. Ni istraga nije ukazala da ima razloga da se sumnja da je on znao išta o otmici.

Pošto je platio kidnaperima 10,5 miliona evra, Babović je pušten na slobodu a zatim se povukao iz javnog života i Živaniću prepustio „Verano”. Nije poznato kako su se partneri raskusurali ni u kakvim su odnosima ostali.

„Verano grupa” je danas konglomerat 25 firmi. I dalje je najpoznatija po prodaji „pežoa” i zauzima (prema poslednjim dostupnim procenama) oko osam odsto srpskog tržišta. Pre dve godine su se hvalili da im je prodaja porasla 46 odsto, odnosno 14 odsto više nego što se proširilo celo tržište.

Dok su njegovi stručnjaci za spinovanje koristili svaku priliku da uspehe„Verana” vežu za auto-biznis, Živanić je gotovo neopaženo izrastao u jednog od najvećih (uz Miroslava Miškovića i Petra Matića) investitora u poslovima s nekretninama u Beogradu.

Spektakularan ulazak u tu vrstu biznisa Živanić je obelodanio u oktobru 2007. godine kada je kupio Robne kuće „Beograd” za 360 miliona evra. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da sve pare nisu baš njegove jer je garanciju od 44 miliona evra (koju je trebalo položiti za kupovinu Robnih kuća) Živaniću dala jedna grčka banka, dok je ostatak novca pripadao takođe grčkom „Marfin” investicionom fondu. Taj fond imao je i istoimenu banku nastalu spajanjem tri banke, među kojima je i Laiki banka, spominjanu u nalazima istražitelja Haškog tribunala kao mesto na kome su završile pare koje je devedesetih godina iz Srbije ispumpavao režim Slobodana Miloševića.

Samo dan posle kupovine Robnih kuća „Beograd” dobri prijatelji iz „Marfina” (tako ih je Živanić oslovljavao) oglasili su se tvrdeći da su oni vlasnici 66 odsto kapitala RK „Beograd”. Živanić je to opovrgao tvrdeći da je on vlasnik Robnih kuća, da bi posle nekoliko meseci „Verano” priznao da je vlasnik svega trećine Robnih kuća, uz naglašavanje da je rukovođenje firmom prepušteno njima. Nikada nije rečeno ko će nabaviti obećanih 70 miliona evra koje je Živanić planirao da investira u RK „Beograd”.

Do danas „Verano” je renovirao i otvorio „Beograđanku” i objekte Robnih kuća na Terazijama, u Zemunu i na Dušanovcu čije rafove uglavnom popunjava italijanski lanac robnih kuća „Koin“ i proizvođač „Oviese“. Najavljuje se i skoro otvaranje preostalih 28 objekata Robnih kuća u 24 grada Srbije. Uz sve to „Verano” je dobio i dve zgrade u Knez-Mihailovoj, mada su na njih polagali pravo stari vlasnici čijim precima je ta imovina nacionalizovana i prepuštena na korišćenje RK „Beograd”.

Sve one zajedno zauzimaju oko 240.000 kvadrata.

Nešto sporiji Živanić je bio u renoviranju još jedne propale robne kuće iz zlatne ere potrošačkog socijalizma, nekadašnje „Beteksove” zgrade na Banovom brdu. Da su je preuzeli nakon što je bila, kako se pretpostavljalo, u rukama Mišković i Miodraga Kostića, javnost je saznala prošle godine, ali u „Veranu” nisu bili voljni da otkriju koliko su je platili i koje je veličine. Otvaranje je bilo najavljeno za sredinu ove godine, ali radovi još nisu počeli.

Vladimir Vukasović

Sutra: Novi šoping molovi

-----------------------------------------------------------

Vlasnik „Verana” izgubljen u elektronskoj pošti

Čim se u javnosti pročulo da je „Verano” zajedno sa italijanskim „Riminijem” zainteresovan za kupovinu Beogradskog sajma, redakcija „Politike” zatražila je intervju od Radomira Živanića.

Još 16. juna u marketingu „Verana” dobili smo potvrdan odgovor, ali i zahtev da pitanja pošaljemo elektronskom poštom pa će vlasnik kompanije, iako nerado razgovara sa novinarima – odgovoriti.

Interesovalo nas je kakve namere ovaj biznismen ima kada je reč o ekskluzivnoj lokaciji na kojoj se trenutno nalaze sajamske kupole i kako je došlo do saradnje sa italijanskim „Riminijem”, odnosno ko je koga našao kao partnera, ali i iz kojih će izvora kupovina biti finansirana. Zanimalo nas je i da li se kupovina Robnih kuća „Beograd” isplatila i kakva je trenutna uloga grčko-britanskog fonda Marfin investment grupa? Interesovao nas je i komentar gospodina Živanića na izjavu Aleksandra Vujičića, direktora Uprave za sprečavanje pranja novca, da se u Srbiji novac najčešće „opere” ulaganjem u nekretnine, velike trgovinske lance, kockarnice i poslove preko ofšor kompanija.

Na ova i mnoga druga pitanja odgovore smo dobili posle osam dana. Ali je umesto Živanića, na naše iznenađenje, na pitanja odgovorio Krsto Sandić, potpredsednik „Verana” i direktor Robnih kuća „Beograd”. Uz obrazloženje da je unutar kompanije došlo do rupe u komunikaciji i da je tako, bez obrazloženja i prethodne najave Krsto Sandić „zalutao” u redakcijskoj elektronskoj pošti. Iz Kompanije „Verano” su se izvinili i priznali grešku, ali obećani intervju nismo dobili.

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 8:57 pm

POSLEDNJI KOMENTARI

djordje djokic | 30/06/2009 15:57

Negde u Januaru 2007.g. Radomir Zivanic Baja je licno krvnicki i divljacki pretukao radnika u firmi Projmetal(koju je pripojio Verano grupi)samo zato sto se jadnicak usudio da pusi u kancelariji gde je to zabranjeno. Zavrsio je na Urgentnom centru sa 20-ak kopci i savova i momentalnim otkazom. Naravno Bajini sluzbenici su napisali tuzbu protiv pomenutog radnika kao da je on napao Baju ! Ne dugo posle toga, na sastanku sa podizvodjacima Baja samara poslovnog partnera. Po dolasku policije mladji inspektor uzima izjavu a stariji kolega prilazi i oduzima mu beleznicu uz obecanje da ce on to da resi. I naravno - pojeo vuk magarca. Par meseci kasnije Baja ulece u pekaru "Toma" sa kesama punim smeca i baca ih na pult sa kasom i vitrine sa pecivom uz pretnje i viku zbog toga sto su ih zaposleni stavili suvise blizu ulaza u Projmetal. A njegovi telohratinelji se smeskaju u pozadini. Sve ovo znam zato sto sam u to vreme i sam radio u Projmetalu

Slede komentari na jedan ranije objavljen clanak o Radomiru Zivanicu Baji:

Prve pare napravio na dilerisanje kokaina i kockarske prevare po b.brdu...posle pumpa sa Arkanom...Posle toga ekipa Verano i dogovor sa zemuncima i Legijom da otmu Miliju a da on kao pozajmi pare Miliji Babovicu za otkup i na osnovu toga preuzme Verano sto je i uradio.Posle toga privatizuje na mucke i upropastava firme po Beogradu radi prodaje njihovih ekskluzivnih lokacija ( Projmetal,RK Beograd...). Prebija zaposlene on licno ili dok ih drzi njegovo obezbedjenje,zaposleni mu zavrsavaju na urgentnom redovno,prebije ih pa ih otpusti...to je plavi baja buduci predsednik Partizana. Ah da za vreme Sablje pobegao iz zemlje sta mislite zasto?

no com... yes com... | 30/06/2009 20:25

sta reci...ujedi se za jezik,cutanje je ZLATO,mozda mi da i neku paru,al+dinar JOK.

Nada Ugašena | 02/07/2009 10:42

Baja i ekipa u crno su zavile firme koje su radile na adaptaciji Robnih kuća.Ja radim u jednom takvom,sada već skoro propalom preduzeću.Ispada,da smo ga finansirali,zato što već mesecima ne isplaćuje dugovanja.Naši radnici više ne primaju platu,poreze nemamo od čega da platimo i što je najgore,tako je sa svima koji su radili,nismo mi jedini.Ovo je,izmedju ostalog,upozorenje ostalima da beže od njega i da ne sklapaju nikakve poslove,ni sa Veranom,ni sa Projmetalom.Prodavnice u sklopu R.K.,takozvane‚‚Familija marketi‚‚,posluju sa gubitkom,svoje ljude otpuštaju,pa čemu mi,kojima duguje milione,da se nadamo.Toliko o uspešnom biznismenu.Za one koji me ne poslušaju-vidimo se na birou!!!

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 8:59 pm

UPROPASTITELJI SRBIJE
Veröffentlicht am November 18, 2010 von dijaspora
UPROPASTITELJI SRBIJE
Tekst je preuzet od Instituta Paralaks
ŠTA REĆI KAO UVOD
U ovom odabiru nema ni jednog podatka koji nije prethodno javno objavljen. Nikoga nije zanimalo da ih detaljnije izučava. Metod ove kompilacije zasnovan je na fokusiranju na određene ličnosti za koje javne informacije ukazuju da su sistemski iznad zakona. One koje su izostavljene moguće je unošeti naknadno, kako projekat bude sistematizovan, bez remećenja zaključka koji se nameće.
Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Magna Carta Libertatum, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana “bez zemlje” koji je bio u podređenom položaju u odnosu na svoje velikaše. Sretenjski ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći građanski ustav na svetu. Za razliku od ovih primera, naša generacija ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme trajanja…). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije.
Današnju srpsku elitu, koja je deluje izvan institucija, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati – vlast iz senke, ili interesno društvo bez odgovornosti. O vlasti “u senci”, govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proizilazi iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.
Nekada, početkom godina, novine su objavljivale liste srpskih bogataša, a izvor tačnih informacija bile su uprave prihoda. Samo dve decenije kasnije, objavljivanje zvaničnih lista poreskih obveznika izgubilo je draž. Svi smo shvatili da su pare negde drugde. Viđeni Srbi postali su obveznici stranih poreskih sistema, ukoliko ne uspeju da novac dobijaju na ruke, a među prvih sto bogataša u Srbiji, nema nijednog koji je svoj imetak formalno nasledio. Na prvi pogled, izgleda kao da među srpskim bogatašima nema mnogo onih iz sistema u kome su se obveznici i poreznici medusobno oslovljavali drugovima, ali samo na površan pogled. Analiza čak i javno objavljenih informacija ukazuje da stvari na nekom nivou stoje drugačije.
Nakon osam godina tranzicije u Srbiji, vreme je da ocenimo da li smo na dobrom putu i kako da nastavimo. Za tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj privredi opredelili smo se zato što su ekonomski slobodnije zemlje bogatije. Ova korelacija nije, sama po sebi, dokaz, ali jeste indikator da slobodno tržište jeste povezano sa ekonomskim razvojem i da, ukoliko želimo bogatije društvo, trebalo bi da nam cilj bude omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe. Mnogi su shvatili da je dirigovana ekonomija učinila Srbiju siromašnom, ali veliki deo građana i dalje sumnja da je rešenje koje smo tražili slobodno tržište.
Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, mnogi stručnjaci upozoravaju da Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Slučajno ili namerno, država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nama posla. Studija Svetske banke iz 2003. godine, na osnovu razvoja istočnoevropskih zemalja nakon pada Berlinskog zida, navodi da su dobitnici prve faze tranzicije isključivo tajkuni i insajderi u državnim kompanijama, a svi ostali gubitnici. Tada su stručnjaci Svetske banke napisali da druga faza tranzicije donosi promene na bolje. Tajkuni, doduše, ne gube, ali zbog većeg priliva investicija, otvaraju se nova preduzeća i nova radna mesta, pa i oni koji dobiju posao nisu više gubitnici, a nova preduzetnička klasa postaje pobednička. Dobitnici srpske tranzicije, pored tajkuna, su i pripadnici novostvorenog političkog staleža, koji su dobra mesta u javnom aparatu i državnim kompanijama zauzeli zahvaljujući političkim vezama, i na taj račun žive dobro. U dobitnike bi se mogao uračunati i deo zaposlenih u državnim i javnim preduzećima koji zarađuju više od zaposlenih u kompanijama. Većina populacije sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima.
Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu 2000.-2002. godine i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.
NOKTOM PO POVRŠINI
Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine[1] otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca. Ekonomski kriminal mogao bi se kvantifikovati merenjem sive ekonomije, razlikom između zarade i potrošnje, i odnosu priliva i odliva novca. Međutim, istraživači makro tokova novca i odnosa ekonomskog kriminala (kriminal u funkciji dobiti) i organizovanog kriminala (novac u funkciji kriminala) u Srbiji, suočeni su sa nedostatkom, nepouzdanošću i neusklađenošću podataka institucija države. Godišnja šteta od ekonomskog kriminala po ekonomiju Srbije procenjuje se na oko 374 miliona evra, a ukupna šteta u periodu od 2000-2005. godine procenjenjuje se na oko 1,9 milijardi evra, što je 81,2 % od ukupno ostvarene štete i 13% od svih prestupa. Na rast privrednog kriminala, osim ljudskih i sistemskih slabosti u tranziciji, uticali su i organizovani kanali izbegavanja plaćanja poreza, korupcije, kriminalizovanja privatizacije i drugi faktori. Kriminalne organizacije raspolažu novcem kroz nove kriminalne akcije, kupovinu nekretnina, umetničkih dela, antikviteta i druge, i tako remete funkcionisanje slobodnog tržišta. Sistem protiv pranja novca u Srbiji je, iz nekog razloga, na jako niskom nivou, posebno u smislu i prepoznavanja i gonjenja. Da bi se sprečila institucionalizacija prljavog i opranog novca, opšte je poznato da bi trebalo proveravati strukturu vlasništva, varijacije u kapitalu određenog preduzeća, da li je preduzeće subjekt zelenaških aktivnosti, i to ne samo iz zvaničnih računovodstvenih podataka preduzeća, već i koordinacijom interne i eksterne kontrole finansijskih transakcija. Sve se ovo u Srbiji ne čini, a pomenuti iznos morao je od negde doći i negde da završi. Od i kod najširih slojeva građana nije.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva of šor kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 of šor firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije[2]. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija i of šor firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih of šor firmi uđe u njihov bilans.
Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se vrste tipa bogataša. U prvoj su pripadnici „stare garde“. Reč je o ekipi starih direkora i partijskih funkcionera iz Titove i posttitove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Slobodan Milošević bio im je potreban za održavanje moći, a oni njemu kao imaoci gotovine i lokalnog uticaja[3]. Karakteristika tog tipa bogataša bila je aktivno učešće u političkoj nomenklaturi u koju ih je plasirala feudalna privredna moć. Zahvaljujući politici uspevali su da obezbede kontingente i povlastice u poslovanju. Iako najbliža glavnom centru moći, stara garda osećala je potrebu da drži privid legalnosti tako da je tip njihovog bogaćenja bio: sediš na čelu društvene firme, napraviš u inostranstvu srodnu ali privatnu u kojoj si sam ili preko familije većinski vlasnik, a onda u inostranstvu posluješ sa firmom u kojoj si direktor posredstvom firme u kojoj su vlasnik. Površno, ništa nelegalno, osim što odlivaš supstancu iz firme u kojoj si direktor. Stara garda imala je i neku vrstu političke odgovornosti prema glavnom centru: ona je obezbeđivala novac za Miloševićeve političke projekte, ali i politički uticaj. Ni sami, kako je primetio, šef vladinog tima za oporezivanje ekstraprofitera, Aleksandar Radović, „nisu propuštali da se posluže“. Iako najveći “legalisti” među novim bogatašima, „stara garda“ je bila najneopreznija[4]. Nisu osećali da rade nešto nepošteno. Verovali su da su neprikosnoveni pripadnici društvene elite, a da bi elita funkcioinisala, mora da se posluži. Zato su bogataši „stare garde“ za ostale nove srpske bogataše prava sirotinja.

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:00 pm

Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste, novopridošli. Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, 1997. godine ubijeni direktor „Beopetrola“ Zoran Todorović Kundak, Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref… svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Njihov metod bio je još mutniji od prethodne grupe: bili su politički udaljeniji od glavnog centra, ali je stepen nelegalnosti njihovih poslova bio veći[5]. Nisu se puno petljali u politiku osim kada su im na trenutke rasle ambicije ili kada su dobijali specijalne zadatke. Njihov “ugovor” s Miloševicem bio je jasan: omogućiću ti da se obogatiš, da muljaš sa privatizacijom i primarnom emisijom, da radiš poslove za državu i da bude dobro i tebi i državi. Miloševića nije zanimao njihov politički uticaj, ali jeste gotovina. Njihovo bogatstvo je najteže proceniti zato što nije jasno koliko je para manipulišu njihovo, a koliko im je dato da ih oplođuju. Kako su bili na granici politike, njihova sudbina nije bila unifikovana kao tipičnih pripadnika „stare garde“ (odlaze) ili pripadnika „sive zone“ (nastavljaju). Mišković i Beko uspeli su, uz blagoslov vlasti, da zadrže svoje imperije neokrnjene, Karić nastavlja da se koprca, a Marka Miloševića pomelo je ono što ga je i obogatilo – porodične veze.
Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale. Ne beže od veza s političarima, ali one su isključivo tehničke: oni su političarima dobri ukoliko im povremeno uskoče s finansijskom injekcijom, ovi njima ukoliko im ne smetaju. Za razliku od prethodne dve vrste, „siva zona“ nema neposrednu vezu s političarima, više je oslonjena na policijske i debeovske aparate, ne sede na kongresima, već na zatvorenim sedeljkama. Udaljenost od politike prati viši stepen nelegalnosti posla nego u prethodne dve grupe – tu se radi o golom švercu. Taj rizik prate i veće zarade: ovo je najbogatija ekipa. Pripadnici te grupe najradije se drže anonimnosti, zbog čega je njihov identitet nekad veoma teško otkriti[6].

FILIP CEPTER rođen je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Završio je Ekonomski fakultet. Radni vek započeo je u predstavništvu makedonske firme „Transkop“ u Beogradu koja se bavila špedicijom. Poslovnu karijeru započeo je u Austriji sredinom 80-ih. Za samo šest meseci naučio je nemački i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu. U Lincu, gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva uvideo da posuđu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio „cepter posuđe“ kao svoj izum. Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovići su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovi proizvodi, kao ekološki i industrijski novitet, osvojili su potrošače u Evropi, a Milan je proglašen za evropskog „kralja lonaca i šerpi“. Kompanija „Cepter Internacional“ osnovana je 1986. godine i trenutno ima 2 milijarde dolara godišnjeg obrta. Ističe da je prvu milijardu maraka zaradio brže od Bila Gejtsa. Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska i, pored posuđa, bavi se kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prečišćavanje vode, a sve više ulaže u sport) i jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik. Vrednost imperije Cepter, u oko 50 zemalja, procenjuje se na više milijardi evra.

Bračni par Cepter vraća se 1990. godine u Jugoslaviju i ulaže 30 miliona maraka u fabriku u Bosanskoj Dubici. Tu je Janković i u jesen 1998. godine otvorio i novu fabriku za završnu obradu posuda „cepter“ u koju je uložio deset miliona dolara. U otadžbinskim zemljama ima desetak firmi[7], i poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko delo. „Cepter banka“ je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, koja je osnovana kapitalom četiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer Đinđić obezbedio ličnim vezama (zbog toga su ostali bankari protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana). Ceptera je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem. Razlog za promenu imena objasnio je: “Moje ime Milan Janković nije baš preporuka u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi…”

STANKO SUBOTIĆ rođen je u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine, i ima dve biografije. Jednu priča on, a drugu njegovi protivnici. Optužuju ga da je „mafijaški bos“, koji kontroliše šverc cigareta na Blakanu. On tvrdi da su njegovi poslovi sa cigaretama legalni. Pored jugoslovenskog, od 1999. imao je nekoliko godina i hrvatsko državljanstvo, a uglavnom živi u Ženevi i u španskom letovalištu Marbelji. “Cane” je bio najmladi od šestoro dece. U Francusku je otišao 1979, kod druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije.

U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine počeo je da se bavi i maloprodajom. Subotić se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuće Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju građevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu, izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, MIA, 1993. godine zaradila je oko milion maraka. Tvrdi da je u posao s cigaretama ušao 1992: “Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveći lanac menjačnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu Đeneral Janković, drugi u luci Bar. Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar”.

Jula 1997. u Subotićev fri-šop na prelazu Đeneral Janković upala je godine policija[8]. MIA je potom prestala da radi. Posao je obnovljen, a firma je promenila ime u D-trade. Subotić je postao poznat javnosti, kada ga je zagrebački „Nacional“ optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišićem preko Crne Gore švercovao cigarete[9]. Pravi razlog pokretanja afere su Subotićeve poslovne veze. S jedne strane, s kompanijom „Britiš ameriken tobako“, drugim svetskim proizvođačem cigareta. Iako obe strane to poriču, izgleda da je Subotić igrao značajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u Srbiji, u kojem je BAT želeo da obezbedi monopolski položaj. A s druge, s premijerom Srbije Zoranom Đindićem: “Đindića sam upoznao 1997. u vreme protesta Koalicije Zajedno. Posle oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu. Rekao sam mu da može da računa na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tiče preporoda Srbije. Čim je formirao vladu, Đindić se sudario s praznim budžetom. Najveći udarac na državnu kasu predstavljao je šverc duvana. Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona izborila sa tim. Tu je glavnu ulogu odigrala kompanija BAT, sa kojom sam u odličnim poslovnim odnosima”.

MARKO MILOŠEVIĆ je, uprkos tome što kada se govori o bogatstvu porodice Milošević najčešće se misli na njegovog oca, bivšeg predsednika, Slobodana, pravi nosilac bogatstva. Ovaj 27-godišnjak je posle silaska svog oca s vlasti napustio je zemlju u žurbi, i još niko nije izneo uverljive dokaze da li je u Litvaniji, Rusiji, Azerbejdžanu, Kazahstanu ili Jermeniji. Kao vrlo mlad, uspeo je da ostvari američki san u Srbiji i to sve, ako je verovati njegovom ocu, počelo je “nošenjem gajbi u kafani”. Kako je od toga uspeo da razvije posao koji je obuhvatao lance fri-šopova, trgovinu cigaretama, tehničkom robom, gorivom, kafom, parfemima, a da sve to nije ni carinjeno niti oporezivano, niko nije objasnio. U Požarevcu je imao najveću balkansku diskoteku na otvorenom „Madona“, opremljenu najsavremenijim tehničkim uređajima, podigao je zabavni park „Bambilend“, otvorio pekaru i piceriju, prodavnicu tehničke robe „Sajbernet“, radio-stanicu i Internet centar. U centru Beograda otvorio je luksuznu parfimeriju „Skandal“, koja je 5. oktobra uništena. Glavni oslonci u poslu bili su mu ubijeni policijski general Radovan Stojičić Badža i Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina. Sa Mihaljom Kertesom sklopio je savez koji mu je omogućio kontrolu nad prodajom cigareta „Filip Moris“u Srbiji. Profit od jednog prošvercovanog kamiona cigareta u Srbiju iznosio je oko 250.000 maraka. Jedna od bitnih odlika jeste da se nijedan fri-šop nije vodio na njegovo ime, i u većini poslova se ne pojavljuje. Jedini konkretan podatak do koga je došla nemačka policija za suzbijanje ekonomskog kriminala tiče se, pokojnog Vladimira Bokana, biznismena jugoslovenskog porekla u Grčkoj, čiji je ortak bio Vlada Kovačević Tref, ubijen u februaru 1997. godine. Marko je bio član Kovačevićevog trkačkog automobilskog tima. Bio je blizak i sa šefom srpske tajne policije Radomirom Markovićem, koji ga je ispratio kada je s beogradskog aerodroma, s lažnim pasošem na ime Marko Jovanović, otišao u Moskvu. Iako nije služio vojsku, za vreme agresije NATO slikao se u uniformi SAJ, a na jednoj slici vidi se službena značka MUP Srbije 014119[10].

BRAĆA KARIĆ imaju brojnu familiju. Iz nekog razloga, trude se da dokažu elitizam, pa guraju novokomponovani grb kao porodični i druže se s političkim i kulturnim kremom[11]. Osnovali su 1970.-ih „Kosovouniverzum“, jednu od prvih i najuspešniju „ugovornu organizaciju udruženog rada“. Već tada braća su stekla „mercedese“ i po kuću u Peći i Tivtu.
Kasnije, postali su finansijeri okupljanja Srba sa Kosova i kao nagrada prećutano je da su ukrali projekte i inžinjere Minela koji su radili rashladne sisteme u Rusiji. Doselili su iz Peći u Beograd, prvo u sedam novobeogradskih stanova za koje je kupljeno sedam klavira, da bi ubrzo počeli da se šire Dedinjem. Dok je zemlja propadala, a klima za preduzetništvo bila gora nego ikad, njima je sve polazilo od ruke i bili su prvi u svemu. Vlast je uvek rado sarađivala s njima i niko nije pitao da li bi neko dao više za koncesije koje su dobijali Karići. Bogoljub je postao prvi komšija Slobodana Miloševica i s njim često ručao i igrao karte.

Tokom 1998/’99. Bogoljub je postao ministar za kapitalne projekte u Vladi Srbije, a potom ministar bez portfelja. Inicirao je i finansirao osnivanje Socijaldemokratije, a bio je i kandidat za predsednika Srbije. Pomogao je da 1999. godine u Beograd dođe misija Džesija Džeksona koja je ubedila Miloševića da oslobodi zarobljene američke vojnike. Bio je jedini gost iz Srbije na rođendanu Bila Klintona 1996. godine.

Karići su imali prvu srpsku mrežu mobilne telefonije „Mobtel“. Naknadno je utvrdeno da nisu platili ceo iznos osnivačkog kapitala. U inostranstvu imaju 41 preduzeće, uglavnom u trgovini i građevinarstvu. Karići stalno gase i osnivaju firme, tako da izvorna „BK kompanija“ već godinama ne postoji. „Astra grupa“, a posebno „Astra Simit“,je u 2000. godini ostvarila najveću dobit u Srbiji zato što je na njene račune prebačen najveći deo prihoda „Mobtela“.

Porez na ekstraimovinu po osnovu bespravne gradnje platilo je pet članova porodice Karić. Bogoljub – za vilu od 650 kvadrata (imao dozvolu na 450), njegova ćerka Danica na 1.100 kvadrata, Zoran na 2.000 kvadrata podignutih bez dozvole i Sreten za vilu od 1.200 kvadrata (od čega je 658 bez dozvole).

Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstvu, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila nova pravila igre. Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments), Dragijana Radonjić-Petrović. Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju temelj srpskog ekonomskog razvoja. Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje “prozora u svet”. Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama[12].

Da bi se ovladalo sistemom neophodni su i kanali prohodnosti. Profil idealnog tranzicijskog manipulanta u Srbiji danas mogao bi se opisati: a) u vezi je s vladom, ali nije državni činovnik, c) pripada miljeu moći koji kadrira državne službe, ali nije funkcioner stranke, d) u vezi je s preduzetnicima u regionu, ali nije tajkun ni oligarh. Niko ne zna šta tačno radi, a što se manje zna, utoliko je uspešniji.

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:02 pm

TAHIR HASANOVIĆ bio je u vreme moći Mirjane Marković, skoro član porodice Milošević, blizak i s Mirjanom i s njenom kćerkom Marijom. Kao član Univerzitetske konferencije SSO Beograda, imao je važnu ulogu u ustoličenju Miloševića na vlast. Pripadao je Mirinoj jurišnoj grupi na beogradskom univerzitetu. Po nalogu Porodice predao je Republičku konferenciju Saveza omladine Srbije, sa svom imovinom, Dušanu Mihajiloviću, da osnuje Novu demokartiju, u kojoj postaje generalni sekretar. Odigrao je veliku ulogu u razbijanju Koalicije Zajedno i tako omogućio Miloševiću da posle prvih višestranačkih izbora SPS formira Vladu Srbije. Tahir je, tada, namestio Dušana Mihajilovića da 1991. godine iznese iz zemlje 12,5 miliona maraka. Mihalj Kertes ga je uhapsio, a Tahir je, kao dečko Marije Milošević, tobože uspeo da umilostivi Miloševića da ga pusti iz pritvora, s tim što je Mihajilović prihvatio da u datom trenutku podrži Porodicu.

Oženio je Srpkinju s Kosova, Marinu Gadžić iz Sreske kod Prizrena. Njen otac tugovao je što mu se kćerka udaje za Hasanovića, i njena porodica nije prisustvovala svadbi.

Hasanović je aktivno radio za tajnu policiju i rukovodio poslovnom imperijom Dušana Mihajilovića, “Lutra”, koja je imala dvadesetak firmi u sastavu. Rukovodio je rotari klubom u Mihajilovićevim prostorijama u ulici Majke Jevrosime u Beogradu. Vodio je partijsku službu bezbednosti. Za vreme sankcija Hasanović je osnovao više firmi preko kojih je uvožena strateška roba uz veliku proviziju. I dalje je na čelu uvozničkog lobija. Protežira preduzeća iz Slovenije i uvozi njihovu robu, zastupnik je preduzeća “Radenska”. Mihajilović mu je ustupio dosijea srpskih političara i privrednika. Mihajilović mu je, kako bi prikrio svoje bogatstvo, ustupio milione evra radi daljeg obrtanja. Koliko Hasanović ima firmi na svoje i tuđa imena, niko ne zna. Tahir Hasanović, prema mišljenju mnogih, drži značajan kanal britanske obaveštajne službe MI 6.

Početkom osamdesetih godina kad je Tahir Hasanović bio uzoran Titov omladinac, predsednik Univerzitetske konferencije Saveza omladine, a iza fotelje mu visila velika slika najvoljenijeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti, trebalo je da nestane iz politike. Zbog neviđene servilnosti, nekome je još onda bilo muka od njega. Tahir je, međutim, osetio “zahtev vremena”. Predsednik Jugoslavije na jednogodišnjem mandatu, Fadilj Hodža, poklonio je skupocen stilski orman Društvu albanskih studenata u Beogradu. To društvo, koje je delovalo pod imenom “Prpjeka”, nikako nije htelo da radi zajedno s ostalim zavičajnim društvima objedinjenim u Kulturno umetničko društvo “Španac”. Uoči Osme sednice, Tahir Hasanović kreće u akciju uterivanja albanskih studenata u “Španac”, i spektakularno oduzimanje ormana, poklona Fadilja Hodže. Od tada počinje da raste uticaj ovog neverovatnog “obrtnika”. Njegov ugled kod bračnog para Marković-Milošević otišao je dotle da je bio među prvim kandidatima za zeta. Kad je počela pljačka bivše republičke omladine pod vođstvom Dušana Mihailovića, našao se među prvima. Ostalo je istorija i, na žalost, naša svakodnevica[13].

LJILJANA NEDELJKOVIĆ, kao šef kabineta predsednika SRJ, izuzetak je od prakse da su šefovi kabineta anonimni u javnosti. Mesto u novinskim stupcima izborila je umešanošću u razne afere: Perišić, Gavrilović, planirani upad u Vladu Srbije. Ministar unutrasnjih poslova Srbije Dusan Mihajlovic izjavio je 16. avgusta 2001. da su događaji oko ubistva bivšeg visokog službenika Državne bezbednosti Momira Gavrilovića “skandal”, koji preti da ugrozi sve rezultate demokratskih promena u Srbiji i SRJ. On je pozvao novinare da se bave “istraživackim novinarstvom” i sami utvrde ko pokušava da stvori paralelne centre moći, ali nije želeo da komentariše pisanja[14] da je u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice “stvarana paralelna DB Srbije”.
Radomir Marković, bivši načelnik RDB MUPR Srbije, u svojoj knjizi tvrdi da se njegova saradnja sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom odvijala preko, kako kaže, “neprikosnovenog šefa kabineta Ljiljane Nedeljković”. Marković navodi: „Skrenuo sam joj pažnju da bi njihovi koalicioni partneri mogli nešto konstruisati na moju štetu jer sam ja najpogodniji za kompromitaciju vlasti Slobodana Miloševića. Rekao sam joj da su mi pretili kompromitacijom i političkim progonom. Ljiljana Nedeljković me je ubeđivala da do toga neće doći, da će se sve raspraviti javno i da Koštunica neće dopustiti da se zloupotrebljava vlast. Međutim, jednog trenutka je briznula u plač izgovorivši: ‘Sve ovo što se radi sa vama je skroz pogrešno’… Kada sam uhapšen i ‘hlađen’ u samici, gospođa Nedeljković mi je poslala jednu knjigu. Tema je bila bezvlašće nastalo posle 1945. godine, u kojem su, na montiranim sudskim postupcima, stradali mnogi nevini rodoljubi. Gospođa Nedeljković mi je nagovestila buduću sudbinu ako ne budem imao dovoljno sluha“.

Potpredsednik Vlade Srbije, Čedomir Jovanović rekao je na sednici Odbora za pravosuđe i bezbednost Skupštine Srbije da su dosijei pojedinih čelnika DOS, i dokumenta o istrazi o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije predati Ljiljani Nedeljković, dok je bila šef Kabineta predsednika SRJ.

Jula 2002, na početku rada Komisije Narodne skupštine Srbije, koja je formirana da rasvetli informaciju o naredbi iz kabineta predsednika SRJ, Koštunice, vojnim organima da upadnu u prostorije Vlade Srbije, Ljiljana Nedeljković je obavestila Komisiju da se neće odazvati pozivu i da neće dati iskaz. Kao razloge je navela: ”Prvi je nelegitimnost republičke Skupštine koja ne odražava izbornu volju građana Srbije, drugi razlog je da se vaša Anketna komisija bavi stvarima iz nadležnosti saveznih, a ne republičkih organa, i treće je da sam već u predistražnom postupku dala izjavu policiji povodom tvrdnji četvorice penzionisanih generala pa ne bih htela da učinim ništa što bi poremetilo tok tog postupka“.

Aprila 2007. Vladimir Beba Popović analizirao je u magazinu “Status” kako je moguće da se istraga ubistva Momira Gavrilovića, jedna od ključnih tačaka sukoba vladinog Biroa za informisanje i Koštuničinog kabineta:
“Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice ili na visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome učestvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića. To su činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba. Ovi su to primetili i rekli: “Gavra mora da nestane”, a to što je sa Koštuničinom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: “Vraćam se nazad na najviše mesto”!”
Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i Gavrilovića? “Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav tu još dokaz treba? Ja nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz Koštunicu i njegove i osuli drvlje i kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, od državne televizije, preko “Blica”, do Slaviše Lekića koji u “Reporteru” pušta svog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, brine: “Ko to ubija po Srbiji?”.”

Nezadovoljstvo političkim uticajem kruga oko Koštunice izneo je javno jedino njegov, do tada medijski savetnik, koji nije član DSS, Aleksandar Tijanić, za nedeljnik Identitet: “Nije tajna da sam nezadovoljan srazmerom podrške Srba Koštunici i kolicinom njegovog uticaja na srpske političke prilike. Takode, nije tajna da oko njega postoje osobe koje su veoma zadovoljne baš ovakvim rezultatom… Znalo se ko je najmoćniji, ko je odmah do njega, ko odlučuje, a ko presuđuje”.

Sin Ljiljane Nedeljković, Ratomir Milikić (29) koji je 2008. godine iz skupštinske blagajne naplatio 5,5 miliona i napravio telefonski račun od 800.000 dinara, jedini je Srbin koji je vojsku služio u inostranstvu. Od septembra 2007. do marta 2008. bio je na “redovnom odsluženju vojnog roka” i angažovan na ugovoru o delu u Skupštini Srbije, kao konsultant parlamentarne delegacije pri Savetu Evrope. Na osnovu uvida u skupštinsku dokumentaciju, Press je utvrdio da je Milikić kao redovni vojnik proveo 45 dana u inostranstvu i sa skupštinske blagajne u tom periodu podigao više od 1,5 miliona dinara. Njegova putovanja obezbedio je šef naše delegacije Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS, koji je opstanak vladajuće koalicije uslovio zahtevima da Milikić obavezno putuje sa delegacijom.

ZORAN JANJUŠEVIĆ je 1992. godine bio običan operativac (ili vozač) u Službi državne bezbednosti u Srpskom Sarajevu. Kako je Zoran Janjušević iz Republike Srpske došao za savetnika za bezbednost u kabinetu Zorana Đinđića? Postoji li uopšte njegova biografija? Njegova uloga kod pokojnog premijera, samo osam godina kasnije, se ne uklapa. Bio je umešan u razne mahinacije u vezi sa prodajom ili upropaštavanjem mnogih firmi po Srbiji. On sam, svedočeći na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, pokušao je to da objasni i ispalo je da je tu došao sticajem okolnosti. Da li se savetnik za bezbednost premijera jedne države postaje slučajno? Kasnije, Janjušević se sasvim lepo snašao i u Sloveniji.

Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti ne uvodi profesionalni nador nad radom tajnih službi, a poslanici priznaju da BIA proverava njih, umesto obrnuto. Po zakonu, službe su podređene i odgovorne izabranim vlastima Srbije, a skupštinski odbor nadzire, između ostalog, i usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane, koje strategije Srbija trenutno nema ni jednu, ni drugu. Odbor bi po zakonu trebalo da nadzire i zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, ali to dosad nikada nije uradio. Predviđeno je da je direktor službe dužan da se odazove pozivu za sednicu Odbora, a ako je sprečen, dužan je da pošalje svog zamenika. Šef BIA, Saša Vukadinović, već po ustoličenju, nije se pojavio na sednici Odbora posle hapšenja Radovana Karadžića, a nije poslao ni svog izaslanika. Šef BIA Rade Bulatović izlazio je pred odbor godišnje, a šefovi vojnih službi nikad. Ministar odbrane Dragan Šutanovac priznao je da ne može da kaže da su službe bezbednosti pod potpunom kontrolom, „jer nemamo mehanizme kao što je generalni inspektorat“. Član Odbora za bezbednost Aleksandar Čotrić otkrio je da mu je rečeno da BIA nikada neće prihvatiti temeljno reorganizovanje, jer niko ne želi da ostane bez posla. Srbija bi, smatra on, trebalo da ima generalnog inspektora tajnih službi, ali samo kada bi on imao stvarnu ulogu. Da li i neodgovornost sistema bezbednosti nastaje slučajno?

_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:03 pm

SRPSKI POSLOVNI KLUB PRIVREDNIK

U ovom udruženju građana članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove poslovanja. Takođe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti interese ljudi koji su institucionalno obezbeđeni kroz komorsko udruženje.
Na skupštini “Privrednik”-a za predsednika je ponovo izabran Danko Đunić (“Eki investments”), a u dvogodišnjem mandatu izvršne odluke donosiće i Izvršni odbor: Miodrag Babić (“Hemofarm”), Zoran Drakulić (“Ist point”), Miroslav Mišković (“Delta”), Zoran Obradović (“Petrobart”), Toplica Spasojević (“ITM”) i Dragoljub Vukadinović (“Metalac”). U Nadzorni odbor reizabrani su: Vladimir Čupić (Hipo Alpe grup), Mića Mićić (“Jedinstvo”) i Nenad Šarenac (“Hajneken”).

ČLANOVI

MIROLJUB ALEKSIĆ, predsednik “ALCO GROUP” doo
Rođen je 26.03.1957. u Vranju. Diplomirani je inženjer. Prvo zaposlenje Miroljuba Aleksića je u Poljoprivredno-industrijskom kombinatu Beograd (PKB). Od 1994. do 1998. godine radio je u PKB banci. U vreme Ante Markovića, kada je socijalistički sistem počeo da se menja u kapitalistički, Aleksić osniva i svoju „ALCO – Aleksić Company“. Prvi poslovi preduzeća bili su vezani za otkup ruskih potraživanja, klirinških dolara i eskont menica na teritoriji bivše Jugoslavije, rad sa komercijalnim i blagajničkim zapisima, i zajmom Republike Srbije. Prve četiri godine poslovanja firme, do hiperinflacije 1994. godine, dominirali su finansijski poslovi i investicije u vlastite poslovne prostore. 1995. godine Aleksić osniva „Alco banku“, a 1998. na javnoj licitaciji kupuje preduzeće „Pionir“ u stečaju. Slede godine investiranja u „Pionir“, a zatim i u hotele. Posle prodaje „Alco banke“ belgijskoj KBC banci, „Alco Group“ danas ima četiri segmeta: a) proizvodni, koji čine 3 fabrike ‘Pionir’-a, ‘Amasis’ iz Beograda, ‘Hissar’ iz Prokuplja, ‘Tipoplastika’ iz Gornjeg Milanovca, ‘Intersilver’ iz Zemuna i ‘Koštana’ i FOS iz Vranja; b) trgovinski, koga čine Cobex iz Beograda i ‘Autopromet’ iz Niša; c) građevinarski, koji obuhvata ‘Naš Stan’ iz Beograda i ‘Alco’ kao vlasnika nekretnina; i d) hoteli: ‘Izvor’ (Aranđelovac), ‘Sloboda’ (Šabac), ‘Tornik’ (Zlatibor) (svi ‘velnes’), ‘Master hotel’ u Novom Sadu, a u planu je još hotela, uključujući i na Adi ciganliji.

1977. godine sagrađen je u centru Šapca hotel „Sloboda”, površine 9.000 kvadrata, sa 100 soba i 5 restorana. Avgusta 2003. godine prodat je za 25 miliona dinara, uz obavezu novog vlasnika da u roku od 12 meseci investira još 45 miliona dinara. Drugi potencijalni kupci eliminisani su pod čudnim okolnostima pre aukcijske prodaje, i na aukciji je učestvovalo samo preduzeće „Amazis”, a njegov vlasnik Aleksić i direktor Denić predstavljali su dva kupca samo formalno. Najveći ugostiteljski objekat u šabačkom kraju prodat je po ceni višestruko nižoj od realne, a kupac nije ispunio preuzete investicione obaveze. Procenjena vrednost 70% društvenog kapitala hotela od strane Agencije za privatizaciju iznosila je 1.554.374 evra, a Aleksić ga je kupio za 383.670 evra. U tom trenutku bilo je 158 manjinskih akcionara, radnika i penzionera na koje je država prenela bez naknade preostalih 10.965 akcija. Procena kapitala nije izvršena realno, već po knjigovodstvenim vrednostima. Hotel je prodat po 9,67 puta nižoj ceni od tržišne, čime su mali akcionari oštećeni za preko 1.700.000 evra. Manjinski akcionari hotela „Sloboda” uputili su Odboru za privatizaciju Skupštine Srbije, premijeru Vojislavu Koštunici, predsedniku Borisu Tadiću, Ministarstvu za privredu i Agenciji za privatizaciju, zahtev za novu procenu kapitala, reviziju privatizacije i raskid ugovora sa firmom Miroljuba Aleksića, „Amazis”.

MIROSLAV ATELJEVIĆ, predsednik ACMER-M doo
Najveći akcionar Neoplante, sa 48,11% kapitala, je firma Neoplanta zajedno, u kojoj 78,1% kapitala ima beogradska firma Acmer M, a 21,9% udruženi mali akcionari Neoplante. U Neoplanti, društveni kapital ima 16,24%, Akcijski fond ima 16,03%, a Fond PIO oko 10%, manjinski akcionari imaju 7,51%, a firma Neoatal 2,13% akcija, pisalo je na sajtu Centralnog registra hartija od vrednosti. ACMER-M ima 424.255 akcija Neoplante kao suvlasnički udeo u Neoplanti Zajedno doo, iz praktičkih razloga – da bi nejavno kontrolisali 166.885 akcija malih akcionara u Neoplanti Zajedno. Tako su stvorili privid većine u skupštini. ACMER-M će u pogodnom trenutku istupiti iz te “zajednice” ali tek kada uspe da dođe do što većeg dela od preostalih akcija ili kada na drugi način dođu do većinskog paketa. U Neoplanti Zajedno, ACMER-M ne mora ništa da “progurava”. Svoju većinu ACMER-M postiže na tri načina: a) mali akcionari naivno su potpisali blanko saglasnost za odluke rukovodstva; b) ostalim malim akcionarima koji nisu udružili svoje akcije, podmetnuto je da direktorici NEO-NELLE potpišu ovlašćenje da ih zastupa na Skupštini, a da im niko nije rekao ko je dotična, što je prevara i sukob interesa, pošto im se interesi ne podudaraju (jedni bi da što skuplje prodaju a drugi bi da što jeftinije kupe); c) iz neobjašnjivih razloga, 16% akcija koje se vode kao društveno vlasništvo nema predstavnika na skupštini pa “većinu” praktično čini samo 42% glasova. ACMER-M tako obezbeđuje prolaz svojih odluka, a kada se pojavi državni paket biće jasno da li su stvarno zainteresovani za kupovinu.

Ljudi iz uprave FK Partizan pretvorili su klupsku kasu u privatnu kasu Žarka Zečevića, Nenada Bjekovića, Ivana Ćurkovića i njihovih pomagača. Klub dovodi anonimna pojačanja, koja malo ili ništa ne koštaju, a “bez obeštećenja” pušta najtalentovanije fudbalere. U prvom timu igraju samo igrači koji imaju ugovore sa menadžerom Mikijem Stevićem, Bjekovićevim zetom. Deca funkcionera Partizana školuju se na prestižnim evropskim koledžima, a funkcioneri Partizana voze se blindiranim vozilima i imaju po desetinu ljudi u obezbeđenju. U Partizan su 1980.-tih došli skromnog finansijskog stanja, a danas poseduju velika privatna bogatstva. Kako su sve to zaradili? Malverzacije sa transferima, otvaranje sumnjivih kompanija, fonto, bingo, hot-lajn, auto škole, rent a car, građevinska preduzeća, ruleti, poker aparati ….. sve su to delovi sistema Partizana. Umesto navijača, na južnoj tribini stadiona su prostorije agencije za pružanje seksi usluga preko telefona. U ostvarivanju ideje upropasti pa kupi jeftino, upravi Partizana očigledno pomažu neki državni funkcioneri i poslovni ljudi, ne samo sportski funkcioneri koji imaju svoj deo dobiti, već i mediji, neki suptilnije, a neki otvoreno kao dnevni list Sport ili televizija SOS. Sa predlogom Zakona o privatizaciji sportskih društava, naši tajkuni postavili su na tablu svoje pione. Da li su pioni Zečević i Bjeković, ili su to Nenad Popović, Dragan Vignjević direktor JP Elektromreže Srbije, Nebojša Vujović, savetnik u Hemofarmu, Dragoljub Vukadinović, predsednik Holdinga Metalac, Draginja Radonjić, direktor M&V investments, Miroslav Ateljević vlasnik AcmerM, Obrad Sikimić, direktor Diners Club International, Dušan Stupar, generalni direktor Univerzal Holdinga, Bojan Radovanović pomoćnik direktora Dipos, Ratko Zatezalo, direktor Petrobart-Avia, ministar Rasim Ljajić, Manojlo Vukotić direktor “Novosti”, Radmila Babić, finansijski direktor Minel trafo, Dušan Pavlović, predsednik UO Centra za puteve Vojvodine, koji deluju kao lovci. Ko je kralj u ovoj igri tajkuna iz senke videće se kad Partizan dobije vlasnika.

MIODRAG BABIĆ, predsednik HEMOFARM KONCERN ad
Rođen je 29. aprila 1951. u Zrenjaninu. Koreni Miodraga Babića vuku poreklo iz sela Dobrun, kod Višegrada. Rano detinjstvo je proveo u selu Laudanovac, kod Vršca, gde je završio prve razrede osnovne škole. Školovanje je nastavio u Vršcu, pa u Pančevu gde je završio srednju hemijsku školu. Bio je prvi na takmičenju srednjih školi u hemiji u Jugoslaviji.U Beogradu je završio Tehnološki fakultet, odsek Organska hemija, 1974. Prvi je u generaciji završio fakultet, sa 23 godine. Na čelo pogona „Inex-Hemofarm“ dolazi 1982. godine, u 31. godini života. „Hemofarm“ je bio prvi u procesu privatizacije, još 1989. godine. U prvoj fazi otkupljen je državni paket akcija, u drugoj fazi izvršen je otkup akcija od malih akcionara na berzi(?), a kada je ukrupnjeno vlasništvo, u trećoj fazi našao se strateški partner za preuzimanje.

U slučaju dokapitalizacije i privatizacije Ekonomija AD iz Bele Crkve bilo je ozbiljnih zloupotreba koje su imale za posledicu milionsku štetu države i malih akcionara, Za ceo slučaj 2006. godine zainteresovale su se poreske vlasti u Italiji zato što je dokapitalizaciju uradilo preduzeće u vlasnistvu italijanskih građana Marka i Alberta Vakija, koji posluju u Srbiji. Ovaj poslovni aranžman bio je povod da se pokrenu predistražne radnje poreskih organa Italije, jer se radi o milionskoj finasijskoj transakciji. Miodrag Babić je jedan od ljudi iz konzorcijuma, čiji su kontakti doveli do poslovne saradnje sa italijanskim partnerom.

17. januara 2006. uhapšen je bliski saradnik Borisa Tadića i direktor konsultantske firme Božidara Đelića – Branislav Anđelić. Oktobra 2000. sa kalašnjikovim je “oslobađao” preduzeća, Tadić ga je vodao po svetu, kao “privrednika”, a on i Đelić jadili su Srbiju. Dolijao je bivši agent udbe pri ministarstvu spoljnih poslova i pitanje je nije valjda da Tadić nije znao da mu je saradnik, Anđelić, korumpiran? Epidemija neobaveštenosti prenosi se od Slobe na Koštunicu i Tadića. Za iznošenje para, fakturama za ‘marketinske usluge’, terete se samo Karići. Ovaj metod izmislio je Miodrag Babić: Hemofarm Vršac – Hemopharm GmbH, a onda i Hemopharm USA, u kome je Nebojša Vujović. Nisu SID-ovci, poput Anđelića, jadili samo Mobtel. U pljački Hemofarma, pored Babića, učestvuje udbaš iz SID, JUL-ovac, kum Radeta Bulatovića, Nebojša Vujović. Od 2003. pare se iznose u SAD tako što Babić zaključuje ugovore sa Nebojšom Vujovićem. Transfer novca vrši se iz GmbH ka DC, tako što GmbH kupuje sirovine kao ‘predstavnik’ Vršca. Vrednost sirovina je daleko manja od iznosa koji se plaća iz Srbije. Ključne ličnosti su Babić, Nikola Stanković i Nebojša Vujović, a Mlađan Dinkić zna za ovo.

Glavni titular TV “Avala” je Danko Đunić, nekad Miloševićev potpredsednik Vlade SR Jugoslavije, a sada, preko svojih konsultantskih kuća, grobar srpske privrede. Njegov Ekonomski institut je nosilac konzorcijuma osnivača ove televizijske kuće. Tu je i “Hemofarm” čiji je direktor Miodrag Babić. Babić i Đunić deluju kao braća blizanci, pa je Đunić bio predsednik Upravnog odbora “Hemofarma”, a njegov “Dilojt end tuš” je vršio procene vrednosti te firme. Isti par smenjuje se na mestu predsednika Srpskog poslovnog kluba “Privrednik”. Babićev eksponent, Nebojša Vujović, nekad pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova Živadina Jovanovića, sad je šef ispostave “Hemofarma” u Americi. Ne čudi da je Srđan Đurić sa mesta baš Koštuničinog savetnika prešao za direktora TV Avala.

MILIJA BABOVIĆ, vlasnik FASHION CO doo
Milija Babović je od butika “Atila” u garaži porodične kuće u Beranama došao do suvlasništva u “Verano grupi” (zastupnik “Pežo”, “Riplej”, “Levis”, “Bata”, “Soni”, “Gorenje”, “Armal”, “Gudjir” guma, VIP rentakar, benzinske pumpe “Ciklon”, i 67% akcija “Banjalučke banke”). U istoriji srpskog kriminala najveći otkup za otmicu plaćen je za Miliju Babovića. Zemunskom klanu je preko Milorada Lukovića Legije isplaćeno deset miliona evra. Te pare predali su Legiji lično Žarko Zečević, generalni sekretar FK Partizan, i izvesni Danko Mlađenović, utvrdili su UBPOK i Specijalno tužilaštvo. Milorad Ulemek tipovao je otmicu Milije Babovića i Vuka Bajruševića, i od oba otkupa uzeo je polovinu novca, potvrdio je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi na suđenju pripadnicima zemunskog klana.

“04. avgust 2007. Let iz Beograda u Glazgov, pred meč… Jedan do drugog sjedimo Darko Pančev i ja. Ispred nas glavni sponzor “Zvezde”… Milija Babović…”

“Predsednika Jelića i slavodibitnika Marića dočekali su vodeći ljudi OFK Beograda: Moma Minić, Milija Babović, Dragoljub Lekić…”

“Novi predsednik Partizana biće Milija Babović… Njegov jedini uslov je da Nenad Bjeković napusti kancelariju sportskog direktora u kojoj i dalje sedi, iako je još u junu podneo ostavku… Babović je odustao u korist Karadžića.”

Slobodan Vuksanović je bio prijatelj Dragana Maleševića Tapija. 1999. godine, on i Dragan Kopčalić primljeni su u masonsku ložu “Pobratim”, sa zadatkom da preuzmu Demokratsku stranku. Procenili su da je svojim ponašanjem tokom rata Zoran Đinđić kompromitovan. “Masonska loža” pristupila je pripremama da se preuzme položaj predsednika i Slobodan Vuksanović je pripreman za to. U “masonskoj” loži, postao je prvi nadzornik, što je treća funkcija, odmah posle glumca Mikija Manojlovića, koji je šef jedne od loža u sistemu Dragana Maleševića Tapija. Jednu od sekretarskih funkcija obavljao je Dušan Zabunović koji je 5. oktobra zauzeo Saveznu upravu carina, a zatim podmetuno eksploziv u poslastičarnicu kod železničke stanice, čiji vlasnik nije hteo da mu je proda. “Masoni” i Oleg Golubović uložili su u akciju dovođenja Slobodana Vuksnovića na čelo DS pola miliona dolara. Uspeli su da pridobiju većinu u rukovodstvu stranke, ali su zanemarili Gorana Vesića, koji je brojao glasačke listiće. Đinđić je ostao predsednik, i akcija je propala. Funkciju “grani komandera” lože trenutno obavlja Milan Lajhner. Na sahrani je nosio Tapijeve bele rukavice i mačeve, i neku lentu. Vuksanović je dobio zaštitni status, u smislu objavljivanja podataka, od Dragutina Zagorca, kuma Radeta Bulatovića, koji ima funkciju čuvara mača lože i koji je na sahrani nosio Tapijevu sliku. Predsednik je Unije poslodavaca, i bivši šef Gradskog odbora Nove demokratije, koji je najuren zato što je vezan za masonsku ložu Tapija, konkurentsku Mihajlovićevoj. Zagorac je, u odmazdu, organizovao bacanje bombe i paljenje Opštinskog odbora Nove demokratije. Zagorac je bio veoma blizak sa Jovicom Stanišićem, pogotovo kad se Stanišićev sin zabavljao s njegovom ćerkom. Sin Stanišića bio je pilot kod Stanka Subotića Caneta. Kada Cane je prodao avion, Stanišićev sin zaposlio se kod Petra Matića, i vozi njegov avion. Cane je Željku Maksimoviću Maki organizovao prevoz iz Crne Gore Matićevim avionom, da bi se Maka sklonio na sigurno. Slobodana Vuksanovića u masonskoj loži videli su pevač Vladimir Savčić Čobi, glumac Dragan Nikolić, glumac Dragan Bjelogrlić, Vuk Bojović, direktor zooloskog vrta, novinar Milovan Brkić… Tapi je protivno masonskim pravilima prilikom inicijacije, Vuksanoviću dodelio treći stepen, a posle mesec dana, trideset drugi stepen, što je kod pravih masona nemoguće. Kako do jeseni 2000. godine nisu bili u stanju da sklone Đinđica, Dragan Malešević Tapi, Kole Kostovski i Vukašin Maraš iz Crne Gore odlučili su da Slobodan Vuksanović ide kod Momčila Perišića, sa zadatkom da posle izvesnog vremena preuzme tu stranu. Svojevremeno Perišić je bio veoma blizak Koštunici, a promenio je tabor kada je osetio da mu se ljulja položaj, a i zbog nekih drugih razloga, jer mu je iz Hrvatske bilo obećano ako isposluje da mu se predaju benzinske pumpe “Beopetrol”, koje su nekada nosile Ininu firmu, da će ga osloboditi optužbe za ratne zločine. Posle su pravljene druge kombinacije pa je Perićić izvisio. Na kraju su Dušan Zabunović, Miki Manojlović, Dragan Malešević, Kole Kostovski i Željko Maksimović pristupili formiranju nove stranke čiji je predsednik Slobodan Vuksanović. Cilj je bio da se kriminalnim i “masonskim” podzemljem uvede novi element u već postojeći obračun između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Politički prostor nalaze u Koštuničinom političkom krugu, gde se angažuju novinari za medijsku podršku, poput Milovana Brkića i Milorada Crnjanina, Aleksandra Tijanića i još nekih. Željko Maksimović Maka bio je u kontaktu sa kriminalcem iz Srpskog Sarajeva, Škrbom, koji kad je u Beogradu odlazi u FMP, firmu Nebojše Čovića. Maka je naručio da Škrba izvrši dva ubistva u Republici Srpskoj. U dnevnom je kontaktu sa Bajom Živanićem, zvanim Plavi, sa Čukarice, kriminalcem i vezom pokojnog Arkana, koji je poslovni partner Nebojše Čovića. Baja Plavi pobegao je posle Arkanovog ubistva u u Atinu i u policijskim krugovima kotirao je kao jedan od osumnjičenih za zaveru protiv Arkana. Od arkanovaca se čulo da su Baja Plavi i Andrija Drašković organizatori Arkanove likvidacije, i da imaju spregu sa ljudima iz Državne bezbednosti. Pored Andrije Draškovića, Baja Plavi je jedini preživeli iz afere Arkanovog ubistva koji je na slobodi, a Čovićev je najbolji prijatelj. Pred 5. oktobar Baja Plavi je poslao Maku da čuva Čovića, pogotovo posle otmice Milija Babovića. Tada je došlo do razlaza između njih, i tada je Baji pripao Veranomotors. Plavi i Babović danas su neprijatelji. Tu leži ključ otmice Milija Babovića, o kojoj Babović ćuti. Baja Plavi sada je vezan za Čovića, a Milija Babović pokušava da nađe druge poluge moći, kao Mlađana Dinkića i Žarka Zečevića. Radomir Živanić, novi vlasnik Verano Motors, za Marfin fond (Laiki banka, u kojoj su završile srpske pare na Kipru) kupio je RK Beograd.

MILAN BEKO, LADERNA
Rođen je 1961. godine u Herceg-Novom. Završio je Saobraćajni fakultet, smer vazdušni saobraćaj u Beogradu, ali nikada nije radio u struci. Radni vek počeo je u privatnoj marketinškoj agenciji „Spektra“, kao direktor marketinga. Kada je agencija zapala u finansijske teškoće, Beko je otkupio „Spektru“ i otvorio vrata poznatoj agenciji za tržišne komunikacije „Ogilvi end Mejder“. Kad mu je „Spektra“ postala tesna, osnovao je firmu „DiBek“, koja je trgovala proizvodima od drveta, hranom i bila distributer više poznatih farmaceutskih firmi. Kao suvlasnik „DiBek“, Milan Beko, nikada nije bio formalni član neke stranke, ali je dobar prijatelj svih vlastodržaca: Mirjana Marković, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, Slobodan Radulović, Zlatan Peručić, Srđan Nikolić (bivši ministar trgovine koji je zatvorio novobeogradski buvljak da „DiBek“ ne bi imao konkurenciju)… Jedan od najboljih prijatelja mu je Danko Đunić, nekada uticajni potpredsednik savezne vlade. 1997. godine Beko ulazi u republičku vladu i to predstavlja kao patriotski čin. Bio je ministar za svojinsku transformaciju i Miloševićev čovek za osetljive ekonomske transakcije. Italijanski dnevnik „Republika“ pisao je da je on glavni Miloševićev bankar u prodaji „Telekoma“. Beko je tada 683 miliona maraka prebacio u vrećama iz Atine u Beograd. Po prodaji „Telekoma“ Beko odlazi za republičkog ministra bez portfelja. Na tom mestu se ne zadržava dugo, jer dobija zadatak da vodi kragujevačku „Zastavu“. Poslednja Bekova funkcija u Miloševićevoj vlasti je savezni ministar za privredu. Milan Beko je 18. oktobra 2000. vratio poslanički mandat JUL u Veću građana Savezne skupštine, i oglasio da se povlači iz politike, kojom se navodno nije bavio.

Milan Beko ima akcije firmi „Medtrejd Internešenel“ sa Bahama i „Medtrejd Internešenel“ iz Liberije, u čijem su vlasništvu „DiBek“, „Rapid“ i „Dimont“, firme koje su poslovale u Jugoslaviji. Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi najavljivala je da će pleniti imovinu njegove firme „DiBek“, jer nije platio 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Ekstraprofiterskoj komisiji Beko nije bio naročito interesantan, iako je 1997. godine Beko bio srpski pregovarač u prodaji 49% Telekoma italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je dao nalog da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor firme. Dalje kretanje tih sredstava bi je za istražitelje Haškog tribunala jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa 8 of šor kompanija jer je novac od prodaje Telekoma završio na tim računima. Premijer Zoran Đinđić naložio je da se sasluša Beko u vezi sa prodajom Telekoma, najavljivana je i naplata ekstraprofita od Beka, odnosno njegove firme DiBek, ali nije se desilo ništa od toga. “Pričalo da je on bio jedan od bitnih učesnika operacije „Telekom“, ali taj slučaj obrađuje MUP Srbije”, rekao je sekretar ove Komisije, Slobodan Lalović. Komisija je u slučaju privatizacije firme „Rapid“ utvrdila da „Medtrejd Internešenl“ i „Dibek“ nisu unele pare. “Pronašli smo da je vlasništvo tih firmi 37%, a ne više od 50%, odnosno da nisu vlasnici Rapida. Većinsko vlasništvo je verovatno priznato zato što je Beko stajao iza posla”, objasnio je Lalović.

Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57% akcija Knjaz Miloš. Mesec dana kasnije pojavljuje se kao suinvestitor firma Salford i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iza FPP i Salford stoje isti ljudi, a Milan Beko je bio konsultant i Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, koji se pojavio u privatizaciji mlekara u regionu. U februaru, FPP je prepustio upravljanje fabrikom Knjaz Miloš Salfordu, koji ima oko 38% vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja prvo nije kaznila FPP, a zatim jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović, ranije radila kao jedan od direktora u firmi Dibek, Milana Beka. Beko je 2005. preko investicionog fonda Worldfin povezanog s FPP Balkan limitid privatizovao Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća dokazuju da su oštećeni jer je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni. Ekskluzivno zemljište u centru Beograda završilo je kod novog vlasnika iako nije bilo predmet prodaje.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:04 pm

Dok se čak i o Miškoviću, iako izbegava javnost, mnogo toga zna, o Milanu Beku nema mnogo informacija, pa su mediji u nedostatku pravih informacija, prinuđeni da se služe opisom “senka”. Postao je poznat devedesetih kada je ušao u Vladu Mirka Marjanovića, zadužen za privatizaciju. Pod njegovom vlašću obavljena je prodaja dela “Telekoma”, što je u budžet Srbije unelo 1,5 milijardi maraka. Sa ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom, Dankom Đunićem, smatran je za neku vrstu reformiste u režimu Slobodana Miloševića. Ni on ni Đunić, kao ni Mišković desetak godina ranije, nisu dugo ostali u Vladi. Krajem devedesetih, kao predsednik UO “Zastave”, nije uspeo da pronađe strateškog partnera. Na izborima 2000. kandidovao se za poslanika na listi JUL-a, ali je po objavljivanju rezultata vratio mandat. Od tada povezuje se s više privatizacija, ali se ne zna šta on stvarno poseduje. Prilikom kupovine “Knjaza Miloša”, kada je iz igre izbacio Divca (kao i u “Novostima”), bio je zvanično savetnik investicionog fonda FPP Balkan limitid, ali se pričalo da je njegova uloga mnogo značajnija, jer se posle privatizacije često pojavljivao u ovoj fabrici vode. Sličnu ulogu odigrao je i u sukobu “Delte” i “Merkatora”. Najpre je učestvovao na tajnom sastanku kada su premijer Vojislav Koštunica, Slobodan Radulović, Mišković i on dogovorili da “C market” preuzme konzorcijum srpskih biznismena, preko “Primer C”, Slobodana Radulovića. Potom je, sa Miškovićem, preko fondova sa egzotičnih ostrva, pokušao da preuzme “Merkator”, ali nisu uspeli.

VLADIMIR ČUPIĆ, predsednik IO HYPO GROUP ALPE ADRIA
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 2007. godine predsednik je Izvršnog odbora Hypo Alpe Adria Bank ad Beograd, banke (kćerka firma Hypo Alpe-Adria-Bank International AG iz Austrije), zadužen za upravljanje i razvoj poslovanja sa privredom, poslova upravljanja sredstvima, pravnih poslova, interne revizije, finansijske kontrole i investicionog bankarstva, marketing, i za razvoj kadrova i nadzor rizika poslovanja banke.

Bio je direktor Agencije za privatizaciju, savetnik ministra za privredu i privatizaciju u Vladi Republike Srbije, i rukovodilac u Deloitte & Touche, Beograd. Od maja 2003. do decembra 2006. godine bio je član Izvršnog odbora Hypo Alpe-Adria-Bank a.d. Beograd. Član je Predsedništva Saveza Ekonomista Srbije, Poslovnog savetodavnog veća Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, Srpskog Poslovnog Kluba “Privrednik”; Guverner Američke privredne komore u Srbiji, član U O Metalac ad, potpredsednik Smučarskog saveza Beograda i član UO JSD “Partizan”.

Govoreći o akcionarima “Dijamanta”, Vladimir Čupić je rekao da su preduzeća obavezna da Agenciji za privatizaciju, u čijem je sastavu tada bio privremeni centralni registar, dostave ažurirane knjige akcionara. Sve promene u knjizi akcionara, moraju se pravno obrazložiti. I u prethodnom Zakonu o privatizaciji je propisano na koji način se može doći i kako sa može manipulisati akcijama, tvrdio je Čupić, ali nije komentarisao dešavanja u zrenjaninskoj uljari.

Mlađan Dinkić, koji u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj upravlja sa šest podresora i isto toliko agencija, to nije dosta, već je i predsednik Skijaškog saveza Srbije. Na funkciju u Izvršnom odboru doveo je svog stranačkog aparatčika Sašu Vitoševića, nekadašnjeg saveznog ministra poljoprivrede. Na čelo Skijaškog saveza došao je sa mesta prvog čoveka beogradskog skijaškog saveza, a uskočio je na mesto ministra za rad Rasima Ljajića, koji se baš zbog previše obaveza povukao sa čela Saveza. U svom prvom obraćanju Dinkić je poručio da mu je želja da Srbija sa Bugarskom organizuje Zimske olimpijske igre 2022. godine. I potpredsednici Saveza poznati su političkoj javnosti. To su bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić i TV voditelj Petar Lazović, koji je blizak Velimiru Iliću. Ostala dva potpredsednika su Sandra Štajner, funkcioner “Telenor”, i ekonomista Nebojša Savić. „Vidim tri potencijalna izvora finansiranja: za osnovno održavanje saveza to je budžet grada i on mora biti veći. Dalje, razmotrićemo mogućnost da javno preduzeće Skijališta Srbije deo prihoda od ski pasa izdvoji za mlade talente…, a treći izvor finansiranja će biti sponzorstva… i ja tu očekujem pomoć od potpredsednika Čupića, direktora Hypo Alpe Adria banke i mislim da sa takvim timom možemo da podignemo budžet Skijaškog saveza Beograda“, rekao je Dinkić.

Novembra 2001. godine pomoćnici ministra za privatizaciju Goran Petrović i Vladimir Čupić potvrdili su da će se RK “Beograd” privatizovati po posebnom programu i da nema govora o stečaju, u kome je najveći poverilac bila Beobanka. Ali 4. januara 2002, samovoljom guvernera NBJ, Dinkića, likvidirane su 4 velike srpske banke, među kojima i “Beobanka”.

Ljude iz uticajne MKG iznenadila je uloga beogradske filijale svetske revizorske kuće Deloitte Touche. Privatizaciju Srbije vode ljudi koji su bili zaposleni u ovoj firmi. Iz Deloitte Touche u srpsku vladu došli su Aleksandar Vlahović (ministar privatizacije), Gordana Matković (ministar za socijalna pitanja), Slobodan Milosavljević (ministar trgovine), Goran Pitić (ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom), a u Agenciju za privatizaciju došli su bivši službenici ove kuće, direktori Vladimir Ćupić, pa Mirko Cvetković. I Siniša Mali, bivši direktor za tendere, i potonja direktorka Katarina Tončić došli su iz ove revizorske kuće, kao i savetnik u agenciji, Goran Mrđa. Iza poslova Deloitte Touche u Srbiji stoji direktor za centralnu Evropu Danko Đunić. U Agenciji za privatizaciju skončala su najbolja srpska preduzeća. Nepodnošljiv pritisak političke oligarhije malo je ko mogao da podnese. Cvetković je od 2003. do 2004. godine kao prvi čovek Agencije za privatizaciju učestvovao u najmanje 88 sumnjivih privatizacija. Jedan od njegovih najvećih grehova je to što je dok je bio na čelu Agencije istovremeno bio izvršni direktor firme CesMekon, koju je Agencija često angažovala, što je sukob interesa. Vladimiru Čupiću, tadašnjem izvršnom direktoru Agencije za privatizaciju nešto krupno otrglo se kontroli. CesMekon je za račun državnog paketa akcija uradio presek imovine AD Građa sa 31.12. 2001. godine. Mirko Cvetković je u to vreme bio izvršni dirketor te konsultantske firme. AD Građa je za samo pola godine prikazala poslovni minus, pa je Bogdan Petrović, odgovorni rukovodilac Agencije za privatizaciju, na zahtev kupaca o sudbini gubitka, poslao nalog direktoru Ćulibrku, koji nije odgovorio Agenciji o visini duga, mada je dokument bio spreman. Početkom devedesetih u Ekonomskom institutu u Beogradu Vlahović je bio asistent Mirku Cvetkoviću za koga je tada smatrao da je “patrijarh konsultantskih poslova” u Srbiji. Nije čudno što ga je ministar Vlahović uzeo za svog zamenika, a kasnije postavio za direktora Agencije za privatizaciju. Niz poslova na početku tranzicije u Srbiji više je obavljao Cvetković. Za pretpostaviti je da Mirko Cvetković nije pokvario odnose sa Vlahovićem i društvom iz Ekonomskog instituta, u koji je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku industrije, a ni kada su napustili državnu službu 2004. godine. Za te institute radili su svi koji su davali softver svim srpskim vladama poslednjih decenija: Đunić, Savić, Cvijetičanin, Bajec, Labus, Pitić…. Reputaciju konsultanta broj jedan, Mirko Cvetković je imao i u konsultantskoj firmi Zvonka Nikezića, CesMekon.
ZORAN DRAKULIĆ, predsednik EAST POINT HOLDINGS Ltd.
Zoran Drakulić je rođen u Ljubljani 1953. Njegov otac bio je pukovnik JNA. Od treće godine živi u Beogradu, gde je pohađao osnovnu školu, Zemunsku gimnaziju i diplomirao na Pravnom fakultetu, 1978. godine. Bio je uspešan sportista, državni juniorski prvak u plivanju prsnim stilom, reprezentativac a kasnije i trener plivačke reprezentacije. Karijeru je, odmah po diplomiranju, počeo u državnom spoljnotrgovinskom gigantu Geneksu 1978. Od 1982. do 1989. bio je finansijski direktor Geneksove kompanije u Libanu, “Jugo-Arab”. Zbog rata u Libanu, firma je preseljena na Kipar i bila je jedna od prve tri of-šor kompanije u toj zemlji, odakle je pokrivala Bliski istok. Po povratku sa Kipra, 1989, postavljen je za zamenika direktora Geneks banke, gde je imao intenzivne kontakte sa vodećim bankama i finansijskim institucijama, a bio je uključen u berzanske transakcije robnne i monetarne i trgovinu dugovima na sekundarnim tržištima.

VUK HAMOVIĆ nikad nije objasnio poreklo svog kapitala. Bio je finansijski direktor u ‘Energodati’, sa Zoranom Drakulićem je osnovao firmu ‘Jupoint‘, a zatim napustio taj ortakluk. Neki pričaju da je za vladavine Slobodana Miloševića, kad zbog sankcija naše firme nisu mogle da posluju, na privatan račun njegovog oca Radeta Hamovića prebačeno 500 miliona dolara državnih para. Vuk je rođen u Beogradu 1949. godine. Njegov otac bio je načelnik GŠ JNA, i uveo je mladog Hamovića u strukture svih Republika SFRJ. Od 1968. dostudirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Na postdiplomskim studijama specijalizovao je modele verovatnoće i magistrirao je 1974. Odmah se zaposlio u Energoprojektu i nakon 10 godina napredovanja postao je predsednik informatičkog ogranka – Energodate. Za vreme njegovog vođstva Energodata je razvila prvi domaći sistem personalnih računara, TIM 011. Za vreme rada u Energoprojektu puno je putovao širom sveta, stičući iskustva u strukturiranju investicija i finansiranju kompleksnih finansijskih transakcija. Njegovo napuštanje državnog sektora privrede koincidiralo je sa otvaranjem jugoslovenske privrede za privatno preduzetništvo. 1987. osnovao je privatnu kompaniju za inžinjering u oblasti naplate međunarodnih potraživanja, što se pokazalo kao dobar potez jer je “Milnah” strukturirala profitabilne transakcije koje su rešavale probleme spoljnih dugovanja zemljama i kompanijama, širom sveta. Nakon dve uspešne godine u “Milnah”, napustio je firmu i postao saosnivač “Ist Point Holdings”. U periodu 1989.-1992. Vuk je imao veliki uspeh u trgovini međunarodnim sekundarnim dugovima i na klirinškom tržištu, kroz prebijanja dugova različitih zemalja bivšeg sovjetskog bloka u transakcijama na zapadnim finansijskim tržištima. U tom periodu Vuk je diskretno bio aktivan i protiv Miloševićeve vlasti u Srbiji, u kom periodu je suosnovao list “Vreme”. Nakon što nije uspeo pokušaj Milana Panića 1992, koji je Hamović podržavao finansijski, Vuk je napustio Beograd, i preselio se u London. Te godine prodao je svoj udeo u Ist Pointu svom partneru, Drakuliću. Vuk je počeo da radi za “GML International”, firmu za investiciono bankarstvo, savetujući centralno i istočnoevropske vlade o dugovima. Kao akcionar i direktor, pod okriljem GML uradio je tokom 1990.-tih više transakcija. U drugoj polovini devedesetih sproveo je nekoliko transakcija dugova u energetskom sektoru. Iz ove ideje razvio se, 2000. godine, EFT, koji je formirao sa partnerima iz sektora energetike i finansija. Vuk Hamović živi u Londonu, a otac je do smrti 2002. godine živeo u Sloveniji.

Ist Point Holdings osnovan je juna 1990. na Kipru, a kasnije su otvarane firme i predstavništva po svetu, prvo u Beogradu, pa u Moskvi i dalje se širilo odatle, u 12 zemalja. Ist Point je industrijska i rudarska firma ali se bavi i trgovinom berzanskim robama, obojenim metalima, žitaricama, plemenitim metalima, naftnim prerađevinama, tekstilom itd. U Srbiji, Ist Point je investirao u proizvodne kompanije i mlinove i brodarstvo. Kompanija je razvila dobre odnose sa Svetskom bankom, Evropskom bankom za obnovu i razvoj i vodećim evropskim komercijalnim bankama.

Zoran Drakulić je bio uključen u politiku kroz finansiranje DSS, do oktobra 2000. godine. Nekadašnji finansijer Demokratske stranke Srbije, Zoran Drakulić, umeo je da naplati svoju podršku Koštuničinoj partiji. Dok je nakon obaranja Miloševića bio u milosti DOS, kupovao je po Srbiji, za bagatelu, profitabilna preduzeća. Nije ništa gradio, niti otvarao nove fabrike, samo je kupovao ono što je vredno i što donosi laku zaradu.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:04 pm

NIKOLA ŠAINOVIĆ, jedno vreme čovek br. 2 u Srbiji, ne samo da je mogao unapred da zna za sukob sa NATO-om, već je, u Račku, imao uticaj na početak. Zato je i pre i sve vreme sankcija forsirao proizvodnju u RTB i nastavio raniju preradu nuklearnog otpada, da bi obezbedili milijarde dolara “crnih” fondova za kupovinu ljudi iz pojedinih stranaka, otvaranje privatnih banaka na Kipru, u Moskvi, Atini, Solunu, Klagenfurtu, Trstu, Cirihu i Srbiji i otkup preduzeća. Tokom sankcija RTB je proizvodio mnogo bakra, a oktobra 2000. DOS je zatekao skoro uništen RTB i rudarstvo. Što se nuklearnog otpada tiče, da li je slučajno Šainović postao predsednik Savezne komisije za radiološku zaštitu? I po izručenju Hagu, i dalje je zvanično ostao na toj funkciji. Manje problema bilo je sa izručenjem Miloševića nego Šainovića, koje se odužilo preko godinu dana. Naša vlast nije pomišljala da ga uhapsi zbog privrednog kriminala i organizovane inflacije, a srpski ministri davali su garancije Tribunalu da se vrati kući do početka suđenja.
Krajem 1988. Jugotehna i Jugometal ponudili su RTB-u 10.000 tona koncentrata bakra, u kome je bilo preko 500 kilograma otrovne žive i direktori RTB odbili su da ga kupe. Firma “Mark Rič” ponudila je kasnije, preko Geneksa, RTB-u taj isti koncentrat. Direktor komercijalnih poslova RTB, Milija Grujičić, odbio je da potpiše nalog, pa je sredinom 1989. ugovor sklopio Ninoslav Cvetanović. Nakon ovog posla firma Mark Rič, do tada pred bankrotom, otvara nove filijale: Vest Point, Rivieru i Glenkor u Njujorku, Ist Point u Londonu, filijale Glenkora u Londonu i Švajcarskoj, filijale Ist Pointa na Kipru i Jugoslaviji, Ju-Point u Beogradu itd.
Što se RTB-ovih direktora i ostalih učesnika tiče:
- Jova Milošević, generalni direktor, otišao je za predstavnika RTB u Bukurešt;
- Ninoslav Cvetanović ga je zamenio (u vreme DOS bio je savetnik generalnog direktora);
- Nikola Šainović je meteorskom brzinom napredovao do čoveka br. 2 u Srbiji;
- Tomica Raičević je promenio nekoliko funkcija, od privremenog direktora Politike do ministra vera u Vladi Srbije;
- Kosta Prstić (kum prof. Kneževića i Šainovića) postao je pomoćnik ministra za energetiku i rudarstvo u Vladi SR Srbije (i ostao do početka 2001);
- Mihailo Kilibarda je postao predstavnik RTB-a u firmi Mark Rič u Londonu;
- Prof. dr Rade Čolić dobio je mesto šefa predstavništva RTB-a u Londonu;
- Zoran Mladenović (u Boru poznat pod nadimkom “Zoki Munđa”) postao je direktor marketinga RTB, a kasnije predstavnik RTB u Londonu i Cirihu;
- Prof. dr Čeda Knežević je postao prvi DOS-ov predsednik Upravnog odbora RTB. Njegov rođeni brat Raka Knežević (tast bivšeg ministra zdravlja, Obrena Joksimovića), svojevremeno je bio načelnik SUP-a u Boru;
- Dr Filimonović iz Zaječara, koji je javno opravdavao kupovinu takvog koncentrata, postao je ministar zdravlja u Vladi SR Srbije;
- mr Miroslav Jakovljević, tadašnji direktor Jugoinspekta u Beogradu, zadržao se na toj funkciji. Bivši rektor, prof. dr Rajko Vračar, i bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Radmilo Bogdanović, ostvarivali su visoka primanja kao članovi Upravnog odbora Jugoinspekta (bez odluke Skupštine Jugoinspekta). Kada su se zbog toga pobunili neki njihovi radnici iz Bora (članovi Sindikata Nezavisnost) dobili su otkaz.
- Geneks su ubrzo napustili Stanoje Barlov (kum prof. Čede Kneževića iz RTB-a), Miloš Perović i Zoran Drakulić i sva trojica su dobili posao u filijalama Mark Rič.
Tadašnji generalni direktor Geneksa Miki Savićević (koji je sredinom 80-tih ugovorio izvoz Juga u Ameriku) u vreme DOS-a, kao potpredsednik DHSS, postao je predsednik Upravnog odbora Zastave. Ponovo se obraća starom partneru, Birklinu, iz Amerike, da se obnovi izvoz automobila i da ta firma otkupi Zastavu. Njegov šef partije, Vladan Batić, ministar pravde, nije se pitao kako je Zoran Drakulić za samo deset godina postao jedan od najbogatijih Srba i sponzor nekoliko stranaka u Srbiji i Crnoj Gori (iz tih razloga je savezni ministar zdravlja izvršio samoubistvo u Madridu).
- Srbi su prošle decenije kupili rudnike i flotaciju bakra u Kazahastanu (u kojoj radi bivši upravnik borske flotacije). Ta firma dala je ponudu da otkupi ceo RTB, ili bar pogone za preradu bakra. Kao njeni vlasnici, spominju se Bora i Marko Milošević, Šainović, Miki Manzalović (do penzije, predstavnik RTB u Moskvi). Verovatno je Marko slučajno našao utočište baš u Kazahastanu. Ti isti ljudi, Borka Vučić i direktori Jugobanke (među kojima i generalni direktor RTB posle oktobarskih promena Bora Stojadinović) odigrali su odlučujuću ulogu u osnivanju Veksim banke u Moskvi, preko koje su u vreme sankcija prošle stotine miliona dolara RTB-ovih para.
- Seka Manzalović, supruga Mikija Manzalovića, ima banku na Kipru, koja je u vreme DOS-a vreme dala bankarske garancije Mitilineosu iz Grčke u trgovini sa RTB. Ona je predložila da otkupi veliki hotel na Borskom jezeru (koji je svojevremeno projektovala). Mitilineos je odjednom “procvetao” i postao većinski vlasnik Trepče. Mitilineos i Glenkor postali su vlasnici rudnika olova i cinka i flotacije u Zajači i Srebrenici i koncentrat šalju u “Zorku” iz Šapca na preradu. Oni zarađuju, a “Zorka” raubuje opremu i truje grad.
Osnovana je filijala Drakulićevog Ist Pointa u Beogradu, pod imenom Ju Point.
RTB duguje Ju Pointu 26 miliona dolara (do danas se ne zna po kojoj osnovi)?!
RTB duguje Glenkoru iz Švajcarske 4.000 tona bakra (oko 6,5 miliona dolara)?!
RTB duguje Mitilineosu bakar, srebro i zlato za više od 8 miliona dolara?!
Mitilineos, Ist Point i Glenkor pregovarali su da uzmu rudnike bakra RTB pod koncesiju, zakupe bar jednu liniju u Topionici i kupe neke pogone prerade.
Debis (lažno predstavljen kao deo koncerna Mercedes-Krajsler), u vreme Milana Beka i Nemanje Kolesara, bio je u završnoj fazi pregovora da zakupi borsku Topionicu i obezbedi preko 100 miliona dolara kredita za novu tehnologiju. Do tada je davao RTB-u koncentrat bakra na preradu, kao “treća ruka”, posle Glenkor i Ist Point.
Zoran Drakulić stavlja “šapu” na obojenu metalurgiju, od Đevđelije do Banja Luke. Firma Mark Rič je vlasnik još nekoliko velikih firmi u Americi, Engleskoj, Švajcarskoj, na Kipru, u Makedoniji, Republici Srpskoj i SRJ. Vlasnik firme (Mark Rič) je poznat kao trgovac prljavim koncentratima i oružjem. Sve ovo. samo je deo posledica kupovine koncentrata sa živom u toku 1989. godine. Očigledno nije bila u pitanju samo živa. Deset hiljada tona tog koncentrata vredelo je oko tri miliona dolara. Čak i da su taj koncentrat dobili na poklon od pravih vlasnika i prodali ga nama, tri miliona dolara su male pare da se toliko poslova ostvari, pogotovo u firmi koja je pre toga bila pred bankrotom. Za ostale milijarde dolara niko ih iz Srbije ne proziva. “Srbi su najveći neprijatelji srpskog naroda”. U takve spadaju Milošević, Šainović i najvažniji članovi SPS, JUL i SRS, i svako ko im se pridružio iz DOS.

DANKO ĐUNIĆ, predsednik Srpskog poslovnog kluba i Ekonomskog instituta
Danko Đunić je rođen 1949. godine u Herceg Novom. Po obrazovanju je doktor ekonomskih nauka. Za vreme Slobodana Miloševića, njegovi prijatelji iz Crne Gore uzeli su u svoje ruke svu imovinu Srbije. Borka Vučić je kontrolisala banke, uz pomoć dr Miodraga Zečevića, Danko Đunić postao je potpredsednik savezne vlade za ekonomske odnose sa inostranstvom, a Milan Beko počeo je rasprodaju srpskih preduzeća. Đunić je za potpredsednka vlade došao iz američke revizorske kuće “Delojt & Tuš”. Revizorska kuća, nakon uvida u poslovanje određene firme, pod punom odgovornošću garantuje za uspešnost svojih klijenata. S pečatom “Delojt & Tuš” i potpisom Danka Đunića, četiri najveće srpske banke (‘Beobanka’, “Beogradska banka’, ‘Jugobanka’ i ‘Invest banka’) dobile su potvrde da posluju s velikim kreditnim potencijalom. Na osnovu ovakvih nalaza banke su ulazile u aranžman sa stranim partnerima i davale garancije za kredite našim preduzećima. Kada je došla nova vlast, guverner Dinkić poslao je te 4 banke u stečaj. Đunic nije se uzbudio, nastavio je da se bavi biznisom i postao direktor svoje firme za istočnu Evropu. Kadrovi “Dilojt end Tuša” raspoređuju se na ključna mesta: Gordana Matković za socijalna pitanja, Aleksandar Vlahović preuzima Ministarstvo za privatizaciju, Goran Pitić resor za ekonomske odnose sa inostranstvom, Vladimir Čupić je direktor Agencije za privatizaciju. U ovoj agenciji zapošljavaju se Siniša Mali i Katarina Tončić, a iz revizorskih kuća “Ces Mekon” i “Citadela” dolaze Mirko Cvetković i Jelena Milenković. Simbolično, u istoj zgradi nalaze se i Ministarstvo za privatizaciju i “Dilojt end Tuš”. Đunić je kao revizor učestvovao u privatizaciji ‘Jugopetrola Kotor’, “Sartida” i “Zastave”. Dankova supruga, Pava Zečević (sestra Žarka Zečevića), vodila je Akcijski fond iz Grčke i uvozila je skupu polovnu opremu.

Sa blagonaklonim odnosom vlasti prema visokom kriminalu, Srbija nema izgleda da postane članica zajednice evropskih zemalja. Vlada pokušava da zamaže oči evropskim izaslanicima i narodu, hapšenjem isluženih lopova, ali najveći ostaju pod okriljem države, a pre svih Danko Đunić, grobar srpske privrede, u senci. Način na koji se sprovodi razbojništvo nad Srbijom i njenim građanima ne može se podvesti pod normalane načine bogaćenja ambicioznih pojedinaca. “Diloit & Tuš” je najstarija revizorska firma na svetu ali partnerstvo sa Đunićem srozava im ugled.

Đunić je svojevremeno otkupio Ekonomski institut u Beogradu i taj potez, kao i način na koji je to urađeno, bio je dugo skrivan. Ekonomski institut je 1991. godine, kao poznata istraživačka kuća, pronašao strateškog partnera u američkoj firmi Diloit & Tuš. Ugovor o partnerstvu za centralnu Evropu potpisan je 1997. godine. Mada je sedište ove kompanije u Pragu, filijala “Diloita” za centralnu Evropu radi pod okriljem “Diloit Tuš Tomacu” koja ima 120.000 zaposlenih i pruža usluge polovini najvećih svetskih firmi u 150 zemalja. Beogradski “Diloit”, koji je crna ovca po profesionalnosti, hara srpskom privredom. Prosek starosti zaposlenih u beogradskom “Diloit” je 32 godine. Đunić je zaključio da će mladi “stručnjaci”, željni brze zarade, bez suvišnih pitanja slediti njegove instrukcije prilikom procena srpskih preduzeća koja idu na tender. Te procene će biti nameštene na višestruko umanjenu vrednost u odnosu na realnu. To je način da se odbiju potencijalni kupci, a Danko svom klijentu prikaže pravo stanje stvari i da se kupovina preduzeća po tako povlašćenoj ceni višestruko isplati, uz proviziju onome ko to sredi. Danko zaradi i od države koja plaća neprofesionalne konsultantske usluge njegovih firmi i od kupaca u čiju korist pakuje izveštaje. Danas se kao generalni direktor beogradskog “Diloita” vodi Miloš Macura, dok je Danko Đunić počasni predsednik. U centrali iz Njujorka nisu mogli da daju odgovor Tabloidu o statusu Danka Đunića, pa su pitanje prosledili u Prag. Iz te filijale, Džems Volton je odgovorio mejlom: “…hteo sam da proverim Dankov status u “Diloitu”, jer neko vreme lično nisam upućen u naše poslove u Srbiji. Danko je zaposlen u “Diloitu” i njegova titula je počasni predsednik. Menadžer naših poslova u Srbiji je Miloš Macura…”

Demokratska stranka Srbije svoje kritike usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je sprovodio Aleksandar Vlahović, nekada zaposlen u konsultantskoj firmi “Diloit & Tuš”, koja je imala ključnu ulogu u ovom procesu. Nije jasno zašto Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji. “Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar Vlahović i Goran Pitić bili su Đunićevi učenici, a tom timu priključio se Predrag Bubalo. Ministar Bubalo primećen je, kako, u trenerci i sa tamnim naočarima, ulazi u kafić “Ke pasa”, kod Knez Mihajlove ulice i sastaje se s Dankom Đunićem. Ovakvim susretima može se objasniti kako je, na primer, vojni deo Ade ciganlije, gde je Veslački klub “Partizan”, Đunić pripojio sebi.

Jedan od slučajeva sukoba interesa Danka Đunića je to što je kao predsednik UO “Hemofarma” radio revizorske usluge toj farmaceutskoj kući. Đunić je prijatelj sa Miodragom Babićem, direktorom “Hemofarma”, sa kojim je osnovao poslovni klub “Privrednik”, koji okuplja diskutabilni krem srpske tranzicione elite, a Babić i Đunić smenjuju se na mestu predsednika Kluba.

Kao potpredsednik savezne vlade, Đunić je uspeo da osigura pozicije u svetu, tako što je kritikovao Miloševićevu vladu i odnosio državna dokumenta. Skoro dve decenije, uz pomoć svog šuraka, generalnog sekretara FK “Partizan” Žarka Zečevića, Danko je preko svoje firme “Diloit” pravio lažne revizije za preduzeća, koja je kasnije otkupljivao sa Žarkom i njegovim ljudima. Po dolasku DOS-a na vlast, iz Đunićevog ekonomskog instituta i “Dilot&Tuš” u Ministarstvo za privredu i Agenciju za privatizaciju odlaze njegovi pouzdani ljudi, Aleksandar Vlahović, Mirko Cvetković, Siniša Mali… Ministar Vlahović poverava poslove revizije državnih i javnih preduzeća svojoj bivšoj firmi, a Agencija za privatizaciju prihvata ih bespogovorno i – pola Srbije kupila je ta ista grupa ljudi, takoreći bez uloženog dinara.

Kada je Vojislav Koštunica preuzeo vlast, postavio je advokata Branka Pavlovića za direktora Agencije za privatizaciju. Ubrzo, pod pritiskom svog okruženja, koje predvodi šef kabineta, Baranin, Aleksandar Nikitović, smenjuje Pavlovića, koji je postao prepreka da Đunić, sa svojom mafijom, Vukom Hamovićem, Vojinom Lazarevićem, Aleksandrom Nikitovićem, postane vlasnik većine srpskih banaka, kompanija, osiguravajućih društava i sportskih klubova. Zahvaljujući bandi Danka Đunića, uz njegove revizorske nalaze kojima je umanjio vrednost za nekoliko puta, kupljena su mnoga strateška srpska preduzeća, uz proviziju za gospodina Đunića. Đunićeva banda je obezbedila Albancu iz Švajcarske Bedžetu Pacoliju da pokupuje po Srbiji pumpe i značajane kompanije i uvede albanski kapital u Srbiju. Zahvaljujući premijeru Koštunici, koga je jedino zanimalo kako da opstane na vlasti, banda gospodina Đunića uspela je da potpuno izoluje Srbiju. Nema ruskih, nemačkih i drugih investitora. Sve je prodavala i pokupovala Đunićeva ekipa i vratila je Srbiju u srednji vek. Uspela je da je potpuno opljačka, izoluje od uticaja svetskih kompanija i evropskog tržišta. Danko Đunić je Aleksandru Nikitoviću predao dva miliona evra, navodno, da preda premijeru Koštunici kao Đunićev “znak male pažnje za pružene usluge”. Sa svojim šurakom Žarkom Zečevićem Đunić je sklanjao sve koji su ukazivali na njihova (ne)dela.

Grupa srpskih intelektualaca odlučila je da u SAD pokrene postupak protiv američke revizorske kuće “Diloit & Tuš” iz Njujorka, za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu. Formalno – pravno pitanje odgovornosti američke kompanije za štetu koju je učinila njena firma iz Beograda moglo bi da se pokrene i pred srpskim sudovima, ali zbog uticaja Đunića i Vojislava Koštunice, postupak bi unapred bio osuđen na propast. Grupa advokata prikuplja ovlašćenja oštećenih da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, koji bi najstariju revizorsku kuću na svetu naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića.

DRAGAN ĐURIĆ, generalni direktor ZEKSTRA GRUPA
Dragan Đurić je rođen 1954. godine u Derventi, a od svoje treće godine živi u Zemunu. Kao student, 1978. godine, počeo je privatni posao u Staroj Pazovi, preko zanatskih zadruga pošto tada nije bilo drugog načina. Od samog početka svog preduzetništva, Dragan Đurić je stalno napredovao. Uvek se radilo “planski”: u nedostatku prostora, koristio zajedničke prostorije kućnih saveta širom Beograda, uvek bez kredita i sa organizovanom prodajom administraciji. Đurić je vlasnik “Zekstre”, “Nolita”, “Šumadije”, Veterinarskog zavoda…

Tokom svog prvog mandata, Milorad Dodik je, kupujući tridesetak procenata državnog kapitala, postao suvlasnik “Agroprom banke“. Ova banka postala je zatim deo “Nove banke“, što znači da je Dodik i njen suvlasnik. Vlada Srpske drži na računima “Nove banke“preko 300 miliona maraka novca sa escrow računa, i tako premijer državne i svoje pare čuva u svojoj banci. Dodik je u to vreme postao suvlasnik i beogradske firme “Zekstra”, zajedno sa Draganom Đurićem. U to vreme, nezakonito je isplatio toj svojoj firmi 350 hiljada maraka, nakon čega je kriminalnim transakcijama navodno pokrio taj dug. “Zekstra” je postala vlasnik robne kuće “Boska“ u centru Banjaluke.

Dragan Đurić će biti predsednik FK Partizan bar do 2010. godine. Iako najavljivan kao privremeno rešenje, Đurić je dobio prednost u odnosu na kandidate Miliju Babovića i Radomira Živanića.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:05 pm

BRANISLAV GRUJIĆ, predsednik UO PSP-FARMAN Holdings, Moskva
Potpredsednik je Upravnog odbora Međunarodne asocijacije privrednih komora Rusije i Jugoslavije IBA, predsednik Odbora za kreditiranje malih i srednjih preduzeća, predsednik Upravnog odbora kompanije Jugodrvo A.D.

Branislav Grujić je Beograđanin. Rođen je 14. jula 1961. godine. Njegov otac je bio diplomirani inženjer i profesor Bogdan Grujić, a majka diplomirani ekonomista Milica Grujić (rođena Dedijer). Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, a u Beogradu je maturirao u IV gimnaziji. 1984. godine diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, smer mehanizacija. Jedan semestar postdiplomskih studija slušao je na Univerzitetu u Karslrueu. U januaru 1985. godine, u 24. godini postao je asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu za predmete Teorijske mehanike, što je za tadašnje prilike predstavljalo meteorski uspeh. Usavršavanje je odmah počelo učešćem na mnogim kongresima o mehanici i mehanizaciji.

1992. godine postao je direktor inženjeringa u Jugodrvu i na tom položaju ostao do 1994. godine. Od tada se, posle prvih preduzetničkih koraka dok je još radio u Jugodrvu, otisnuo u privatni posao. Grujić ističe da ga je tržišno otvaranje Rusije, posle pada Berlinskog zida, podstaklo da, sa nekolicinom istomišljenika, počne stvaranje nove firme. Ona je danas postala značajno ime u svojoj delatnosti. Posle formiranja sopstvene firme, 1994. godine, prva velika transformacija je 1997. godine kada se ujedinjuje sa firmom PSP, čiji je jedan od osnivača i generalni direktor Arkadije Blank. Odluka o ujedinjenju i stvaranju nove firme PSP-FARMAN Corp. pokazala se kao ispravna. Kompanija je ubrzo postala značajan partner mnogim svetskim velikim firmama, a Grujić i Blank postali su dva kopredsednika.

Kada su mali akcionari došli u prostorije “Jugodrva” kako bi dobili razliku novca od akcija koje je Branislav Grujić “prodao na berzi”, zamenik generalnog direktora za finansijska pitanja Ivona Petrović prenela im je njegovu poruku da nemaju pravo na razliku vrednosti akcija. Mali akcionari su u septembru 2003. godine krenuli u akciju. Znali su da je prodaja akcija u prostorijama “Jugodrva” predsedniku Upravnog odbora Grujiću protivzakonita, da tako dođe do akcija mimo berze. Zato je većina malih akcionara potpisala izjave. U jednoj takvoj izjavi piše: “… Obratila sam se Ivoni Petrović, zameniku generalnog direktora za finansijske poslove, koja je bila zadužena za kupovinu akcija… Iznos za prodaju akcija sam dobila u evrima, koje je Ivona Petrović u svojoj kancelariji izvadila iz fioke, a kopiju priznanice koju sam potpisala nije htela da mi da. Znajući da akcije vrede više, pitala sam Ivonu Petović da li će mi isplatiti razliku. Ona se samo nasmejala, a generalni direktor mi je rekao da to može da se desi ako na berzi “pobedi Branislav Grujić.” Mali akcionari pisali su i brokerskoj kući “Stockbroker” koja je pomogla u pranju nezakonito kupljenih akcija od strane Grujića: “S akcijama preduzeća ‘Jugodrvo’ a.d, koje glase na moje ime, trgovano je na aukciji 07. jula 2003. godine u Beogradu, u Sali za trgovanje na Beogradskoj berzi. Umesto mene, nalog za prodaju je dao Branislav Grujić. Pre prenošenja vlasništva kupca u Privremenom registru potrebno je da kupac izmiri sve obaveze po prodajnoj ceni. Obaveštavam Vas da kupac nije izmirio obaveze prema meni kao prodavcu i jedinom zakonitom vlasniku akcija (prema evidenciji u knjizi akcija Privremenog registra)”. Kad brokerska kuća primi dopis registrovanog vlasnika akcije kojim se osporava zakonitost prodaje, praksa je da broker uradi izveštaj i da se razmotri prodaja, kako bi se zaštitili mali akcionari. Brokerska kuća “Stockbroker” bila je svesna da je kupovina putem punomoćja, koju je sproveo predsednik Upravnog odbora, u prostorijama kompanije o čijim se akcijama radi – ilegalna. Brokerska kuća ima odgovornost posrednika da zaštiti male akcionare. “Stockbroker” koja je prodavala akcije za Branislava Grujića, odgovorila je malim akcionarima, koji su pretrpeli štetu: “…Iz vašeg dopisa ne vidimo u kakvu vezu stavljate našu brokersku kuću s privatnim aranžmanom koji ste sklopili s drugim fizičkim licem. Mi smo nalog za prodaju akcija dobili od lica koje je imalo regularno sudski overeno ovlašćenje potpisano s Vaše strane.” Mali akcionari pisali su ponovo brokerskoj kući: “U tom, tako kažete, regularno sudski overenom ovlašćenju potpisanom s naše strane, nigde ne piše da opunomoćenik može prodavati akcije na berzi, a da razliku u vrednosti može stavljati u u svoj džep… Vi niste ukazali na neregularnost prodaje akcija putem ‘punomoćja’, tj. da je protivzakonit…” Zbog ovakvog ponašanja brokerske kuće “Stockbroker”, slučaj su prijavili direktoru i kontrolnom organu Beogradske berze, i Komisiji za hartije od vrednosti… Umesto dogovorenog intervjua o spornoj trgovini akcijama “Jugodrva” s generalnim direktorom Aleksandrom Matijevićem, predstavnik službe za kontakt s javnosću je putem telefona osporio navode, rekavši da su na zlonameran način plasirani podaci iz Bele knjige, i da iza njih iz ličnih interesa stoji prethodni dugogodišnji direktor. Marta 2005. godine, mali akcionari “Jugodrva” obavestili su Komisiju za hartije od vrednosti kako je Branislav Grujić nezakonito otkupio njihove akcije “Jugodrva” i o njegovom nezakonitom delovanju: kršenju njegovih obaveza kao predsednika Upravnog odbora; isplaćivanju minimalne vrednosti u evrima iz ladice zamenika generalnog direktora za finansije; “Grujićevoj kasnijoj prodaji ovih akcija na berzi, prodaji njegovoj ličnoj of-šor kompaniji”, i kako je u svoj džep strpao ekstraprofit koji je zaradio od prodaje ovih akcijama na berzi za mnogo veći iznos od onog koji je isplaćivan malim akcionarima. Komisija za hartije od vrednosti konstatuje da Zakon o privatizaciji nalaže da bi mali akcionari svoje akcije trebalo da prodaju na berzi, i zaobilazeći nezakonitosti, prebacuje loptu Ministarstvu privrede i privatizacije, saopštivši da nije nadležna, bez pozivanja na propis po kojem nemaju nadležnost. Mali akcionari nisu bili iznenađeni, budući da su dva člana Komisije bili osnivači brokerske kuće “Stockbroker” preko koje je Grujić sprovođeo “nezakonitu trgovinu na berzi”. Ista brokerska kuća odradila je prodaju akcija malih akcionara preko Grujića i potom prebacila novac, ne malim akcionarima, kao što određuje zakon, već drugom licu čije ime nije otkrila. Mali akcionari vršili su pritisak na Komisiju i na Beogradu berzu. Za vreme Branislava Grujića, postojali su problemi sa akcijama “Jugodrva” koje je trebalo ispraviti pre nego što su se pojavile na berzi. Firma čijim se akcijama trguje na berzi, mora da ima validan i istinit prospekt informacija. U slučaju “Jugodrva”, informacije u prospektu, prikupljene u vreme kada je Branislav Grujić bio predsednik Upravnog odbora, bile su nepotpune i obmanjujuće? Prospekt nije sadržavao prave informacije o imovini “Jugodrva”. Na primer, “Jugodrvo” nije prijavilo, kako nalaže zakon, da je u toku bila prodaja vredne imovine kako bi se pokrili gubici. Na zahtev malih akcionara, direktorka Beogradske Berze donela je u dva navrata odluku o skidanju s trgovanja akcija “Jugodrva” i prenela je slučaj Komisiji za hartije od vrednosti.

VESELIN JEVROSIMOVIĆ, predsednik COMTRADE GROUP
Na sajtu “Zoom info” nema podataka o njegovom obrazovanju ni biografije, kako je uobičajeno za poslovne ljude. Veselin Jevrosimović, rođen 28.01.1965, studirao je menadžment na Univerzitetu na Floridi. Kao student, 1986, počeo je distribuciju prvih personalnih računara i komponenti u zemlje Srednje i Latinske Amerike. Svoju prvu kompaniju osniva 1988. godine u Nemačkoj, a 1998. u Srbiji osniva ComTrade Group. Com Trade Group brzo postaje vodeća IT kompanija na Balkanu i jedan od lidera na tom polju u Jugoistočnoj Evropi.

5. maja 2008, predsednik “Komtrejd grupe”, Veselin Jevrosimović, dobio je povelju počasnog građanina Bostona kao priznanje za napore da se izgradi i proširi poslovanje u lokalnoj zajednici. Osnivanjem kompanije u Bostonu, “Komtrejd grupa” je na američko tržište donela napredna softverska rešenja i poznavanje najsavremenijih tehnologija za razvoj softvera. Širenje te kompanije obezbediće i nova radna mesta za tamošnje lokalne stručnjake, a u planu je i izgradnja novih poslovnih objekata. Predsednik “Komtrejd grupe” početkom maja boravio je u Bostonu i najavio da će u ovom gradu biti sedište poslovanja kompanije “Spinnaker New Technologies”, članice “Komtrejd grupe”. Jedna od namera ove posete bila je i uspostavljanje partnerske saradnje sa lokalnim kompanijama koje bi mogle da doprinesu razvoju “Komtrejd grupacije” u Americi, i da “Spinnaker New Technologies” poveća prisutnost u američkoj državi Masačusets.

“Jevrosimović je (bivši) sportaš, otvoren i vešt u socijalnom kontaktu, ne ostavlja utisak čoveka koji se ugodno osjeća za radnim stolom već u “akciji”, potpuna suprotnost geekovima kakav je Gates. Stekao sam utisak da ga računari vrlo malo privatno zanimaju – radni sto mu je prazan, stonog računara nema, a nekakav minijaturni Toshibin prenosnik izvukao je tek kada mi je poželeo prikazati planove za nekretnine i razvoj djela Beograda u kojem je ComTradeova zgrada, a koji bi trebalo postati novi “waterfront”, uz golem rast cene nekretnina u kvartu.”

5.12.2006. predsednik “Komtrejd grupe” Veselin Jevrosimović izjavio je da je poništeni tender za nabavku 30.000 računara za škole u Srbiji bio neregularan. Ministarstvo nauke i sporta poništilo je tender jer je samo jedan ponuđač ispunio sve uslove konkursa, koji predviđa da se ponuda izabere na licitaciji sa najmanje dva ponuđača. Na konkursu su učestvovali konzorcijumi “Komtrejd CT”, “Pakom”, “MP soft”. Jedna ponuda eliminisana je pošto je dostavljena u koverti bez potrebnih naznaka. Predsednik “Komtrejd grupe” tvrdi: “Sama činjenica da su dve firme ispunile uslove, mi i “Pakom”, a da je naš konkurent diskvalifikovan bez objašnjenja, čime je onemogućena licitacija, budi sumnju u regularnost… time bi trebalo da se bave nadležni državni organi”. Na pitanje da li razlog za poništavanje tendera vidi u zajedničkom nastupu “Komtrejd” i hrvatske firme “M San grupa” kaže: “Izuzetno kratki rokovi isporuke naterali su nas da nastupimo u konzorcijumu sa hrvatskom kompanijom “M San grupa”. Ova firma nedavno je dobila veliki tender za 4.000 računara za Vladu Srbije i ne vidim ništa sporno…” U kompaniji “MP soft” tvrde: “Komisija je napravila niz prekršaja u korist “Komtrejd”! Na dan otvaranja ponuda Komisija za javnu nabavku ostavila je tendersku dokumentaciju tri sata bez kontrole. Predsednik Komisije pročitao je iz delovodnika Ministarstva prosvete da je “Komtrejd” ponudu dostavio 13. oktobra, dva meseca pre objavljivanja javnog poziva! Kasnije se u zapisniku pojavljuje drugi datum, zbog čega tri člana komisije nisu potpisala zapisnik. Nas su odbili jer na kovertama ponude nije naznačeno koja je original, a koja kopija! Mi smo bili najznačajniji pretendenti, ušavši u konzorcijum sa ruskom kompanijom “Azbis enterprajzis PLC”, koja ima obrt od 2,5 milijardi dolara godišnje”. U kompaniji “Pakom” kažu da su uslovi za učešće na tenderu bili loše postavljeni.

Kompanija “King ICT” iz Zagreba, kojom rukovodi general Damir Krstičević, zajedno sa srpskom firmom “MP soft”, pobedila je polovinom maja na tenderu Vlade Srbije, vrednim 10 miliona dolara. General Krstičević, ratni drug haškog optuženika Ante Gotovine, predsednik je Upravnog odbora “M San grupe”, u čijem sastavu su 4 informatičke kompanije, među kojima i “King ICT”. Od 2000. godine, kada je Krstičević počeo da radi u “M San grupi”, ta kompanija sklopila je niz poslova sa Vladom Hrvatske, među kojima i opremanje Banskih dvora laptop računarima, i to bez tendera.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:06 pm

ANDREJ JOVANOVIĆ, predsednik MARBO PRODUCT doo
Avgusta 2008, „Pepsi“ je kupio kompletno vlasništvo srpskog „Marbo produkt“. Za koliko novca su Amerikanci, odnosno evropsko predstavništvo iz Holandije, kupili našu industriju čipsa, je tajna. Nezvanično se pominje 210 miliona evra. „Pepsi“, osim fabrike u Srbiji, postaje vlasnik i „Marbove“ fabrike u Laktašima u Republici Srpskoj. To je potvrđeno i rešenjem Saveta za konkurenciju Bosne i Hercegovine. Prethodni vlasnici „Marbo“ bile su firme „Pacifik servisis establišment“ i „Starlajn servisis establišment“ iz Lihtenštajna, a raniji direktor Radosav Milanović. U javnosti se kao vlasnik najviše pominjao biznismen Bojan Milanović. Raniji vlasnici, dve firme iz Lihtenštajna, vode se i kao vlasnici polovine kapitala u beogradskom preduzeću „Anbo“, dok po 25% imaju Bojan Milanović i Andrej Jovanović. Bivši direktor „Marbo“, Radosav Milanović je i na čelu preduzeća „Anbo“, koje se nalazi na istoj beogradskoj adresi kao „Marbo“. „Marbo“ ima fabriku u Bačkom Magliću, kod Novog Sada, i počeo je s radom 1995. godine, dok je fabriku u Laktašima izgradio 2000. godine. Kompanija objedinjuje uzgajanje krompira, proizvodnju, distribuciju i dostavu. „Marbo produkt“ izuzetno dobro posluje. U 2007. godini ostvario je profit od milijardu dinara, što je za 50% više nego u 2006. godini. Ukupni prihodi u 2007. godini bili su 4 milijarde dinara (oko 50 miliona evra). Ova industrija čipsa ima preduzeća i distributivne centre u Hrvatskoj, Albaniji, Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori i zapošljava više od 1.000 ljudi.

LJUBIŠA JOVANOVIĆ, predsednik AIK BANKA ad, Niš
Rođen je 20. juna 1945. godine. Osnovnu školu završio u Donjoj Trnavi, a srednju ekonomsku i ekonomski fakultet u Nišu. Magistrirao je na ekonomskom fakultetu 1992. godine. Od 1968. do 1970. godine radi kao asistent za međunarodna tržišta u aleksinačkom “Fradu”. Do 1973. godine bio je direktor u preduzeću “Moravica”. U AIK banku prelazi 1985, i tri godine bio je direktor za investicije, a 1988. godine postaje generalni direktor banke. Od stranih jezika govori nemački.

“Politika” i “AIK banka” iz Niša došle su u sukob preko svojih direktora, Hadži Antića i Ljubiše Jovanovića. Antić je negirao sva dugovanja “Politike” ovoj banci i krenuo u žestoku kampanju. U feljtonu koji je danima izlazio “Politika” je optuživala Ljubišu Jovanovića za finansijske malverzacije, i pripisivala mu da traži zelenaške kamate. AIK banka je bila prinuđena da pristupi Beogradskoj bankarskoj grupi, što je Borka Vučić jedva dočekala zbog problema sa likvidnošću.

Od tri liste po kojima se banke rangiraju, AIK banka je na dve bila prva, i to dve bitnije. Raiffeisen je prva po visini bilansne aktive ali je AIK prva po ostvarenom profitu i visini kapitala (najvažnija karakteristika banke). Tako, iako ima mali broj ekspozitura, AIK je liči na ozbiljnu banku. “AIK banka nije ničiji, pa ni državni ili politički eksponent, već banka koja na zakonit i uspešan način vodi računa o interesima svojih akcionara. Možda tu leži objašnjenje kontroverzi koje su nas pratile, poput da smo mi zelenaši, te da nismo banka, već investicioni fond”, tvrdi Ljubiša Jovanović. 350 hiljada običnih akcija AIK banke sa pravom glasa, je svega oko 5% ukupnog broja. Niko nije utvrdio kako je došlo do tolikog broja (7 miliona) akcija sa pravom glasa (ne računajući one bez prava glasa), naime ako je vrednost akcije bila 11.000 dinara, ispada da je banka imala kapital preko milijardu evra – što nije.

Posle napisa da bi mogao biti doveden u pitanje šesti mandat direktoru niške “AIK banke” Ljubiši Jovanoviću, ukoliko guverner NBJ Mlađan Dinkić ne da saglasnost na njegov izbor, u pismu advokatskoj kancelariji stavlja se do znanja da Ljubiša Jovanović “nikada nije bio ni u kakvom ugovornom ili radnom odnosu sa “BC Bank kredit” i nije mu nikada isplaćivana nikakva naknada”. Po članu 13. izmena i dopuna Zakona o bankama, za direktora banke ne mogu biti imovna lica “koja su bila članovi upravnog odbora, nadzornog odbora ili drugog organa banke kojoj je oduzeta dozvola za rad, ili nad kojom je pokrenut stečajni postupak”. A direktor Jovanović je, prema podacima NBJ, bio predsednik Upravnog odbora “BC Bank kredit” ad, Beograd, koja je u postupku likvidacije. “Nikada nisam bio član UO te banke, a poznato je da se član takvog odbora postaje uz ličnu izjavu, saglasnost, autobiografske podatke, i dokaz da niste krivično gonjeni. Po članu 41. Zakona o bankama ja kao direktor u “AIK banci” nisam mogao biti ozvaničen za člana UO neke druge banke. Mene je neko mogao da imenuje, a da ja to ne znam”, rekao je direktor Jovanović. Preko advokatske kancelarije Đorđa Sibinovića iz Beograda, koja zastupa “AIK banku”, list “Glas” je dobio pismo, sa potpisom predsednika “BC Bank kredit” dr Branka Crnogorca, koji navodi da je vlasnik 82,6% akcija te banke koja je u likvidacionom postupku. On navodi da je ova banka svojevremeno izabrala Ljubišu Jovanovića za člana Upravnog odbora, “u duhu zakona koji je u to vreme važio”, ali “bez njegovog znanja i saglasnosti”. Pošto nije pozivan, niti učestvovao u radu UO, juna 2001, kada nismo bili u likvidacionom postupku, Jovanovića smo razrešili mesta člana UO i o tome obavestili NBJ, naveo je dr Crnogorac.

Izveštaj MKG primetio je da su kompanije koje su u vreme Miloševićeve diktature profitirale od neformalnih monopola, povlašćenih kurseva razmene deviza, neplaćanja poreza i carinskih dažbina i drugih privilegija, a zauzvrat finansirale Miloševićev režim, njegove paralelne strukture i bračni par Milošević lično, preživele Miloševićev pad, i promenu vlasti i pretvorile u srpsku oligarhiju koja finansira vodeće političke partije i ima neverovatan uticaj na Vladine odluke. U izveštaju se navode neki od Miloševićevih finansijskih stubova koji su uspeli da zadrže poziciju kod novih vlasti: Delta holding (Milorad Mišković), Karić (Bogoljub Karić), Pink (Željko Mitrović), Zepter (Milan Janković), Kapital Banka (Đorđe Nicović), C-market (Slobodan Radulović), Toza Marković (Dmitar Šegrt), Progres (Mirko Marjanović), Simpo (Dragan Tomić), Komercijalna banka (Ljubomir Mihajlović), Novokabel (Đorđe Širadović), FMP (Nebojša Čović), Krmivoprodukt (Dragoljub Marković), YU POINT (Zoran Drakulić), Dibek (Milan Beko), ABC (Radisav Rodić), Hemofarm (Miodrag Babić), AIK Banka Niš (Ljubiša Jovanović), MK Komerc (Miodrag Kostić). I najpovršnijem posmatraču političkih prilika u Srbiji 1990.-tih jasno je da su nabrojane firme i njihovi vlasnici ekstraprofiteri, ratni profiteri, glavni podupirači, i promoteri Miloševićevog režima. Neki od njih zauzimali su važna mesta u vlasti Miloševićevog režima kao Mirko Marjanović, Dragan Tomić, Milan Beko, Milorad Mišković, Dmitar Šegrt, Nebojša Čović i drugi, a neki u vlasti u senci kao Bogoljub Karić, Ljubomir Mihajlović, Miodrag Kostić, Milan Janković, Željko Mitrović i drugi. Većina nabrojanih zbog bliske saradnje sa Miloševićevim režimom našla se na crnim listama za vize SAD i EU, a nekima su sredstva u SAD i Evropi bila zamrznuta.

MIODRAG KOSTIĆ, predsednik MK GROUP
Ovaj estradni tajkun, rođen u Nikšiću, je iz dođoške familije u Vojvodinu. Po sticanju diplome na Ekonomskom fakultetu počeo se baviti odžačarskim zanatom. Poslednjih 20 godina, pljačkao je samo po nalogu države, a onda se oteo i državnom kriminalu. Kao predsednik FK “Vojvodina”, piše Tabloid, došao je u dodir sa izvesnim Albancem Ramadanijem koji je, uz menadžerski posao, bio i zastupnik “Nord cuker” za Srednju Evropu. Kada je, na predlog Agencije za borbu protiv prevara i korupcije, EU suspendovala povlašćeni uvoz šećera iz Srbije i Crne Gore, republički ministar trgovine i turizma Slobodan Milosavljević reagovao je da ne postoje dokazi da je “problem oko izvoza šećera povezan sa procesom privatizacije šećerana u Srbiji”, zaboravivši da je većina velikih srpskih šećerana već u privatnim rukama.

Miodrag Kostić pokazao se veoma uspešan u privatizaciji. Paradigma tog uspeha je suvlasništvo MK Komerc nad zgradom bivšeg CK SKJ (centar “Ušće”). Ta zgrada trebalo je, prema uslovima tendera za privatizaciju, da bude srušena a na njenom mestu da se sazida nova. Međutim, ona je samo obnovljena što svedoči i o moći njenog novog vlasnika.

U prvom talasu privatizacije, MK Komerc kupio je tri velike vojvođanske šećerane. Kostić je tvrdio da je u tom poslu MK Komerc na gubitku. Ove šećerane trebalo je prvo staviti u stečaj da bi se pred privatizaciju utvrdili njihovi dugovi. Iznos te dubioze u evrima poklapa se sa sumom na koju se MK Komerc obavezao da će investirati. Dakle, “investicije” će otići će na dubiozu! Socijalni program za zaposlene (Kostić je obećao da nijedan radnik njegovih šećerana neće biti otpušten naredane tri godine) time bi bio finansijski ispražnjen. Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije, tvrdi da Kostić kupuje najbolje šećerane u Vojvodini. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je Kostić pokazao veliki interes i za šećeranu u Kovinu, koja je već bila prodata na javnom tenderu grčkom vlasniku. Prodaja je propala zbog toga što ovaj nije u predviđenom roku izmirio finansijske obaveze prema prodavcu šećerane, zato što se potencijalni investitor suočio sa činjenicim da je MK komerc kupio mnogo bolje fabrike od kovinske za tri evra.

Zašto se MK Komerc upustio u kupovinu fabrika šećera, ako su kako Kostić kaže finansijski uslovi nepovoljni? Suština odgovora bila je tome da je šećer od repe, koji je skuplji od šećera od trske, dostigao u Evropskoj uniji cenu da je njegov izvoz postao profitabilan, pogotovo nakon ukidanja carinskih barijera EU za pojedine robe proizvedene u Srbiji i Crnoj Gori (SRJ, što je stavilo šećer na prvo mesto izvoznih roba koje se ovde proizvode. Bilo je potrebno da se poštuje uslov EU da izvezena roba mora biti proizvedena u Srbiji i Crnoj Gori. U suprotnom došlo bi do povrede uslova povlastice kojom smo nagrađeni. Neposredno pre Kostićeve priče, podgoričke “Vijesti” objavile su tekst o potrošnji šećera u Crnoj Gori, da je prema podacima Centralne banke Crne Gore ta republika u toku 2002. godine uvezla 28 miliona kilograma šećera. “Vijesti” su dešifrovale ovaj paradoks: carinske dažbine za uvoz šećera u Crnu Goru deset puta su niže nego u Srbiji. Nije teško pretpostaviti da se šećer uvozi i za srpske trgovce, koji imaju toliko šećera da ga izvoze u EU. Ova vest nagovestila je mogući skandal oko povrede klauzule Evropske unije o poreklu robe. Niko od naših zvaničnika nije demantovao navode iz “Vijesti”. Takva pasivnost vodila je Srbiju u ekonomski skandal, koji je obelodanjen izjavom Miroljuba Labusa da će Srbiji i Crnoj Gori verovatno biti uskraćeni preferencijali EU za izvoz šećera jer “postoje ozbiljne indicije” da je “jedna vojvođanska šećerana uvezla šećer u vrećama, prepakovala ga u kese od kilogram, i onda izvezla. Ima osnovane sumnje da smo neki šećer kupili od EU po povoljnijoj ceni, pa smo ga prepakovali i prodali skuplje”, rekao je Labus. Članovi vlade požurili su da demantuju Labusa. Odmah po njegovoj izjavi javno je saopšteno da se Komisija EU bavi kontrolom izvoza šećera sa zapadnog balkana u zemlje EU. Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede, je u Labusovoj izjavi video umešane prste “domaćih krugova koji pokušavaju da povrate izgubljene pozicije na tržištu i nekih političkih partija koje gube tlo pod nogama”. Veselinov je zaboravio, kao što se i Miloševiću redovno dešavalo: kada EU krene u kontrolu izjave se daju tek kada se stekne potpuna slika o istraživanom. Bilo je očigledno da Ema Advin misli na SRJ kada je govorila da neke carine “ne mogu na odgovarajući način da sprovode pravila na kojima je sistem baziran”. Upravo o tome govorio je i Labus: “Pošto nemate saradnju dva carinska sistema, između Srbije i Crne Gore, i pošto nemate zajedničku carinsku komisiju koja bi ispitala svaku od tih zloupotreba, onda Evropska komisija može veoma ozbiljno da reaguje.” Međutim, Veselinov će izjaviti da su vesti o zabrani izvoza našeg šećera u EU obične glasine. “Sada je šećer glavni izvozni artikal Srbije… Izvoz iz Srbije nije finansijska pretnja moćnicima u EU, jer tamo proizvodnja šećera zadovoljava potrebe sa oko 14 milion tona, dok Srbija ne izveze više od nekih 120 do 130 hiljada tona godišnje”. Agencija EU za borbu protiv prevare i korupcije ustanovila je upravo ono o čemu je govorio Labus: u Srbiji i Crnoj Gori ne postoji uverljiv sistem kontrole da je šećer koji se izvozi u EU proizveden u domaćim šećeranama. “Šećerna afera” kulminirala je usred vanrednog stanja, kada je “Sablja” sekla kriminalce. Ministar Milovanović priznao je da je iz Srbije izvezeno 180.000 tona šećera, dakle 75% ukupne godišnje proizvodnje. Ovaj podatak pokazuje neslaganje sa podatkom ministra Veselinova o izvezenoj količini – 45%. Postavlja se pitanje kako je moguće da Srbija svoje potrebe za šećerom podmiri sa četvrtinom godišnje proizvodnje. I Hrvatsku je potresla “šećerna afera”. Hrvatska vlada pokazala je da su joj državni interesi iznad privatnih: prevaranti su pohapšeni i sudi im se.

Stečajni upravnik “Agroživa” Stevan Moldovan kaže da oko 220 kompanija potražuje 11 milijardi dinara od “Agroživa”. Među najvećim poveriocima su “Invej”, “Delta agrar”, “Dunavka”, “Žitomlin”, NLB banka i AIK banka. U takvoj konkurenciji zelenaša, Miodrag Kostić odlučio je da deo duga “Agroživa” prema njegovoj firmi naplati tako što će sa njiva u Vladimirovcima povaditi repu, pa je u ovo sremačko selo poslao mašine i obezbeđenje kako bi mogao da povadi repu.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:07 pm

Tomislav Karadžić povlačio je u Fudbalskom savezu Vojvodine poteze s kojima se organizacija nije slagala, ali su bili u interesu njegove stabilnosti. Krajem devedesetih glasovima rukovodstva FSV odlučeno je da se u prvu fudbalsku ligu administrativno progura Sartid iz Smedereva, iza koga je stajao visoki funkcioner SPS Dušan Matković, umesto sportski izborenog plasmana FK Novi Sad. To je bio najveći argument zbog kojeg su ga smenili 2001. godine. Iza te “likvidacije”, stajao je u to vreme predsednik FK Vojvodina Miodrag Kostić. Iz Novog Sada on je povlačio konce na kojima su bili direktor Apatinske pivare Rade Svilar (na toj Skupštini izabran na Toletovo mesto), Koletov kum, vođa veterničkog klana Nenad Opačić, bivši direktor Hajduka Rodić MB Radomir Čurović, zatim, posle Svilara izabrani predsednik FSV Zoran Arsić (danas predsednik OFS Subotica), gazda kulskog Hajduka Džomba, pa direktor FK Novi Sad Miodrag Morača… To društvo se brzo otelo od Koleta koji se zabavio prodajom igrača Vojvodine. Posle godinu dana, predali su Toletu Karadžiću fudbalsku organizaciju Vojvodine.

VOJIN LAZAREVIĆ, predsednik UO RUDNAP
Detalji u izveštaju UBPOK o dokapitalizaciji pokazuju kako su Vojin Lazarević i Vuk Hamović postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija Nacionalne štedionice pre njene prodaje. Najveći kupci akcija bila su četiri preduzeća iz Beograda, Skvadra, Pima, Principal export-import i Dajners klub. Ta četiri preduzeća imala su račune u banci Euro aksis, gde je račun imala i Nacionalna štedionica. Oni su kupili akcije prodajom deviza sa svojih deviznih računa. Istog dana, 13. septembra 2002. na račun Nacionalne štedionice u Evroaksis banci u Moskvi legle su dve uplate od 600.000 evra i dve uplate od po 600.000 dolara. Novac su dobili Dajners klub i Principal, a kao svrha uplate navedena je dokapitalizacija, dok je novac u korist preduzeća Skvadra i Pima uplaćen kao avans za robu. Sve četiri uplate izvršilo je preduzeće Koprom iz Beča. Proverama je utvrđeno da je firma Koprom iz Beča u vlasništvu jedne moskovske i jedne likvidirane austrijske firme, a da je kao direktor upisana Jovanka Lajtput Ivanišević. Suvlasnik u firmama Dajners i Principal je Obrad Sikimić. Proverama je utvrđeno da novac koji je legao firmi Dajners klub potiče sa britanskih Devičanskih Ostrva od firme Findejl enterprajz limitid. Preduzeće Pima registrovano je 1995, a kao vlasnici upisani su Pluto International Company Limited sa Sent Vinsenta s 90%. Firma Pluto international registrovana je na Grenadirskim Ostrvima, a osnivači su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević. Preduzeće Skvadra registrovano je 1999, kao direktor je upisan Stevan Aksentijević, kao zamenik direktora upisan je Zoran Milovanović, koji je do 1998. bio direktor Pime. Osnivač preduzeća je takođe firma sa Grenadirskih Ostrva. Međutim, sedišta preduzeća Pima i Skvadra nalaze se na istoj adresi, Koste Glavinića 8a, i koriste zajednički poslovni prostor, opremu i telefone. Tokom 2002. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Deo akcija Jubmes banke kupila je Vlada Srbije, a deo krajem 2002. preduzeće Dajners klub.

U januaru 2003. preduzeće Pima kupilo je akcije Toze Markovića. Početkom 2003. vlasnička struktura Nacionalne štedionice je takva da četiri privatna preduzeća postaju vlasnici 37% akcija, a Srbija poseduje 13,83%. Odluka o trećoj emisiji akcija doneta je u aprilu 2003, a uplata je vršena u septembru 2003. Kupci su bili preduzeća Mali kolektiv iz Beograda i firma Elim iz Beča uloživši po 2,5 miliona evra. Preduzeće Mali kolektiv 91% je u vlasništvu Angloeuropean Marketing, registrovane na britanskim Devičanskim Ostrvima. Vlasnik i direktor te firme je Vuk Hamović. Firma Mali kolektiv kupovinu akcija izvršila je novcem od prodaje Trast banke iz Beograda koja je bila u vlasništvu Malog kolektiva. Firma Elim iz Beča osnovana je 1995, a kao vlasnici su upisani Gorohov Aleksej i Gorohov Igor. Posle kupovine akcija dva preduzeća postala su vlasnici po 13,67% akcija, udeo četiri preduzeća koja su prethodne godine kupila akcije bio je ukupno 26,88%, a vlasnički udeo države pao na 10,05%. Kada je tokom 2005. i 2006. grčka EFG banka kupila Nacionalnu štedionicu za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili 6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion, a država koja je svoj udeo uvećala na 37% prodajući 2005. NŠ ranije ustupljen prostor dobila je 35 miliona evra.

GORAN MALBAŠIĆ, predsednik ABB AUTOMATION, Moskva, Rusija
Šef ekonomskog tima Koštuničine vlade za KiM i jug Srbije Dr Nenad Popović
Savetnici
Olivera Božić, Fond za razvoj Republike Srbije, direktor
Srboljub Antić, MMF, predstavnik SCG
Prof. dr Stojan Jevtić, Privredna komora Srbije, potpredsednik
Goran Malbašić, „ABB Automatizacija” Moskva, predsednik
Branko Terzić, „Deloitte and Touche” SAD, energetski stručnjak
Dragoljub Vukadinović, „Metalac ” Gornji Milanovac, direktor
Branislav Grujić, „Farman” Moskva, direktor
Radoje Stefanović, „Clyde&CO“ Beograd, advokat
Volonteri saradnici
Mihail Malbašić, student na London School of Economics
Bosiljka Kozomara, student na London School of Economics

MIĆA MIĆIĆ, generalni direktor MPP JEDINSTVO
Rođeni brat Vasilija Mićića, Mića, direktor preduzeća “Jedinstvo” iz Užica, kaže da njegova porodica nema nikakve veze sa v.d. predsednikom Srbije Natašom Mićić. Moja firma “Jedinstvo” nema nikakve veze sa firmom mog brata, on gradi puteve, a “Jedinstvo” izrađuje termo i hidro izolacije, vodovode, kanalizacije i gasovode.

VASILIJE MIĆIĆ, predsednik PUTEVI GROUP
Septembra 2003, spajanjem građevinske firme “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” niskogradnje, Vasilije Mićić postaje vlasnik najvećeg preduzeća za izgradnju puteva na Balkanu. Mićić je postao vlasnik “Puteva Užice” po starom zakonu o privatizaciji, a sa 3.000.000 evra dokapitalizovao je niskogradnju “Ratko Mitrović”, gde je postao najveći akcionar. U popisu njegove imovine su i kamenolomi “Granit Peščar” u selu Ba i još jedan na Zlatiboru koje je kupio na tenderu. U Rusiji ima privatnu firmu sa sedištem u Sočiju, koja takođe radi puteve, a u kojoj rade njegovi sinovi. “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” rade na izgradnji autoputa Beograd – Novi Sad, kao podizvođači austrijske “Alpina Majreder”, i na desetak deonica širom Srbije. Vasilijev rođeni brat, Mića, direktor je užičkog preduzeća “Jedinstvo”. “Ko su braća Mićić i kako su dobili poslove na putevima Srbije?”, prvi se zapitao Mlađan Dinkić.

Dok ne progovori, Vasilije Mićić, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, deluje kao gospodin. “Šta, bre, ti hoćeš ti od mene? Je l’ te onaj Dinkić platio da me napadaš? Što napadaš mene, pa Bogoljub Karić je bogatiji od mene!”, razdrao se Vasilije čim mu se novinar Kurira predstavio. Praćen direktorom preduzeća “Putevi Užice” Draganom Jarakovićem, Vasilije je nastavio sa verbalnim napadima, neprekidno se unoseći u lice novinaru Kurira. “Šta je toliko čudno što sam ja bogat? Čim neko u Srbiji zaradi pare, narodu odmah oči porastu… Razumem ja da i vi novinari morate da pišete i zaradite za hleb, ali ‘ajde sad lepo mi reci ko te je nagovorio da ovo radiš. Ako nisi ti, mora da je tvoj urednik u nekoj vezi sa Dinkićem. Pa taj Dinkić nema pojma ni o čemu. Ako ja krenem da se bavim politikom, oteraću ga u politički podrum i to mu slobodno prenesi”. Ohrabren nastupom svog gazde, u napade se uključio i njegov podređeni, direktor “Puteva Užice” Dušan Jaraković: “Pitaš odakle Vasiliju Mićiću tri miliona evra za “Ratka Mitrovića”? Pa, on u Rusiji za jedan posao uzme preko deset miliona evra. On je uspešan čovek, jer nije izabrao novinarstvo za profesiju…” Psovka po psovka, uvreda po uvreda, i tako je prošlo dva sata razgovora sa jednim od najbogatijih ljudi u Srbiji, Vasilijem Mićićem. Podrugljivi smešak njegovog podređenog, direktora Jarakovića, i opaska “ma šefe pusti novinara, jadnik, mora i on od nečeg da živi”, govori da je Srbija tužna zemlja.

Oktobra 2006. menadžment užičkih Puteva pregovarao je sa potencijalnim kupcima te kompanije. Ugovoreni poslovi vredni su 50 miliona evra. Akcije firme naglo su skočile posle vesti o dobijenom poslu rekonstrukcije aerodroma u ruskom Sočiju vrednom 100 miliona dolara, za dva dana oko 15%, a akcija Putevi iz Požege, koja je od početka godine u vlasništvu užičkih Puteva, skočila je više od 100%. Povećanu tražnju za akcijama Puteva izaziva interesovanje investicionih fondova za tu kompaniju, ali se pominje da bi kompanija mogla da se nađe u rukama novog vlasnika. „Sve to može da bude tačno“, zagonetno kaže direktor Puteva Užice Dragan Jaraković. Menadžment kompanije na čelu sa vlasnikom Vasilijem Mićićem, pregovarao je sa austrijskom kompanijom Štrabag i francuskim Vinči i Bujik. Stav kompanije je da povezivanje sa jačima nije loše sa stanovišta budućnosti firme i da je to najbolja varijanta u nadolazećoj konkurenciji. Da li će menadžment pristati na većinskog vlasnika, najviše zavisi od ishoda tendera za dodelu koncesije Horgoš-Beograd-Požega. „Vinči je tu ozbiljan kandidat, a sa njim i imamo predugovor o izvođenju radova ukoliko dobiju koncesiju. Priželjkujemo njegovu pobedu, a ako se mora, nek nas i kupi“, kaže Jaraković i napominje da je vlasniku Vasliliju Mićiću teško je da donese takvu odluku.

Vasilije Mićić je vlasnik 22% kapitala firme Puteva Užice. Mićić je, istovremeno, vlasnik i kiparske firme istog imena – Putevi, koja je vlasnik 42% akcija užičkih Puteva. Mićić koji je bio direktor Puteva Užice u vreme sankcija, danas je vlasnik više od 60% kapitala te kompanije. Kompaniju Putevi Kipar osnovao je upravo u vreme sankcija, kad je iz Srbije bilo teško direktno raditi u Rusiji, i na koju je preneo poslove i opremu. Iz tog vremena kiparski Putevi imaju ugovorene poslove koji još nisu završeni. Kompanija je posebno usmerena na Soči, u koji će narednih godina zbog održavanja Zimskih olimpijskih igara biti uloženo 12 milijardi dolara. „Putevi“ su u ovom gradu izgradili i rekonstruisali mnoge objekte, a posebno mesto pripada 28-spratnici „Aleksandrijski svetionik“, i na kojoj se vijori velika zastava „Putevi Srbija“.

Posao na rekonstrukciji i doradi piste u Sočiju, na međunarodnom tenderu dobili su užički Putevi. Planirano je da se koristi oprema kompanije koja je već u predstavništvu u Rusiji. Putevi Užice u Rusiji trenutno izvode radove u vrednosti oko 34 miliona evra. Poduhvati u Rusiji počeli su još 1992. godine, sa rekonstrukcijom dve piste u Sibiru. U drugim zemljama za sada još uvek ne rade, iako imaju ponude iz Dubaija, Alžira, Libije… „Glavna ograničenja jesu resursi i kapaciteti“, kaže Jaraković. Trenutna vrednost opreme je oko 50 miliona evra. Kompanija uglavnom obezbeđuje i osnovni materijal za sopstvene potrebe, ima sopstvene kamenolome, betonjerke, asfaltne baze i transport. Užički Putevi su jedna od najuposlenijih građevinskih firmi u Srbiji. Vrednost ugovorenih poslova u zemlji je oko 50 miliona evra, a rade Medicinsku školu u Užicu i sportsku halu na Zlatiboru.

Putevi Užice učestvuju na tenderu za zakup državnog zemljišta za izgradnju zimskog sportskog centra Tornik, zbog toga što je Vasilije većinski vlasnik hotela Palisad na Zlatiboru i suvlasnik zemljoradničke zadruge Jablanica (nekoliko stotina hektara zemlje oko Tornika).

Ruske kompanije kupile su: „Beopetrol“ – naftna kompanija „Lukoil“, HTP „Putnik“ – finansijska korporacija „Metropol“, „Termoelektro“ – moskovska kompanija „Harvinter“, „Fadip“ Bečej – moskovska kompanija „Metaloruan“, „Goša FOM“ – kompanija „JCS Koks“, i radnici „Goše“, „Rekord“ Rakovica – kompanija „Viza“. Učinak je: „Viza“ je posle dve godine obustavila proizvodnju i pokrenula stečaj u „Rekordu“, a „Lukol“ ima probleme da ispuni ugovorene investicije u „Beopetrolu“.

U Rusiji, prema podacima PKS, radi oko 160 naših kompanija mahom registrovanih van Srbije, uprkos povlašćenom carinskom režimu za Srbiju. Na građevinskim poslovima iz Srbije angažovano je oko 40.000 radnika. PKS nema podatke o opsegu tih kompanija, a upućeni ih rangiraju: ubedljivo prvo mesto zauzima Milan Janković Cepter, a slede ABS holding (Nenad Popović), „PSP Farman“ (Branislav Grujić), „Putevi Užice“ (Vasilije Mićić). Van građevinarstva, vode „Hemofarm“, u vlasništvu nemačke „Štade“, „Target“ Bačka Palanka, „Metalac“ Gornji Milanovac… a u sektoru trgovine „Delta“. Ruska Federacija je prvi spoljnotrgovinski partner Srbiji, jer uvozimo kompletnu i naftu i gas, za šta je prošle godine plaćeno oko 2,14 milijardi dolara, što je više od petine ukupnog godišnjeg uvoza Srbije. U isto vreme, iako nam je Rusija dala mogućnost da 95% roba tamo izvezemo bez carine, vrednost izvoza je bila 315 miliona dolara. Najveće stavke su sirovine i repromaterijal, a tek oko 6,5% robe široke potrošnje, dok voće i povrće čine oko 7,5%. Razlog za mali izvoz i njegovu strukturu je što u Rusiji rade firme koje proizvode te robe kvalitetnije i jeftinije.

ŽELJKO MITROVIĆ, vlasnik, glavni i odgovorni urednik PINK INTERNATIONAL
Željko Mitrović ima svoju Pink-televiziju širom pravoslavne ekumene. Program “Pinka” je srpski Nešvil… Nije nikakvo iznenađenje što je Koštunica Željku Mitroviću, kao nacionalnom dobru, udelio za dalju prodaju tri-četiri nacionalne televizije, nekoliko regionalnih i lokalnih, i desetak radio-stanica. Ako je već bio od poverenja Miri Marković i Bebi Popoviću, prirodno da je osvojio i Aleksandra Nikitovića. Vlasnik je najveće medijske korporaciji u Srbiji koja uključuje televizije „Pink“, „Pink BiH“, „Pink Montenegro“ i „Pink Makedonija“. Ružičasta televizija je lansirala i 11 satelitskih kanala. Na Televiziji „Pink“ emituju se najgledanije zabavne emisije i domaće serije. Mitrović poseduje izdavačku kuću „Siti rekords“, fabriku za štampanje CD i DVD izdanja, producirao je film „Anđeli 3“, a u pripremi je još nekoliko filmskih produkcija. Mitrović je vlasnik avio-kompanije „Er Pink“, a otvoriće veliki filmski studio PFI u Šimanovcima u blizini Beograda, i fabriku žvaka. Iz braka sa Hani Mitrović ima dvoje dece, dok sa drugom suprugom Milicom Mitrović, muzičkom urednicom kompanije „Pink“, takođe ima dvoje dece. Karijeru je počeo kao basista grupe „Oktobar 1864“. Željko Mitrović nije samo gospodar srpskog neba, već i ojađenih srpskih duša. Dok je on ovde primer uspešnosti Srbija nema čemu da se nada. On nikada nije dozvolio da ga višak znanja, dilema i sumnji sprečava u uspehu u životu. Bio bi čak i tada dostojan divljenja da je “Pink” televizija njegovo delo, a ne državni projekat sistematskog zaglupljivanja Srba, da bi s njima moglo da se radi bukvalno šta god ko hoće. Ne treba precenjivati Željka Mitrovića. On gotovo i ne zna u čemu je učestvovao i kakav je prelom u srpskom mozgu izazvao. Niko sa malo pameti, od sramote, ne bi ni mogao da odigra takvu ulogu. Njemu, dotle jednom od “Rokera s Moravu”, bili su dovoljni samo pare, kuće, avioni… Svejedno mu je bilo što je u međuvremenu sve što je vredelo u Srbiji potpuno propalo. Nikad nije ni bio deo sveta koji je mislio svojom glavom. Iz svoje ružičaste stvarnosti gotovo i nije izlazio. A nije ni smeo! Svi njegovi drugovi i poslovni partneri dobili su metak, trunu po zatvorima ili su u bekstvu sa crvenim poternicama Interpola. On je ostao u Beogradu kao čuvar njihove zaostavštine, nalazili se oni na ovom ili su već na onom svetu.

Nije Aleksandar Tijanić baš neupućen kad tvrdi da je televizija “Pink” više delo kolumbijsko – srpske mafije, nego režima Slobodana Miloševića. On i Mitrović su bili rivali oko Mire Marković. Iako se natčovečanski trudio, Tijanić je izgubio. Uličarska bistrina, drskost i bezobrazluk nisu mu dovoljni protiv nekog ko ume da se svakome i na svaki način uvuče. U vreme višemesečnih demonstracija ‘97, pošto su Milošević i Mira Marković pokrali izgubljene lokalne izbore, Tijanić se pokolebao. Pomislio je da Sloba pada i ponudio se da ga izda. Mira Marković mu je rekla da je najobičnija aaaaaaaa, kad je podneo ostavku na mesto ministra informisanja, sa koga je zabranio više srpskih medija nego svi pre i posle njega, uključujući i ratnog ministra Aleksandra Vučića. Za razliku od njega, Željko Mitrović je zgrabio “kalašnjikov”, otišao na kontramiting i zakleo se Miri da će da puca na neprijatelje, inače uglavnom gledaoce “Pink”-a, čije su zvezde tada bili Kleopatra, Vidovita Zorka, Boris Bizetić i Ruška Jakić. Željko je tako postao Veliki Željko. Zapalio je studio, koji nije bio njegov, i preko “Dunav osiguranja” (pouzdana julovska veza Nebojša Maljković) dobio odštetu da izgradi velelepnu zgradu “Pink” televizije na Dedinju. Kad mu je zatrebalo još para, istim kanalom dobio je obilnu nadoknadu štete, jer mu je televizija tobože stradala tokom NATO bombardovanja zgrade CK, iako je, kao nacionalno dobro, na vreme bila evakuisana u zgradu “Genexa”. Pošto je sa Arkanom, Cecom, Minimaksom i Šešeljom potpalio Srbe da se suprotstave NATO-u i svetu, Mitrović je na čelu patriotske estrade, sa beogradskih mostova pozivao NATO da ih bombarduje. Što je Srbija postajala razrušenija i opljačkanija, on je bio uticajniji i bogatiji.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:10 pm

JUL je stvarno bio cool za Željka Mitrovića, i za njegovog dugogodišnjeg poslovnog partnera Aleksandra Lupšića. Samo su obični, kulturni, pošteni i pametni Srbi patili i siromašili. U bivšoj Jugoslaviji, taj Lupšić radio je kao predstavnik vojne špijunske organizacija “Ina-turs” u Beču. Prodavao je naftu i oružje. Trebalo je unapred naoružati buduće zaraćene strane. Čovek takvog pedigrea bio je idealan za širenje slobode medija u despotskoj Srbiji. Da napravi novine u službi Slobe i Mire, koje će ličiti na opozicione. Aleksandar Lupšić je sa Manjom Vukotićem pokrenuo “Blic”, da bi se osudile demonstracije protiv Slobodana Miloševića. To je Lupšića preporučilo još više za poverljivog svetskog čoveka Vlajka Stojiljkovića i Radeta Markovića. Nije ispunio zadatak da Vlajkova simpatija Jadranka Jovanović zapeva u bečkoj Operi i probije sankcije, ali verovatno jeste neke druge. Nije on bio loš ni sa korumpiranim opozicionarima. Beba Popović je organizovao je sastanak Željka Mitrovića, Milana Beka i Milorada Vučelića, na kome je odlučeno da Lupšić isplati Mariji Milošević pet miliona maraka za TV “Košavu”, a da će mu se to kasnije nadoknaditi. Kad je načuo za to, Zoran Đinđić je pobesneo, pa je Lupšić stupio na stranu Koštunice i dve godine vodio kampanje protiv Đinđića kao mafijaša i švercera cigareta, koji sa Čumetom asfaltira puteve po Srbiji. Nije iznenađenje što je, kao nagrada Lupšiću, nacionalna frekvencija dodeljena porno televiziji “Košava”. Koštunica je tu bio od reči. A Željko Mitrović, ako je ranije Mariji Milošević napravio TV “Košavu”, bio je dužan da pomogne i Lupšiću, koji se u međuvremenu afirmisao kao uspešni producent porno filmova u Srbiji za zapadno tržište.

Željko Mitrović je krenuo da osvoji Holivud. Zadužio se nekoliko desetina miliona evra i počeo da gradi džinovska studija u Dobanovcima. Sada ne može više da plaća rate kredita, pa u tim hangarima proizvodi žvake. Planira da se izvuče, kad proda televizije “Košavu” i “Avalu”, koje je, sa Lupšićem i ostalim Miloševićevim ljudima (Danko Đunić), dobio na RRA lutriji. Ugledni “Njujork tajms” objavio je da je njegov ključni poslovni partner Greg Stivens umro u Holivudu od “loše srpske droge”. A Željko je investirao u njega. Zemunski klan brinuo se o raspoloženju Grega Stivensa, koji je i “zemuncima” obećavao da će da ih vodi u Holivud, pošto su postali preveliki za Srbiju. U velelepnoj zgradi televizije “Pink” češće je boravio Vlada Budala, čak i od Bebe. A kad su dolazili Čume, Legija, Dušan Spasojević, Bagzi i Kum Luković, bili su to holivudski spektakli, pa su se Željko i Milica ponudili da ih, kao drage goste, lično poslužuju. Svi oni optuženi su za atentat na premijera Đinđića, a Željko Mitrović se našao u naručju – Koštunice. Da ne bude suviše sumnjivo, malo ga je zavitlavao u lutkarskoj seriji “Nikad izvini”. odrekao se Bebe, ali nije Vlade Budale i ostalih. Stotine miliona evra zemunskog klana nikad nisu pronađene, pošto ih niko, osim Tijanića, nije ni tražio u televiziji “Pink”.

Željko Mitrović je samo vešti “stilista”. Za televiziju “Pink” duže ga neki mnogo moćniji. Tokom prošle decenije u Srbiji se na gomili našlo prilično neopranih para, koje su želele da nesmetano vladaju, ma šta se desilo posle Miloševića. Kao i Đunić, Žarko Zečević, Milan Beko, Mlađan Dinkić, i Željko Mitrović pomalja se na površini tih “crnih fondova”, za koje ne mora da zna Koštunica, ali sa kojima je svaki dan u toku Aleksandar Nikitović. Tu se znaju stroga pravila igre, a javnim igračima su dati na lično korišćenje isključivo luksuzni stan i hrana. Željko Mitrović je jeftino prošao. Posle Petog oktobra profesor Čedomir Čupić predlagao je da se zgrada “Pink” televizije sruši, kao bespravno podignut objekat. Posle atentata na premijera Đinđića, Nebojša Čović je tražio da se u “Sablji” uhapsi Željko Mitrović, jer mu je bilo sumnjivo šta je petljao sa Zemuncima. Željko se lako odbranio od dva usamljena napada. Dovoljna je bila agresivna retorika u “Pinkovim” vestima, da ih slisti. Petog oktobra 2000. godine, Pink televizija nije radila. Šestog oktobra ujutro, u studiju ove televizije, uživo, pojavio se Mlađan Dinkić u ugodnom razgovoru sa Željkom Mitrovićem. Bio je to znak da su ovom JUL-ovcu gresi oprošteni. Televizija Pink na jaslama novih vlasti živi još bolje nego u milosti Mirjane Marković. Željko Mitrović, bivši miljenik bivše prve drugarice, sada preko srpskog novinarskog taloga tvrdi da sa tadašnjim vlastima nije imao skoro ništa. Činjenice govore suprotno.

24. decembra 1999. godine izbio je, u rano jutro, požar u televiziji Pink. Bilo je to pet dana nakon što je ova medijska kuća potpisala polisu osiguranja sa osiguravajućom kućom “Dunav”. Iz sleda događaja postaje jasno da je postojao plan da deo studija televizije Pink izgori, a da njegov vlasnik naplati od osiguranja veliki novac. Po načinu na koji je osiguravajuća kuća “Dunav” postupala, bilo je jasno da sa naplatom neće biti problema. Bila je to 1999. godina, bila je to omiljena televizija prve drugarice Mirjane, a Željko Mitrović omiljen u podmlatku njene partije. Nedelju dana pre paljevine u studiju televizije Pink na privremenoj lokaciji u zgradi Narodnog univerziteta “Braća Stamenković” Mitrović potpisuje sa “Dunav” osiguranjem polise na pokretnu tehniku, ali – i na građevinske objekte. Ukupan profit od ove paljevine bio je 23 miliona dinara, ili 800.000 nemačkih maraka. Nije to bio ni prvi ni jedini “ekstraprofitni” požar u Beogradu tog doba. Na zadovoljstvo klana Aleksandra Nikačevića ondašnje vladajuće partije, izgorele su prostorije Demokratske stranke u Nušićevoj ulici, i DS je naplatila veliku odštetu i otišla na drugu adresu, a podmladak SPS se uselio i odmah napravio klub zatvorenog tipa. Ovo je bio primer kohabitacije i kako sloga partijskih oligarhija može doneti korist, ali na štetu građana. Gorelo je i Jugoslovensko dramsko pozorište, i ta sumnjiva vatra donela je veliki novac od kog su neki savremeni neimari pravili sebi zadužbine. Televizija Pink i Željko Mitrović, 22. decembra 1999. godine imali su polise osiguranja imovine TV Pink za 1998/99. godinu, urađene na osnovu nabavne, revalorizovane vrednosti prema bilansu stanja 31.12.1997, sa ugovorenim uvećanjem knjigovodstvene vrednosti 100% i ugovorenim rastom cena na malo. Osiguranje je urađeno sa rokom trajanja 10 godina i odobrenim popustom od 10%. Sa osiguranikom, televizijom Pink i Željkom Mitrovićem, ugovoreno je “osiguranje od požara i nekih drugih opasnosti…”, “osiguranje mašina od loma i nekih drugih opasnosti…”, “osiguranje prenosivih uređaja, aparata i instrumenata…” Bilo je to u oktobru 1998. godine. A nepunih nedelju dana pre požara u televiziji Pink, ta kuća i njen vlasnik obnavljaju polise osiguranja, pa je “pokretna tehnika” prethodne godine osigurana na vrednost od 1,5 miliona dinara, uvećana na 2,5 miliona. Tom prilikom kontrolor uslova osiguranja i premije nije izvršio kontrolu polise i obračuna premije, kako je to predviđeno u osiguravajućim kućama. Već tada bilo je jasno da je režija ove lakrdije bila smišljena. Osiguranje imovine televizije Pink za 2000/2001. godinu od opasnosti požara “i nekih drugih opasnosti”, urađeno je prema podacima iz popisnih lista na dan 31.12.1999. godine, sa povećanjem od čak 500%! Željko Mitrović je nabavnu vrednost opreme televizije Pink uvećao za 500%. Samo godinu dana pre bio je skromniji, pa je ta cena bila uvećana za 100%. Pored pomenutih osiguranja za poslovnu 2000/2001. godinu, Mitrović je i opremu koju je uzeo u najam od “Avala filma” osigurao na ondašnjih 2 miliona dinara. Da mu je i DOS-ova vlast bila blagonaklona, govori i podatak da je Kontrolor primene Uslova i Tarife izvršio kontrolu zaključenja osiguranja pred kraj decembra 2000. godine – nakon takozvanih oktobarskih promena. Nakon požara od 22. decembra 1999. godine, iz kog će Željko Mitrović izaći bogatiji za skoro milion nemačkih maraka, stručna komisija kompanije “Dunav osiguranje” utvrdila je uzrok štete. U dokumentu “Šteta PI-52/99-požar osiguranika RTV Pink internacional company”, piše da se “osiguranik nije složio sa visinom procenjene štete” i da je uputio prigovor. Prigovor su prihvatili članovi veća “Dunav osiguranja”, pa je na osnovu toga i utvrđena visina štete. Mitrović je formirao svoju komisiju za procenu štete koja je zajedno sa komisijom “Dunav osiguranja” radila na proceni. Uobičajeno je u ovakvim slučajevima da se zapisnici i obračuni obostrano potpisuju. U ovom slučaju, u dokumentu pod nazivom “Analiza intervencije”, koji je potpisao Dušan Milićev, komandir vatrogasne brigade koja je gasila požar, piše da “Objekat nije pokriven uređajima za zaštitu od požara…ni u jednom delu”! Dalje piše da je u hodnicima oko studija postojala zidna hidrantska mreža, ali da “nije korišćena”. Ima u dokumentu jedna rečenica koja govori o suštini “samozapaljenja”: da je “…do požara došlo u studiju TV Pink dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade…” Milićevu nije promaklo da je u studiju televizije Pink bilo organizovano dežurstvo, i da su kod studija to dežurstvo obavljala “dva lica”. Zašto su ta dva lica gledala kako studio gori “dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade”? Vatrogasna brigada je dolaskom na mesto požara ustanovila da je “požar većeg obima”, pa je naručila vozila Zemuna, Surčina i Batajnice. Prethodno u zapisniku, u delu “Razvoj i gašenje požara”, piše kako je “zbog veće količine zapaljivog materijala i visine studija od 9,5 metara došlo do velike koncentracije vrelih produkata sagorevanja i dima do plafonske konstrukcije izrađene od drveta i trske omalterisane sa unutrašnje strane…”. Dakle, studio sa skoro deset metara visokim plafonom je goreo, a da to ona “dva lica” nisu primetila. Potporučnik Milićev u izveštaju beleži kako su čuli da nešto u studiju “puca”. Milićev beleži i nešto što bi osiguravajućem društvu trebalo da “bode oči”, da je prilikom intervencije iz požara spasena oprema: iz režije studija izneti su monitori, deset kamera i druga oprema. Iz kancelarijskih prostora izneto je više kompjutera, na prvom spratu iz izložbenog prostora iznete su slike, notni zapisi, po rečima stručnog radnika “od neprocenjive vrednosti”. Uprkos tome što je ova oprema spasena, Željko Mitrović će i nju naplatiti od “Dunav osiguranja” po ceni uvećanoj od nabavne za 500%. Ovu drsku pljačku nezgrapno zapakovanu u inscenirani nesrećni slučaj, Mitrović je mogao da sprovede samo uz pomoć vlasti, koja je i propala pljačkajući vlastitu državu, na kraju pljačkajući se uzajamno. Zakon je tu postojao za humor.

Vlasnik televizije Pink kaže u jednoj dnevnoj novini: “Težak sam milijardu dolara”. Koga bi trebalo kazniti: Mitrovića koji je zaradio otimajući od države i uz pomoć države, ili one koji su ga amnestirali? Po obaranju Miloševićevih s vlasti, Mitrović se stavlja na raspolaganje Goranu Vesiću, Čedi Jovanoviću, a Ljubiša Buha Čume organizuje konkurse za izbor gologuzih devojčuraka. Kada nije bio zadovoljan programom Čume je ulazio sa naoružanim telohraniteljima. Veći deo novca koji je zaradio naplaćivanjem u kešu od gostovanja u njegovim emisijama, Mitrović je ustupao glavarima. Kada je Vojislav Koštunica izabran za premijera, Mitrović podilazi (preko svoje žene) šefu kancelarije Vlade za informisanje, Srđanu Đuriću, i Koštunica je zažmurio.

MIROSLAV MIŠKOVIĆ, predsednik DELTA HOLDING
Rođen je 1945. u selu Bošnjanu, kod Varvarina. Završio je Ekonomski fakultet. Radio je “Jugobanci” u Kruševcu. Za generalnog direktora HI “Župa” u Kruševcu imenovan je 1987, gde je do tada bio pomoćnik generalnog direktora za finansije. Miroslav Mišković vlasnik je najveće kompanije u Srbiji. Njegovo bogatstvo procenjuje se na 1,5 milijardi dolara i raste. Njegova Delta bavi se proizvodnjom, maloprodajom, izvozom, uvozom, zastupanjem stranih firmi, distribucijom, nekretninama, uslugama inženjeringa i konsaltinga, brokerskim uslugama i uslugama osiguranja, i zapošljava 16.200 ljudi. Krajnji vlasnik svih kompanija Delta je of šor firma sa Kipra.

U vlasništvu Miroslava Miškovića je veći deo maloprodaje u Srbiji – trgovinski lanci Maxi, Pekabeta i C market, hipermarketi Tempo. Od 2007. godine strateški partner mu je hrvatski Agrokor, Ivice Todorića, a od spajanja dve firme trebalo bi da nastane preduzeće s profitom od pet milijardi evra koje bi se kotiralo na londonskoj berzi. Automobili fiat, alfa romeo, lančia, honda, reno, BMW, kozmetika nivea, sportska oprema nike, garderoba zara i jana, mnogi prehrambeni proizvodi u Srbiju dolaze preko Miškovićevih firmi. Ima ekskluzivni ugovor s kompanijom Intersport. Strateški je partner s grupom Đenerali i preko Delta Đenerali prodaje razna osiguranja. Mišković je došao do vlasništva Preduzeća za puteve Beograd, poljoprivrednih preduzeća Napredak iz Stare Pazove i Jedinstvo iz Apatina, firme Seme iz Sombora, somborskog Sunca i industrije ulja Dunavka iz Velikog Gradišta, jagodinske klanice za proizvodnju suhomesnatih proizvoda Juhor, trgovinske firme Namateks iz Subotice, beogradske Obuće. Većinski je vlasnik i novosadskog Bazara, i poslovnog prostora Investbanke na Terazijama. Dobio je, uz Hipo Alpe Adrija, Vladimira Čupića, pravo izgradnje smeštaja za Univerzijadu koji će posle sportskog događaja postati tržni centar u novobeogradskom bloku 67. Veliki tržni centar planiran je i na zemljištu koje je nekad pripadalo preduzeću Autokomanda, a koje je Mišković kupio. Gradi multipleks bioskop, kuglanu, igraonice za decu i fitnes centar, tematske restorane i kafiće. Jedan od najvećih vlasnika oranica u Srbiji jer je kupio 20.000 hektara zemlje kroz vojvođanske poljoprivredne kombinate. Proizvodi i trguje kukuruzom, pšenicom, ječmom, proizvodima od uljarica i stočne hrane, suncokretom, sirovim i jestivim uljem, bavi se i preradom mesa. Miškovićeve firme i fabrike trguju i proizvode pesticide, mineralna đubriva, granulate, gume, viljuškare, motorna ulja, antifriz, akumulatore i rezervne delove za bicikle. Firma Delta brokers zauzima treće mesto po tržišnom učešću trgovinom na beogradskoj berzi. Londonski Sandej tajms je pisao da je Mišković svom sinu kupio vilu u Londonu vrednu 25 miliona funti. Iza svih Miškovićevih firmi stoji firma Hemslejd sa Kipra, koja je do prodaje italijanskoj banci Inteza bila, protivno zakonu, vlasnik banke Delta. Mišković je na tom poslu zaradio 350 miliona evra, a novac je završio na Kipru. U Delti kažu da je Hemslejd vlasnik po savetu stranih stručnjaka jer u svetu velike kompanije tako funkcionišu i to je po zakonu, da bi se plaćao manji porez.

Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Kao direktor HI “Župa”, svoju sposobnost za biznis iskazao je potezima poput, na primer, kupovine rasnih konja iz SAD i njihove preprodaje kupcima iz Holandije. Već sledeće godine osnovao je “Delta holding”, u kojem je kao “suvlasnik” imao 25 % kapitala. Za Miškovićevo ime počeli su da se vezuju poslovi na više kontinenata: automobili, otkup stoke, bicikli, hladnjače, pečurke, trgovina, banke, poslovni prostori, prerada drveta, celuloza, te gradovi Moskva, Peking, Nikozija, Milano, Sibir… Otkud pare da započne sve to? Neki koji ga dobro poznaju tvrde da zaštitni znak “Delta holding”, ne znači “Delta M”, nego “Delta 3 M”, od Mirjana, Marija, Marko (Milošević). Činjenica je da državni službenik sa činovničkom platom, nije mogao sve to da finansira. Logično, Mišković je sve to stvorio novcem Miloševićeve države. Neki izvori smatraju da su na to računali oni koji su ga kidnapovali 2001. godine, ekipa iz Jedinice za specijalne operacije koja je svoje policijske legitimacije zloupotrebljavala i “unutar porodice”. O otmici Miroslava Miškovića i danas se malo zna. U proleće 2001. godine, od strane pripadnika “Zemunskog klana”, Mišković je otet po nalogu Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma, a uz asistenciju Milorada Ulemeka-Legije. Cena njegovog otkupa, 7 miliona maraka, ekspresno je plaćena. Razlozi njegove otmice i tako visoka “otkupnina” bivaju jasniji ako se ima u vidu da je Mišković imao neizmirene obaveze JSO, koja je u jesen 1995. godine obezbeđivala Miškovićevu eksploataciju šumske građe iz sremsko-baranjske oblasti. Građu je izvozio u Grčku. U dogovoru oko dobiti za tu građu učestvovali su Radovan Stojičić Badža i Željko Ražnatović Arkan. Kako je dogovor bio prekršen, a Mišković nije platio “partnerima”, došlo je do otmice nakon koje je plaćeno tih 7 miliona maraka. Na dan otmice, Mišković je bio na otvaranju sajamske priredbe u Beogradu, u društvu ljudi iz vrha vlasti, i ministra policije Dušana Mihajlovića. Istog dana je otet je. Otmica se pamti po tome što je Dušan Mihailović ponudio ostavku na mesto ministra policije “do 15 maja” ako se slučaj ne reši, i po izručenju “grupe građana” od strane francuske policije srpskoj policiji, koji su proveli izvesno vreme u beogradskom CZ, pa pušteni na slobodu. Mihajlović nije dao ostavku. Mišković nije davao izjave. Niko nije osporio da su ljudi izručeni od strane francuske policije bili umešani u otmicu. Svi oni bili su i na listi osumnjičenih za atentat na premijera Đinđića.

Miroslav Mišković započeo je svoju imperiju po nalogu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Kao kadar JUL-a, Mišković dobija poziv da bude potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Postojali su planovi da on postane premijer, ali Milošević je od te namere odustao. U stanu porodice Milošević, kada se porodica preselila na Dedinje, Mišković je osnovao preduzeće “Delta Holding”, u kome je imao 25%. “Delta holding” osnovana je početkom februara 1991. godine i imala je pet članica – “Delta M”, “Delta banku”, “Delta osiguranje”, “Delta sport” i “Delta MC”. Mišković je svaku od od ovih pet kompanija razgranao na mnogo manjih poslovnih grupa, kao što je to radio Bogoljub Karić sa “BK Kompanijom”. Samo “Deltu M”, na primer, čine “Delta In”, “Delta Auto”, DMD, “Delta Internacional”, “Madži”, “Detmile”, “Delta Agrohemija”, “Delta Invest”, “Delta Agrar”, “Difashion”, “Delta Funghi”…

Munjeviti uspon imperije Mišković počinje 1993. godine u vreme hiperinflacije. Od Narodne banke Jugoslavije Miškovićeva banka kupovala je devize parama iz primarne emisije. Dolaskom Mirka Marjanovića za predsednika Vlade Srbije, uz posredničku ulogu Dušana Mihajlovića, koji je bio koalicioni partner SPS, penzioni fond Srbije je, uz odobrenje Mirjane Marković i Slobodana Miloševića, prebačen na račun Miškovićeve banke. Pare Elektroprivrede Srbije i drugih jakih grupacija prenete su na račun “Delta banke”, čijim parama je Mišković raspolagao.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:11 pm

Kada je Milošević izgubio vlast, Mišković, stari kadar Saveza komunista Jugoslavije, odmah pruža svoje usluge novoj vlasti. Kontakt sa Đinđićem ostvario je preko Milke Forcan, kćeri Jovana Mileusnića, direktora “Jugohemije” i snaji Bore Forcana bivšeg načelnika za materijalno-finansijske poslove SSUP, koja je prethodno ostvarila vezu sa Borisom Tadićem, saveznim ministrom za telekomunikacije, kada je “Delta” pod čudnim okolnostima preuzela kredit za prodati Mobtel, odnosno Telekom, što je premijer Đinđić kasnije osporio i najavio Tadićevu smenu. Mišković je nastavio, preko Slobodana Radulovića, da radi sa Dragoljubom Markovićem, vlasnikom “Krmivo produkt”, ali najviše sa firmama čiji je vlasnik Dušan Mihajlović, i njegovom poslovnom imperijom “Lutra”. Posebne špekulativne poslove Mišković je obavljao uz pomoć Ljubomira Mihajlovića, direktora “Komercijalne banke”.

Miroslav Mišković je svoju poslovnu imperiju stvorio parama porodice Slobodana Miloševića. U tome leži deo enigme blaga koje je Miloševiću pripisivano do oktobra 2000. godine, a koje kasnije Interpol nije mogao da pronađe. Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić nastojao je da to prikrije i omogućio je Miškoviću i njegovim saradnicima da ga sakriju.

Dok Karići, poreklom iz Peći, teže brojnoj porodici, Mišković, kao Moravac, nema kult brojne porodice[15]. Ako “Delta” ima vrednost preko tri milijarde evra, logično je da se utvrdi koliko je Mišković platio poreza i kako pravda svoje bogatstvo. Kada je zakon o ekstraprofitu plašio tajkune po Srbiji, Miškovića niko ga nije gurao u vrh sumnjivih, niko mu nije tražio da vrati stotine miliona uzetih iz primarne emisije, da plati neplaćeni porez, da dokaže poreklo imovine. Ono što mu je razrezano, nešto ispod pet miliona maraka, objektivno nije ni osetio. Mišković je dosledno oprezan u publicitetu. Iako iz socijalističke direktorske strukture, naučio je da za odnose sa javnošću ima svog menadžera. Ostaju tajne: ko su osnivači kompanije “Delta M”, kako je stvarno počela i kako je Mišković utrostručio bogatstvo posle 5. oktobra.
Mišković, malim akcionarima ne misli da objasni njihovu sudbinu, ni u sukobu sa njima niti kada su njegovi menadžeri ulazili u “Pekabetu”, krijući kao poslovnu tajnu da li je u uspešnu snabdevačku kompaniju Beograda uložio samo 14 ili 40 procenata, koliko je u njegovim rukama. Mišković drži ministre, izvršnu vlast, sudije, tužioce, policiju, i niko javno o tome ne sme ni da zucne. Ovo pitanje izbilo je na videlo kada je Aleksandar Vlahović optužio sve koji su posumnjali u njegov model privatizacije, koji nije viđen u Evropi. Nije lako objasniti zašto se briše afirmisana firma, Pekabeta i umesto nje pojavljuje Maxi.

Kada su ga Miloševićevi operativci izvukli iz dvoiposobnog stana u Kruševcu, Mišković je shvatio da njegov šef ne voli da se ljudi oko njega ističu u javnosti. On je, smišljeno, puštao u javnost da “M” uz “Delta” znači – Mira, Marija i Marko. To je godilo Mirjaninoj sujeti, a Mišković je gazdi Slobi davao do znanja da je samo činovnik. U vreme Miloševićeve vladavine, Mišković je sa ministrom Borišom Vukovićem, kome se trag gubi u Iraku, raspolagao kvotama i dozvolama za izvoz i uvoz. Mišković je bio uspešniji od “Geneksa”, “Ineksa” i svih velikana naše spoljne trgovine. Ministru Vukoviću rastao je rejting u JUL-u i kod Mirjane Marković, jer je preko Miškovića obezbeđivao sredstva za rad ove organizacije.

Glavno bogatstvo Mišković je stekao posle 5. oktobra. Pojavio se sa nizom velikih, dobrih i uspešnih firmi. Preuzeo je zastupništvo “Fijata” i “Alfa romea”, iako su još radile iskusnije i tradicionalno dobre auto-kuće. Počeo je da gradi fabriku deterdženata u Zrenjaninu. Onda je otvorio svoju banku, jednu od retkih koja je uživala poverenje Mlađana Dinkića. I najzad, u njegovoj poslovnoj imperiji pojavio se sistem “Maxi”. Posle Petog oktobra nagađalo se ko su stvarni savetnici Miroslava Miškovića. Njegov čovek, Nemanja Kolesar, ubačen je kao šef kabineta premijeru Zoranu Đinđiću, a Vesna Arsić instalirana je kao viceguvernerka Narodne banke Jugoslavije. Posebno je Mišković uspevao da “radi sa beogradskim novinarima, kao najjeftinijom robom”. Mišković je, preko Kolesara, uspeo da uzme pod svoju kontrolu polovinu srpske privrede, i većinu pripadnika “sedme sile”. Vlada Srbije bi morala da saopšti javnosti koliki je udeo Miškovića u “Pekabeti”. “Pekabeta” je nekada bila drugi snabdevač Beograda i Srbije, ali je oteta od Miškovićevih dželata, bez uloženih para. Javnost o tome ćuti, možda i zbog činjenice što uticajni novinari RTS (o generalnom direktoru da i ne govorimo) i drugih medija, uključujući i neke PR stručnjake, menjaju svoja kola uz simboličnu doplatu kod Miškovića. Mlađan Dinkić morao bi da javno progovori o Miškovićevim kvotama i dozvolama, koliko je ekstraprofita trebalo njemu naplatiti, a posebno kako je i za koliko Mišković prodao “Delta banku” i kako je sav novac (270 miliona evra) izneo iz zemlje, a da mu je ministar finansija čestitao? Mišković danas počinje da deluje kao klasičan siledžija.

Poslednjih godina Mišković je, poučen iskustvom Milana Beka i Predraga Rankovića Peconija, koristeći težak ekonomski položaj seljaka, budzašto otkupio oko 30 hiljada hektara obradivog zemljišta. Zemlja je i dalje zaparložena, jer Miškoviću ne pada napamet da se bavi proizvodnjom, on čeka bolja vremena da zemlju preproda[16].

Kada je 28. juna 2001. godine, Slobodan Milošević izručen Tribunalu u Hagu, dva bliska Miloševićeva saradnika, Miroslav Mišković i Dušan Mihajlović, priredili su večeru u restoranu Miškovićeve “Delte”. Mišković je lično dočekivao goste – Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića, zamenika načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Boru Galića, Mijatovićevog sestrića, šefa kabineta načelnika RDB, Čedu Jovanovića, šefa poslaničkog kluba DOS u Skupštini Srbije, Entoni Monktona, diplomatu iz Ambasade Engleske i obaveštajca MI 6 i gospodina Blejka iz Ambasade SAD. Mišković i Mihajlović nazdravljali su izručenju bivšeg predsednika SRJ.

Tajkun koji je preko Kipra oprao najviše državnih para za vreme Miloševićevog režima je Miroslav Mišković, predsednik kompanije “Delta”. On je u te svrhe prvo na Kipru osnovao firmu “Hemslejd trejding limitid”, a zatim “Delta banku”. Novac je iznošen u džakovima i uplaćivan na račune “Popular banke” na Kipru i u Grčkoj. Ti računi glasili su na kiparske ofšor firme, kao što su “Anteksol” i “Braunkort”, koje su imale fiktivne vlasnike, a njima su upravljale lokalne advokatske kancelarije. S obzirom da je u pitanju bio državni novac, Beogradska banka COBU na Kipru (ispostava Beogradske banke iz Beograda) davala je naloge tim ofšor firmama kome da uplaćuju taj novac. Tako je “Anteksolu”, kojom je rukovodila advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, sadašnjeg predsednika Kipra, BB COBU davala naloge za uplatu na račun mnogih srpskih firmi, a među njima najviše je bilo Miškovićevih. O povezanosti “Hemslejda” i “Delta banke” govori podatak da su u nekim slučajevima nalozi glasili na “Hemslejd”, pa rukom prepravljani na “Delta banku”. Kada je Mlađan Dinkić posle Petooktobarskih promena tražio srpski novac na Kipru, tajkuni na čelu sa Miškovićem ponudili su mu da radi za njih. Dinkić je ugasio četiri velike srpske banke pod izgovorom da su nelikvidne, kako bi uklonio dokaze o tokovima novca. Ali papiri na Kipru su opstali i na osnovu njih je u Beogradu podneta krivična prijava protiv Dinkića, Miroljuba Labusa, Mladena Spasića i još četvoro aktera zataškavanja krađe para. Tužilaštvo čeka da je aktivira, što se neće desiti dok Vladom upravljaju tajkuni koji su oprali taj novac.

Okružno javno tužilaštvo u Požarevcu podiglo je optužnicu protiv Dragoljuba Mitića, bivšeg direktora “Požarevačke banke”, jer je, između ostalog, omogućio 1992. godine preduzeću “Hemslejd” iz Nikozije da bez ugovora dobije 100 hiljada nemačkih maraka u gotovini, a preduzeću “DELTA M” 659.735,66 u današnjim evrima. Zamenik javnog tužioca Dmitar Krstev predložio je da se u dokaznom postupku kao svedok sasluša i Miroslav Mišković. Mišković ni u ovom slučaju nije seo na optužentčku klupu.

RAŠKO MOSKOVLJEVIĆ, direktor SCP, Beograd
“Bigz pablišing” se žali na ugovor o fizičkoj deobi, koji je overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 21. novembra 2002, po kome je “Bigz grafičkom preduzeću” pripalo 18.195 kvadrata, a “Bigz knjižarsko-trgovinskom preduzeću” 1.433 kvadrata. Na aukciji, Žužul je kupio samo 2.482 kvadrata na trećem spratu višespratnice BIGZ. Žužul smatra da je “Bigz holding” tada oštećen, time i njegov “Bigz pablišing”, kao naslednik holdinga. Jedna od najvećih izdavačkih kuća u SFRJ, Beogradski izdavački grafički zavod, podeljen je 29. novembra 2002. na tri zavisna preduzeća. “Bigz grafičko preduzeće” je još uvek društveno preduzeće jer aukcija nije uspela zbog cene od 197 miliona dinara i investicionog programa od 340 miliona dinara. Drugi deo “Bigz” je knjižarsko-trgovinsko preduzeće koje je prošle godine kupio izvesni Raško Moskovljević za 220 miliona dinara. Treće tuženo preduzeće je “Slovo”, koje je privatizovano, a koje je naslednik slovolivnice i zauzima oko hiljadu kvadratnih metara.

Inicijativu za izgradnju prvog igrališta u Vojvodini i Srbiji posle Drugog svetskog rata pokrenuo je 2001. Dragan Vasiljković (kapetan Dragan), zajedno sa grupom partnera koje su činili Zoran Vujović, Raško Moskovljević, Dragomir Petrović i Saša Jokić, formiran je Golf Centar u Žablju, blizu Novog Sada i Zrenjanina.

GOJKO MUHADINOVIĆ, savetnik generalnog direktora Industrije mesa «TOPOLA»

ZORAN OBRADOVIĆ, predsednik PETROBART-AVIA
Zoran Obradović predsednik je kompanije, posle NIS, vodećeg snabdevača Srbije sirovom naftom i derivatima, i vlasnika više od stotinu pumpi na teritoriji Srbije.

Udružen sa “Petrobarom” (Zoran Obradović), Milo Đurašković, prvi asfalter Srbije, kupio je Fabriku maziva Kruševac, izuzetno uspešne kompanije iz sastava Naftne industrije Srbije.

UO FK Partizan
predsednik, Tomislav Karadžić
potpredsednik Dragoljub Vukadinović, predsednik Holdinga “Metalac” G.Milanovac
potpredsednik Rasim Ljajić, Ministar za rad i socijalna pitanja u Vladi Srbije
potpredsednik Mile Jovičić, većinski vlasnik i direktor “Topola komerc”
potpredsednik Dragan Đurić, vlasnik i predsednik kompanije “Zekstra”
Zatezalo Ratko, generalni direktor i suvlasnik firme “Petrobart – Avia”
Radovanović Bojan, pomoćnik direktora preduzeća “Dipos”
Miroslav Ateljević, vlasnik i direktor firme “Akmer – M.” Švajcarska
Predrag Đurović, suvlasnik i predsednik UO “Žitopromet” i “Senta Promet”
Dušan Stupar, većinski vlasnik holdinga “Univerzal” Beograd
Predrag Petričević, generalni direktor i vlasnik “SMB – gradnja”
Radule Karadžić, generalni direktor i vlasnik “Kemoimpex”
Mitar Nikolić, vlasnik i direktor “Tehnokopa” Subotica
Radovan Draškić, generalni direktor JKP “Zelenilo” Beograd
Maks Vinterfeld, generalni direktor firme “Porše” Beograd
Ratimir Babić
Duško Jovanović, generalni direktor “Sava Reosiguranje” Beograd
Žemberi Janoš, vlasnik “Sat-Trakt Telecomunications” Beograd

Autorski tekst Zorana Obradovića, kao predsednika Pemed Group Ltd, za Energyobserver:
“Petrobart – London je bezmalo dve decenije prisutan na međunarodnom tržištu nafte i derivata, da bi od 2000. godine, u nameri da proširi poslove na region jugoistočne Evrope, otvorio kompaniju i u Srbiji. Njen prvi i osnovni zadak bio je formiranje distributivne mreže benzinskih stanica, koristeći sa jedne strane domaće resurse, a sa druge iskustva razvijenog tržišta zapadne Evrope. Petrobart je sklopio ugovor sa jednim od najpoznatijih međunarodnih lanaca benzinskih stanica – AVIA, koji danas u zemljama Evrope ima skoro 3.000 maloprodajnih objekata. Ono što smatramo da je bitno za ovo tržište jeste ostvarena sinergija postojećeg domaćeg kapitala i inostranog investitora, u ovom slučaju Petrobarta. Mi smo, kao Petrobart–London uložili u rekonstrukcije preko 30 privatnih benzinskih stanica uključenih za kratko vreme u našu mrežu, sa planom da u ovoj godini taj broj dostigne 40, u Srbiji, Crnoj Gori i BiH. Cilj nam je da u 2006. naše pumpe, opremom, proizvodima i uslugama, sa prepoznatljivim AVIA-šopovima, dostignu vrhunske svetske standarde. . Na domaćem tržistu privatni trgovci učestvuju sa više od 50% u ukupnom broju pumpi. To je izuzetan kapital, koji pojedinačno nema izgleda da preživi utakmicu sa dolazećim multinacionalnim kompanijama. Udruženi u sistem sa prepoznatljivim brendom kao što je AVIA, imaju velike šanse i njihova budućnost je sasvim izvesna. U ovoj oblasti ne postoji strategija dugoročnog karaktera. Tržište je nekontrolisano otvoreno za inostrane kompanije koje su neverovatnom brzinom izgradile značajan broj benzinskih stanica, na najatraktivnijim lokacijama, bez ikakve obaveze ulaganja u manje atraktivan deo, proizvodnju i preradu sirove nafte u domaćim rafinerijama. Slično se u Srbiji dogodilo sedamdesetih, kada je INA, na bazi privremenih dozvola napravila svoju mrežu u Srbiji. To oseća novi vlasnik Beopetrola, Lukoil kada treba da pristupi rekonstrukciji tih pumpi, bez validne dokumentacije. Obrnut primer imamo u Sloveniji, gde naftnom gigantu Šelu nije dozvoljeno da otvara benzinske pumpe samo na autoputevima, već je traženo da prethodno zadovolji i uslove, koji su važili za domaće distributere. U takvom ambijentu posluje u Srbiji i Petrobart, što je rezultiralo neostvarenjem zadatih ciljeva. Petrobart – AVIA je u 2005. planirala preradu cca 500 000 MT sirove nafte, a ostvarili smo samo 50% od toga. Razlog: nesprovođenje uredbe o formiranju cena derivata od strane organa koji su inače tu uredbu sami doneli. Naša kompanija je zbog takvog ponašanja nadležnih imala ne samo umanjen ukupan promet, već i direktan gubitak od preko tri miliona američkih dolara, zbog čega je bila sputana da ispuni planove razvoja AVIA mreže. Ukupni gubici, svih prerađivača sirove nafte u Srbiji, samo iz razloga nepoštovanja uredbe, a u situaciji kada je tržište sirove nafte stalno raslo, iznose cca 150 miliona američkih dolara. Pored ovoga, gubitke je inkasirala i država, jer je ostvaren znatno manji promet tj.prerada, te je po osnovu akciza i poreza i sam budžet bio uskraćen. Podsećamo i na nestašice derivata u proleće prošle godine i probleme, koje je posebno imao sektor agrara kada je bilo u pitanju snabdevanje dizel gorivom. Svedoci smo iste prakse, kada cene derivata nisu pratile novo poskupljenje nafte na svetskom tržištu. Početni dobri rezultati finansijske konsolidacije državnog naftnog sektora, posle 2000. godine, ovom politikom nerealnih cena kroz neprimenjivanje uredbe i nepostojanja dugoročne strategije poslovanja na naftnom tržištu, ozbiljno su ugroženi, posebno u poslednje dve godine. To i te kako osećaju međunarodni finansijski akteri-banke, koji posluju na domaćem tržištu. To je veliki minus kada se u Srbiji ističe, od strane vlasti, otvorenost i regularnost tržišta za inostrana ulaganja. Što se tiče modernizacije rafinerija NIS-a, isuviše vremena je izgubljeno, i ne malo para potrošeno na raznorazne “strategije“. Ono što je potrebno uraditi je odavno vrlo dobro poznato stručnim ljudima u NIS, koji su uz pomoć stranih konsultanata izradili vrlo detaljne planove i projekte razvoja. Bilo je i pameti i kapitala na domaćem terenu da se urade ne male adaptacije koje bi dale sasvim drugu sliku naših rafinerija, koje bi u privatizaciju ušle sa boljom startnom pozicijom. Imamo vrlo ambiciozne planove, potencijal i kapital, spremni da unesemo svetske standarde na srpsko tržište nafte i derivata, ali ne znamo kako da se postavimo u ovoj situaciji. Kao rezultat gore pomenutih kretanja imamo situaciju u kojoj npr. Lukoil za 2006. otkazuje godišnju preradu u domaćim rafinerijama i traži uvoz derivata. Šta će za domaće rafinerije značiti ovakvo ponašanje, možemo da naslućujemo. Verujemo da će kod nadležnih nadvladati ekonomska logika da benzin ne može biti socijalna kategorija, na teret nafte privrede. Pokriće i priznavanje realnih troškova proizvodnje, mora važiti i u naftnoj privredi. U obrnutoj situaciji, ni jednom od aktera na domaćem naftnom tržištu neće padati na pamet da radi u korist sopstvenih gubitaka, odnosno prodaje derivate jeftinije nego što ga košta uvezena nafta. Epilog će biti neminovno štetan po sve – potrošače i privredu, jer na pumpama neće biti dovoljno goriva, po naftne kompanije a posebno prerađivače i trgovce, jer neće ispuniti poslovne planove tj. beležiće i dalje gubitke, i po državu koja će na tako smanjen promet ubirati znatno umanjene iznose po osnovu akcoza i poreza. Smatramo da bi redovnije konsultacije nadležnih resora i nosilaca energetskog bilansa, pre svega prerađivača nafte, bila dobrodošla u momentu kada treba zadovoljiti zadatke makroekonomske politike sa jedne, i ekonomično poslovanje naftne privrede sa druge.”

SLOBODAN PETROVIĆ, generalni direktor SALFORD CAPITAL PARTNERS Inc.

NENAD POPOVIĆ, predsednik ABS-HOLDINGS
Rođen je 30. septembra 1966. godine u Tuzli. Otac Nemanja bio je univerzitetski profesor, a majka Danica predavala je istoriju u osnovnoj školi. Trenirao je fudbal i košarku u tuzlanskom klubu “Sloboda”, a sa šesnaest godišna postao je najmlađi republički košarkaški sudija. Kao osnovac i srednjoškolac imao je sve petice, a našao je vremena i za bavljenje novinarstvom, i vodio je školske novinarske i foto-sekcije. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao na ekonomskim naukama u Moskvi. Odmah po završetku fakulteta imao je priliku da bira između SAD i Rusije i izabrao je Rusiju. 1992. godine, dobio je posao u Moskvi, u švajcarskoj kompaniji “Euromin”, gde se bavio trgovinom proizvoda obojene i crne metalurgije. 1994. godine on i njegov tadašnji šef odlučili su da krenu u privatni posao.
Njegova kompanija prerasla je u ABS Holdings, koji danas zapošljava više od 5.000 ljudi i posluje u Srbiji, Rusiji i Kini. Bujanovačko preduzeće “Lagado”, koje zapošljava 200 radnika, drugu godinu poslovanja nakon što ga je kupio ABS Holding, završilo je sa oko deset miliona dolara prometa, a više od polovine proizvedene robe prodaje u inostranstvu. Popović u ulaganjima u jug Srbije vidi način za rešavanje problema u tom regionu. Na njegov predlog, Vlada Srbije je oformila ekonomski tim Koordinacioog centra za KiM, na čijem je čelu bio dve godine. Član je DSS, ali ističe da je “u dobrim odnosima sa predstavnicima svih stranaka”.

Autor je više od 30 naučnih radova i dve knjige. Od 2000. godine na Univerzitetu Lomonosov predaje Osnove globalnih korporacija, a od 2001. drži predavanja iz biznisa na Moskovskom državnom univerzitetu i na Rudarskom fakultetu u Moskvi. Od ruskog patrijarha Alekseja, zbog zalaganja za rešavanje statusa Kosmeta i poboljšanja odnosa Srpske i Ruske pravoslavne crkve, dobio je Orden prepodobnog Sergeja Radonjeskog. Poznat je kao humanitarni radnik, i predsednik je i osnivač fonda “Slavijanski”.

Neko vreme bio je na čelu FK Partizan. Dolazeći na tu funkciju, bio je kategoričan u nameri da vrati “grobare” na jug i u tome je uspeo. Jedan je od suosnivača i potpredsednik Srpsko-američkog centra, stručnog tima za razvoj bilateralnih odnosa između vlada ove dve zemlje, a 2005. osniva Istočnoevropski centar za strateški razvoj u Beogradu, čiji je cilj razvoj regionalne saradnje. Oženjen je i ima dva sina i ćerku.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:14 pm

Oktobra 2003. ruski nedeljnik “Verzija” objavio je tekst “Jugoslovenski lešinari”, Pjotra Prjanišnjikova, sa biznismenom i predsednikom UO KK “Partizan Mobtel” Nenadom Popovićem u glavnoj ulozi. Članak “Verzije” razobličava tehnologiju “strateškog partnerstva” koje je Popovića učinilo uglednim širom sveta, a koji se u srpskim tranzicionim tokovima pominje ne samo kao finansijski konsultant Vlada Divca u dokapitalizaciji “Knjaz Miloša”, nego i kao partner.

“Pre otprilike dve godine u “Kuznjeckim ferosplavima” su se pojavila dva simpatična čoveka, koji su se predstavili kao Nenad Popović i Miladin Ranđelović. “Teški biznis put” u Rusiji, koji su prošli ovi državljani Jugoslavije, bio je veoma upečatljiv. Po njihovim rečima, sa njima su imali čast da rade takve kompanije kao “Mark Rič AG”, “Euramin”, “Koalco”, “Mark Rič investments AG” i “Trans vorld grup”. Kao što je normalno u ruskom biznisu, kapital koji su stekli u biznisu uložili su u kiparsku of-šor kompaniju “CIF indastris Ltd”. Autor piše da su se Popović i Rađenović u fabrici silicijum gvožđa, bez koga ne može da se dobije čelik, pojavili u teško vreme kroz koje je prolazila ruska ekonomija. Nisu došli “praznih ruku”, već sa predlozima i privlačnim obećanjima o najmanje pet miliona dolara investicija i obnovi tehnološke baze za račun poznate švedsko-švajcarske kompanije “ABB”. Kuznjecki metalurzi nisu mogli da se odreknu takve ponude, pa su Popovića i Rađenovića prihvatili za ravnopravne partnere. Pojačanje sa stranim pasošima bavilo se više ličnim nego problemima proizvodnje. Paralelno s obećanjima, dva jugoslovenska biznismena realizovali su i “preuzimanje”, kojim su postali vlasnici paketa od 27% blokirajućih akcija jednog od najvećih preduzeća crne metalurgije. Odmah posle toga prijateljske reči zamenili su ucenama “Kuznjeckije ferosplavi”: “Mi se nećemo mešati u upravljanje kompanije, a vi ćete nam za to plaćati 50 odsto dobiti preduzeća”. Prjašnjikov piše: “Na putu ruskog biznisa Popović i Rađenović su našli i kompanjone – sunarodnike Gorana Malbašića, Nebojšu Vlahovića i Branislava Medakovića, pod zajedničkom rusko-švajcarsko-švedskom firmom “ABB Rele Čeboksari”, koja pokušava da uđe u preduzeća ugaljno-metalurškog kompleksa Rusije, sa ciljem uspostavljanja kontrole nad strateškom proizvodnjom. “Kuznjecki ferosplavi” nisu usamljen slučaj da su nesavesni strani investitori uvukli rukovodstva preduzeća u sudske sporove. Vrlo često kao takvi pojavljuju se bivši sitni činovnici ambasada nekada prijateljskih zemalja. Oni ne samo da dobro govore ruski jezik, nego se prilično dobro snalaze i u našim zakonima, ali dobro poznaju lakomu dušu ruskog činovnika i rukovodioca preduzeća, pogotovo ako balansiraju na granici bankrotstva”.

DRAGIJANA RADONJIĆ PETROVIĆ, predsednik UO M&V INVESTMENTS ad
Rođena je 1.10.1970. godine. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer finansije, bankarstvo i osiguranje. Karijeru počinje u Beogradskom eskontnom centru 1995, a posle dve godine prelazi u MK Komerc, Miodraga Kostića (u zvaničnoj biografiji piše da prelazi “u M&V Investments na poziciju brokera”). Predsednik je Skupštine akcionara društva Knjaz Miloš Aranđelovac, član Upravnog odbora Dijamant ad Zrenjanin, FK Partizan, i Poslovnog udruženja berze i berzanskih posrednika, kao i predsednik Upravnog odbora M&V Investments. Pohađala je konferencije “Euromoney”, radne grupe EBRD, i berze i druge institucije u inostranstvu, u cilju usavršavanja i implementiranja iskustva na tržište kapitala Srbije. Učestvovala je kao predavač, moderator i panelista na konferencijama Saveza ekonomista Srbije i to na Miločerskom ekonomskom forumu i Kopaonik biznis forumu, i brojnim konferencijama Privredne komore Srbije.

Većinskim vlasnikom fabrike mineralne vode iz Aranđelovca samoproglasila se firma “Apurna” iza koje stoje Danone&Divac, a Centralni registar hartija od vrednosti, jedini nadležan da proglasi vlasnika, ćuti. Istog dana, kad je to desilo, Komisija za hartije od vrednosti diskvalifikovala je Apurnu iz postupka kupovine akcija “Knjaza Miloša” zbog kršenja zakona, ali je neko iz srpske vlade zabranio da se ta odluka objavi. Predsednik Komisije Milko Štimac uveče je kolabirao pred zgradom Vlade i završio u Urgentnom centru. Aferom u privatizaciji Knjaz Miloša pravosudni organi nisu se bavili, mada bi to, prema nalazima Saveta za borbu protiv korupcije, bilo uputno. I u ovoj priči jedan od aktera je Milan Beko. Tada se spekulisalo da je on iza jednog od ponuđača za kupovinu aranđelovačke punionice minerlane vode, investicionog fonda FPP Balkan iimitid. Kad je FPP Balkan limitid pobedio u javnost je plasirano obaveštenje da Beko nije gazda već samo savetnik ovog fonda sa Kajmanskih ostrva. U ulozi savetnika Beko se, potom, pojavljuje i prilikom formiranja ponude za preuzimanje akcija Luke Beograd. Savetovao je i luksemburški fond Vorldfin. I ovom privatizacijom bavio se Savet za borbu protiv korupcije, koji u svom izveštaju tvrdi da su posredne gazde fonda Vorldfin članovi Miškovićeve porodice i Bekove inostrane firme. Interesantno je da se u Luksemburgu, na adresi fonda Vorldfin nalazi i poštansko sanduče firma Nordfin, preko koje je prodat C market. Prilikom kupovine Knjaz Miloša je, kao izvršni direktor Agenciji za privatizaciju državni paket akcija za prodaju doznačio Goran Mrđa. Time je, upozoravali su stručnjaci, pred svršen čin doveo sve ostale male akcionare. Taj isti čovek je sada član Upravnog odbora Luke Beograd. Agencija za privatizaciju je, izgleda, dobar rasadnik specijalnih kadrova jer, i Vuk Delibašić je pre prelaska u firmu Fokus kapital partners, koja se pominje kao zastupnik Vordfina radio u ovoj instituciji (agenciji) Vlade Srbije. Interesantno je, takođe, otkud Goran Mrđa na funkciji člana Upravnog odbora kompanije Novosti, gde je Beko, kao i u slučaju „Knjaz” opet uspeo da da bolju ponudu od proslavljenog košarkaša Vlade Divca. Zvanično, većinski vlasnik Novosti (63,5 % akcija) nije Mišković već firme Štadluks i Ardos. Pored članova menadžmenta Delte u upravi Novosti je i Goran Mrđa , kao predstavnik Milana Beka. Komisija za hartije od vrednosti dala je dozvolu za osnivanje Društva za upravljanje investicionim fondovima „Rose asset management“. To je 14. društvo za upravljanje investicionim fondovima u Srbiji, a njegovi vlasnici su Milan Beko i Miodrag Kostić i direktorka brokerske kuće MV investments Dragijana Radonjić-Petrović. Direktor Društva je Goran Mrđa, bivši izvršni direktor Agencije za privatizaciju i član UO Luke Beograd, čiji je suvlasnik Beko.

Brokerska kuća MV Investment kupila je akcije “Novosti” s namerom da ih preproda, a ne da bude jedan od suvlasnika, izjavila je direktorka MV Investmenta Dragijana Radonjić-Petrović. MV Investment je kupovinom 960 akcija Novosti na Beogradskoj berzi postao vlasnik 14,24% te kompanije. Dragijana Radonjić-Petrović je kao fizičko lice kupila 60, odnosno 0,8% akcija Novosti. “Kao broker MV Investment trguje na berzi za druge investitore, ali i za svoj novac kupuje akcije profitabilnih kompanija. Procenili smo da je kupovina akcija Novosti u ovom momentu dobar posao, ali da uskoro to neće biti likvidne hartije od vrednosti zbog malog broja akcionara te kompanije”, rekla je. Ta brokerska kuća kupovala je akcije Novosti u dogovoru s drugim zainteresovanim kupcima, i uzela je pozajamicu od kompanije Delta.

OBRAD SIKIMIĆ, predsednik DINERS CLUB INTERNATIONAL BELGRADE Ltd.
Obrad Sikimić je rođen u Beogradu 1961. godine. Završio je Višu turističku školu u Beogradu. Počinje da radi kao komercijalista za „Dajners klub internešenel” 1982, da bi nakon nepune dve godine bio postavljen za regionalnog direktora za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. Postavljen je za generalnog direktora „Dajners kluba” za Jugoslaviju 1996. U međuvremenu postaje i generalni direktor „Dajners kluba” Makedonije. „Dajners klub” Beograd je 2001. godine dobio nagradu za najuspešniju mladu franšizu u lancu „Dajners klub internešenel”. Izabran je 2002. godine za predsednika odbora za kartičarstvo u Privrednoj komori Srbije, i za potpredsednika Američke privredne komore Jugoslavije.

Marta 2004 izveštaj Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije otkriva kakvim su sumnjivim finansijskim transakcijama kupovane deonice “Nacionalne štedionice”. UBPOK je ovaj izveštaj uradio na zahtev Vlade Srbije. Dokazano je da je u drugoj dokapitalizaciji firma “Koprom”, registrovana u Beču, postala vlasnik 37,1% akcija NŠ preko firmi “Skvadra”, “Pima”, “Principal” i “Dajners klub”. Ova dokapitalizacija izvršena je preko računa NŠ u “Evroaksis” banci u Moskvi, čiji su suvlasnici Vojin Lazarević i Vuk Hamović. Dana 13.09.2002. firma “Koprom”, čiji su osnivači firma “Ledeks” koja je u likvidaciji i “Sojuzkoopveneshtorg Moskva”, a direktor Jovanka Lajtfut Ivanišević, platila je po 600.000 evra na račun “Principala” i “Dajners kluba” za dokapitalizaciju firme, kojima su kupljene akcije NŠ. Kao jedan od upravljača i osnivača “Dajnersa” i “Principala” pojavljuje se Obrad Sikimić. “Napominjemo da se Obrad Sikimić, kao suvlasnik preduzeća “Pincipal” i “Dajners”, vodi kao takozvano “povezano lice” u svojstvu akcionara kod Nacionalne štedionice” piše u izveštaju UBPOK-a. Najveći akcionari Evroaksis banke danas su privatne firme „YU trast” sa 16% i „MK komerc” i „Pima” sa 11%. Vlasnik EFT, Vuk Hamović izašao je pre tri godine iz ove banke, a Vojin Lazarević je i dalje akcionar i predsednik Saveta direktora banke. U Savetu banke su i drugi biznismeni iz Srbije, kao Toplica Spasojević (predsednik Crvene zvezde) i Obrad Sikimić (Dajners klub). Akcije ove banke imaju i Erste banka, Hipo RS, Nacionalna banka Grčke, Univerzal banka, NLB banka…

Decembra 2006. novi predsednik FK Partizan postaje Nenad Popović. Podpredsednici su Dragan Vasiljević, Nebojša Vujović, Dragoljub Vukadinović i Dragijana Radonjić Petrović. Članovi upravnog odbora su: Radomir Antić, Maks Vinterfild, Miroslav Ataljević, Obrad Sikimić, Dušan Stupar, Igor Milanović, Bojan Radovanović i Ratko Zatezalo. Već u junu 2007. Nebojša Vujović, Obrad Sikimić i Igor Milanović podneli su ostavke na članstvo u Upravnom odboru Fudbalskog kluba “Partizan”. U izjavi Tanjugu naveli su da su se na ostavku odlučili jer se ne slažu sa zaključcima Skupštine FK “Partizan”.

RANKO SOČANAC, genaralni direktor NELT
Skupština košarkaškog kluba Partizan izabrala je Predraga Danilovića za predsednika kluba. Danilović je imenovao i upravni odbor kluba, koji sada čine: Vlade Divac, Dragan Todorić, Mlađan Šilobad, Živomir Novaković, Đorđe Čolović, Budimir Krstović i Ranko Sočanac. Potpredsednici su Đorđe Čolović, Živomir Novaković i Andreja Mladenović.

TOPLICA SPASOJEVIĆ, predsednik HOLDING ITM GROUP doo
Toplica Spasojević, predsednik FK „Crvena zvezda“, predsednik ITM „Group“, Udruženja korporativnih direktora, član Upravnog odbora kluba „Privrednik“, guverner u Privrednoj komori Japana, potpredsednik Nacionalne alijanse za regionalni razvoj Srbije, član predsedništva Saveza ekonomista Srbije, poslovni čovek 2006. godine, jedan od najuspešnijih poslovnih ljudi u Srbiji, ljubitelj pozorišta i dobre muzike i otac troje dece. Toplica Spasojević rođen je 1956. godine u Svilajncu. U Beograd dolazi na studije ekonomije, koje završava 1980. posle čega se, aktivno bavio sportom i ulazio u menadžerske vode u „Jugoslavijakomercu“. Karijeru košarkaša je zbog poslovnih uloga morao da napusti. Od 1981. godine do 1992. godine radio je u Jugoslavija Komercu (u kojoj je Radmilo Bogdanović bio predsednik UO), gde je prevalio put od pripravnika do predsednika Upravnog odbora. 1992. godine sa kolegom Sinišom Rakovićem osniva ITM grup koja je brzo postala jedna od vodećih distributivnih kompanija u ovom delu Evrope, poslovima urušene Jugoslavija komerc. ITM grup ima, prema izveštaju revizorske kuće Dilojt end Tuš, godišnji obrt od 200 miliona evra sa stopom rasta od 3%. Kompanija ITM se bavi distribucijom najvećih svetskih robnih marki, brokerskim poslovima, konsultacijama, poljoprivrednim i drugim delatnostima. ITM je jedan od članova konzorcijuma osnivača TV Avala. Osim u Srbiji, „ITM” ima ćerke firme u Austriji, Velikoj Britaniji, Rusiji, Makedoniji, Kipru, BiH i Crnoj Gori. Na tržište Velike Britanije izvozi najviše poljoprivredene proizvode. Osnovna delatnost ITM-a je distribucija, a vlasnik je i brokerske kuće “ITM Monet” i firmi “Fokus kapital partners”, “Sinerdži” i “Ros saut ist”, firme koja se izvorno pojavljivala na sajtu istog ovog udruženja kao firma Milana Beka, koje pružaju konsultantske usluge na polju spajanja i akvizicija. Kada je Dragan Stojković otišao, a za predsednika FK Crvena zvezda došao je Toplica Spasojević, što se povezuje s željom Delte i Miškovića. Toplica Spasojević je od 1994. vlasnik firme ITM. Figurirao kao novi predsednik Privredne komore Srbije, ali se pročulo da je predstavnik Miroslava Miškovića, koji tako pokušava da ostvari uticaj na Komoru (pored onog preko Slobodana Milosavljevića). Mišković je zamoljen da odustane od toga, pa je Spasojević došao na čelo Zvezde. Firma ITM je jedno vreme bila distributer sportske opreme Najki, koju ekskluzivno zastupa Delta.

IVAN STANKOVIĆ, predsednik COMMUNIS doo

NIKOLA STANKOVIĆ, direktor HEMOPHARM GmbH, Bad Homburg
“Trudbenik konzorcijum” registrovan je maja 2005. kao dvočlano društvo. Osnivači su “IGM Trudbenik” i konzorcijum 19 akcionara, koji su u ovaj “konzorcijum” uneli udele koje je otkupio Nikola Stanković. Na taj način je “Trudbenik konzorcijum” postao vlasnik 52% “IGM Trudbenik”, Akcijski fond i PIO fond imaju 40%, a kod malih akcionara je 7,52%. Ovakvi konzorcijumi osnivani su u Srbiji na osnovu Zakona o privrednim društvima. Trgovinski sud u Beogradu je 27. februara 2006. godine odredio privremenu meru kojom je zabranio “Trudbenik konzorcijumu” otuđenje i opterećenje udela izraženog u akcijama “IGM Trudbenika”, uz obrazloženje da je prodaja akcija obavljena mimo organizovanog tržišta. Trgovinski sud u Beogradu postavio 3. marta 2007. godine Nikolu Dobrijević za privremenog upravnika deoničarskog društva “Trudbenik konzorcijum”, ali on ni posle sedam pokušaja nije uspeo da uđe u ovu firmu, da li zato što generalni direktor i ekipa oko njega imaju veze u državnim institucijama i policiji, pa godinu dana ne može da se spreči dalje uništavanje akcionarskog kapitala. Ovakav način kupovine akcija, odnosno udela, dugo je osporavan, pa i košarkašu Vladi Divcu prilikom pokušaja kupovine “Novosti”. Odluka, međutim, ne može da se sprovede jer svaki put kada se pokuša izvršenje suprotstavljena strana postavi na kapiji radnike koji prete da će se politi benzinom, a policija ne može da puži asistenciju u skladu sa rešenjem jer je “Trudbenik konzorcijum”, u Agenciji za privredne registre, namerno promenio sedište firme. Ključne konce u “Trudbenik konzorcijumu” vuku ljudi sa strane koji su otkupljivali akcije mimo tržišta. Njih ne zanima proizvodnja građevinskog materijala, čime se “IGM Trudbenik” bavi, već samo da preuzmu 100 hektara građevinskog zemljišta preko puta Višnjičke banje čiji je korisnik ovo preduzeće. Glavni je Nikola Stanković, potpredsednik “Hemofarma”, koji je svoje akcije prodao “Štadi” i taj novac iskoristio da pribavi, na opisani način, akcije “IGM Trudbenika”.

BRANISLAV STOJAKOVIĆ, generalni direktor EUROSALON
Završio je Ekonomski fakultet (smer marketing) u Beogradu. Stojković je od 1989. godine ušao privatni biznis, od kada se bavi prodajom nameštaja.

Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je da je uhapšen bivši ministar za saobraćaj i telekomunikacije Marija Rašeta Vukosavljević i više direktora Aerodroma Beograd osumnjičenih da su zloupotrebom položaja oštetili preduzeće za 220 miliona dinara i prisvojili 60 miliona dinara. MUP navodi da je UBPOK lišio slobode i uz krivičnu prijavu priveo istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu i bivšeg generalnog direktora Aerodroma “Beograd” Branislava Vitasovića, zamenika generalnog direktora Aerodroma Duška Grilihesa, bivšeg pomoćnika gen. direktora Aerodroma Slađana Ikovića i bivšeg koordinatora razvoja Aerodroma Aleksandra Đordevića”. Uhapšeni su i bivši direktor Gradevinske direkcije Srbije Zoran Popović, vlasnik i direktor preduzeća “Eurosalon” Branislav Stojaković, direktor preduzeća “Termoenergo inženjering”, Jovan Đenadić direktor preduzeća “Kolubara invest-gradnja” iz Beograda Dejan Mišović, zamenik direktora “Kolubara invest-gradnja” Lazar Bunčić i direktor preduzeća “Abies sistem” Predrag Vuković. Čitavu akciju pokrenulo je sadašnje rukovodstvo aerodroma, generalni direktor “Aerodroma Beograd” Nebojša Nedeljković, koji se i sam ispostavio kao jedan od privilegovanih apartčika-lopova, pod zaštitom Mlađana Dinkića: “Prilikom mog stupanja na dužnost u maju, uočio sam, pregledajući dokumentaciju o investicijama koje su u toku, da su investicije za VIP salon isuviše velike. Sproveo sam internu istragu i posle dolaska do odredenih saznanja uputio sam dopis MUP-u, UBPOK-u, da ispita te navode”. Stojkovića istražni sudija optužuje da je ostvario protivpravnu imovinsku korist jer je nameštaj za VIP salon prodao po desetostruko višim cenama. Sličan model, prodaje nameštaja po znatno naduvanim cenama, primenjen je i pri opremanju BIA, za vreme Radeta Bulatovića, samo što je, zbog blokade računa Evrosalona, isporučilac bila Stojakovićeva firma Evrolak.

Sekretarica generalnog direktora i vlasnika “Eurosalona” Zorica Mušković kaže da je sa Branislavom Stojakovićem provela “13 magarećih godina”. Poslednjih nekoliko godina zauzima “prvu fotelju u senci”. Za šefovu nervozu Zorica ima rešenje – secka voće i pravi čamčiće od kajsija i jabuka, a u fioke smešta zalihe slatkiša. Ona “šefuje” nad dva kancelarijska i dva mobilna telefona. Mnogi u firmi bi do direktora – prolaze samo oni koje ona propusti.

DUŠAN STUPAR, generalni direktor UNIVERZAL HOLDINGS
Dr. Dušan Stupar je rođen 1947. godine u Krajišniku, u banatskoj opštini Sečanj. Nakon osnovne škole u Jaši Tomiću i gimnazije u Zrenjaninu, upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, na kom je diplomirao 1973. godine. Magistrirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 1973. do 1988. godine radio je u Republičkom MUP-u, a od 1988. do 1990. u Sekretarijatu za narodnu odbranu Republike Srbije. Od 1990. godine zaposlen je u preduzeću “Univerzal” iz Beograda. Sedam godina je bio direktor “Univerzalovog” predstavništva u Moskvi, a od 1997. godine je generalni direktor “Univerzal Holding” A.D. Beograd. Oženjen je i ima dvoje dece.

Borislav i Marko Milošević, brat i sin Slobodana Miloševića, novcem koji su devedesetih izneli iz zemlje kupuju preduzeća u Srbiji. Njih dvojica preko Dušana Stupara, direktora firme “Univerzal holding”, već kontrolišu ovo jako preduzeće za unutrašnju i spoljnu trgovinu, a planiraju da kupe pančevačku Azotaru, kao i neka putarska preduzeća u Vojvodini. Borislav Milošević i Stupar znaju se još iz vremena dok je Stupar bio šef beogradskog centra Državne bezbednosti. Posle famozne Osme sednice Saveza komunista Srbije, kada je Slobodan Milošević sa čela srpskih komunista svrgnuo Ivana Stambolića, smenjen je i Stupar, jer je bio blizak poraženom taboru. Međutim, on nije bio dugo u nemilosti jer je preko tadašnjeg šefa beogradske policije Nikole Ćurčića, koji mu je bio komšija na Banjici, uspeo da izgladi nesporazum sa Miloševićima i izbori se za funkciju u “Univerzalu”, gde je od 1990. godine. Radomir Marković i Dušan Stupar, nekadašnji šef kabineta bivšeg ministra policije Viobrana Stanojevića vodili su Marka u lov, voleli se i pazili. Rade je bio veoma blizak Miri Milošević, bliži nego njenom mužu. Od tada traje intenzivan kontakt Dušana Stupara i Bore Miloševića koji je od 1992. od 1997. bio direktor predstavništva “Univerzala” u Moskvi. Tamo je produbljen njihov poslovni odnos, a rezultat je udeo Bore Miloševića u vlasništvu “Univerzal holdinga”. Iako starijeg Miloševića nema na spisku akcionara, indikativno je da je Stupar fizičko lice sa najvećim brojem akcija u “Univerzal holdingu”. Više od njega imaju samo “Bankom” i “Bioprotein”.

“Univerzal holding” ima većinsko učešće u kapitalu nekoliko preduzeća po Srbiji: ugostiteljskog preduzeća “Kaštel” u Ečkoj, preduzeća za proizvodnju džakova “Unisak” i mašinske industrije “Panonija” iz Inđije, fabrike tekstila “Žako” iz Žagubice, kao i trgovinskog preduzeća “Tamiš” iz Sečnja. Miloševići su pustili “pipke” i na neka putarska preduzeća u Vojvodini, a slučajno ili ne, četiri vlasnika akcija “Univerzal holdinga” imaju udeo u vlasništvu “Vojvodinaputa” iz Pančeva. Tako su “MV investments”, “Citadel sekjuritis”, “Delta broker” i fizičko lice Dušan Petrović među deset najkrupnijih akcionara i u “Univerzal holdingu” i u “Vojvodinaputu” iz Pančeva. “Univerzal holding” je zagrizao i za Azotaru Pančevo.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:15 pm

RADE SVILAR, direktor APATINSKA PIVARA
Osnovnu i srednju poljoprivrednu školu završio je u Somboru, gde i danas živi. Oženjen je Vericom, lekarom dermatovenerologom, načelnikom Kožnog odeljenja u somborskoj bolnici, ima dva sina. Svilari su primetni na pozorišnim i bioskopskim predstavama. Zaljubljenik je u fudbal, i kraće vreme bio je u fudbalskim telima. Kad mu vreme dozvoli na utakmicama je apatinske Mladosti, a u Somboru prati utakmice Radničkog.

Interbru je kupio Apatinsku pivaru. Heineken je hteo da je kupi ali je u zadnji čas Inbrew dao ponudu koju direktor Svilar i akcionari nisu mogli da odbiju (preko 120 miliona evra bolju).
06.10.2008. Novi generalni direktor Apatinske pivare je Ilija Šetku. Šetku prvi generalni direktor iz Srbije na čelu Apatinske pivare posle Radeta Svilara.

7.12.2000. godine Prvobitna izborna procedura za 32. predsednika FSJ bila je predviđena po ubrzanom toku. A onda je sve krenulo korakom kornjače. Izbor za predsednika “kuće fudbala” na Terazijama 35 nije zbog prestižne funkcije, već zbog kase. “Dobro je poznato da je naš fudbal u ovom trenutku najprofitabilnija roba u svetu koji nas odskoro i zvanično priznaje”. Na jugu se nisu opredelili, na severu je “mrtva trka” dva vojvođanska biznismena, jednog – privatnog, Tomislava Karadžića i drugog – državnog, Radeta Svilara, direktora “Apatinske pivare”. Karadžiću protivnici zameraju da je kao sadašnji potpredsednik FSJ direktno vezan za odlazećeg Miljana Miljanića, pa stoga nema šta da traži u izbornoj trci. Dalje, da nema uporište ni kod svog kluba “Spartaka”, čiji je bio “večiti” predsednik, da obećanjima obmanjuje fudbalsku javnost Vojvodine. Protivnici Svilara ističu da je iz tame “izronio” u fudbalski svet, da ne razlikuje loptu kao geometrijsko telo, od tela romboidnog oblika, nazivaju ga “Jelenče”, po zaštitnom znaku poznatog apatinskog piva…

U centralnoj Srbiji (Beograd) gde je najviše klubova prvoligaša ćute, izuzev “Udruženja za zaštitu i prosperitet jugoslovenskog fudbala” koje na sve načine želi da postane fudbalska vlast. Uticajni “Crvena zvezda” i “Partizan” u prvom planu imaju osvajanje nacionalnog šampionata, pa tek onda na red dolazi izbor prvog čoveka FSJ. Svojevremeno, bez njegovog ličnog pristanka, jednoglasje fudbalskog sveta predlagalo je za predsednika FSJ Dragana Džajića, sadašnjeg predsednika najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba “Crvena zvezda”. Džajić je ovakav predlog odbacio bez dužeg komentara. Iz “Partizana” se nisu oglašavali, ali je u klubu iz Humske 1 postojala želja za čelnim čovekom u FSJ iz njegovih redova. U jednom trenutku mislilo se da je to Ivan Ćurković, predsednik Upravnog odbora kluba, ali se (ne)očekivano, mišljenje okrenulo u suprotnom smeru. U ovoj izbornoj kampanji vanstranačka organizacija “Otpor” neće imati ni promil uticaja na jugoslovenski fudbal. “Otporaši” su posle neuspeha fudbalske reprezentacije Jugoslavije na šampionatu Evrope u Belgiji i Holandiji poručili Miljanu Miljaniću da se mane “ćoravih poslova”. Učinio je to i Komitet za sport i omladinu JUL-a. Da ne bi došlo do “neprirodne simbioze”, utihnuli su zahtevi za odlazak Miljana Miljanića. Možda je zato izbor predsednika FSJ u magli…

26. septembar 2003. Sastanak najviših predstavnika Vlade Srbije, predvođenih premijerom Zoranom Živkovićem i potpredsednikom Vlade Čedomirom Jovanovićem, sa najvećim domaćim privrednicima predstavlja pokušaj da se od privrednika izvuku investicije. Sastanak je i neka vrsta amnestije za one koji su na sumnjiv način došli do novca. Sastanku sa privrednicima prisustvovali su ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, ministar trgovine Slobodan Milosavljević i direktor Uprave carina Aleksandar Krstić. Delegaciju privrednika činili su Bogoljub Karić (BK), Rade Svilar (“Apatinska pivara”), Miroslav Mišković (Delta), Radenko Marjanović (“Knjaz Miloš”), Mića Mićić (“Jedinstvo” Užice), Ljubiša Jovanović (AIK banka), Gojko Muhadinović (“Topola”), Nikola Pavičić (“Sintelon”), Slobodan Radulović (“C market”), Dragomir Tomić (“Simpo”), Ljubomir Mihajlović (Komercijalna banka), Milorad Savićević (“Geneks”), Miodrag Kostić (“MK komerc”), Slobodan Dragićević (DIN), Dmitar Šegrt (“Toza Marković”), Ljubiša Mitić (“Tigar”), Dragan Kostić (“Slobodna zona” Pirot) i Dragomir Đuričić (“Hemofarm”).
NEBOJŠA ŠAPONJIĆ, direktor NELT

NEBOJŠA ŠARANOVIĆ, direktor KAPPA STAR LIMITED
Najzainteresovaniji za kupovinu fabrike novinske hartije je Nebojša Šaranović, vlasnik kiparske firme „Kapa star“, preko koje kontroliše mnoge svoje poslove u Srbiji i inostranstvu, uključujući „Jafu“ iz Crvenke. Šaranoviću bi „Matroz“ odgovarao kao dodatak njegovoj „papirnoj imperiji“, u kojoj značajno mesto zauzima fabrika „Avala ada“, koja se bavi proizvodnjom toalet papira, salveta, maramica i sličnih artikala. Koliko je Šaranović duboko ušao u posao sa hartijom pokazuje podatak po kojem godišnji obrt njegovih firmi iznosi 200 miliona evra. Ovaj biznismen je kupio i „Geomašinu“, plativši oko 350 miliona dinara, odnosno 10 puta više od početne aukcijske cene, kako bi raspolagao prostorom fabrike od 35.000 kvadratnih metara na kome je zamislio izgradnju centra papirne industrije. Šaranović je ranije radio kod Miškovića, a i firma „Kapa star“ bila je u vlasništvu prvog čoveka „Delte“.

Na suđenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana Đinđića optuženom pred Četvrtim opštinskim sudom za utaju poreza tešku šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o zajmu sa Zoranom Janjuševićem, svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović. Šaranović je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. “Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od Miroslava Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug”, rekao je Šaranović. Ivana Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu pozajmi oko 200.000 evra za gradnju kuće. “U sefu sam imala oko 105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve vratio u dogovoreno vreme”.

NENAD ŠARENAC, direktor UNIGROUP, generalni direktor HEINEKEN IMPORT doo
Nenad Šarenac, generalni direktor kompanije Heineken Import doo, započeo je saradnju sa Heinekenom 1990. godine, kao uvoznik i distributer za Srbiju i Crnu Goru. Poslovno iskustvo pomoglo mu je u stvaranju preduzeća Kane Export-Import, koje je kasnije prešlo u vlasništvo Heineken N.V. od kada posluje kao Heineken Import doo Nenad Šarenac 17 godina radi na očuvanju pozicija jednog od najvećih svetskih brendova na tržištu Srbije.

Udruženje manjinskih akcionara registrovano je sa namerom da se zaštite interesi preko 2000 akcionara, gde je preko 700 fizičkih lica postalo akcionar „Novog doma“ a.d. još 1998.god. predhodnom kupovinom deonica. Tu odmah moramo napomenuti da sva prava koja po zakonu pripadaju svakom akcionaru nisu poštovana poslednjih devet godina, već je preduzećem rukovodjeno „Skupštinom akcionara“ koju je odabralo rukovodstvo, dok o bitnim dogadjanjima u akcionarskom društvu akcionari nisu niti obaveštavani, niti pozivani da u odlučivanju učestvuju. I pored činjenice da je sa zakašnjenjem od osam godina upućeno obaveštenje svakom akcionaru o tome koliko akcija poseduje, ova praksa se nastavila i 16.01.2007.god. kada je održana „Skupština akcionara“ na koju akcionari nisu pozvani, ali su zato bez ikakvog pravnog osnova njoj prisustvovali novi većinski vlasnici, koji su Ugovor o prodaji društvenog kapitala preduzeća potpisali sa Agencijom za privatizaciju tri nedelje pre toga (21.12.2006.god.). Tu se, na očigled suvlasnika i radnika „Novog doma“ a.d., nastavlja režirana predstava koju je Agencija za privatizaciju odobrila proglašenjem „najpovoljnijeg ponuđača“ za društveni kapital kompanije Novi dom – konzorcijuma pravnih lica iz Beograda:
- „Nelt Co” doo – direktor Nebojša Šaponjić, vlasnik Neregelia trading limited Kipar
- „EKI Investment” doo – direktor Andreja Popov, vlasnici Aleksandar Vlahović i Danko Đunić
- „Ataše” doo – vlasnici “Unigroup” doo Beograd (Nenad Šarenac) i Logfor Inc Panama
Režisera i scenskih radnika za izigravanje zakona očigledno ima više. Kulise kupcima, uspešnim preduzećima“ i bivšim važnim službenicima Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju, treba da pokažu da je u privatizaciji preduzeća u Srbiji sve moguće, pa i na silu, koja nekima treba da obezbedi veliku imovinsku korist na štetu onih koji ne učestvuju u ovako režiranoj predstavi:
- prvi čin, zvan pokušaj otimačine vrlo vrednog objekta od preko 2.000m2, u Beogradu, preko puta crkve Svetog Marka, odigran je još u septembru 2005.god., aukcijskom prodajom (Agencije za privatizaciju) preduzeća „Tehnopromet“ a.d. Beograd, čijom imovinom je tokom prodaje prikazana i ova vredna imovina Kompanije „Novi dom“ a.d., koju poseduje još od 1966.god. Ovo preduzeće kupio je „Univerzal holding“ ad. .
- drugi čin predstave, zvani Tender za prodaju kapitala, koji je počeo eliminacijom (ili dogovorom o izlasku) „moćnih“ firmi, čija se većina vlasnika druži sa „konkurencijom“ u elitnom beogradskom poslovnom klubu, nastavlja se učešćem Kompanije „Simpo“ a.d. u konzorcijumu, a završava njenim izlaskom 15.12.2006.god. (a obaveštenjem Agenciji 3 dana pre potpisivanja Ugovora), a da se ne zna da li je o tome obaveštena tenderska komisija koja je odabrala „najboljeg“ ponudjača (u kom je trenutku bio „Simpo“), a koja je imala poslednji sastanak 02.11.2006.god. Nedokučivo je produženje roka za ponude na tender: prvo, objavljeno, sa 15.07. na 01.09.2006, i drugo, neobjavljeno, sa 01.09. na 29.09.2006. godine (Ugovor o konzorcijumu overen 28.09.2006.godine). .
- treći čin predstave zvane „Privatizacija“ počinje potpisom Ugovora, a nastavlja se periodom od četiri meseca u kom Kompanijom „Novi dom“ a.d. više ne upravlja ni generalni direktor, već se izvršavaju nalozi novih većinskih vlasnika, koji to pravo na upravljanje još nisu ostvarili, već tek treba da ga ostvare danom ispunjenosti uslova iz Ugovora, a za šta je krajnji uslov održavanje Skupštine akcionara zakazane za 26.04.2007. godine.
Generalni direktor „Novog doma“ umesto da obavlja svoje dužnosti, izvršava naloge maminog sina, kojeg je mama (potpisnik Ugovora) postavila da upravlja preduzećem dok „moćni“ kupci ne dođu u poziciju da to mogu i po zakonu. Pojavljuju se ti isti kupci i vrše „pregovore“ (pritiske) sa radnicima „Novog doma“ da pređu u firmu (kojoj ti isti „kupci“ izdaju objekte „Novog doma“) ili da odu uz otpremninu od 150 evra, iako su po socijalnom programu, koji su isti „kupci“ potpisali, dužni da isplate otpremninu od 250 evra, ali tek po danu ispunjenosti uslova. „Transparentnost“ i „akcije za imetak“ koje je početkom privatizacije u Srbiji obeležio isti Aleksandar Vlahović, onda kao Ministar za privredu i privatizaciju, a sada kao poslanik Parlamenta i suvlasnik preduzeća „Eki investment“ koje je učesnik u konzorcijumu kupaca „Novog doma“, a sve zajedno sa direktorom tog preduzeća Popov Andrejom, bivšim direktorom centra za aukcije Agencije za privatizaciju, stvarno se može pohvaliti „transparentošću“ (providnost), jer akcionari i radnici „Novog doma“ morali su da prekopaju razne papire kako bi shvatili šta im se sprema. Kome akcionari i zaposleni „Novog doma“ da se obrate za zaštitu svojih prava, jer u ovakvoj konstalaciji „moćnih“ kupaca, bivših službenika Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju? Što se vakuum od četiri meseca ne bi koristio da „kupci“ bez ikakvih ovlašćenja sprovode šta im se ćefne, kad ni Skupština Srbije ni Vlada ne mogu da se konstituišu, a sve iz „viših“ interesa, dok su ovde jasni lični interesi da se, ionako jeftino plaćeno preduzeće (17,15mil evra za 70%) sa preko 36.000 m2 poslovnog prostora (od toga 30.000 m2 u Beogradu), oslobodi radnika bez da to košta.

DRAGAN TOMIĆ, predsednik KOMPANIJA SIMPO ad
Dragan Tomić je rođen u Žbevcu 1937. godine. Osnovnu školu je završio u Bujanovcu, a srednju ekonomsku u Vranju. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Skoplju za dve godine i osam meseci. U svojoj 29-toj godini, 1967, sa mesta direktora plana i analize prelazi na mesto generalnog direktora Fabrike nameštaja “Sima Pogačarević”. Vodeći kompaniju četiri decenije, Dragan Tomić uspeva da Fabrika nekad sa 400 zaposlenih preraste u poslovni sistem čija je vrednost u 2002. godini procenjena na 80 miliona evra, u kome je zaposleno preko 6.500 ljudi.

Tomić je odlučio da se baci u proizvodnju nameštaja od bamubusa. S Borkom Vučić predstavnici “Simpa” otputovali su, početkom aprila 1990, u Nikoziju. Ubedili su Džordžisa da mu je bolje da premesti kompaniju u Srbiju, “jer su tamo manji porezi”. Napravljen je ugovor između “La mesona””Simpa” i kopmanije “UBB”- Cyprus investment and finance, koju je zastupala gospođa Vučić lično i koje je, prema slovu ugovora, trebalo da obezbedi 130.000 dolara za izgradnju novog preduzeća u Srbiji. “Simpo” se obavezao da će da napravi fabriku i uposli lokalne radnike, a “La meson” je dao stručnjake i odao tajnu proizvodnje. Pri tom, “Simpo” se proglasio ekskluzivnim kupcem nameštaja koji je mogao da prodaje po cenama po kojima je hteo… Na preduzeće u Nikoziji stavljen je katanac. Deset godina fabrika, koja je smeštena u Bujanovcu, u nerezvijenom delu Srbije, pravila je stvari od bambusa. “Simpo” ih je prodavao, a Džordžis na Kipru čekao svoj deo kolača, 20 procenata, predviđenih ugovorom. Kad je, posle nekoliko godina, video da se srpski partner pravi lud i ne uplaćuje ni dolara na njegov račun, upozorio je predstavnike “Simpa” da ga kiparske vlasti gone zbog neprijavljene dobiti i neplaćenih dažbina. Iz “Simpa”su mu rekli da mu je uplaćeno dovoljno novca na račun. Uplatili su mu samo 90.000 dolara, a trebalo je, bez prethodne provere knjiga, deset odsto od prodtae robe, što je nekih šet miliona dolara. Vlasnik “La mesona” opet je, kako kaže njegov radnik, kulturno zatražio svoj deo profita. Opet su ga nadležni iz “Simpa” obavestili da su mu upravo uplatili novac. I slagali ga, naravno. Džordžis je ovlastio advokate da tuže Dragana Tomića i “Simpo” sudu u Beogradu.
Nedaleko od autobuske stanice nalazi se fabrika čokolade “Simka”, familije Tomić. Prvo je u Beogradu 1997. godine osnovana Industrija hrane “Dunja”. Dva meseca ranije osnovana je “Simka”. Dragana Tomić, snaja Dragana Tomića, direktora kompanije “Simpo”, udata je za njegovog sina Gorana. Dragana u Švajcarskoj osniva, avgusta 1997, i firmu “Food industries”. Kao ovlašćeno lice, kapitalom od 100.000 švajcarskih franaka raspolaže izvesna Džejn Saksonska. Švajcarska firma u Švajcarskoj nema poslovne prostorije. Tek 2003. otvorena je u Parizu kancelarija “Food industries”, gde se povremeno pojavljuje i Dragana Tomić. Većinski vlasnik “Simke” sa 200 radnika je “Food inustries”, dok je manjinski vlasnik “Simpo”. Preko svojih glasnogovornika Dragan Tomić je pustio priču o “ulasku stranog kapitala u kompaniju”, bilo je reči i o “novim oblicima povezivanja sa svetom”. Umesto da negira, direktor sektora informisanja u kompaniji “Simpo” potvrdio je da je “Simpo” manjinski vlasnik beogradske “Dunje”. Direktorka “Dunje” je Branka Stanković, rođaka Dragane Tomić. Branka je uvek nedostupna. Rođaka Dragane Tomić, snaje Dragana Tomića, Branka Stanković, bila je raspoložena za razgovor samo jednom, 2005. Tada je izjavila: – Zar je važno ko je vlasnik “Simke”? Bolje je da pišete o našoj čokoladi koja je najbolja u zemlji. To je brend proizveden po švajcarskoj recepturi, sa najlepšom ambalažom. Ali, ako vas interesuje ko je vlasnik – vlasnik je “Food industries” iz Švajcarske.” Simptomatično je da je i 1997, kada je fabrika čokolade osnovana, to bilo u dubokoj ilegali. Ali je Vladimiru Arsiću, tada potpredsedniku kompanije, izletelo: “Završena je prva faza fabrike čokolade i uposleno je 60 novih radnika”. Sin Dragana Tomića, Goran, nadgledao je proizvodnju.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:17 pm

IVANA VESELINOVIĆ, LUKA BEOGRAD a.d.
Stariji potpredsednik Delta Holdinga i generalni direktor Delta M grupe radi od osnivanja preduzeća s Miroslavom Miškovićem.

Na suđenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana Đinđića optuženom za utaju poreza od šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o zajmu sa Zoranom Janjuševićem, svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović, koji su optuženom pozajmili novac. Šaranović je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. Ivana Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu učini i pozajmi oko 200.000 evra i da mu novac treba za gradnju kuće. “U sefu sam imala oko 105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve vratio u dogovoreno vreme”, rekla je ona. šaranović je rekao: “Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od Miroslava Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug”.

Goruće pitanje regionalnog povezivanja je spajanje balkanskih trgovinskih lanaca. Predstavnice Delte i Agrokora, obrazlažući spajanje, „propustili“ su da se osvrnu na efekte koje će takav potez imati na potrošače, ističući samo koristi koje će od spajanja imati srpski i hrvatski proizvođači. „I Delta i Agrokor brane domaće proizvođače. Obe firme stvaraju jake nacionalne privredne subjekte“, rekla je Veselinović i dodala da će naročitu korist imati proizvodne kompanije sa kojima Delta ima poslovnu saradnju. Ljerka Puljić je istakla da dve kompanije već podržavaju svoje partnere, hrvatske i srpske proizvođače, u nastupu na tržištima obe zemlje.

Prema istraživanju Saveta za borbu protiv korupcije, 2008. godine, krajnji vlasnici Luke Beograd su biznismen Milan Beko, potpredsednik „Delta holdinga“ Ivana Veselinović, i deca Miroslava Miškovića, Ivana Mišković-Karić i Marko Mišković. To je prvi zvaničan podatak o vlasništvu nad Lukom, koji je dostupan javnosti. Do sada se spekulisalo da to preduzeće pripada Beku i porodici Mišković. Kupovina Luke obavljena je preko preduzeća „Vorldfin“, čiji su vlasnici, pola-pola, Bekovo preduzeće „Fortavida holding“ i „Feder partisipejšn“ koje se, sa jednakim delovima, vodi na Miškovićeve sina i ćerku, i blisku saradnicu, Ivanu Veselinović. Na konferenciji Saveta ovim povodom, predsednica Saveta Verica Barać rekla je da je kupovina Luke Beograd primer velike korupcije koja je obavljena preko fantomskih firmi iza kojih stoji krupni kapital koji je devedesetih godina iznet iz Srbije, i da je u prodaji Luke Beograd država oštećena za najmanje 21 milion evra.

Dok je Savićević bio na čelu Geneksa, Slobodan Milošević je tražio velike pare za finansiranja SPS. Miki Savićević je odbio da ih plati, odgovorivši da može da izdvoji pristojnu svotu, a ostalo mu treba da isplati svoje zaposlene. Miloševiću se to nije dopalo pa je naložio da se ovaj smeni, što je i učinjeno. Na mesto Savićevića došao je Andreja Dozet. Za njega kažu da nije doneo ni jedan posao firmi, već je prepolovio preduzeće. Sve spoljno-trgovinske poslove tada najmoćnije srpske firme, preuzela je novoosnovana Delta kompanija, koja se uselila u zgradu Geneksa. Delta je počela ni iz čega, pljačkajući imovinu Geneksa.

Direktor Narodne radinosti otkazao je ugovore sa Poslovnim prostorom da bi u lokale uselio Deltu. Kako Poslovni prostor po zakonu ne može izdati objekte zakupcu koji nije obezbedio radna mesta, Delta je preuzela više od 50 zaposlenih Narodne radinosti, koji su radili u tim lokalima. Posle šest meseci podeljeni su im otkazi. Na taj način Delta je otela oko 1.300 kvadratnih metara poslovnog prostora na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu. Generalni direktor Delta M Ivana Veselinović dala je povodom krivične prijave izjavu policiji 27. jula 2001. godine, ali se na tome završilo. Mišković je ostao nedodirljiv.

Nakon atentata na premijera Ðindića, gospodin Mišković kreće u surovu pljačku. Njegovi partneri su Aleksandar Vlahović, Danko Ðunić, Milan Beko, Mirko Cvetković, Dušan Mihajlović… Osnovno opredeljenje Miškovića nije ulaganje u proizvodnju i u otvaranje fabrika. On je preko svojih inostranih firmi otvorio banku i kompaniju za osiguranje, i počeo da kupuje trgovinske firme, stvarajući trgovinsku mrežu, radi monopola. Ko mu se u poslu ispreči, on ga skloni ili uhapsi. Vlasnik građevinske firme “Gemaks” Ðorđo Antelj, proveo je šest meseci u zatvoru, jer je Mišković nameračio da bez građevinske mehanizacije, dobije izgradnju Univerzitetskog naselja. Ono se gradi parama iz budžeta, i posao je dobio Mišković. Izgradiće ga tako što će angažovati druge neimare, za male pare. Sve što učini gospodin Mišković, zasnovano je na otimanju. Premijer Koštunica, upitan od predstavnika međunarodne zajednice kako vlada toleriše nasilnika, kakav je Mišković, odgovorio je da on kupuje srpske firme, i sprečava strance da postanu monopolisti!

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ, partner EKI Investment
26.06.2007. ”Zahvaljujući poslanicima Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, razobličava se uloga Aleksandra Vlahovića. Socijaldemokratija svesrdno podržava sva nastojanja da se do kraja sagleda poslovanje tog čoveka koji je danas verovatno jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, a posebno njegova uloga u kreiranju i sprovođenju pljačkaške privatizacije u Srbiji. SD je uverena da su činjenice koje o tome iznose poslanici SRS u Narodnoj skupštini dovoljne da zainteresuju nadležne pravosudne i druge organe. Građanima Srbije dosta je lekcija Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića i drugih iz ekipe koja je harala i hara Srbijom”.

Vrh Odbojkaškog saveza Srbije krajem 2006. činili su: predsednik Aleksandar Vlahović, potpredsednik Ivan Đurović, potpredsednik Goran Pitić, potpredsednik Slobodan Milošević…

17. mart 2007. Božidar Đelić, kandidat za premijera Demokratske stranke i Aleksandar Vlahović, član Političkog saveta DS, žestoko su se posvađali na sastanku partijskog vrha, na kome se raspravljalo o podeli resora u novoj vladi, saznaje agencija SINA. Glavni razlog, navodno, jeste Vlahovićeva želja da dobije Ministarstvo energetike, čemu se Đelić protivi jer se boji da njegov stranački kolega zajedno s Mlađanom Dinkićem želi da se okoristi od prodaje Naftne industrije Srbije i Elektroprivrede Srbije. “Energetsku” vezu Aleksandra Vlahovića i Mlađana Dinkića SINA je otkrila pre desetak dana, kad je objavila informaciju da je lider G17 plus u režiji konsultantske kuće “EKI investment” iz Beograda lobirao da kupac EPS, čija se privatizacija očekuje, bude nemačka elektroenergetska korporacija RWE.

Demokratska stranka Srbije kritike prethodne vlade usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je vodio ministar Aleksandar Vlahović, bivši radnik konsultantske firme “Diloit & Tuš”, koja je imala ključnu ulogu u ovom procesu. Predrag Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji. “Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar Vlahović i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić bili su Đunićevi učenici, a tom timu se priključio i Bubalo.

05.02.2007. Aleksandar Vlahović je predsednik SD Crvena zvezda a Andrija Mladenović, član uprave Košarkaškog kluba Partizan. JSD Partizan Danko Đunić, SD Crvena zvezda Aleksandar Vlahović – zajedno su privatizacijama preko Eki Investment gde su suvlasnici.

Mandatar Zoran Đinđić suočio se 2000. sa šesnaestočlanom pobedničkom koalicijom DOS, pa je njegov kabinet imao čak šest potpredsednika. U tu vladu, nekim čudom, ušle su i tada nestranačke ličnosti kao Božidar Đelić, Goran Pitić, Tomica Milosavljević i Aleksandar Vlahović. Glavnu krivicu za višegodišnji težak položaj hiljada radnika snose Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović nekadašnji nestranački ministri, a posle atentata na Zorana Đinđića visoki funkcioneri Demokratske stranke, i Mlađan Dinkić. Oni su predvodili grupu koja se 2001.godine bavila restrukturiranjem. To skreće pažnju na spor koji tinja još od prerastanja G17 plus u političku stranku. Bilo je pritiska da eksperti u vladi ne treba da budu članovi partija. Međutim, ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović prešao je u Demokratsku stranku i postao član Glavnog odbora.

Aleksandar Vlahović i Dragan Veselinov, bivši ministar poljoprivrede, bili su „kućni partneri“ industrije mesnih prerađevina „Agroživ“ i dobijali su mesne proizvode kao poklon. Dokument „Kućni adresar poslovnih partnera“, sadrži ime Aleksandra Vlahovića, na mestu broj 134, a pored njegovog imena u zagradi je upisano „kod m. Kovilj.“, što ukazuje na njegovu majku Koviljku. Navedena je adresa Kosmajski trg 6, drugi sprat, a u zagradi je dodato da se ispod nalazi Agrobanka, radi lakšeg snalaženja dostavljača. Ova adresa je u Sopotu. Dva broja ispred Vlahovića, pod rednim brojem 132, nalazi se ime Dragana Veselinova. Adresa je Ignjata Barajevca broj 2, Pančevo. Svi sa spiska dobijali su na kućne adrese pakete proizvoda „Agroživa“. To su pileći bataci, kobasice, salame, mesni proizvodi… Paketi su tako veliki da ih jedna prosečna porodica ne može pojesti za mesec dana. Neki od partnera dobijali su, pored paketa, i koverte sa „čestitkama“.

Koga zastupa poslanik Vlahović? Uprava za sprečavanje pranja novca trebalo bi da objavi mišljenje OEBS-a o načinima nesprečavanja pranja novca od 2000. do danas. Postavljeno je pitanje zašto Agencija za privatizaciju u Zakonu o sprečavanju pranja novca iz 2005. nije obavezana da daje ove informacije, a to je bila po zakonu iz 2001. U istom materijalu OEBS pita i zašto na spisku osoba koje ne mogu da učestvuju u privatizaciji nema i onih koji su na bilo kakav način povezani s vlašću. OEBS konstatuje i da je samo jedna tenderska prodaja, od dotadašnjih deset, bila stvarno transparentna, kao i da Zakon labavo određuju ko može biti učesnik u postupku, jer je to idealan način pranja novca.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu došlo je do podataka da su u nezakonitom stečajnom postupku i privatizaciji smederevskog sartida, učestvovali Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, i Nemanja Kolesar, nekadašnji šef kabineta predsednika vlade. Pored njih, na spisku okrivljenih su i Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda, Dušan Marčićević, bivši sudija ovog suda, Živomir Novaković, bivši direktor „Sartida”… Vlahović, Kolesar, Novaković, Kljajević, Marčićević, Branislav Ignjatović, stečajni upravnik „Sartida” i Dragan Šagovnović, direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta u Beogradu, terete se da su se, od februara 2002. do septembra 2003. godine, u Beogradu i Smederevu, sastajali u zgradi vlade, Agenciji za sanaciju, bankama i dogovarali kako će prodati „Sartid” „Ju-Es stilu”. Na pomenutim sastancima dogovoreno je da to realizuju kroz stečajni postupak, koji je pružao mogućnost prodaje „Sartida” i njegovih zavisnih preduzeća putem neposredne pogodbe bez uključenja drugih potencijalnih kupaca. Aleksandar Vlahović je kao „republički ministar za privredu i privatizaciju koordinirao radom ostalih osumnjičenih”. Preko Kolesara i Ignjatovića, Vlahović je, tvrdi se u dokumentu, uticao na rad Trgovinskog suda u Beogradu. Koristeći svoj položaj Vlahović je na sednicama vlade, na kojima je razmatrana privatizacija, agitovao za „Ju-Es stil” kao najboljeg kupca „Sartidove” imovine. Vlahović je članovima vlade prećutkivao o drugim zainteresovanim kupacima, pa je 23. januara 2003. godine, vlada prihvatila zaključak po kome je sklopljen sporazum o saradnji vlade i „Ju-Es stil”. Informativna služba Socijaldemokratije (čiji je predsednik Vuk Obradović pretrpeo naivnu “aferu” zbog koje je morao da napusti funkciju u vladi, nakon što je komisija o poreklu kapitala, kojom je predsedavao počela da daje rezultate).

DRAGOLJUB VUKADINOVIĆ, generalni direktor METALAC ad

RATKO ZATEZALO, generalni direktor PETROBART Ltd
“Ruski biznismen našeg porekla”, Rođen 1950. godine.

U Perastu kuću ima Goran Bregović. Na Savini, atraktivnom delu Herceg Novog, koncentriše se bogato društvo. Tu je vlasnik beogradske Delta kompanije Miroslav Mišković podigao kuću od oko 300 kvadrata. Nedavno je proširio plac, a počeo je da kupuje placeve i na Rosama, na poluostrvu Luštica. Tu planira da na oko 20.000 kvadrata izgradi etno selo zatvorenog tipa za ekstra bogataše. Mišković na Malim Rosama ima oko 1.500 kvadrata zemlje i kuću od šezdesetak kvadrata. Gradonačelnik Moskve Jurij Luškov je vlasnik luksuzne vile i velikog ograđenog imanja na Luštici. U njegovom komšiluku, na Rosama, kuće imaju mnoge poznate domaće ličnosti: Dragan Nikolić, Milena Dravić, Seka Sabljić, Bojana Maljević… Uz obalu naselja Savina, kuću ima Milan Beko, ministar u Vladi Slobodana Miloševića, a sada suvlasnik Knjaza Miloša i Večernjih novosti. U njegovom komšiluku je vila Petra Matića, bivšeg zastupnika firme Reebok za Balkan. On je u Miloševićevo vreme držao fri-šopove u Srbiji i bio desna ruka Marka Miloševića. U blizini je Vuk Hamović, suvlasnik londonske firme EFT koja je, prema revizorskim izvještajima, kontrolisala 80% regionalnog tržišta struje. Hamovićev kolega iz beogradskog Genexa, kontroverzni biznismen Boris Peško koji živi na relaciji London – Beograd – Herceg Novi – Trebinje, takođe ima vilu u blizini hotela Plaža. I nekadašnji genexovac Zoran Obradović, vlasnik firme Petrol Bar s pumpama Avia, ima imanje u zaštićenoj zoni Savinske dubrave od oko 15.000 kvadrata. Pored vile i bazena posađeni su vinogradi i izgrađeni teniski tereni. Suvlasnik Petrol Bara Ratko Zatezalo takođe ima kuću u Herceg Novom, na Toploj.

MIROSLAV ŽIVANOV, predsednik AGROŽIV
Od vlasnika farme, koji je prodavao po pančevačkim pijacama piliće na komad, Miroslav Živanov, rođen 28. aprila 1951. uspeo je da od 1992. godine, kada je registrovao firmu „Agroživ“, stvori imperiju vrednu nekoliko desetina miliona evra. SPS je vladao u Žitištu, ali je JUL poslao Živanova da zavlada proizvodnjom živinskog mesa u ovom gradiću. Sa mesta predsednika opštine Predrag Amižić preselio se u klanicu, i, sa Milanom Antićem, Živanovovim prijateljem i saradnikom koji je iz Jagodine došao u Žitište, godinama organizovao i rukovodio pogonima u Žitištu. Karijeru „regionalnog lidera u proizvodnji i preradi živinskog mesa“ Živanovu je prekinula policija uhapsivši ga zbog zloupotreba u privatizaciji i pranja novca. Trojica direktora društvenih preduzeća terete se da su kupovinom udela u „Agroživu“ stvarali dugove koje nisu mogli da isplate, a na osnovu kojih je kompanija Miroslava Živanova prisvojala imovinu ovih firmi. Živanov i Prebiračević dogovarali su se sa direktorima društvenih preduzeća da te kompanije kupe pet ili deset odsto akcija u nekoj od firmi u sastavu ovog prehrambenog giganta. Direktori društvenih preduzeća potpisali bi ugovore, čak i po nekoliko desetina miliona dinara. Kako društvena preduzeća nisu bila u mogućnosti da isplate ugovorenu sumu, Agroživ ih je tužio. Sud bi doneo izvršnu odluku da to preduzeće, zbog duga, pripadne Živanovu. Posle privatizacije društvenog preduzeća, sve što je bilo u vlasništvu te firme prelazilo je u ruke Živanova. Činjenica je da su krivci ostajali na funkcijama, uz sve, a da li im je nešto isplaćeno u kešu ili na račune – nije utvrđeno.

PRIDRUŽENI ČLANOVI

SRĐAN KAMENKOVIĆ, WOERWAG PHARMA GmbH&Co
Par dana nakon što je, na aukciji 10. septembra 2002. godine, Akcijski fond Republike Srbije prodao 41,93% akcija zrenjaninske fabrike lekova “Jugoremedija” firmi “Jaka 80” iz Radoviša, (Makedonija), prema svedočenju predsednika Udruženja malih akcionara Zdravka Deurića, tadašnji direktor Srđan Kamenković, koji je bio aktivno uključen u pripreme za prodaju akcija fabrike, savetovao je radnike da što hitnije skupe većinski paket akcija, kako bi se zaštitili od onoga što dolazi. Radnici – akcionari “Jugoremedije” sećaju se da im je bivši direktor septembra 2002. godine svoju objasnio bez mnogo uvijanja: “Kupila nas je mafija!”. Petnaestak dana po aukciji, Kamenković na poziv Jovice Stefanovića putuje za Skopje. Dok je on na putu, radnici prikupljaju zastupničke izjave kako bi formirali većinski paket akcija, i biraju Zdravka Deurića za svog zastupnika. Deurić dolazi kod direktora po njegovom povratku iz Skopja, da se dogovore o daljim koracima. Kamenković mu, bez obrazloženja, saopštava da odlazi u penziju. 3. oktobra, direktoru stiže faks iz Skopja sa predlogom da u novom Upravnom odboru “Jugoremedije”, kojeg čini 7 članova, “Jaka” bude zastupljena sa 4, a ostali akcionari sa 3 predstavnika. Kamenković pristaje bez konsultacija sa radnicima, i 4. oktobra predlaže tri člana UO ispred malih akcionara.

prof. dr ŽIVOTA MIHAJLOVIĆ, MEGATREND UNIVERZITET
Obrazovanje na Megatrendu je sve sem primenjenog… teorija apsolutno dominira… Nijedan čas
prakse niti bilo čega primenjenog u toku obrazovanja. Sreća ako neki profesor koristi neko od savremenih sredstava za prezentaciju… I teorija je daleko od standarda na kvalitetnim Univerzitetima. Da li je Megatrend “najpriznatiji domaći univerzitet u Evropi” mogu posebno suditi oni koji su ga završili i pokušali da nađu posao.
Na prste jedne ruke možete prebrojati profesore čiji rad odgovara profesionalnim standardima… Loši kadrovi znače lošije obrazovne mogućnosti i skromno znanje studenata. Ceni se pre svega teorija i ne preterano po standardima koje nude razvijeni obrazovni sistemi. Koliko se ceni znanje studenata mogu da svedočim iz ličnog primera… sa prosekom od 10,00 u II i 9,60 u III godini ni prvi ni drugi put mi nije odobrena stipendija…, ali zato vidimo stipendiranje desetine “MIS Srbije”… uključujući čak i školovanje u inostranstvu. Ključna marketing kampanja za upis novih studenata bila je: 1) nova zgrada 2) najbolji studenti se finansiraju iz budžeta univerziteta. Da je druga činjenica neistina dokazao sam ličnim primerom. Prva je takođe neistina – 2007. godine nije bilo nove zgrade Megatrenda. Megatrend broji 14.000 studenata, a kakvo je znanje? Zato je Boris Tadić bio na otvaranju nove zgrade 2008.
Svake godine vi ostavite Megatrendu po 800 EURa za školarinu + 10 EURa za svaki ispit + iznos za knjige (prosečna cena po knjizi je 10 EUR)…množite to sa 14.000 studenata koliko u Srbiji ukupno postoji po rečima dekana. Profesorska plata na univerzitetu je 600 EURa + dodaci za put i sl… Sami možete da pretpostavite gde i na koji način se troši ostatak novca. Kome se polažu računi za trošenje novca – U Srbiji nikome… Za svoj novac dobijate neadekvatno znanje, nemogućnost zaposlenja, nemogućnost javne kontrole trošenja novca, neadekvatnu struktura kadra koji predaje…
Ko radi na Megatrend Univerzitetu? Jedan profesor Megatrenda poverio se: “kada sam trebao da se zaposlim na Megatrendu-niko me nije pitao šta znam-već koga znam”. Ovo ne važi za većinu drugih – decu, rođake, kumove i ostale… Najboljih kadrova nema, ili brzo odlaze ali zato je većina njih iz vremena netržišne privrede. To su ljudi koji studente treba da uče tržišnom privređivanju i koji grade budućnost kompanija kroz studente koje obrazuju. Veliki broj profesora (i dekan među njima) bio je deo u strukturi režima Slobodana Miloševića, najvećeg diktatora u Evropi. Pojedinim profesorima zabranjen je ulazak u EU iz tih razloga! Paradoks je… na Megatrendu se imenuje student prodekan od strane univerziteta koji ima prosek daleko ispod najboljih studenata i obnovljenu godinu. Na Megatrendu rade kadrovi koji ne bi mogli da budu ni administrativni službenici u priznatim univerzitetima dok je njihova profesionalna etika još diskutabilnija. Na mestu dekana je neko kome je zabranjivan ulazak u Evropsku Uniju, a dekan Fakulteta za Poslovne studije bio je zamenik ministra u vreme najveće svetke inflacije od 318.000.000%.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:18 pm

RAJKO UNČANIN jedan je od predavača ovog “fakulteta”. Zdravom razumu nepojmljiva je eksplozija u “Grmeču”, i tada i danas, ograđena takvim zidom ćutanja da se može samo naslutiti postojanje dosijea sa naznakom “državna tajna”. U optužnici se navodi da je u maju 1995. DB preko Radosava Lukića u “Grmeču” organizovala proizvodnju kompozitnog raketnog goriva. Optuženima u slučaju “Grmeč” na teret se stavlja teško delo protiv opšte bezbednosti i izazivanje opšte opasnosti. Taj posao je Slobodan Milošević dao Jovici Stanišiću, koji ga je preko svog pomoćnika Lukića, prosledio u “Grmeč”. Materijal je dovezen čak iz Sente, a može se samo zamisliti šta bi bilo da je eksplodirao negde u putu. Proizvodnja je organizovana posle radnog vremena, inače bi posledice bile još teže. Priča o nesreći u “Grmeču” je nepotpuna bez pomena firme JPL koja slovi kao naručilac posla u spornoj proizvodnji kompozitnog raketnog goriva. Ova kompanija pominje se i u izveštajima američke obavestajne službe CIA. Zvaničnici CIA potvrdili su novinaru “Vašington tajmsa” da je libijski “Al Fatah” sa “JPL Sistemom” zaključio ugovor vredan 30 miliona dolara o tehničkoj podršci u razvoju raketnog programa. U tekstu “Vašington tajmsa” objavljenom 12. novembra 1996. navode se i oficijelne izjave predstavnika CIA: “Srbija tajno obezbeđuje tehničku podršku u razvoju libijskog programa raketa srednjeg dometa što predstavlja kršenje embarga UN prema ovoj zemlji na severu Afrike. Ova pomoć je deo ugovora od 30 miliona dolara potpisanog prošlog leta, tvrde zvaničnici Agencije”, pisao je “Vasington tajms”. Pozivajući se na zapadne obaveštajne službe, “Vašington tajms” pisao je i o “tajnoj isporuci oružja i drugih materijala” iz Srbije u Libiju navodeći da je “transport oružja prvi put izbio na videlo u avgustu (1996) posle pada ruskog aviona Iljušin-76 nedaleko od Beograda… Zapadne obaveštajne agencije veruju da je ovaj neuobičajeni vojni teret bio namenjen Libiji”, naveo je “Vasington tajms”. “Rajko Unčanin ima privatnu firmu ‘Lukas globtrejd’ preko koje vodi posao sa raketnim gorivom”, rekao je u razgovoru za NIN 28. juna 1995. Milo Đukanović, inženjer zaštite na radu. Tragedija u “Grmeču” se nikako ne može posmatrati izvan politike. Kako drugačije osim “pritiscima sa vrha” objasniti da istražni i pravosudni organi našeg nezavisnog i slobodnog sudstva nisu ni započeli svoj posao iako im skoro tri godine stoje krivične prijave i zahtevi da pokrenu istragu. Činjenica da se radi o eksplozivnim materijama koje spadaju u resor vojne industrije i namenske proizvodnje sama po sebi je dovoljna da objasni zašto niko zvanično i javno ne govori o uzrocima i odgovornosti iako ceo slučaj nije proglašen državnom ni vojnom tajnom. Druga činjenica jeste da je Rajko Unčanin funkcioner Socijalisticke partije Srbije.
Beogradski mediji preneli su vest “Bjeloruskaje delavaje gazete” da su put naše zemlje krenule isporuke soli za ljudsku ishranu iz beloruske solane “Mozir”. Mozirski kombinat nalazi se tik uz ukrajinsko-belorusku granicu, u neposrednoj blizini nuklearne centrale Černobilj i smatra se da je ta oblast Belorusije posebno stradala od radijacije u černobiljskoj katastrofi 1986. godine. Aprila 1998. Stampa iz Minska je navela da je ugovor o kupovini 50 000 tona te soli zaključen krajem marta, kada je Belorusiju posetio državno-privredni tim SRJ, predvođen potpredsednikom Savezne vlade Nedeljkom Šipovcem. “Bjeloruska delavaja gazeta” piše i da Jugoslavija planira da u sklopu bilateralnog barter aranžmana kupi 100 000 tona soli za ishranu, 40 000 tona tehničke soli i 30 000 tona karbamida. Savezno ministarstvo za poljoprivredu je uvidelo sve konsekvence takve informacije i brze-bolje je negiralo. Dan posle demantija saveznih vlasti, u Privrednoj komori Srbije (PKS) naši i predstavnici Belorusije potpisali su ugovor o robnoj razmeni. Rajko Unčanin, generalni direktor “Grmeča” i predsednik Konzorcijuma za saradnju sa Belorusijom, rekao je tada da barter aranžman podrazumeva isporuku lekova i medicinske opreme Belorusiji, u zamenu za traktore, sintetička vlakna i polietilen visoke gustine. So nije pomenuo. Priča bi bila završena da u javnosti nije prozvan predstavnik koncerna za materijalne rezerve Belorusije “Belresursi” Andreja Mikcijevič, koji je, posle “potpisivanja” u Privrednoj komori Srbije, izjavio da ugovor podrazumeva i isporuku 100 000 tona kuhinjske i industrijske soli. Agencija Beta potom je izvestila da su joj u Republickoj privrednoj komori takodje potvrdili da je ugovorena isporuka 100 000 huhinjske i 40 000 tehničke soli, a da će uvoz biti obezbeđen preko društvenog preduzeca “So produkt”, preko kojeg je Jugoslavija i do sada uvozila so iz Belorusije. Svi putevi vode do Rajka Unčanina. Predsednik Privredne komore Srbije Momir Pavličević ostavio je poruku za NIN, da sva obaveštenja u vezi sa barter aranžmanom potražimo od Rajka Unčanina.

DRAGAN NIKOLIĆ, generalni direktor TIGAR ad

PAVIČIĆ NIKOLA, predsednik SINTELON ad

ŽIVANKO RADOVANČEV, generalni direktor MLEKOPRODUKT

DMITAR ŠEGRT, AD “MINPROJEKT”
Maja 2006. u Kikindi su smislili kako da se spreči da Nexe grupa, koja je preko Našicecement pojedinačno najveći vlasnik (30,3%) industrije građevnog materijala “Toza Marković”, postane većinski vlasnik fabrike. Na čelu tima, u kome su Miroslav Mišković, vlasnik Delta M, i Đorđe Nicović, vlasnik IHT, je Dmitar Šegrt, direktor “Toze Marković” i prvi čovek akcionarskog društva TM Invest u kome su akcije malih deoničara. Metod liči na onaj kojim je slovenački Merkator onemogućen da kupi C market, samo što su u ovom slučaju drugi “igrači”, osim Miškovića, koji je glavni u svakoj velikoj privatizaciji. Zamisao je potekla od Šegrta, glavnog protivnika da Nexe grupa postane većinski vlasnik, iako je ta hrvatska kompanija nudila najpovoljniju cenu za otkup akcija od malih dioničara. Šegrt je u Nicoviću, vlasniku firme IHT i Kontinental banke kojoj je NBS u međuvremenu oduzeo licenciju za poslovanje, pronašao kupca akcija TM Investa. Nicović je već kupio 10% akcija TM Investa, plaćajući svaku manje od Nexe, a u toku je kupovina preostalih 13,1% tako da će se akcije iz TM Investa “preseliti” u IHT. Njima treba da se “pridruži” 11,4 %, što ih poseduju tri preduzeća iz holdinga Delta. Na taj način IHT će s 34,8 % postati najveći pojedinačni vlasnik “Toze Marković”, što je bio cilj Dmitra Šegrta jer je u tome video način da ostane na čelu fabrike. Državni paket, koji još nije ponuđen na prodaju, sadrži 15,8% vlasništva. Pritisci Šegrta na male akcionare da prodaju IHT-u naterala ih je na prodaju pod nepovoljnijim uslovima od onih koje je nudila Nexe grupa. Šegrt se pozvao na patriotski čin jer, po njemu, nije u interesu Srbije da strana kompanija postane većinski vlasnik najveće srpske fabrike opeke i keramičkih pločica. 3. avgusta 2006. Dmitar Šegrt, direktor fabrike Toza Marković, smenjen je s te dužnosti, ali je kao predsednik Skupštine deoničara TM invest preostali paket deonica od 13% bez znanja deoničara prodao beogradskoj kompaniji IHT, koja je pre nekoliko meseci preuzela 10% akcija od TM Investa. U ta dva poteza mnogi vide kraj menadžerske karijere nekadašnjeg “gospodara Banata”, kako su zvali Šegrta dok je zahvaljujući bliskim odnosima sa Slobodanom Miloševićem i visokoj poziciji u SPS bio prvi čovek ne samo fabrike, već i u Kikindi.

ĐORĐE ŠIRADOVIĆ, LUKA BEOGRAD ad
Najveći broj uvoznih dozvola potpisan je u vreme kad su ministri za spoljnu trgovinu bili Boriša Vuković i Đorđe Širadović. Vuković je od promene režima u inostranstvu, a Širadović je generalni direktor novosadskog preduzeća „Novkabel“. Sa porezom od 19,1 milion maraka, odmah iza „Progresa“, nalazi se „Dibek“ Milana Beka, bivšeg ministra za privatizaciju. Zahvaljujući debeloj protekciji u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu, „Dibek“ ima najbogatiji asortiman uvoza (žvake, deterdženti, viski, votka, pivo, sir…), a uspeo je i da „otme“ deo izvoza žita „Progresu“. Kao najupečatljiviji dokaz Bekovih privilegija svedoči zapisnik o kontigentima za uvoz žvakaćih guma na kom je rukom napisano: „‘Dibek’ – da, ostali – ne“. Po rečima Đelića, ministri Đorđe Širadović i Boriša Vuković svojevoljno i neovlašćeno prepravljali su odluke komisije i količine i vrednosti kontigenata po nahođenju. Na listi ekstraprofitera po osnovu uvozno-izvoznih dozvola nalaze se i uvoznici cigareta, „Beopetrol“ (7,8 miliona DM) i malo poznata firma „Teodora komerc“ (2,5), „C-market“ (3,9) koji je bio privilegovan kod uvoza hrane, „Nelt“ (1,8) (deterdženti), „Autotrend“ (1,7) (automobili), delovi kompanije „Delta“ (1,4), „MK Komerc“ (1,2) itd. Kako je najavio Đelić svim firmama sa ovog spiska rešenja će biti uručena u narednih 15 dana. Širadović je, kako priznaje, imao česte sukobe sa Mihailom Milojevićem i Vlajkom Stojiljkovićem zbog toga što se protivio da se nadležnost oko raspodele kvota i dozvola prebaci na privredne komore. On tvrdi da nije imao uvid šta je potpisivao njegov pomoćnik Boriša Vuković koji je posle njegove smene postao ministar za spoljnu trgovinu i, prema nezvaničnim informacijama, odluke potpisivao mimo zvanične evidencije, u prostorijama JUL-a.

V. D. generalnog direktora optužio doskorašnjeg pomoćnika, a novopečenog savetnika, Širadovića, da optužbama o korupciji ruši vrednost „Petrohemije”.

Đorđe Širadović vraćen je odlukom Trgovinskog suda na mesto direktora “Novkabela” sa kojeg je smenjen. Širadović je odmah suspendovao 9 radnika i zabranio im ulazak u fabriku. Nakon toga okupilo se stotinak radnika koji su provalili ulaznu kapiju i organizovali zbor na kojem se uz zvižduke pojavio sadašnji direktor. U “Novkabelu” zabranjen je ulazak u firmu Anđelki Popović, bivšoj direktorki “Metalurgije”, i troje rukovodilaca iz ekipe Đorđa Širadovića, koji su mu ostali lojalni za vreme štrajkova.

ČLANOVI PO POZIVU

prof. dr MIODRAG JEVTIĆ, general major, načelnik VOJNO-MEDICINSKE AKADEMIJE
Miodrag Jeftić je solidan hirurg, ali je želeo da vlada na prestižnoj medicinskoj ustanovi. Bio je skoro bez šansi. On se mlad oženio, tast mu je bio vojno lice u Skoplju i tu je upoznao svoju suprugu, tu je završio medicinski fakultet. Sve ostalo je sređivao tast. Kada je poželeo da vlada Vojno-medicinskom akademijom, obukao je svečano odelo i ušao u prostorije Demokratske stranke. Preporučivao se, obećavajući da će se glavari stranke kod njega lečiti uz punu diskreciju. Tadašnji ministar odbrane i bivši načelnik ove ustanove, general-major Zoran Stanković, nesmotreno je izjavio da načelnik VMA mora da bude general. Te uslove pukovnik Miodrag Jeftić nije ispunjavao, nije imao doktorat… Pukovnik je unapređen u čin general-majora i postavljen je za načelnika Vojno-medicinske akademije. Čim je ušao u kabinet, general Jevtić je stavio ulazna vrata sa šifrom, a kabinet čuva vojnik. Na telefonske pozive ne odgovara, javlja se samo na vruću liniju. General je dva puta operisao Borisa Tadića. O kakvoj se operaciji radilo, nije saopšteno. A Boris Tadić je predsednik Republike i građani, svuda u svetu, odmah bivaju obavešteni od kojih bolesti im predsednik boluje. Na VMA su aparati stari, često se kvare, lekari teško utvrđuju dijagnoze. Nema para za hranu bolesnika… Ipak, kada je general Jeftić u pitanju, para ima. On putuje na kongrese, na seminare, prvom klasom, s obezbeđenjem, a vodi i svog sina, studenta medicine. Za njegovog sina, koji je na medicinu upisan preko reda, mora da se nađe dovoljno deviza. Važno je da general vidi belog sveta. Na simpozijume i stručna usavršavanja šalju se mladi lekari, koji taj posao treba da obavljaju još dvadesetak godina. A, nabavke, tenderi, kupovina lekova… Zar makar na Vojno-medicinskoj akademiji njen načelnik ne može da bude najstručniji lekar, čovek koji će makar komunicirati sa svojim kolegama?

Nakon dolaska generala Miodraga Jeftića za načelnika, na mesto upravnika kuhinje VMA doveden je iz Svilajnca, gde je bio komandir voda, poručnik Nenad Burnjaković. Načelnik pogona intendantske službe pukovnik Zoran Šćekić, koji je otpušten sa VMA zbog nedoličnog ponašanja, i vraćen kada je Jeftić postao načelnik, postavio je za vođu smene kuhinje svog kuma Selejmana Hasanovića, kuvara. Takođe je u kuhinju doveo i verne poslušnike, Hasanovića i Stojakovića, kojima je pod sumnjivim okolnostima nabavio diplome vkv kuvara, a sa tih mesta su sklonjeni profesionalci-podoficiri. Od kada su u kuhinju dovedeni, Janošević, pa Šćekić, plan dijetalne ishrane se pravi, ali se ne realizuje jer se ne nabavljaju potrebne namernice. Ako se ko pobuni preti se penzijom ili otkazom.

VASILEIOS ENTERTILIS, generalni direktor Viohalco Group za jugoistočnu Evropu

OLIVER ROEGL, Predsednik IO Raiffeisenbank ad

U DUBINI KOHABITACIJE I POMIRENJA – SDB ZATVARA KRUG

Revolt zbog izostavljanja Zorana Đinđića sa liste značajnih ličnosti nove srpske istorije, koju je pripremao ‘Službeni glasnik’, dokazuje da se veliki deo društva identifikuje s vrednostima koje on simbolizuje, sa njegovim „snom o Srbiji“, željom da je promeni, pokrene, s njegovom energijom. Braneći mesto Đinđića u srpskoj istoriji, javnost Srbije branila je sebe od ideja očeva nacije, od haosa, korupcije, straha, neizvesnosti, nasilja, večne krize… – od onih koji su ubili Zorana Đinđića i od onih koji su to želeli.
22. decembar 2003. “Danas”[17]:
Kakva je bila Koštuničina uloga u 5. oktobru? Neki iz DOS su kasnije svedočili da je Koštunica maltene čekao kod kuće da mu se saopšti šta se dešava. Zoran Živković: Da. Ne samo 5. oktobra nego i u pripremama za 5. oktobar. Da je on odlučivao da li će se desiti 5. oktobar, ništa od svega ne bi bilo!
Kako? Živković: Tako što je to previše opasno, previše posla, previše aktivizma za njega. Da smo sa Koštunicom raspravljali šta da se radi nakon izbora koje će Milošević sigurno da pokrade, on bi rekao: hajde da napišemo saopštenje! Možda i dva, ili možda čak tri saopštenja! To je sve! S druge strane, neki od nas iz DOS, pet-šest dana pred 5. oktobar, održali smo tajni sastanak na kome smo svi potvrdno odgovorili da smo spremni da poginemo za ono za šta se borimo.
Ko je bio na tom sastanku? . Živković: Đinđić, Čović, Milan St. Protić, Mićunović, jedno vreme Svilanović, Perišić, Labus, ja i još – ne mogu da se setim ko.
Gde je sastanak održan?
Živković: Kod Čovića u jednoj hali u Železniku. Sat vremena smo izgubili vozeći se po Beogradu kako bismo zavarali trag. Ljudima je bilo jasno da pobeđujemo na izborima i da Milošević to neće priznati. Odlučili smo da u tom slučaju dižemo narod i potpuno blokiramo Beograd.
Da li je pobuna Crvenih beretki bila kulminacija sukoba. Živković: Koštunica je najpre nepozvan stao u odbranu Radeta Markovića. Na sednici Predsedništva DOS 6. ili 7. oktobra, na dnevnom redu su bili Pavković i Rade Marković. Nakon nešto manje od dva sata rasprave, Đinđić i ja smo otišli kod Mila Đukanovića u Podgoricu. Kada smo se vratili, u DSS je i dalje trajala rasprava o Markoviću i Pavkoviću. Pet puta je glasano 17:1… I ko je onda imao veze sa kriminalom, ko je sprečio reforme u oblasti bezbednosti? Crvene beretke su iskoristile tu atmosferu. To je bilo dvovlašće gde je svako mogao da se sakrije iza Koštunice ako ga juri Đinđić. Ako je Đinđić uterivao u red i poštovanje zakona, u reforme, onda se opet tražilo uporište kod Koštunice. Nisu samo tu Crvene beretke. Imali ste sijaset i biznismena i političkih ličnosti koje su to radile. Crvene beretke su bile osuđene na raspuštanje onog trenutka kad je neko skupio snagu da spreči da se oni kriju iza bilo koga.
Vi ste ih raspustili nakon ubistva Zorana Đinđića Živković: I to za jedno poslepodne. Bez obzira što oni mogu da budu opasni, što su verovatno najobučeniji vojnici na Balkanu. Više nije postojao strah jer su znali da više nemaju iza koga da se sakriju. Za dva sata smo doneli odluku, za dva sata im je ona bila uručena i oni su postali deo istorije. Najteži trenutak je bio dan posle ubistva Zorana Đinđića. Koštunica i Labus su predložili koncentracionu vladu. Koštunica još uvek nije izjavio saučešće, i u Zoranovoj krvi oni su videli način da ponovo budu vlast. To je i za demokrate, koje bije glas da su pragmatični, bilo previše.
Ko je vama saopštio da je 12. marta pucano na Đinđića? Supruga. Iz automobila sam telefonom pozvao suprugu da je pitam gde ćemo na večeru. Tog dana je slavila rođendan. Rekla je: “Izgleda da je pucano na šefa.” Sedam-osam minuta posle ubistva, ušao sam na ta ista vrata u zgradu Vlade… Nismo znali gde je odvežen, a onda smo saznali da je u Urgentnom centru. Otišao sam i prvi lekar koga sam sreo je rekao da nema šanse.

IMA KAKO

Šef Kabineta predsednika Srbije je diplomirani pravnik, Miodrag Rakić. Zvanično, on rukovodi Kabinetom predsednika, stara se o blagovremenom izvršavanju aktivnosti predsednika Republike i ostvarivanju saradnje sa državnim i drugim organizacijama i institucijama radi utvrđivanja stavova i kreiranja, odnosno sprovođenja politike. Miodrag Rakić nije poznat javnosti. Prema mnogim izvorima, neki „dvorjani“, imaju ključni uticaj i u donošenju krupnih odluka, a među onima, koji crpu ličnu moć iz blizine sa Borisom Tadićem, pominju se: njegov savetnik, Srđan Šaper, autor marketing kampanja za MUP u drugoj polovini devedesetih, kada se slikao za plakate u uniformi policajca, i predsedničke kampanje Vojislava Koštunice na izborima 2001; i šef kabineta, Miodrag Rakić. Rakić je dugogodišnji blizak saradnik Borisa Tadića i bio mu je savetnik za vojnoteritorijalne organe kad je Tadić bio ministar odbrane. Iz perioda Đinđićevog rukovođenja DS-om, potiče politička škola DS, čiji je direktor bio Boris Tadić. Iz te škole potiču neki od njegovih najlojalnijih saradnika, među kojima i Miodrag Rakić, desna ruka Tadića i generalni sekretar predsedništva DS. Šef kabineta nema stambenih ni finansijskih problema. Kao član izvršnog saveta opštine Palilula, za vreme predsednikovanja današnjeg ministra za državnu upravu Markovića, posle 5. oktobra, za kratko vreme se skućio i obogatio, dok čovek kome je on šef kabineta tvrdi da je beskućnik. Nema ozbiljnijeg tajkuna koji blagoslov Predsednika ne dobija preko šefa kabineta. Rakić kontroliše korupciju u srpskoj državnoj službi. Dok se predsednik slika za novine, i šeta po svetu, šef kabineta vodi poslovne knjige. On kupuje ljude, tajkune, partijske drugove…, unapređuje i amnestira od grešaka. Rakić je iz Žitorađe. Njegov školski drug je Ivica Dačić. Smatra se da je do mirenja SPS i DS došlo nakon što je Rakić približio njihove lidere.

U svakoj državi, šef kabineta predsednika države ima vrlo značajnu ulogu[18]. Napredujući iza Tadića, Miodrag Rakić je imao ambiciju da postane šef BIA, ali nije. Bio je potrebniji u Kabinetu, u kome junoše uživaju svo poštovanje i naklonost predsednika. Kako god bilo, njegova ambicija očigledno je da bude u senci, ali prvi do glavne figure – siva eminencija. Kao ex officio sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, Rakić je upoznat sa poslovima i sa situacijom unutar tajne službe. Direktoru BIA, Saši Vukadinoviću, koji o tajnoj službi ne zna mnogo, značajnu pomoć pruža šef kabineta predsednika Srbije. I-mejl adresa: mrakic@predsednik.srbija.yusve govori.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:19 pm

MA ZAŠTO

U jesen 2008, bugarski mediji lansirali su priču da bugarske brodove između Golupca i Smedereva presreću “dunavski gusari” i otimaju gorivo i robu. Naši tabloidi preuzeli su priču, iako se sami bugarski mediji ograđuju da su glasine o “38 opljačkanih bugarskih brodova” preterane i da bi trebalo razmotriti interese posada i kompanija i čak izražavaju sumnje da se radi o prevarama osiguravajućih društava. Dunavska komisija, nadležno telo za plovidbu Dunavom, nema primedbe na bezbednost plovidbe kroz Srbiju. U rečnoj policiji i brodarskim udruženjima tvrde da nema “dunavskih pirata”, mada ko hoće može da ukrade sa barže, u Smederevu, Pančevu i u drugim lukama, ali to je krađa ili razbojništvo, a ne piraterija. Zašto bi srpski tabloidi baš ovaj opis preneli nekritički?

Leta 1992, začetnici gusarstva, “kurir Jovica” i pisac Radomir Smiljanić, osnivač ‘Nove ruže’ i ‘Bele Vizantije’, čamcima svojih plaćanih “patriota”[19] blokirali su provoz Dunavom kod Beograda i reketirali kapetane i brodovlasnike. Dunav je vitalna veza između Crnog mora i zapadne Evrope, i vlasnicima i prevoznicima bilo je lakše da plate, nego da potežu pitanje, na koje ne bi bilo reakcije vlasti, bez čijih organa bezbednosti to nije moglo proći. SR Jugoslavija bila je izvan svih međunarodnih ugovora, pa ni Dunavska komisija ne bi pomogla. Lađari na Dunavu bili su, tokom “nezasluženih i ničim izazvanih” sankcija, 1992.–1995, izloženi i iskušenjima kojima je teško odoleti, a srpska policija i carina nisu se mešali. Kasnije je taj posao uzdignut do šverca celih barži u pančevačku luku, ali to je bio drugi, prilično jasno, državni posao. Sve se to znalo i videlo na satelitskim snimcima. Dunav je, tokom sankcija, bio raj i za krijumčare. Uz dozvolu Državne bezbednosti, veliki šverceri radili su na veliko, a mali na manje. Tada, uz Dunav, u istočnoj Srbiji nastaje sloj ljudi koji naftu i benzin pretovaraju iz barži u svoje čamce i mini tankere, i preprodaje. Sadašnja priča je samo bleda senka tadašnje velike priče, ali moguće je plod aktiviranja neke veze bugarskih lađara i njihovih partnera sa srpske strane Dunava. Ako je bilo koji od ova tri, razlog, to bi, imajući u vidu zajednički imenitelj, bio indikator o suštini samih tabloida u Srbiji.

IMA RAŠTA

Krajem 1950.-tih preduzeće Montaža gradilo je fabrike Prva petoletka u Trsteniku, Rekord u Rakovici, IMT u Zemunu, Slovensku plažu u Budvi, bolnicu u Podgorici, stambene objekte na Novom Beogradu… Od 1960. do 1970. godine, nijedan značajniji objekat nije se gradio bez učešća Montaže: Dom sindikata, zgrada Savezne skupštine, Tehnološki fakultet u Beogradu, Zmaj u Zemunu, Železara-Smederevo, Goša u Smederevskoj Palanci i mnogi drugi objekti. Krajem sedamdesetih godina počeli su veliki poslovi u Sovjetskom Savezu. Montaža kreće na evropsko tržište pa učestvuje u izgradnji aerodroma u Frankfurtu, pošte u Dizeldorfu, objekata u Bohumu, i na izgradnji Olimpijskog sela u Minhenu. Van Evrope, Montaža radi velike projekte poput vodovoda u Libiji i vodotornjeva u Kuvajtu. Početkom osamdesetih, novo rukovodstvo, na čelu sa Miomirom Pajkovićem, zacrtalo je radove u inostranstvu kao strategiju kompanije. Sa 2500 zaposlenih, Montaža je ugovarala velike poslove u Nemačkoj, Angoli, Libiji, Alžiru, Čehoslovačkoj, a u Rusiji se istovremeno radilo na 20 gradilišta (aerodrom “Adler” i kompleks “Jakorna Scelj” u Sočiju…). U to vreme Montaža u Beogradu gradi Klinički centar Srbije, zgradu Vojno medicinske akademije, Muzej savremene umetnosti, sportsku halu “Pionir”… Jaka firma postaje plen klanova, Pajkovića, Rađenovića… Direktor Pajković zakidao je na isplatama radnika koji su radili na gradilištima u inostranstvu. Pravio je dvojne ugovore, a na sinove je registrovao firme u Rusiji i u Nemačkoj, preko kojih je ugovarao i naplaćivao Montažine poslove. Uvidevši da može da kupi preduzeće čiji je direktor, Pajković zavodi teror i otpušta radnike. U maju 2002. godine, nakon što se na prve dve licitacije na kojima je početna cena bila 12 miliona DEM niko nije prijavio, Miomir Pajković postaje vlasnik Montaže za 3 miliona maraka. U tom trenutku, Montaža je vlasnik zgrade u ulici Kružni put 123, proizvodne površine 2.253 kvadrata, skladišta površine 1.257 i kancelarijskog prostora od 1.561 kvadrata, plus mašine, oprema, alati, putnička vozila… Upravna zgrada u Kosovskoj 39 u centru Beograda je površine 800 kvadrtnih metara. Samo cena građevinskog zemljišta na toj lokaciji deset puta je veća od one koju je Pajković platio za celu firmu. Radnici Montaže veruju da je firma privatizovana novcem sopstvenih nenaplaćenih potraživanja u inostranstvu, i da je Pajković iskoristio odnos sa Đorđijem Nicovićem i njegovom privatnom bankom, i tako ostvario transakciju čiji je cilj bio uništenje firme i njeno protivzakonito stavljanje u službu ličnog profita. Zaposleni u Montaži, njih oko 350, primili su u novembru 2008. prvi deo plate za mart. Od tada Pajković isplaćuje plate preko objekata i gradilišta, ili u kešu, ali samo radnicima, koji su mu neophodni. Gazde Montaže rešile su da broj zaposlenih svedu na 40-45, ali odbijaju socijalni program jer to podrazumeva isplatu otpremnine. Montaža je firma čiji su radnici u odmakloj dobi života, i ne očekuju novo zaposlenje ni prekvalifikaciju, nego zakonsko pravo na penziju, ili da taj trenutak čekaju sa odgovarajućom otpremninom. Pajkovićevo bogatstvo danas se ne može proceniti, bez ozbiljne istrage. Kapital seli u Crnu Goru, gde je, sa direktorom Montaže, Milenkom Milisavljevićem, vlasnik firme Montaža-Montenegro u Budvi, sa 5 zaposlenih. Poslove u Crnoj Gori, finansira sa računa Montaže iz Beograda, a naplatu vrši preko Montaže-Montenegro. Pajković je u Budvi vlasnik hotela “Akvamarin”. U Crnoj Gori važi za “stabilnog” investitora. Radove u Crnoj Gori izvodi sa radnicima iz Beograda, koje plaća beogradska Montaža, a Monataža-Montenegro tek da forma bude ispunjena. Pajković u Crnoj Gori daruje škole, crkve i bolnice, o trošku Montaže, na štetu radnika kojima uskraćuje zakonska prava. U prostorijama Montaže u Kosovskoj ulici u Beogradu ostali su još samo Pajkovićevi ljudi, njegovi sinovi, kumovi, rođaci, i poneko spreman da robuje iz straha da neće naći posao. U Montaži su zaposlene obe gazdine snaje, i njegova rodbina koja ne dolazi na posao. Porodični klan i direktor Milisavljević letuju u Crnoj Gori o trošku Montaže. Pajković, opljačkanim milionima uništene firme, šalje unuke na košarkaške kampove u Španiji, kupuje deci kuće i stanove.

Ko mu pomaže? Postoje organi i službe čiji je posao da sprovode zakon. Montaža je osnovana 14. jula 1949. u Kraljevu kao vojno-industrijsko preduzeće Svetlost (iste godine seli se u Beograd, i 1950. menja naziv). Čudno je da nikoga od državnih organa nije zanimalo kako je Montaža iskazala gubitak u 2007. godini, a radila je na palati “Ušće”, objektu novog “Merkatora”, “Duvanskoj industriji Vranje”, fabrici konzervi na Batajnici i još nekim milionskim poslovima. Po prijavi radnika, zbog nezakonitog korišćenja novca na objektu Duvanske industrije, dolazio je izvesni inspektor. U leto 2006. godine, inspektor odlazi na odmor u Pajkovićev hotel u Budvi. Bio je to kraj nada u službeno lice. Dok organi gonjenja, poreska i finansijska policija žmure, Pajković kupuje. Ako je suditi po sudbini vojno-industrijskog kompleksa, ne čudi sudbina ove firme. Đorđije Nicović je vlasnik ‘Napred’, takođe iz vojno-građevinskog kompleksa. Možda je indikator suštine privatizacije u Srbiji po kom kriterijumu su odabirani privilegovani.

IMA KO

Mlađan Dinkić insistira da se hitno usvoje Predlog zakona o budžetu s predlozima odluka o davanju saglasnosti na finansijske planove za 2009. godinu, i da se donesu prateći zakoni kojima se obezbeđuje deo budžetskih prihoda (zakona o izmenama i dopunama zakona o porezima na imovinu, zakona o akcizama, zakona o carinskoj tarifi, zakona o republičkim i administrativnim taksama, zakona o izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih prihoda, zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, i zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju). Dinkić je, piše list Blic, uslovio ovaj zahtev povlačenjem svojih poslanika i ministara, što G17 plus demantuje. Međutim, Ištvan Pastor je izjavio da SVM neće dozvoliti prekrajanje budžeta da sredstva odobrena Vojvodini ne bi mogla biti iskorišćena u 2009. godini.

IMA S KIM

Nebojša Nedeljković, bivši direktor Aerodroma ‘Beograd’ i JP ‘Skijališta Srbije’, postavljen je za generalnog direktora novinske kuće ‘Borba’. Osim što je na čelo novinske kuće postavljen elektroinženjer smenjen zbog zloupotrebe službenog položaja i pronevera, radi se o čoveku kojeg je Mlađan Dinkić izbacio iz G17, a koji je potom prešao u LDP, Čedomira Jovanovića. Nebojša Nedeljković smenjen je s mesta direktora JP “Skijališta Srbije” nakon policijske istrage.

Nedeljković koji je imao astronomske plate, u Aerodromu “Beograd” 800.000 dinara, a u “Skijalištima Srbije” 1.600.000 dinara mesečno, dolazi na čelo firme u kojoj zaposleni u proseku imaju platu između 16.000 i 17.000 dinara.

List Kurir objavio je da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio Zoran Ostojić, a da je osim Nedeljkovića, kandidat za ovo mesto bio i Ivan Radovanović, čovek koji je radio kampanju za LDP, a pre desetak godina bio zaposlen u ovom listu. Političko imenovanje prvog čoveka “Borbe” ponovo postavlja pitanje da li je ta firma mogla da bude privatizovana bez postojanja zakona o privatizaciji saveznih javnih medija. Tu privatizaciju omogućili su Sveta Marović i Slobodan Orlić. Oni su omogućili da privatni kapital uđe u državnu “Borbu”, da bi se izdvojio sektor kioska, plasman i transport, a na kraju i novine, koje nisu mogle da bude privatizovane. Postavljenje novog direktora ponovo je pokrenulo borbu za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda.

Povodom izjave potpredsednika vlade Mlađana Dinkića da je vlasnik Borbe i dalje Stanko Subotić Cane, vlasnik Ivan Radovanović saopštio je 1. decembra 2008: “Od septembra 2008. godine vlasnik sam firme Buana, jedini i stoprocentni, koja je, kao novi vlasnik Borbe zavedena u Agenciji za privredne registre rešenjem od 11. novembra 2008. godine… Svako dovođenje bivših vlasnika u vezu sa sadašnjom Borbom, zlonamerno je, upereno je protiv Borbe i nadasve je nelogično: zašto bi neko meni prodao Borbu da bi postao vlasnik Borbe, kada je to već bio”. Radovanović je istakao da je Borbu kupio iz razloga – jer se medijima bavi od 1984. godine i misli da zna kako je moguće osvojiti veliki deo medijskog tržišta u Srbiji. Komentarišući postavljenje Nebojše Nedeljkovića za generalnog direktora Borbe, Radovanović je naveo da je to učinio u ubeđenju da je on dobar menadžer, i dodao da nikada nije bio član Vlade, nekog upravnog odbora i da on i Borba nisu imali nikakve veze sa postavljenjima i razrešenjima Nedeljkovića u javnim preduzećima, već je on to postao na predlog G17, a izabrala ga je Vlada, i red je da se u toj stranci i na Vladi te afere razreše. Vlasnik dnevnog lista “Borba” Ivan Radovanović predstavio je 2. decembra 2008. uređivački kolegijum i koncepciju novina… Radovanović je naglasio da “niko od starih nije otpušten” i da je puno novih mladih ljudi primljeno. Objašnjavajući zašto konferenciji ne prisustvuje generalni direktor Nebojša Nedeljković, iako je najavljen, vlasnik lista rekao je da je direktor sprečen zbog bolesti i da mu je Nedeljković ponudio ostavku, koju nije prihvatio. Urednik Aleksandar Vasović zadržao se u novoj ‘Borbi’ samo tri nedelje.

U ‘Borbi’, broj 1, generalni direktor, Nebojša Nedeljković piše:
“U tekstu pod naslovom “LDP u borbi”, u dnevnom listu “Kurir” od 28.08.2008. godine, pozivajući se na “dobro obavešteni izvor”, novinar G. Katić i odgovorni urednik Rade Jerinić nisu postupili u skladu sa obavezama svoje profesije, već su pomenuti tekst objavili krajnje tendenciozno, kako bi se listu Borba nanela šteta i povredio ugled. IP Novine Borba je u privatnom vlasništvu, što se može utvrditi na osnovu uvida u Registar privrednih subjekata koji vodi nadležna agencija. To znači da Skupština, odnosno član društva, vrši izbor i razrešen je direktora, pa su stoga svi navodi sadržani u tekstu vezani za političke konotacije isključeni i krajnje zlonamerno i tendenciozno navedeni. Krajnje je netačan i proizvoljan navod da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio lično Zoran Ostojić, kao i da je, osim Nedeljkovića, kandidat bio i Ivan Radovanović, čovek koji je odradio kampanju za LDP, a sve je očigledno sračunato da kod čitalaca stvori pogrešnu predstavu, istovremeno da se na ovaj način povredi ugled “Novine Borba”. Izbor Nebojše Nedeljkovića za direktora “Novine Borba”, nema nikakav odnos, kako je naveo list “Kurir”, sa borbom za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda, iz razloga što su “Novine Borba” doo zakupac nekoliko kancelarija na drugom spratu poslovne zgrade u Trg Nikole Pašića 7 i ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu, već samo osnivački ulog. Što se tiče zarada zaposlenih u “Borbi”, one ne mogu biti predmet bilo kakvog spekulisanja “Kurira”, jer ne predstavljaju informaciju od javnog značaja.”

Teško je znati šta je istina, i ko je režiser, ali je za glavne glumce poznato:
Ivan Radovanović (radio u Borbi u vreme kada je bivši agent savezne SDB, Slavko Ćuruvija, sa kojim je prešao u Nedeljni Telegraf pa u Evropljanin, sa Tijanićem i Tirnanićem, za račun Radmila Bogdanovića uništio opozicionu tu istu Našu Borbu; sa Srđanom Đurićem imao zajedničku firmu dok je ovaj bio šef biroa za informisanje vlade Vojislava Koštunice i njegov savetnik za medije, sa kojim je radio PR za EFT Vojina Lazarevića, radili za Milana Beka)
Mlađan Dinkić (čovek koga je saradnik Radmila Bogdanovića, kapetan Dragan, sa oružjem uveo u carinu i Narodnu banku Jugoslavije, preko supruge Tanje prijatelj Vojina Lazarevića, i rođake Vlade Velebita, Vide Uzelac iz Centralnog registra HoV)
Stanko Subotić (čovek koji je u vreme sankcija radio državno monopolisani šverc cigareta; veza lica poput državnih mafijaša Andrije Draškovića, sina direktora Jugometala i veze Vukašina Maraša, i Vanje Bokana, zeta načelnika vojne obaveštajne službe i posle savetnika Mila Đukanovića, Neđe Boškovića)
Zoran Ostojić (sa Radovanovićem imao posle 5. oktobra zajednički nvo projekat i radili kampanju za Velju Ilića)
Slobodan Orlić (saradnik vojnog saradnika Nebojše Čovića, vodio savezne organe, njegovi kadrovi su listom bivši sindikalni funkcioneri)
Čedomir Jovanović (u politici, kao i Toma Nikolić, opstaje zahvaljujući Milanu Beku, Miloševićevom ministru i kandidatu JUL-a)
Gradiša Katić (čovek zadužen za propagandu kriminala, bio je u Telegrafu kada su počeli)
Nebojša Nedeljković (Dufri je svima bo oči, ali se ipak sa njima poslovalo)

IMA ŠTA

Osumnjičeni bivši predsednik FSS i direktor OFK Beograda, Zvezdan Terzić, poslao je, iz begstva, otvoreno pismo, u kome između ostalog piše:
„… Postojali su crni fondovi u sportu pedeset godina, i država je na prećutan način aminovala i odobravala ovakav sistem funkcionisanja u sportu. Crni fondovi su stvarani na razne načine, sportisti plaćani gotovinom na ruke, a sve sa ciljem da više ostane za sport… Ne postoji sportista koji tokom svoje karijere nije primao novac na ruke, neevidentiran, na koji nije plaćen porez. To je bio sistem postavljen mnogo decenija unazad, koji sam i ja zatekao, kao igrač, i kao sportski rukovodilac… Za svaki utrošen dinar od 1997. do danas postoji uredna dokumentacija koja, naravno, nije proknjižena u klubu, ali postoji u originalu za koji svi u klubu znaju. Ovako se poslovalo do 2003, kada je donesen zakon o porezu sportista od 10 odsto, umesto dotadašnjih 73 odsto. Tada smo po prvi put igračima otvorili račune u poslovnim bankama, i uplaćivali im ugovorne obaveze legalno, uz plaćen porez. U obrazloženju Ministarstva finansija zašto je porez smanjen na samo 10 odsto rečeno je da velike svote novca u sportu idu nelegalnim tokovima, i da je to urađeno da bi se stimulisao povratak tog novca u legalne tokove. Na taj način država je indirektno priznala da do tada nije postojao prihvatljiv zakonski okvir za oporezivanje sportista.
… krucijalno pitanje, nije rešeno do danas. Nije donet zakon o sportu koji bi definisao ko je titular klubova… u uslovima kada klubovi u Srbiji nemaju realne izvora prihoda. Za ovo spreman sam da odgovaram, ali sve što sam radio, radio sam u interesu kluba. I ne da se ne osećam krivim, već naprotiv, veoma sam ponosan… Kvalifikacija da sam ja ili neko iz mog okruženja prisvajao novac od transfera apsolutno je netačna. Zlonamernici pominju koliki su bili transferi, a ne navode da… Pre nego se realizuje neki transfer, koji je neizvestan, u klub se mora godišnje investirati dva miliona evra… Verovatno smo tokove novca od transfera kanalisali na drugačiji način, i možda činili privredne prekršaje, ali svrha tih prekršaja je bila da klub preživi. Da nismo radili na takav način, OFK Beograd kao klub ne bi postojao, ili ne bi postojao na ovakvom nivou. A mi smo stvorili novu vrednost… Kada dođe vreme za privatizaciju klubova, sigurno je da će OFK Beograd vredeti mnogo više od onog koji smo zatekli 1997. A sredstva od privatizacije će otići u kasu države Srbije.
Iako je osnovno načelo da je svako nevin dok se ne dokaze krivica, pokušana je moja diskreditacija, kroz medije, i zvanične institucije. Očigledno je da ljudi iz pomenutog kabineta još uvek imaju jake mehanizme moći, jer u danu kada su svedoci pred istražnim sudijom završili svoja svedočenja koja dokazuju moju nevinost, iz tužilaštva stiže neosnovan zahtev za proširenje istrage protiv mene… Od pravosudnih organa očekujem da svoj posao obavljaju nepristrasno, i omoguće mi da svoju odbranu iznesem sa slobode…”
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:21 pm

HLEBA I IGARA – IMA KO DA BRINE

Upravni odbori fudbalskih i košarkaških klubova Crvene zvezde i Partizana već 60 godina predstavljaju stecište političke, policijske i ekonomske elite. Slobodan Penezić Krcun, Radmilo Bogdanović, Goran Vesić, Nikola Bugarčić, Mirko Marjanović, Slavko Zečević, Zdravko Lončar, Boriša Vuković, Ivica Dačić – neki su od moćnika koji su svoje društvene pozicije, stavljali u službu crveno-belih i crno-belih imperija. Za neke to je bio hobi, neki su pasionirani navijači, a neki su želeli da svoju moć prošire na sve segmente društva. Upravni odbori Zvezde i Partizana bili su toliko moćni, da su često prevazilazili državne institucije, i u svoje uprave regrutovali su isključivo po političkoj liniji. “Večiti” su pokriveni u politici, privredi, policiji, medijima… mogu sve. Početkom 2008. godine, jedino se na zvaničnom sajtu FK Partizana[20] i FK Crvene zvezde[21] nalazi sastav upravnog odbora, dok u košarkaškim klubovima Zvezda[22] i Partizan[23] taj podatak kriju.
Pravilo: bogatite se i radite šta hoćete, ali ne petljajte se javno u politiku ako želite da novac ostane zaista vaš, potvrđuje i lista najmoćnijih za 2007. koju je 17.1.2008. plasirao list “Blic”:

1. Miroslav Mišković, „vlasnik najveće kompanije u Srbiji. 2007. godine izdržao je bez poteškoća neprijatan napad. Komisija za zaštitu konkurencije i Savet za borbu protiv korupcije zaključili su da „Delta“ ima monopolski položaj na tržištu, zbog čega je predsednik LDP, Čedomir Jovanović, zahtevao da Skupština Srbije formira anketni odbor koji bi ispitao poslovanje „Delte“. Predlog je odbijen jer je u Skupštini, na razne načine, čak 188 od 212 prisutnih poslanika glasalo protiv. Mimo običaja, Mišković se oglasio pismom u kome je Jovanovića povezao sa zemunskim klanom i svojom otmicom 2002. godine. Zaključak Komisije za zaštitu konkurencije ocenjen je kao proizvoljan, a „Delta“ je protiv Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, podnela krivičnu prijavu, koju je tužilaštvo odbacilo. Nakon toga se buka u javnosti slegla. „Delta“ je protekle godine, između ostalog, u Beogradu otvorila velelepan tržni centar „Delta siti“, a u Sofiji „Pikadili“, čime je praktično izašla na tržište EU. Po podacima za 2006, trgovinski lanac „Delte“ – „Maksi“, „Pekabeta“ i „C market“ (bez „Tempa“), ostvario je prihod od 53,3 milijarde dinara.”

2. Vojislav Koštunica, “predsednik Vlade Srbije tokom 2007. U više navrata pokazao je praktično da snaga političke opcije koju sprovodi ne zavisi od realne podrške koju uživa među građanima. Mada mu kao manu pripisuju političku tvrdokornost, Koštunica balansira među nezamislivim političkim opcijama, i održao je funkcionalnost u Vladi Srbije između ministara sa ekstremno suprotnim stavovima. Pregovore s političkim neistomišljenicima završavao je maksimalnim učinkom po DSS, a kompromise je pravio isključivo sa „stranim faktorom“. Mnogi veruju da bi prihvatio pakt s radikalima, što visi kao mač nad vratom demokratskog biračkog tela. Predsednik vlade[24] retko odgovara na pitanja. Svoje stavove saopštava, ne diskutujući previše o njima, mada su mnogi važni za sadašnjost i budućnost Srbije. Čak i odluke iz privrede u pozadini imaju Koštuničin „pečat“. Okružen je malim krugom saradnika s kojima se pojavljuje na državnim i narodnim proslavama”[25].
VOJISLAV KOŠTUNICA, stao je jula 1992. godine, dok je trajalo bratoubilaštvo u BiH, na čelo otrgnute struje Demokratske stranke, pod imenom Demokratska stranka Srbije. Lični PR sastojao mu se u tome što nikada nije bio član Saveza komunista, da je zbog delikta mišljenja isteran sa Pravnog fakulteta, da je vraćen na posao ali je to odbio, i da se u međuvremenu bavio naučnim radom u dva instituta. To je bilo dovoljno da ga sledbenici vide kao nepotkupljivog i obuzetog idejom izgradnje demokratskog društva. Idilična freska biće zamenjena fotografijom na kojoj drži “kalašnjikov”. Srpski narod gledao je od 1990. do 1997. kako sedi u Miloševićevoj skupštini i čeka svojih pet minuta, Iz njegove stranke nastaće, DHSS, predvođena Vladanom Batićem, koji je napustio DS već 1992.

Narod u Srbiji, koji je bio željan da se što pre izvuče iz zaostalosti, potpuno je prestao da mu veruje. U periodu nakon preuzimanja vlasti, zao duh jedne primitivne administracije našao je u Vojislavu Koštunici najjaču podršku. U jednom obraćanju u predizbornoj kampanji za predsednika SRJ, Vojislav Koštunica kaže: “Dajem reč da ću, uprkos očiglednim nedostacima, poštovati važeći ustav, dokle god je on na snazi i da neću prigrabiti nijedno ovlašćenje koje iz njega izričito ne proističe”. Taj ustav sa “očiglednim nedostacima” funkcionisao je još 6 godina, a sam Koštunica s vremena na vreme zagovarao je njegovo pisanje, čas dramatizujući tu stvar, a čas je potpuno zanemarujući. U početku se kao mogući koautor na izradi ustava pominjalo ime njegove žene Zorice Radović, da bi celokupnu priču pretvorio u alat za političku kampanju svoje stranke.

Biografija Vojislava Koštunice govori da je do vodećeg čoveka, najpre jugoslovenske (time i srpske) države, pa srpske vlade, došao uz pomoć spleta istorijskih okolnosti. Od otvorene mržnje prema nekim političkim oponentima, pre svega prema onima sa kojima je počeo da živi životom političara, pa do još otvorenijeg gađenja prema međunarodnim institucijama sa kojima teškom mukom sarađuje samo kad mora, do kadrovske politike u vlastitoj stranci koja je često skandalozna, Vojislav Koštunica daje sliku jednog sasvim drugog čoveka, tako sličnog počivšem diktatoru čija tvrdoglavost je skupo koštala ovu zemlju. Svoj politički manifest Vojislav Koštunica je odmah prekršio čim je stupio na dužnost predsednika umesto Slobodana Miloševića. Rečenicom da mu je “Tribunal u Hagu zadnja rupa na svirali” isprovocirao je čitav mehanizam svetskih sila sa kojima je Srbija bila u ratu 1999. Na isti način kako je i Milošević radio, Koštunica je rekao svoje, a onda, jednog po jednog, izručio tom istom Tribunalu kompletan politički i armijski vrh bivše SRJ.

Njegove izjave i postupci pokazuju da je reč o podeljenoj ličnosti, ali i o slučaju teškog autizma, jer na Kosovu, u Gračanici, izjavljuje kako će “Kosovo uvek biti Srbija”, dok čitava međunarodna zajednica pokušava da nađe manje bolan način kako bi tamošnjim Albancima ponudila neki oblik nezavisnosti a da to Srbija nekako prihvati. Zvaničnik SAD Nikolas Berns je na ovu izjavu istog dana reagovao žaleći što Vojislav Koštunica nije izjavio da će “Srbi zauvek ostati na Kosovu”, jer je to model koji je prihvatljiv svima.

Demokratska stranka Srbije počiva na autoritetu svog vođe. Koštunica ume da vlada. Svi osnivači i članovi stranke koji su na bilo koji način protivurečili svom vođi odmah su odstranjeni. Članovi Glavnog i Izvršnog odbora stranke menjani su isključivo na zahtev vođe. Kada se izvrši uvid u spisak članova Izvršnog i Glavnog odbora DSS, od osnivanja, lako se zaključuje da svi oni koji su naivno poverovali u čestitost, nepotkupljivost i pravičnost Vojislava Koštunice, u stranci nisu imali šta da traže. Imidž nedodirljivog Koštunica je održavao tako što nije dozvoljavao nikom od partijskih drugova da mu se približi. Osim Dragana Jočića i Nebojše Bakareca, svi njegovi partijski drugovi sa njim su na “Vi”.

Za šefa kabineta Koštunica je postavio Ljiljanu Nedeljković. Ova gospođa, sa 150 kilograma, i kao stari doušnik tajne policije, sprečavala je stranačke kolege, i Koštuničine malobrojne prijatelje, ministre da dođu do njenog šefa. Koštunica se na taj način štitio od mnogobrojnih sastanaka, a s druge strane, Nedeljkovićka i njen štab pisali su mu govore i rukovodili strankom. Vojislav Koštunica se tako izdigao i iznad stranke i iznad prijatelja kao autoritet, poput Slobodana Miloševića. Na ovaj način Koštunica je izbegavao direktne kontakte sa generalima, sa bezbednosnim službama i nije hteo da bude ni za šta odgovoran. Čim je otišao sa mesta predsednika SRJ, odmah je zaboravio na usluge onih koji su ga na ovom mestu ustoličili i održali.

Koštunica se i kao premijer ponašao na isti način. Umesto Ljiljane Nedeljković, za šefa kabineta doveo je Aleksandra Nikitovića, pravnika iz Bara, čiji otac je bio deklarisani ibeovac. Nikitović je, pod palicom Ljiljane Nedeljković, ustoličio najorganizovaniju kriminalnu grupu iz Crne Gore, predvođenu Vojinom Lazarevićem, Vukom Hamovićem i biznismenima iz Miloševićeve ere, koji su na najbestijalniji način opljačkali Srbiju. Ni ministri iz srpske vlade ne mogu doći kod premijera bez Nikitovićevog blagoslova. Koštunica ga je izabrao po meri svog života i načina življenja, želeći da na taj način bude sa svima na distanci, smatrajući sebe iznad svih. Poniznost je jedini način opstanka u izvršnoj vlasti i članstvu Demokratske stranke Srbije. Vođi Koštunici su u srcu najbliži oni koji su najluđi. Tako je Nebojša Bakarec, unuk ratnog zločinca iz Osijeka Edvarda Bakareca, godinama bio prva ličnost stranke. Od kada je postao premijer, a Aleksandar Nikitović njegov šef administracije, Koštunica je svojoj kamarili omogućio najbesprizornije pljačkanje. Skoro da više i ne pominje borbu protiv organizovanog kriminala, reč reforma u njegovom rečniku više ne postoji.

Demokratska stranka Srbije nema mnogo članova. Ali su oni dobro raspoređeni. Velike donatore DSS-a, Koštunica je brzo slao u ”zaborav”, ako su želeli da se nametnu kao kandidati za lidera stranke. Jedan njegov dobar poznavalac kaže da je vlast jedini razlog življenja Vojislava Koštunice i da on svoj život ne vidi izvan politike i kabineta. Prvi radni dan na mestu predsednika vlade Srbije Vojislav Koštunica je proveo useljavajući svoje knjige u kabinet! To je bio siguran znak da se ovom čoveku nigde ne žuri, a da će Srbija biti zaustavljena u procesu tako potrebne, dramatične transformacije u jedno moderno društvo.

Njegovi bliski saradnici tvrde da mu je omiljeni autor Dimitrije Ljotić, a isti ti saradnici, sa njegovim blagoslovom, tvorci su “otačastvenih” pokreta koji incidentno nastupaju, slično ekstremističkoj organizaciji Narodni front iz 1945. Ti pokreti, od kojih je kontroverzni “Obraz” najpoznatiji, imaju snažnu podršku među ljudima vrlo bliskim Vojislavu Koštunici. Cilj je jedan antikulturni teror utemeljen u najvulgarnijem tumačenju pravoslavlja i svetosavlja.

Fenomen DSS jeste u tome da je od stranke minorne snage koja počiva na autoritetu Vojislava Koštunice, postala vladajuća snaga, uz neverovatnu koaliciju koju je okupio da ga podrži, ništa neverovatniju nego što je bio DOS, u koji je Koštunica tukao iz svih oružja, sve dok jedna glava nije pala. Njegov odnos prema crkvi je servilan i snishodljiv, mada bi imao puno razloga da se od dela sveštenstva SPC distancira zbog šurovanja sa autokratskim režimom. DSS i njen osnivač najbolji su nastavljači destruktivne politike, koja nije ogoljena i brutalna kao devedesetih godina, ali je u osnovi ista – inadžijska prema ostatku sveta, rascvetala korupcija i organizovani kriminal, dakle, ništa čega već nije bilo.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:22 pm

Učinak DSS i Vojislava Koštunice u životima ovdašnjih građana tek će biti pravilno ocenjen. Ali već sada je izvesno da je generacija koja je izgubila deo svog života pod anahronim i brutalnim režimom i dalje na gubitku. Šta je DSS dala srpskoj politici? Svađe i nove podele, manifestaciju apsolutne nemoći da upravlja državom, što u okolnostima neodržive koalicije, što u nedostatku kvalitetnih stručnjaka. Ali nakon desetak prilika da časno odstupi iz vlade, ova stranka i njen nesumnjivi vođa, pokazuju sve simptome vlastoljublja, opstanka na vrhu po svaku cenu i sličnih bolesti od kojih nema leka dok neki novi izbori ne učine svoje.

Vojislav Koštunica i njegova službena žena Zorica Radović imaju mračne biografije. Koštuničin otac Jovan Damjanović bio je za vreme i posle rata veliki krvnik. Na streljanje je kao sudija pokretnog suda poslao stotine ljudi pred streljački stroj. Streljao je i brata velikog pisca Meše Selimovića, kome je on kasnije posvetio sve svoje romane. Zoričin otac, Miloš Radović, prema dokazima iz knjige Momira Vojvodića “Pasja groblja Miloša Radovića”, lično je u Crnoj Gori ubio 147 sunarodnika. U slučaju Vojislava i Zorice potvrđuje se izreka da iver ne pada dalje od klade.

Privid da Koštunica ”očima ne može da vidi novac” priča je za malu decu. Cena opstanka u vrhu srpske vlastele je sve veća. Nebojša Bakarec je u DSS ušao kao primalac socijalne pomoći. Danas je vlasnik stanova: u Ulici Stevana Opačića broj 16, Dobračinoj 10, Koste Glavinića 25a, Kralja Petra 10, Palmotićevoj 33, i placa kod Kliničkog centra Srbije. Ako podela državnog blaga po stranačkim interesima bude kako treba, dosadašnja trula koalicija podržaće dosadašnjeg predsednika Srbije u kandidaturi za još jedan mandat. Sa samo 16% osvojenih glasova, u vrlo širokoj koaliciji, Vojislav Koštunica je ostao predsednik Vlade Srbije. Posle 4 godine njegove vlasti, rezultati su poražavajući. Dijagnoza ekonomije je ista ili gora nego pre njega. Nezaposlenost se nije smanjila, glavni poslodavac je i dalje država, a paralelno se stvaraju monopoli nekolicine tajkuna. Oko 90% novca koji se sliva u državnu kasu potiče iz privatizacija. Direktne strane investicije su zanemarljive, i tu smo predzadnji u Evropi. Prema važećem indeksu, nalazimo se među tri najkorumpiranije države kontinenta. Za vreme vladavine Vojislava Koštunice, uprkos činjenici da zvanično postoji sloboda štampe, sloboda govora i ispovedanja drukčijeg mišljenja, postavilo se i pitanje tih sloboda. Postoje slučajevi nasilnog prekidanja skupova njegovih neistomišljenika, i stroga kontrola medija od finansijskih oligarhija. I u spoljnoj politici Srbija u mnogo čemu liči na Miloševićevu guberniju: izolovana od ostatka Evrope, sa diplomatijom koju predvodi neprikladna ličnost, sa ambasadorima od kojih dobar broj ne poseduje niti potrebno znanje, niti moralni kapacitet… Spoljna politika Srbije u regionu bivše Jugoslavije nije ona koju bi morao da vodi “lider na Balkanu”. Primer za to je odnos vlade Vojislava Koštunice prema Srbima koji učestvuju u političkom životu Hrvatske, i koji su deo vlasti u Hrvatskoj. Otvorena ignorancija govori da je reč o tihom buntu protiv činjenice da uopšte postoje “neki Srbi” koji uvažavaju priznatu nezavisnost susednih država.

3. Boris Tadić, “predsednik Srbije[26] započeo je predsedničku kampanju upozorenjem da će građani na izborima odlučiti da li žele u EU ili u novu izolaciju. Tadić je svestan da, da bi savladao Tomislava Nikolića, najjačeg protivkandidata, u drugom krugu neophodna mu je podrška i glasača DSS, G17, LDP i NS. U protekloj godini je često sarađivao s Koštunicom. Nekoliko puta „gasio“ je verbalne požare koje je Koštunica potpaljivao prema EU i SAD.”

BORIS TADIĆ je rođen 15. januara 1958. u Sarajevu, kao drugo dete bračnog para Ljubomira Tadića i Nevenke Kićanović-Tadić. Otac Ljubomir rođen je u Crnoj Gori, u pivljanskom kraju, a majka Nevenka Kićanović u Bijeljini. Borisov otac bio je učesnik Drugog svetskog rata i nosilac je partizanske spomeniice (rat je završio u činu kapetana, a dogurao je do pukovnika Ozne). U Beograd je poslat 1955. godine da piše ustav SFRJ i program Partije, a 1962. 1962. za profesora filozofije, politike i prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Borisova majka je neuropsihijatar, u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu. Ljubomir Tadić pripadao je krajem 60-ih disidentskoj “Praksisovoj” filozofskoj školi i udaljen je s Univerziteta, s Dragoljubom Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom Životićem, Svetozarom Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inđićem.

Posle završene Prve beogradske gimnazije, početkom osamdesetih godina, Boris Tadić, kao student psihologije na Filozofskom fakultetu, upoznaje Veselinku Zastavniković (rođena 1955. godine) iz Osijeka, studentkinju novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Njen otac je u to vreme bio zastavnik u JNA. Mlada i lepa Osječanka bila je već aktivna u radu tadašnjeg Crvenog univerziteta, na čijem čelu su bile vođe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović, Pavluško Imširović i Dragomir Olujić. Veselinka je bila najradikalnija među ženskim pripadnicima pokreta. Disidentske vođe prihvatale su Borisa isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak, detinjast, bolešljiv, i iz bolje stojeće porodice. Borisovi roditelji, naročito njegova majka Nevenka, nisu odobravali njihovu vezu. Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske porodice, koja je tri godine starija, Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju i 1981. godine Boris i Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je s Dragomirom Olujićem radio kontraobaveštajnu zaštitu disidentskog pokreta. U suterenu u ulici Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris, održavane su sastanci raznih frakcija Crvenog univerziteta koji je, zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupa. Vesela i Boris preseljavaju se 1983. u stan kod Dragomira Olujića, u Knez Miletinoj 40, u kojem su živeli duže od godinu dana. Bračni par izdržavao se tako što su prodavali dečje lutke koje je Vesela pravila. Njegov otac, po nagovoru žene, uporno pokušava da odvoji sina od lepe Osiječanke.

Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije volela ni stil života svoga muža, Ljubomira. Ona je više bila sklona komfornom životu, čemu je uspela da nauči svoju kćerku Vjeru. Nevenka je Milovana Brkića, danas novinara, pokušala da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi 1974. godine, ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije. Mladi bračni par Tadić oslobodio se siromaštva kada je Boris dobio posao profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Brak Vesele i Borisa funkcionisao je rvih desetak godina. Boris je imao razne hobije (bavljenje vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve rezultate jer je rovitog zdravlja). Idoli su mu bili članovi muzičke grupe “Idoli”, koja nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je samo Vlada Divljan znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac Radio Beograda Milovan Pilipović, onda Minimaksov pulen i poznat kao Mile Pile, koji je nasnimavao svoju svirku na njihove ploče.

Boris Tadić ušao je u politiku početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir, po uputstvu Dobrice Ćosiča (koji je paralelno bio i na osnivačkom skupu SPS, Slobodana Miloševića), s još 11 istomišljenika, osnovao Demokratsku stranku. Predsednik stranke je u početku Dragoljub Mićunović, Ljubomirov kolega s fakulteta, a potom Zoran Đinđić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor. Preko svog oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći politički uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog “Stranački pluralizam ili monizam”. U Demokratskoj stranci Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog oca, izabran za sekretara Glavnog odbora, a potom i za potpredsednika Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za poslanika Narodne skupštine Srbije. Tada, Boris Tadić počinje da oponaša Zorana Đinđića, za koga njegov otac Ljubomir nije gajio simpatije. Kada Đinđić kreće da modernizuje partiju, nalaže svim funkcionerima da se ”dovedu u red”, i postavlja im ultimatume: koliko kilograma da skinu, koliko da provode u teretani, kako da se oblače, gde da se sastaju. Pokojni Đinđić je protežirao mlade, tek izašle iz fakultetskih sala. Pokojni Đinđić je na Borisa Tadića uticao i s preporukom, u polušali, da “otkači ženu Veselinku”. Želeći da sačuva bliskost s Đinđićem, Boris se sporazumno razvodi od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine. Nije to više bio isti čovek. Ubrzo se Boris ženi Tatjanom, građevinskim inženjerom, i s njom dobija dve kćerke, Mašu i Vanju. Život Borisa Tadića menja se iz osnova. On putuje po svetu. Đinđić ga upoznaje s grčkim milionerom Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić, bliskom prijateljicom Slobodana Miloševića i Dušana Mihajlovića, postao je predsednik Srpsko-jevrejskog društva. Veza s Klarom trajala je kratko, jer se u njeno srce uselio Kapetan Dragan, i dok se ona nije upoznala sa Dobricom Ćosićem. Boris odlazi u Izrael, da se ”nauči zanatu” kako se postaje bogat. Godine 1999. Grk Kokalis šalje ga u SAD na bezbednosni kurs za lidere Jugoistočne Evrope.

Kada je 5. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na terasi Skupštine grada upoznaje s Miloradom Lukovićem Ulemekom Legijom. Razgovaraju nasamo više od sat vremana. Boris nikada posle 12. marta 2003. godine, kada je izvršen atentat na premijera Đinđića, nije pomenuo Legijino ime. U oktobru 2000. Boris Tadić postaje ministar za telekomunikacije u saveznoj vladi, kao potpredsednik Demokratske stranke, za šta je izabran 27. februara iste godine na Skupštini DS. Novi ministar odmah prihvata Miloševićevog tajkuna Bogoljuba Karića kao svog prijatelja. Zahvaljujući Borisu, Bogoljub Karić je u narednim godinama sačuvao svoju kompaniju ”Mobtel”. Na račun Borisa Tadić pristižu velike pare. Izraelske i grčke banke su sigurne od provera iz Beograda. Premijer Srbije, pod pritiskom stranačkih kolega, smenjuje Tadića s mesta ministra zbog njegovih dugih prstiju. Boris je finansijski ojačao, i čeka novu priliku.

Kada Vojislav Koštunica odlazi s mesta saveznog predsednika, u kabinetu Svetozara Marovića, Boris Tadić dobija resor ministra odbrane! Klinički psiholog je univerzalan, samo da je na vlasti. Vodi telekomunikacije, odbranu. Na ovo mesto navodno je postavljen jer je pukovnik Novosielski, tadašnji vojni ataše u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, ultimativno tražio od premijera Đinđića da ministar odbrane ne bude Zoran Živković, zamenik Đinđića u DS-u. Čim je postao ministar odbrane, tražio je adekvatan smeštaj, kako je obrazložio, “zbog bezbednosti”. Iz omanje kuće nadležni opštinski organi SO Savski Venac brzopotezno iseljavaju dve sestre koje u njoj žive, prisilno ih smeštaju u staračke domove, a iz vojnog budžeta izdvaja se oko milion dolara za uređenje ovog rezidencijalnog objekta, u kojem Boris Tadić, čuvan jakim policijskim snagama, i danas živi. Vila je opremljena najmodernijim nameštajem. Pravdajući se da je bez stana, jer je svoj dvosobni stan nakon razvoda s Veselinkom ostavio njenom ocu, koji je u međuvremenu unapređen u čin kapetana i penzionisan, ministar odbrane useljava se u vilu na Dedinju. Njegov otac Ljubomir zamenio je kuću u Gospodar Jovanovoj za dva stana. Boris je dobio dvosoban stan u bloku 45 na Novom Beogradu, dok je njegov otac dobio stan u Francuskoj ulici. Boris je kasnije taj stan prodao i kupio novi kod starog “Merkatora”. Za svoje pomoćnike ministar odbrane dovodi Gorana Vesića, Živorada Anđelkovića, Bojana Dimitrijevića, Vuka Jeremića, Branka Rakića… koji nemaju ni trideset godina. Službe bezbednosti imaju posla kako da se zaštite od Tadićevih momaka od kojih neki nisu ni vojsku služili. PR ministra odbrane bila je Ana Urošević, tek svršeni student. list Tabloid piše da Boris Tadić održava odnose i s lepuškastom gospođom, potpredsednicom najjače srpske kompanije. Borisu se u koferu donose pare i odnose u “Berkli banku” u Londonu.

Kada se 11. jula 2004. godine uselio u novi dvor na Andrićevom vencu, predsednik Srbije za najznačajnije savetnike postavlja Vuka Jeremića, koji je tek diplomirao fiziku u Londonu, a upravo zbog veza s Vukovim ocem, koji mu je prenosio novac u London, u banku “Berkli”, Đinđić je smenio Tadića s mesta ministra za telekomunikacije, jer se Vuk Jeremić, tek svršeni student, predstavljao kao Đinđićev šef kabineta, mada je pomenuta potpredsednica kompanije na ovo mesto postavila Nemanju Kolesara, koji se zabavljao sa kćerkom predsednika kompanije. Savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku je, odmah po imenovanju, otišao u vojsku.
Kao predsednik, Boris je i javna ličnost. Tako smo često obaveštavani saopštenjima da je na lečenju na VMA. Od kojih bolesti, nije nam objašnjeno. Njegova majka Nevenka kazala je za list ”Toronto”, u broju od 2. jula 2004. godine, da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C vitamina i antioksidante, jer bez imunološke podrške nije sigurna da bi izdržao radni tempo! Dok se bavio vaterpolom, bilo mu je dve godine zabranjeno da ulazi u bazen.
Kako kaže jedan od članova Tadićevog kabineta kome je Tabloid garantovao diskreciju, sve poslove iz delokruga predsednikovih ovlašćenja vodi šef njegovog kabineta Branko Rakić. Svi, a naročito biznismeni, koji žele da se sretnu s Borisom, moraju to da završe preko Rakića, koji naplaćuje te usluge i u ime predsednika zove sudije, tužioce, ministre. Radni dan predsednika Tadića zavisi od njegovog raspoloženja. Često, zbog pada imunološkog sistema, on sam pada u apatiju, depresiju, razgovori sa savetnicima su uglavnom neformalni ili su na nivou uličnog žargona. Presudnu ulogu na njega imaju Srđan Šaper i lekar Nebojša Krstić, bivši članovi grupe “Idoli”. Srđan Šaper, sin bivšeg predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije (iz doba rigidne komunističke nomenklature) je teško frustriran svojim fizičkim hendikepom. Predsednik Tadić je za svog savetnika za medije postavio i lekara Nebojšu Krstića, koji svakodnevno pomaže Tadiću da ostane “u sedlu”.

Predsednik Srbije je nedozreo i obožava da se dokazuje. Na jednoj sedeljci sa svojim savetnicima požalio se da mu je žao što u mladosti osim Veselinke nije imao drugih žena. Jedan od policajaca, koji se u civilu zatekao u Zemunu, kaže da je noću oko pola tri video Borisa za volanom kako preko zvučnika, jer rotaciona svetla nisu bila uključena, sikće iz kola ostalim vozačima koji su stajali na semaforu: “Skloni se, skloni se”. U Guči, kada mu je jedan momak nešto dobacio, predsednik Srbije zatrčao se za njim s telohraniteljima i uhvatio mladića za gušu.
Stranačkim poslovima Boris Tadić, mada po Ustavu ne bi smeo da bude šef stranke, bavi se kao diktator. Dok je pokojni Zoran Đinđić na izborima u stranci imao protivkandidate, Boris Tadić je na bio jedini kandidat, jer drugima nije bilo dozvoljeno da se kandiduju. Dan uoči izbora nove vlade Srbije, na čelu s mandatarom Koštunicom, Tadić je lično određivao ministre. Jedan od njegovih ministara posvedočio je da je bio prisutan kada se Milka Forcan javila Borisu. Šta su razgovarali, ministar nije mogao da dokuči, ali se Boris udario rukom po čelu nakon završenog razgovora i obratio stranačkim kolegama: “Au… kako se nisam setio čoveka! A družio sam se s njim. Eto, imamo ministra finansija, Mirka Cvetkovića”. Bivši direktor Agencije za privatizaciju većinu privatizacija, uključujući i cementare iz Paraćina, sproveo je na nezakonit način. Prisutni su već videli Božu Đelića na ovoj funkciji, što je bio i stranački dogovor, ali je Boris, nakon telefonskog razgovora s pomenutom damom, doneo drugačiju odluku.

U vreme kada je Đinđić bio gradonačelnik Beograda, Boris Tadić je bio direktor Demokratske stranke. Njegova sekretarica je bila žena Aleksandra Simića koji je bio Borisov drug iz mladosti. Simić je u DS-u bio predsednik pravnog odbora, a kasnije sudija Saveznog ustavnog suda SR Jugoslavije. Boris mu je obljubio ženu i Aleksandar Simić, takođe aktivista Crvenog univerziteta, napustio je stranku i postao savetnik Vojislava Koštunice.

Marketinške agencije kandidatima za visoke državne funkcije friziraju biografije. Boris Tadić, se kao kandidat za tu funkciju na januarskim izborima 2004. godine, oslonio se na drugove iz detinjstva. Srđan Šaper, propali glumac, osmislio je izbornu kampanju Borisa Tadića na izborima koji su održani. On je napisao i predsednikovu biografiju. Biografija je lažna i da smo demokratska država, predsednika bi optužili za krivokletstvo. Gospodin Šaper je vodio i izbornu kampanju 2008. Službena biografija pobedničkog kandidata Borisa Tadića na izborima za predsednika Srbije objavljena na sajtu B92, i u svim medijima. Evo nelogičnosti:

Boris jeste diplomirao je na psihologiji, ali nije završio poslediplomske studije na temu “Subverzivnost u segmentu seksualnosti”. Za to nema dokaza na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iz biografskog navoda zaključuje se da je Boris Tadić magistrirao na navedenu temu. Ovakav studijski smer ne postoji niti je ikada postojao na Filozofskom fakultetu – postoji samo smer psihologija. Ova obmana bila je potpuno nepotrebna i bezrazložna, sem u okviru sugestija marketinške agencije da ga predstavi kao čoveka nauke i struke. Ključno pitanje je da li je Boris obmanuo građane, ili nije?
Da li je Boris Tadić kao student radio kao kolporter nije moguće utvrditi, jer nema nijednog svedoka koji se toga seća. Svi ga se sećaju kao dobrostojećeg mladića, sina dvoje univerzitetskih profesora (otac Ljubomir akademik i majka Nevenka dečji psihijatar), ljudi uvek solidnih primanja. Namera marketinške agencije je bila da Borisa predstavi kao vrednog i čoveka koji se od rane mladosti sam starao za svoj džeparac.
Da li je i kada Boris radio na Radio Indeksu, nije moguće utvrditi. Ne znači da on nije možda pripremio neki prilog za tu radio stanicu, ali u njoj nikada nije bio zaposlen. Bivši urednik Radio Indeksa Nenad Cekić tvrdi da nikada nije sreo saradnika po imenu Boris Tadić!
U bolnici “Laza Lazarević” u kadrovskoj evidenciji nema imena kliničkog psihologa Borisa Tadića! Ako je ipak bio zaposlen u ovoj bolnici, postavlja se logično pitanje – zašto je napustio tu ustanovu, jer je to prirodno mesto rada za jednog kliničkog psihologa? Klinički psiholog koji pređe u gimnaziju za profesora psihologije, prelazi u profesionalnom smislu s konja na magarca. Razlozi ne mogu biti političke prirode, jer je mesto profesora u gimnaziji, u to vreme, bilo politički svakako delikatnije, i tražena je moralno-politička podobnost kandidata za mesto za katedrom, a predsednik ističe u svojoj službenoj biografiji da je bio u zatvoru iz političkih razloga.
U biografiji, dalje, piše da je Boris potom bio psiholog u vojsci, ali nema nikakvih dokaza, niti mogućnosti da se to proveri. Boris Tadić je vojsku služio 1984. godine u Čapljini i u Sarajevu. U vojsku ga je otac Ljubomir Tadić poslao te 1984. godine, jer se u to vreme pred Okružnim sudom u Beogradu sudilo šetorici intelektualaca iz grupe Otvorenog univerziteta. Da bi spasao Borisovu devojku Veselinku Zastavniković hapšenja, Ljubomir Tadić je, preko starih partizanskih veza, uspeo da njegov sin dobije odsustvo i da se venča sa Veselinkom, kojoj se potom izgubio trag. U vojsci je bio običan redov, sa privilegijama. Vojni psiholog u to vreme, nije bio u formacijskom sastavu, već su taj posao obavljali u vojnim zdravstvenim ustanovama isključivo vojna lica!
Kada je Boris Tadić bio zaposlen u beogradskom Institutu za psihologiju? Takav institut postoji pri Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali u evidenciji zaposlenih nema Borisa Tadića. Ako je radio u Institutu, zašto ga je napustio? Ako je radio na istraživanjima, gde su mu objavljeni radovi?
U biografiji se dalje kaže da je Boris bio osnivač i prvi direktor Centra za demokratiju i političke veštine. Na internetu ne može da se nađe nikakav trag o delatnosti takvog centra. U registrima udruženja građana nema traga gde je taj centar osnovan, kada, ko su osnivači, da li postoji i koje je stavove iskazao da bi postao relevantan za biografiju predsednika države?
U biografiji piše da je Boris Tadić radio na projektu uspostavljanja regionalnog sistema političke edukacije u zemljama jugoistočne Evrope. Koji je to sistem, ko ga je finansirao?
Dalje u biografiji piše da je Boris bio hapšen osamdesetih godina. Iz uvida u dosije Policijske uprave za grad Beograd – Uprave za analitiku i evidenciju, Boris Tadić je uhapšen 30. jula 1982. godine, priveden dežurnom sudiji za prekršaje i kažnjen sa 25 dana zatvora. Kazna je izvršena odmah – zbog ”povrede nacionalnih osećanja građana”. U stvari, Tadić je sa grupom u kojoj su bili i Vesna Pešić, Nebojša Popov, Milan Nikolić, Dušan Gamaser… protestovali ispred knjižare “Komunista” noseći majice sa natpisom “Pustite naše drugove”, a protiv hapšenja i zatvaranja grupe koja je 9. jula te godine demonstrirala u znak podrške poljskom sindikalnom pokretu “Solidarnost”, u kojoj su bili Dragomir Olujić, Pavluško Imširović, Veselinka Zastavniković (tada Borisova devojka), Jovica Mihajilović, Radmila Karajović, Gordan Jovanović i Branislava Katić, koji su bili osuđeni na po 60 dana zatvora. Boris je kaznu izdržao u Padinskoj skeli.
Od 2003. je, piše u službenoj biografiji, bio profesor politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Fakultet dramskih umetnosti valjda ima proceduru za izbor profesora u smislu Zakona o visokom školstvu. Boris Tadić nema ni jednu referencu za predavanje politike i advertajzinga na FDU. Kao predsednik ne bi smeo da obavlja druge profesionalne dužnosti, a ipak na ovom fakultetu predaje jedan od glavnih “dramskih” predmeta – politiku i advertajzing!
Juna 2004. godine izabrali smo za predsednika Srbije čoveka koji, u 46. godini života, nema rešeno stambeno pitanje, koji nije stekao svoj stan, a radio je tako mnogo, piše u biografiji. Biografi su zaboravili da je Boris Tadić bio vlasnik dvosobnog stana na Novom Beogradu kod “Merkatora”, koji mu je poklonio otac Ljubomir, a koji je on ostavio ocu svoje bivše supruge Veselinke Zastavniković. Nedavno je u imovinskoj karti Borisa Tadića odjednom navedeno da ima 50.000 evra. Otkud mu ta ušteđevina? Ako je poseduje od ranije, zašto nije pokušao da reši stambeno pitanje, jer nije na ponos da za predsednika biramo beskućnika u 50. godini života.
Sumnjivo je puno toga što je Boris Tadić naveo u biografiji. Srđan Šaper radio je kampanju i 2008. godine, i to su uočili, o čemu svedoči biografija na sajtu predsednika Republike i na sajtu Fakulteta dramskih umetnosti, gde, navodno, “radi” kao profesor.

14.04.2004. godine, pojavio se sledeći tekst na forumu: “Brat od strica Borisa Tadića, Ranko Tadić, radio je dvadeset godina u prislusnom centru Resora državne bezbednosti, od čega pet godina u Jedinici za specijalne operacije, Milorada Ulemeka Legije. Kao stručnjak za te poslove, zbog cega ima nadimak Manijak, osnivao je i paralelni prislusni centar predsednika države Borisa Tadića, koji služi za prisluškivanje njegovih političkih protivnika. Sa njim, u timu, je i Zoran Zagorac, bivši radnik Resora državne bezbednosti i Službe za informisanje i dokumentaciju u Ministarstvu spoljnih poslova. Dogovor o formiranju te službe sa Borisom Tadicem napravio je Momir Stojanovic, smenjeni direktor Vojne bezbednosne agencije, inače rođak Dragana Šutanovca i prijatelj Borisa Tadića. Četvrti zaverenik je Mile Zaric, bivši JUL-ovac i prijatelj Mire Marković, inače vlasnik hiperbarične komore u Kliničkom centru na Banjici. Centar za prisluskivanje nalazi se na brodu Mileta Zarica na Dunavu, preko puta Kalemegdana i u Zoološkom vrtu, a pomoćni deo u Centru “Sava”. Opremu za Centar nabavili su preko prijatelja Borisa Tadića, Izraelca Arija, koji je prijatelj i Jovice Stanišića. Ari je, inače, konzul Republike Srpske u Tel Avivu. Ova ekipa postigla je dogovor o razmenjivanju usluga sa Karlom del Ponte. Mile Zarić je putovao u Hag da poseti Jovicu Stanišića i sreo se sa Karlom del Ponte, sa kojom se dogovorio da joj daje informacije o Karadžicu, a zauzvrat da se Karla del Ponte složi o puštanju na slobodu Jovice Stanišića i Franka Simatovića.
Sada, umesto da u istražnim zatvorima i kazneno-popravnim ustanovama okajavaju grehe iz vremena kada su za potrebe crveno-crne koalicije sejali smrt i progonili, nedodirljivi kadrovi Miodraga Bracanovića, Milorada Ulemeka i Radeta Markovića, pod okriljem Radeta Bulatovića, prave reformu kojoj je cilj da se ni slučajno ništa ne promeni. Prvi Bulatovićevi reformatori, Miša Vilotić i Cvijetin Milinković, udarili su na one koji su 2001. godine pokušali da raskrinkaju mašineriju smrti, otkrili kreatore “Ibarske” i “heroje” iz Vukovara i Srebrenice. Tako je u BIA smenjen kompletan tim koji je uhapsio Slobodana Miloševića, isterao Legiju iz službe i zamalo priveo ubice Slavka Ćuruvije. Istoga dana kada je osumnjičeni za ubistvo Slavka Ćuruvije, Ratko Romić, dobio od Kostunicinog pravosuđa nadoknadu od 1.000.000 dinara za “narušavanje ljudskih prava”, u centru BIA Beograd smenjen je nacelnik Odeljenja za unutrašnji ekstremizam i organizovani kriminal Milan Letić, šef tima koji je savesno vodio pomenutu istragu. Istog tog dana, u centru BIA Beograd je sa mesta načelnika Odeljenja smenjen Srđan Stambolić, sinovac pokojnog Ivana, bez valjanog objasnjenja. Ista metla iz centra BIA Beograd isteruje Edu Bukića i Dejana Carevića, koji jsu istraživali nerešena ubistva julovske kamarile i Radeta Markovića.” Bulatovićev naslednik, Saša Vukadinović, ne pokazuje nikakvu nameru da stane na put zločinačkoj kamarili. Da li je to iz neznanja, slučajno ili namerno? Na pitanje novinara lista ‘Kurir’ 08.05.2008. godine, dva meseca pred imenovanje Saše Vukadinovića, “ko je Ranko Tadić, za koga tvrdite da prisluškuje političare po Srbiji?”, Tomislav Nikolić je odgovorio: “Bliski rođak Borisa Tadića, inače šef centra za prisluškivanje političkih suparnika DS i građana Srbije.”
O opštem uticaju Radeta Bulatovića, nakon što je reformisao vojni sistem bezbednosti, svedoči činjenica da je i ministar Joćić imenovao za svog šefa kabineta “Macu” Orašanin, koja je kuma Radeta Bulatovića, a njenog muža, iz penzije, za šefa beogradskog sekretarijata unutrašnjih poslova. Da li je, julovac, Rade Bulatović slučajno, na Odboru za odbranu i bezbednost i u medijima, pričao o privatnim prislušnim centrima, a da li slučajno nije otkrio ni jedan?
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:25 pm

4. Mlađan Dinkić, “njegova stranka G17 plus osvojila je oko 7% glasova, ali Dinkić se pokazao kao izuzetno važan i dobar pregovarač[27]. Svojoj stranci uspeo je da obezbedi četiri ministarstva plus „super ministarstvo“ ekonomije i regionalnog razvoja, u koje spadaju ekonomija, ekonomski odnosi sa inostranstvom, regionalni razvoj, turizam i privatizacija. Dinkić je pred sebe postavio ambiciozne ciljeve. Prvi je smanjenje nezaposlenosti u Srbiji za pola miliona ljudi, a drugi je besplatna podela akcija prema kojoj je planirano da svaki punoletni građanin naše zemlje dobije akcije u vrednosti od oko 1.000 evra. Iako mu prigovaraju da ga prodaja NIS boli jer umanjuje vrednost besplatnih akcija, jedini je koji se javno usprotivio prodaji NIS za mnogo manje novca od prave vrednosti preduzeća. Za slogan svoje stranke da je stručnost važnija od politike tvrdi da se dokazao u praksi: „Pokazalo se da smo mnogo bolji stručnjaci nego klasični političari koji lepo pričaju, a malo rade“. Uprkos verbalnih duela sa članovima vladajuće koalicije, sa većinom odlično sarađuje.”

5. Zoran Drakulić, “predsednik kompanije „Ist point“ odustao je od kupovine Rudarsko-topioničarskog basena „Bor“ jer je procenio da bi kupovina, uz investicije i ulaganje u ekologiju, dostigla skoro milijardu dolara. Drakulić se u regionu učvrstio kao lider u rečnom brodarstvu, najavljujući planove da lidersku poziciju zauzme i u srpskoj pekarskoj industriji, za šta će investirati preko 20 miliona evra u novu fabriku u Beogradu, a širiće i maloprodajnu mrežu. „Ist point“ je vlasnik više mlinova u Srbiji, silosa u rumunskoj Konstanci, a u planu im je kupovina silosa u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji. Drakulić je prodao Zaječarsku fabriku kablova kako bi kupio četiri puta veći „Novkabel“. Istovremeno je vlasnik Valjaonice „Sevojno“. „Ist point“ zapošljava 3.600 radnika u osam zemalja i ima godišnji promet od 550 miliona dolara. „Bogat sam koliko mi treba. Nemam potrebe da imam svoj avion ili jahtu…. A za ono što mene interesuje imam dovoljno para“, izjavio je u Drakulić.”

6. Filip Cepter, “najbogatiji Srbin više je prisutan u inostranstvu nego u zemlji. Prema poslednjoj listi najbogatijih ljudi u jugoistočnoj Evropi koju objavljuje poljski „Vprost“, Cepter je na 23. mestu s bogatstvom koje se procenjuje na 4,4 milijarde dolara. U 2007. kupio je „Centrotekstil“ za 18,9 miliona evra, a za kupovinu 94,5 odsto beogradskog IMT konzorcijum HAŠ-SIP, u kojem udeo ima i Cepter, ponudio je 121,1 milon evra za kapital preduzeća i 10,2 miliona evra za investicije. Cepterova ponuda u nadmetanju za kupovinu Robnih kuća „Beograd“ nije bila dovoljna da bi pobedio, a za još nerealizovanu kupovinu 60,54% vlasništva Fabrike šećera „Zrenjanin“ ponudio je jedan evro. Cepter je ponudu dao preko švajcarske firme „UBA holding“ i spreman je da investira u fabriku 5,7 miliona evra, uz obavezu da ne otpusti nijednog od 230 radnika kao tehnološki višak. Rođen je u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Kada je razgranao poslove u zapadnoj Evropi promenio je ime. Njegova poslovna imperija obuhvata desetine zemalja širom sveta i upošljava 100.000 radnika, uz godišnji obrt od preko milijardu dolara. Živi u Monte Karlu. Nosilac je priznanja „Vitez rada“ za doprinos industriji Italije.”

7. Milan Beko, “često se pominje ali se retko pojavljuje u javnosti, osim na koktelima na kojima se okupljaju najvažniji ljudi iz političkog i privrednog života. Nazivaju ga čovekom iz senke kome su sva vrata otvorena. Bio je u vladi Slobodana Miloševića, ali je za izbore 1993. godine komercijalno radio kampanju DS. Za Beka se tvrdi da se kao vlasnik krije iza nekoliko kompanija, ali zvanično nije vlasnik nijedne. Njegova uloga stručnog konsultanta svodi se na to da kupuje i preprodaje firme u Srbiji. Karijeru je počeo u marketinškoj agenciji „Spektra“, zatim je osnovao firmu „Dibek“ koja je prodavala drvo i farmaceutske proizvode, a najviše uvozila žvake. Rukovodio je prodajom 49% „Telekoma“, pojavio se kao izvršni direktor Investicionog fonda „Salford“ u privatizaciji srpskih mlekara, zatim prilikom preuzimanja aranđelovačkog „Knjaza Miloša“ 2005. godine od strane FPP „Balkan limitida“, u privatizaciji Luke Beograd, pa Robnih kuća „Beograd“, kupovini „Večernjih novosti“ i „C marketa“…”

8. Kameron Manter, “uloga SAD u rešenju statusa Kosova biće presudna, a ambasador SAD u Srbiji, koji je doputovao u Beograd i preuzeo dužnost 15. avgusta 2007. godine, je precizan: „Stanovište Amerike jeste da bi najbolje rešenje koje bi sprečilo nestabilnost regiona i pomoglo mirnom rešavanju statusa Kosova bilo nadgledana nezavisnost južne pokrajine…“. Svestan činjenice da se sa takvim stavom većina ovdašnjih političara i veći deo javnosti ne slažu, ambasador SAD dodaje: „Sadašnja faza otvorila je mnoga pitanja zbog kojih su odnosi naših zemalja malo zategnutiji, ali ćemo i ovaj period prevazići, kao što smo prevazišli i ranije periode. Siguran sam da ćemo i dalje sarađivati“. Kao viši diplomata u Službi spoljnih poslova SAD bio je zamenik šefa misije u ambasadama SAD u Pragu i Varšavi, a dobrovoljno je radio kao prvi vođa Tima za rekonstrukciju u Mosulu u Iraku 2006. Pre toga 10 godina radio je u Vašingtonu kao direktor za centralnu i istočnu Evropu, kao direktor Severnoevropske inicijative i kao šef kabineta u NATO Kancelariji za ratifikaciju proširenja. Ambasador Manter je doktorirao modernu evropsku istoriju na Univerzitetu „Džons Hopkins“, studirao je i na univerzitetima u Frajburgu i Marburgu u Nemačkoj, kao i Univerzitetu „Kornel“ u SAD.”

Američki ambasador Kameron Manter dva puta se u kratkom roku sastao sa članovima Kluba „Privrednik” i poručio im da treba da podrže „proevropsku vladu”, rekao je „Politici” izvor iz ove neformalne organizacije koja okuplja više od četrdeset vlasnika velikih srpskih firmi. Kako navodi naš izvor, prvi sastanak održan je pre vanrednih parlamentarnih izbora u sedištu kluba u Šekspirovoj ulici na Dedinju, a drugi posle izbora u restoranu pored stadiona OFK „Beograd”. Prvom sastanku prisustvovala je većina članova, dok je drugi održan u užem krugu – bili su tu Miroslav Mišković, Danko Đunić, Miodrag Babić, Branislav Grujić i Toplica Spasojević, a američki ambasador im je rekao da se od privredne elite očekuje da ima stav o političkim događajima i da bi njihov stav trebalo da bude u prilog vlade liste Za evropsku Srbiju i SPS-a. Izvor „Politike” tvrdi da Manter nije dobio direktan odgovor, već su mu tajkuni rekli da – iako je neophodno da Srbija ima dobre odnose sa EU – Srbi ne mogu da budu veći Evropljani nego što je Evropa spremna da ih podrži. Evropa nije dovoljno podržala Zorana Đinđića,rekli su oni, kritikujući EU koja je „primila Rumune, a Srbiji nije čak olakšala ni vizni režim”. Članovi kluba su u isto vreme kritikovali ponašanje i Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije u kampanji. DS-u su prigovorili „da hoće privatizaciju bez privatnika”, da „stalno govori o novim radnim mestima, a na mitinge vodi sportiste i estradu”, dok je DSS kritikovan zbog „nepotrebne politizacije kursa prema Evropi”. Manter im je na to rekao da ne sede na dve stolice, već da izaberu na koju će stranu. Američki ambasador ovim sastancima prekinuo je politiku svog prethodnika Majkla Polta, koji je neke od srpskih tajkuna – Miroslava Miškovića, na primer – stavio na „crnu listu”, zabranivši mu izdavanje američke vize zbog sumnje da je umešan u korupciju.Ono što je za poslove najbogatijeg Srbina mnogo opasnije jeste što je stavljanjem na listu nepoželjnih izgubio i priliku da posluje sa velikim američkim kompanijama, koje informacije o poslovnim partnerima u inostranstvu traže i od Stejt departmenta. A tu Mišković, zahvaljujući Poltu, nije baš omiljen. Sadašnji američki ambasador je privukao pažnju svojim izjavama, koje je jedan njegov kolega nazvao „bizarnim”. Reč je o bivšem britanskom diplomatskom predstavniku u Beogradu ser Ajvoru Robertsu koji se začudio što je Manter„obodrio” SPS da uđe u vladu sa Demokratskom strankom. U komentaru za „Independent” Roberts, koji je sada predsednik uglednog Koledža „Triniti” u Oksfordu, navodi da je Srbija duboko podeljena zemlja koja ne zna da li treba da krene dalje ka približavanjuEvropskoj uniji, iponovo zagovarajući podelu Kosova, tvrdi da bez takvog rešenja neće biti stabilnosti na Balkanu. Netrpeljivost koju bivši britanski diplomata pokazuje prema američkom ambasadoru u stvari je netrpeljivost između dve škole diplomatije: tradicionalne u kojoj je ambasador komunicirao gotovo isključivo sa predstavnicima vlasti kod kojih je akreditovan, ne mešajući se mnogo u političke sporove, i nove „intervencionističke” u kojoj diplomata koristeći značaj svoje zemlje pokušava da direktno utiče na politiku manje države. Predstavnike ove druge škole nekadašnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda Dejvid Bajnder nazvao je prokonzulima, po starorimskim predstavnicima u zabitim delovima imperije. Bajnder je tu pre svega mislio na bivšeg američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji je obilato uticao na dešavanja u Srbiji posle 5. oktobra 2000. Inače, Kameron Manter izjavio je u intervjuu „Nedeljnom telegrafu” da nema nikakve kontakte sa premijerom Vojislavom Koštunicom. „On je odlučio, kao i deo njegove vlade, da mi ograniči kontakte. Dakle, to nije moj, već njegov izbor”, rekao je Manter, ušavši u direktan sukob sa premijerom. Potpuno je drugačija bila situacija sa Ajvorom Robertsom dok je bio na čelu britanske misije u Beogradu od 1992. do 1997. On je čak izbegavao preterano druženje sa protivnicima vlasti, a u vreme protesta zbog krađe glasova na izborima 1996, opozicija se žalila na njegovo ponašanje. U jesen te godine on je obišao fabrike „Prva petoletka”, „Magnohrom” i „Trajal”, dok je njegov američki kolega Ričard Majls obišao „Sartid” – „tvrđavu socijalističke privrede”. Ambasadorske posete firmama koje su bile pod kontrolom Slobodana Miloševića i sastanci naslednika tih ambasadora sa privrednicima, i pored razlike u stilu, ne razlikuju se mnogo – interesi trajni.

9. Božidar Đelić, “…vodi poslove evropskih integracija. Pun samopouzdanja i energije, Đelić je parafirao sporazum sa EU i veruje da će ga uskoro i potpisati. Mada je ekonomski ekspert kojem niko ne osporava stručnost, njegovi politički protivnici pokušavaju da dovedu u pitanje Đelićev lični imetak. Bio je direktor najveće evropske banke „Kredi agrikol“ za jugoistočnu Evropu, ministar finansija u vladi Zorana Đinđića i bavio se nezahvalnim poslom sređivanja stanja u finansijama. Stekao je nadimak Boža Derikoža, a prestižni „Forbs“ ga je svrstao među 100 mladih svetskih lidera. Usavršavao se na najboljim svetskim univerzitetima i specijalizovao kao savetnik za oblasti finansijskih institucija i medija. Sa saradnicima je osnovao „Altis grupu“ koja je savetovala najveće firme u Srbiji.”

BOŽIDAR ĐELIĆ je svima koji ga kritikuju odgovorio u listu Evropa“, izrekom “ako si pametan zašto nisu bogat“. Sažetije i istinitije niko nije bolje objasnio suštinu društva u kome živimo i poštenije izrekao vladajuću ideologiju Srbije: bogatstvo je mera svih stvari, i čovek se meri po bogatstvu. Građanima Srbije objasnio je da je njihovo siromaštvo posledica slabe pameti i loših radnih navika. Bogatstvo je dakle vrlina i onaj ko ga ima može za sebe da tvrdi sve najlepše. Ako bi neko osporio neku od vrednosti čeka ga pitanje: koliko ste Vi bogati. Ukoliko je bankovni saldo radoznalca tanak, pitanje ne zaslužuje odgovor. Oni koji nisu bogati ne samo da slabo stoje sa pameću već su i siromašni vrlinama a, iz perspektive Božidara Đelića, verovatno su imućni samo manama. Naše društvo počiva na činjenici da li ste bogati ili niste. Angažovanje koje ne donosi velik novac vredno je prezira ili u boljem slučaju strpljive tolerancije. Božidar Đelić nije postao bogat u inostranstvu. Po njegovoj logici ni on nije bio pametan na Zapadu. Opametio se među nama. Došao nam je u pomoć i obogatio se tek od kada je postao deo vlasti i političkih struktura. Položaji na čelu banaka došli su kao posledica iznenadne pameti i nemaju veze s tim što je prethodno bio ministar finansija i što je u međuvremenu od DS, kojoj je pristupio po atentatu na Đinđića, bio kandidovan za premijera. Niko od velikih eksperata našeg porekla nije na početku svog boravka u Srbiji propustio da nam kaže koliko je novca izgubio bavljenjem Srbijom i svi su ipak ostali među nama. Niko nije propustio da za kratko vreme kupi svoj deo Beograda i niko od njih nije se vratio u bogatstvo i poštovanje, koje su napustili da bi pomogali Srbiji. Bogatstvo nije ni vrlina ni mana, ono je samo činjenica po kojoj se ljudi razlikuju. Ima nešto i u pitanju kako ste postali bogati. Aristotel, Marks, Andrić, Dostojevski, Van Gog, Crnjanski, Kočić, Ćopić, Hegel, Kant, nikoga ne određuju pare već pamet i dostignuće, bar do sada, jer ovo je doba Đelića, a šta je metafizika prema Đeliću, ništa.

10. Patrijarh Pavle, “najcenjeniji je poglavar u pravoslavlju, a uživa poštovanje i Katoličke crkve. Šta o njemu misle drugi poglavari, najbolje je opisao ruski patrijarh Aleksije: „Srbi imaju sveca za patrijarha“. Rođen je 11. septembra 1914. u slavonskom selu Kučanci kao Gojko Stojčević. Patrijarh Pavle našao je svoju meru u postu, molitvi, podvigu, spavanju i u radu. Jedni kažu da se travama sam izlečio od tuberkuloze koju je dobio kada je skočio u nabujalu Drinu da spase svog đaka, a drugi da se molio. U ranom detinjstvu ostao je bez roditelja i sa bratom rastao uz tetku i babu. U školi je imao dvojku iz veronauke, a danas ga smatraju za jednog od najboljih poznavaoca tipika. „Kada bih bio i poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina“, „Budimo ljudi“, „Da Bog pomogne i nama i neprijateljima našim“, misli su koje patrijarh često izgovara. Od 13. novembra je na lečenju u VMA i redovno se pričešćuje.”

11. Vojin Lazarević, “jedan od ključnih ljudi u energetskom lobiju u Srbiji, posle iskustva sa trgovinom strujom, kao suvlasnik firme EFT, preko svoje trgovinske kuće „Rudnap“ vratio se u ovaj posao. Najznačajnije aranžmane iz ove oblasti ima u zemljama u okruženju, a u Srbiji razvija poslove koje pokrivaju firma „Minel kotlogradnja“ i pet brodogradilišta, čiji je vlasnik ili zakupac. Prošle godine „Rudnap“ je postao strateški partner grčke kompanije „Lamda“ koja je kupila „Beko“ a koja planira da investira 150 miliona evra u izgradnju stambenog kompleksa. Često su ga prozivali da je zbog veza sa pojedinim političarima. Ne odgovara na optužbe i retko se pojavljuje u javnosti.”

12. Miodrag Kostić, “u okviru svoje kompanije „MK grupa“, drži najveće šećerane, u kojima je manjinski vlasnik od kako se udružio s nemačkim gigantom „Nordcuker“. Kostić je postao i ozbiljan međunarodni investitor jer je „MK grupa“ krenula sa razvojem agrobiznisa u Ukrajini. Njegova kompanija planira da u narednom periodu u agrobiznis u Srbiji uvede najnovije sisteme razvoja, i da će u fokusu njenog rada biće trgovina i poljoprivreda. Kostić poseduje još nekoliko preduzeća i vlasnik je hiljada hektara oranica u Vojvodini. Nedavno je postao i jedan od tri vlasnika preduzeća „Beogradelektro“ koje poseduje tri veoma vredna poslovna objekta, a promet firme je oko 20 miliona evra.”

13. Predrag Ranković Peconi, “vlasnik preduzeća „Invej“, izbegava pojavljivanje u javnosti, po istom principu ponaša se i u biznisu. Njegovog imena, zvanično, nema ni iza jedne privatizacije preduzeća u Srbiji, mada se zna da je u tome aktivan i uspešan. U poslednjih nekoliko godina kupio je brojna preduzeća i uspeo da ih podigne na noge, pa sva posluju sa velikim uspehom. Vrednost njegovih kupovina tokom prošle godine – „Medela“, „Srbolek“, hoteli „Kasina“ i „Park“, restorani „London“, „Zlatni bokal“ i „Kafe teatar“, procenjuje se na 75 miliona evra. Počeo je sa proizvodnjom cigareta, ali se ubrzo proširio na agrarni sektor. Kupio je „Rubin“, „Vital“, „Ratar“, „Sunce“, zatim „Albus“, fabriku šporeta „Milan Blagojević“…”

14. Vuk Hamović, “kao i većina modernih biznismena, ne pojavljuje se često u javnosti. Njegova kompanija danas raspolaže sa više energije od mnogih elektroprivreda u regionu, a pokriva značajan deo uvoza električne energije u Grčku, Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Sloveniju. U Hrvatskoj i Mađarskoj se takođe smatra vodećim trgovcem, a na austrijskoj berzi energije je među tri vodeće firme po obimu transakcija. Privatnim poslom bavi se od 1989, do kada je bio direktor „Energodate“, ćerke firme Energoprojekta, a od 1992. živi i radi u Londonu.”

15. Nenad Popović, “predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije i predsednik međunarodne grupacije ABS holding, koja u svojim fabrikama u Rusiji i Srbiji zapošljava oko 5.000 radnika i posluje na tri najveća svetska tržišta – u Rusiji, SAD i Kini. Godišnji promet ABS holdinga iznosi preko 450 miliona dolara. Tokom privatizacije u Srbiji kupio je pet preduzeća iz „Minel holding“. Zalaže se za prodaju NIS-a ruskom „Gaspromu“, obrazlažući da je to neuporedivo bolje od prodaje „nekom trgovcu nafte“, navodeći da bi izgradnja gasovoda „Južni potok“ Srbiji godišnje donosila oko 200 miliona dolara.”

16. Stajn Erik Velan, “generalni direktor „Telenora“ u Beogradu izabran je za predsednika Saveta stranih investitora u Srbiji. Norveška telekomunikaciona kompanija je za „Mobi 63“ pobedila na tenderu sa cenom od 1,513 milijardi evra. „Telenor“ je jedan od vodećih svetskih mobilnih operatera, sa više od 133 miliona pretplatnika širom sveta, uključujući i više od 2,8 miliona korisnika u Srbiji. Velan je saopštio da su ukupna ulaganja te kompanije u Srbiji 2007. dostigla skoro šest milijardi dinara.”

17. Toplica Spasojević, “predsednik Fudbalskog kluba Crvena zvezda i predsednik ITM grupe čija se poslovna imperija proteže na relaciji London-Beč-Moskva. U Srbiju je prošle godine investirao oko 15 miliona evra i osnovao dva fonda. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i bio proglašen za poslovnog čoveka 2006. Još 1989. bio je proglašen menadžerom godine u korporaciji „Soni“, a osam godina kasnije ITM je postao najbolji distributer kompanije „Najki“.”

18. Miodrag Babić, “predsednik koncerna „Hemofarma“ iz Vršca, za koji je nemačka kompanija „Štada“ u avgustu 2006. godine isplatila 480,4 miliona evra, što je najvrednija kupovina u istoriji nemačke kompanije stare 111 godina. Babić kaže da je „Hemofarm“ u protekloj godini ispunio sve ciljeve i ambiciozne planove, te da je vršačko preduzeće preuzelo vodeću stratešku odgovornost za nabavku i proizvodnju za celu grupu „Štada“.„Hemofarm“ planira preuzimanje proizvodnje 20 proizvoda „Štade“ koji se plasiraju u zapadnu Evropu.”

19. Slobodan Vučićević, “predsednik „Droga Kolinska“, kompanije nastale spajanjem „Droge“ i „Kolinske“, dve najveće prehrambene industrije u Sloveniji, u kojoj u i dve srpske firme „Grand kafa“ i „Soko Štark“. Predsednik je Srpske asocijacije menadžera. Na Srebrnom jezeru, u saradnji sa lokalnom opštinom, kupio je 350 hektara zemljišta. „Želim da napravim turistički brend, da izgradim hotele, golf i teniske terene“, kaže.”

Kako je preduzeće “Grand kafa” preuzelo akcionarsko društvo “Soko Štark” jedan je od modela nezakonitih postupaka u privatizaciji. Na osnovu tužbe kod Trgovinskog suda i nalaza sudskog veštaka koji je potvrdio osnovanost tužbe nije bilo uslova za odobrenje javne ponude preduzeća “Soko Štark”. To se ipak desilo u nezakonito sprovedenom postupku 2005. godine. Možda bi ova tajkunska operacija prošla nezapaženo da u njoj nisu učestvovale poznate ličnosti, odgovorne pred zakonima ove zemlje za ono što čine. Preuzimanje “Soko Štarka” od “Grand kafe” desilo se uz odobrenje vladinih službenika, pre svega Komisije za hartije od vrednosti i Milka Štimca, onog istog iz skandala sa prodajom “Knjaza Miloša”. Sve se dešavalo uz blagoslov Vide Uzelac iz Centralnog registra Komisije za hartije od vrednosti. Rešenjem iz juna 2005. godine ova komisija odobrila je “Grand kafi” preuzimanje akcija “Soko Štarka”, mada nije bilo uslova za to jer je u toku bila parnica po tužbi 155 akcionara za deonice koje su otplatili od ličnih dohodaka 1990. godine. Tužioci -akcionari polagali su pravo na 22,8% ukupnog kapitala preduzeća, što znači i na teret paketa akcija od 40% koji je bio u posedu države. Akcionari su tražili namirenje svojih potraživanja delom od 60% i delom na teret državnog paketa akcija od 40%. Komisija za hartije od vrednosti i Ministarstvo za privredu odbili su to. Mada nije bilo moguće zakonito raspolagati ovim kapitalom pre okončanja sudskog postupka, Vladini organi stali su na stranu vlasnika “Grand kafe”. U ovom slučaju nije bilo potrebnih deponovanih sredstava ni bankarske garancije onoga ko je preuzimao “Soko Štark”, pa je akt Komisije za hartije od vrednosti bio zloupotreba službenog položaja, pre svega Milka Štimca, predsednika komisije, i sekretara Olivere Savović, a onda i članova komisije. Ovo je trebalo da povuče krivičnu odgovornost, ali nije… Iz “Soko Štarka” je izneto 12 miliona evra kapitala. Preduzeće je u vreme preuzimanja imalo osnovni kapital od dve milijarde i dvesta miliona dinara, a knjigovodstvena akcija vredela je 701 dinar. Za pola godine, novi vlasnik srezao je ovaj kapital na 856 miliona dinara, a vrednost akcije pala je na 261 dinar. Ostao je i nepokriven gubitak od milijardu i dvesta miliona dinara. Od kojih je para kupila akcije “Soko Štarka”? Na završnom računu iz 2005. “Grand kafa” nije imala nijednog dinara. Ova firma osnovana je 2004. godine i nije imala promena na računu kao da nije poslovala. Kako je slovenačka firma “Droga Kolinska” postala vlasnik većinskog kapitala “Soko Štarka”? Kapital vlasnika “Grand kafe” uložen je u “Droga-Kolinska”, ali većinski vlasnik “Droge Kolinska” je investicioni fond “Istra-Benz”. “Soko Štark” je mogao biti otuđen po zakonu ove zemlje samo na Berzi ili putem Ponude za preuzimanje. Ovo drugo urađeno je mimo zakona. Desilo se to da su srpski državni instrumenti radili za potrebe vlasnika “Grand kafe” Slobodana Vučićevića, a on je podveo “Soko Štark” slovenačkom kapitalu uveren da je važan faktor u integracijama regionalne privrede. Vučićević je samo najamni radnik mnogo jačeg “konzorcijuma”.

20. Željko Mitrović, “vlasnik najveće televizijske korporacije u regionu koja obuhvata „Pink“, „Pink Montenegro“ i „Pink BiH“. Prošle godine lansirao je paket od 11 satelitskih kanala čiji su programi veoma gledani u Sloveniji, Makedoniji, Bugarskoj, u našoj dijaspori u Evropi, SAD, Australiji i Kanadi. Mitrović je pokrenuo sopstvenu produkciju, vlasnik je izdavačke kuće „Siti rekords“, fabrike za štampanje CD i DVD izdanja, avio-kompaniju „Er Pink“, velikog filmskog studija PFI u Šimanovcima i fabrike žvaka „Strong“.”

21. Volfgang Išinger, “predstavnik EU u posredničkoj trojci Kontakt grupe koja je sačinila izveštaj o pregovorima o Kosovu za generalnog sekretara UN. Trenutno je ambasador Nemačke u Londonu, 1995. godine je učestvovao u pregovorima u Dejtonu kojima je okončan rat u Bosni. Od 2001. do 2006. bio je nemački ambasador u Vašingtonu. U vreme sukoba na Kosovu 1999. godine Išinger je bio državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova. Krajem 2000. je izjavio da je „za sada status Kosova dovoljno regulisan Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN i da nema povoda da se tu nešto menja“.”

22. Rade Bulatović[28], prvi strani državljanin “direktor srpske službe bezbednosti (Bezbednosno-informativne agencije) je prošle godine na pitanje kolika je njegova plata odgovorio, kao što je odgovarao i skupštinskom Odboru za odbranu i bezbednost – to je državna tajna. Na položaju direktora BIA ostao je i nakon parlamentarnih izbora, mada su analitičari tvrdili da to neće biti moguće, jer je višestruko kompromitovan. Često se pominje po aferam…, a optužuju ga da je 2005. godine naredio da BIA prisluškuje poslanike Skupštine Srbije.”

General, MILAN ZARIĆ prisustvovao je, kao pomoćnik ministra odbrane SRJ, 50.-oj Generalnoj skupštini Atlantskog pakta u Rimu, 2. decembra 2000, u okviru pristupanja Partnerstvu za mir.
Optužnica Haškog tribunala protiv Miroslava Deronjića, u tački 2-3 (za ubistvo) navodi:
“33. 9 maja 1992, Miroslav Deronjić, u kapacitetu predsednika Kriznog štaba Opštine Bratunac izdao je naređenje za napad i spaljivanje Glogova… Tokom napada… pripadnici Teritorijalne odbrane Bratunca, uključujući… Milana Zarića…, učestvovali su u napadu na Glogovo.”
Nedeljnik Vreme objavio je krajem 2003. godine da su u toku pripreme za slanje srpskih snaga, veličine bataljona (250 ljudi) u Avganistan, gde bi trebalo da budu angažovani u vojnim operacijama protiv Al Kaide i Talibana pod komandom američke armije i da je to bila ponuda predsednika vlade Srbije Zorana Živkovića tokom posete Vašingtonu. Tada se Savezno ministarstvo odbrane oglasilo da pitanje komande nije rešeno i da je “general Milan Zarić, načelnik ABHO, osoba koja će razgovarati sa Amerikancima”.
Početkom 2005. godine, bivši šef Biroa Vlade Srbije za komunikacije Vladimir Popović optužio je Vojsku da je čuvala Mladića, navodeći da je šef bezbednosti Gardijske brigade na Topčideru, potpukovnik Branislav Puhač, član Drinske grupe VRS, lični telohranitelj Mladića poslednjih desetak godina. Napravio je grešku u prezimenu i sledeći dan ispostavilo se da se radi o Puhalu, ali su čelnici Vojske negirali njegovo postojanje. Pošto je objavljeno da je na suđenju za atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića vojnik po ugovoru Siniša Glišić svedočio da je 12. marta bio u kasarni “Topčider” kada ga je pozvao kapetan Branislav Puhalo da ga odveze u Takovsku ulicu, Ministarstvo odbrane je navelo da B92 nije razumeo i da Puhalo postoji, ali da Ministratsvo ne zna gde on radi. U saopštenju se navodi da Puhalo nikada nije radio u Gardijskoj brigadi i u Vojnoj službi bezbednosti. I doskora komandant Gardijske brigade Radomir Ćosić izjavio je da zna za Puhala, ali da ga nije viđao u Topčideru. Međutim, delovi 46. logističke brigade, u kojoj Puhalo radi, nalaze se i u kasarni u “Točideru”. Ta jedinica zadužena je za snabdevanje i obezbeđenje Ministarstva odbrane i Generalštaba.
Akcija skrivanja Mladića od Haškog tribunala počinje u junu 2002. U optužnici podignutoj sredinom 2006 kao organizatora se navodi njegov rođak, penzionisani pukovnik Vojske Republike Srpske Jovo Đogo, nekadašnji šef Biroa Vojske RS u Beogradu. Đogo je Mladića dovezao do kasarne Gardijske brigade u Beogradu, iz jedne kasarne u Kraljevu.
Potom Mladić biva smešten u stanu optuženog Ratka Vučetića u Ulici Peđe Milosavljevića 24, na Bežanijskoj kosi. Na toj adresi je Mladić bio mesec dana. Istraga je utvrdila da se do oktobra 2002. haški optuženik krio u iznajmljenom stanu kod Tržnog centra Piramida na Novom Beogradu. Stanarinu i sve račune plaćao je vojni pilot u penziji Stanko Ristić. Mladić je odande prebačen na drugu lokaciju u Novom Beogradu, u Treći bulevar, a odatle u Crnotravsku, kod porodice Vasković. Optuženi Ljiljana i njena deca su rođaci Jove Đoga. Mladić se ponovo prebacuje na Novi Beograd, u stan sina optuženog Marka Lugonje, a zatim u Jurija Gagarina 134. Poslednji dan 2005. Ratko Mladić je proveo u Ulici Jurija Gagarina 118 na Novom Beogradu. Tada se Mladiću gubi trag. Drugo opštinsko javno tužilaštvo tvrdi da je taj stan preko oglasa iznajmio optuženi bivši major vojne službe bezbednosti Stanko Ristić.
Penzionisani pukovnik VSCG, Jovo Đogo, nakon pet meseci u CZ pod sumnjom da je Mladićev jatak, u intervjuu, 28. jun 2006, otkrio je šta je, po njemu, pozadina slučaja:
“Prava je istina da su slučaj “Mladićevi jataci”, isključivo s ciljem očuvanja svojih pozicija, osmislili i montirali lično Vojislav Koštunica, Rade Bulatović i Dragan Jočić, uz pomoć dva najveća špijuna iz Republike Srpske, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Darka Matijaševića i direktora policije Dragomira Andana. Čitav “slučaj” proglasili su “državnom tajnom” da bi prikrili svoju ulogu i učešće u “slučaju general Mladić”… Ključna ličnost u vezi sa statusom i zaštitom generala Mladića od oktobra 2000. do početka 2005. godine bio je Vojislav Koštunica. Čitav taj period on to nije radio iz ubeđenja i patriotskih razloga, već isključivo iz ličnih interesa. Dok je na čelu Vlade bio Zoran Đinđić, Koštunica, kao predsednik SRJ i glavnokomandujući u Vojsci, lično je odobravao zaštitu i pomoć generalu Mladiću, a potajno, preko svojih ljudi, vršio je pritisak na Vladu da ona “mora ispuniti svoje obaveze prema Hagu”. Cilj je bio prinuditi Đinđića da krene u hapšenje generala Mladića, da dođe do sukoba i krvoprolića, čime bi ga dalje kompromitovao, a i rešio problem za koji je on bio ubeđen da se “jednom mora rešiti”. Istovremeno je kod neobaveštenih ljudi o sebi pravio lažnu sliku kao o patrioti, a od svega toga on i njegova partija imali su i neposrednu materijalnu korist, jer su pod vidom “pomoći onom čoveku” od dobrostojećih pojedinaca i preduzeća, gde su bili njihovi ljudi, uzimali nemala finansijska sredstva za svoje potrebe. Radi istine treba reći da Zoran Đinđić nikada ozbiljno nije o tome razmišljao, što mogu da posvedoče najveći funkcioneri iz Republike Srpske, s kojima je tada kontaktirao i kojima je otvoreno govorio da “kad je u pitanju general Mladić, treba naći način da se to nikada ne desi”. Takođe, preko svojih najbližih saradnika nudio je rešenje kako da se to realizuje. Oni su živi i mogu da to posvedoče.”
Šta se promenilo kad je Koštunica došao za premijera?
“Pravilnije bi bilo reći – kad su ga postavili. On ponovo polazi od stava da se to pre ili kasnije mora završiti, samo je stvar procene kad mu je to najisplativije. Drugi problem je bio kako obezbediti uslove da on lično i njegova partija ostanu čisti, da formalno, u javnosti, prikriju svoju stvarnu ulogu. Prvo pitanje je rešeno polovinom 2005. odlukom da je to najbolje završiti do kraja te godine, jer “do izbora ima još dve godine”, dovoljno vremena da se to zaboravi i medijski opravda, a poeni koji bi se tom prilikom uknjižili, kao što su približavanje evroatlantskim integracijama, bili bi dovoljni da se javnosti zamažu oči. Drugi problem rešen je na način na koji se u realizaciju zadatka uvlači Vojska, koja bi kao formalno nestranačka institucija bila izvršilac tog prljavog posla.
Zato je na čelo Ministarstva odbrane doveden Zoran Stanković, koji se posle njegovog iznenadnog penzionisanja osetio lično uvređenim i koji je već i samoinicijativno ponudio svoju “dobru uslugu” Karli del Ponte i nekim zapadnim ambasadorima. Sve se poklopilo i realizacija je mogla da počne.”
Imate li dokaze za optužbe na Koštuničin račun?
“Postoje svi materijalni dokazi i njih ću izneti na suđenju, pod uslovom da bude javno. U suprotnom, ni ja ni moja odbrana nećemo pristati na bilo kakvo suđenje… Evo, nedavno je i u Savetu bezbednosti UN rečeno da su dobili dokumentaciju od zvaničnih organa iz Srbije iz koje je vidljivo da je general Mladić zvanično penzionisan u maju 2002. godine. Istina je da je general Mladić bio aktivni general-pukovnik VJ do marta 2002. godine, kad je u dogovoru Vojislava Koštunice i tadašnjeg rukovodstva RS rešen način njegovog penzionisanja i njegov dalji status. Utvrđeno je, o čemu je uredno obavešten Hag, da je general Mladić i posle toga nastavio da koristi vojne objekte i usluge VJ.”
Pukovnik Đogo postavio je nekoliko indikativnih pitanja za srpskog premijera Koštunicu:
“Ko je mogao da odobri i naredi da general Mladić koristi vojne objekte? Da li ja ili ova deca koju su pohapsili kao taoce? Da li su to bile naše privatne kasarne i da li smo mi bili nadređeni silnim generalima? Ko je, kada i pod kojim uslovima zamolio generala Mladića da napusti vojne objekte i promeni lokaciju? Ko mu je obezbedio uslove i sredstva za promenu lokacije? To su pitanja na koja mora odgovoriti Vojislav Koštunica. Da li je tačno da se sve do 2005. godine Zoran Stanković, sada jedan od glavnih progonitelja, viđao s generalom Mladićem, dok dok je od toga imao neposrednu korist?”
21. septembra 2006. na Aerodromu Nikola Tesla sprečen je beg Marka Lugonje. Penzionisani oficir Vojske RS je u poslednjem trenutku izvučen iz aviona na liniji za Moskvu. On je bio jedan od najbližih Mladićevih saradnika, kome je trebalo da počne suđenje za pomaganje. Lugonji se stavlja na teret da ga je skrivao u svom stanu.
- 2006. general Milan Zarić je zamenik načelnika Generalštaba, Zdravka Ponoša, koga je lično Boris Tadić progurao na to mesto
- 10 maja 2007. general Milan Zarić učestvovao je na Savetu Evro-Atlantskog Partnerstva u štabu NATO, u svojstvu Stalnog vojnog predstavnika Srbije
- 2008. godine Stalna misija Republike Srbije pri OEBS i drugim međunarodnim organizacijama u Beču:
Šef Misije Miroslava Beham, ambasador
Zamenik šefa Misije Zdravko Tuvić, ministar savetnik
Vojni savetnik Milan Zarić, general
Savetnik Miodrag Pančeski
Prvi sekretar Marija Trifunović-Ljubojević
Treći sekretar Marina Milanović-Ilić
Menadžer kancelarije Branislav Zdravković
11.02.2009. general pukovnik Milan Zarić je direktor Instituta za strateška istraživanja Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane Srbije.

23. Ričard Vič, “od 6. novembra 2007. godine generalni direktor „US stil Srbija“ iz Smedereva, najvećeg izvoznika srpske privrede koji je prošle godine izvezao čelik u vrednosti od 664,6 miliona evra u 80 zemalja sveta. Vič ističe da je namera ovog giganta, koji poseduje i pogone u Šapcu i Kučevu, da stvori uslove kako bi tokom 2008. godine proizveo 2 miliona tona čelika. Od 2003. do 2007, „US stil Srbija“ je investirala preko 200 miliona dolara u pogone…”

24. Danko Đunić, “na godišnjoj skupštini srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, čije je sedište u po tajnovitosti već čuvenoj vili u Šekspirovoj ulici na Dedinju, Danko Đunić je ponovo izabran za predsednika kluba privredne elite ove zemlje. Đunić je nekadašnji potpredsednik Savezne vlade, prvi čovek „Dilojta“ za Srbiju i region, suvlasnik TV „Avala“ i „Eki investmentsa“.”

25. Tomislav Nikolić, “najozbiljniji protivkandidat[29] Borisu Tadiću za predsednika Srbije. Nikolićevu kampanju radi američka firma „Kvin Gilespi & asosijets“, koja u Vašingtonu važi za jednu od najmoćnijih. Oni su savetovali Nikoliću da bude mekši i…Nikolić je oko SRS uspeo da okupi više simpatizera nego Vojislav Šešelj.”

26. Radovan Jelašić, “stabilan dinar, rast deviznih rezervi i prevremena otplata duga Međunarodnom monetarnom fondu u martu 2007. godine, najznačajniji su rezultati koje je Narodna banka Srbije, kojom rukovodi guverner Radovan Jelašić, zabeležila prethodne godine. „NBS će biti spremna da prema potrebi dodatno pooštri mere koje bi bile u funkcije sprečavanja rasta inflacije…“, kaže Jelašić. Rođen je u selu Baja u Mađarskoj, Ekonomski fakultet završio je u Beogradu. Bio je najmlađi guverner Narodne banke Jugoslavije.”

27. Peter Matić, “vlasnik kompanije MPC koja zapošljava oko 1.200 ljudi, bogataš je čija fotografija nije objavljena ni u jednom mediju. Procene upućenih kažu da spada među pet najbogatijih ljudi u Srbiji. Vlasnik bivše zgrade CK na Ušću zida šoping mol od 131.000 kvadrata u Beogradu. U njegovom posedu su „Imo centri“, zgrada BIGZ-a, robne kuće „Planet“ u Beogradu i „Niš“, poslovna zgrada u Novom Beogradu…”

U knjizi rođenih upisan kao PETER MATIĆ, vlasnik i predsednik “MPC holdinga”, jedan je od desetak najbogatijih biznismena u Srbiji. Za razliku od svojih kolega, Matić nikada nije dao intervju, niti je njegova fotografija ikad objavljena. Navija za Crvenu zvezdu, ali je dobar prijatelj s generalnim sekretarom Partizana Žarkom Zečevićem. Zaradio je ogromne pare na švercu cigareta, i on to ne krije, a cigarete i viski su i danas u asortimanu njegovih proizvoda. Rođen je u Mariboru septembra 1966. godine. Majka i otac su mu stomatolozi. Iz mladalačkog perioda upamćen je kao najbrži vozač motora od Šibenika do Benkovca. Naime, Matić je vrlo kratko živeo u Sloveniji. Roditelji su se preselili u Benkovac, gde i on ostaje sve do pred sam rat. Svoju privatnu firmu MPC osnovao je 1989. godine u Hrvatskoj, ali ju je dve godine kasnije preregistrovao i u Beogradu. Matić je prvi veliki biznis napravio kad je pokrenuo lanac maloprodaje sa Italijom.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:27 pm

Družini srpskih biznismena, koji su tokom tranzicije pokupovali veći deo srpske privrede, pridružio se do marta 2007. godine i Petar Matić, koji je za 330 miliona kupio BIGZ. Kao vlasnik kompanije MPC Matić se svrstava među 10 najbogatijih ljudi Srbije. Zakupom tri hektara zemljišta na beogradskoj Autokomandi, Petar Matić, vlasnik MPC holdinga, osujetio je plan najbogatijeg čoveka u Srbiji Miroslava Miškovića da na tom mestu, između niškog autoputa i Bulevara oslobođenja, izgradi trgovinski centar sa dve poslovne palate. Miškovićeva “Delta” će morati da se zadovolji samo šoping molom, koji će graditi na svom delu. Petar Matić kupio je sarajevski hotel „Holidej in“ („Holiday Inn“) od austrijske kompanije koja je taj hotel privatizovala 2003. Matić je jedan od deset najbogatijih srpskih biznismena koji nikada nije dao intervju, niti je fotografisan.
Ko je, pre nekoliko godina kupio zgradu CK SKJ, na novom Beogradu. Ovo zdanje izgrađeno iz sredstava članarine koju su plaćali članovi SKJ, posle održanog 14. kongresa obnove, po svim pravnim normama treba da je u posedu Saveza komunista Jugoslavije. Međutim, članovi ove organizacije, prvo su brutalno izbačeni od strane JUL-a, a potom, pre nekoliko godina, objavljeno je da je kupac zgrade MK Komerc iz Novog Sada. Pitanje vlasništva nad ovom zgradom i dalje je pred odgovarajućim sudom u Srbiji, ali pošto se stalno odlaže donošenje presude, ova politička organizacija se obratila i Evropskom sudu u Strazburu. Karakteristično za ovu, i mnoge druge transakcije, gde je u dosta slučajeva društvena imovina prodavana za veoma male iznose je, da se često ne zna ko je stvarno kupac, ko stoji iza firmi sa kojekakvih ostrva. Tek će se izgleda saznavati i da iza onih koji se pojavljuju kao kupci, stoji neko drugi. U svemu tome bitno je da se društvena imovina i dalje prodaje za male iznose kršenjem Ustava, jer su u istom svi oblici svojine ravnopravni. Umesto toga, društvena svojina je degradirana, te unapred proglašena za neprofitabilnu i kao takvu počeli su je “arčiti” i prodavati… Da li su to možda seljaci, posednici manjih imanja – do 10 hektara zemlje? Da li će, zbog “uspešnosti” budućih veleposednika, navedeni zemljoradnici, ponovo postati bezemljaši, pa kao takvi, sa komadom hleba u torbici, na rad kod novih zemljoposednika?

Konzorcijum koji čine MPC kompa-nija, Internešnel trejding partners iz Londona, MK Komerc iz Novog Sada i Union intertrejd LTD sa Devičanskih Ostrva dobio je pravo da za 300 miliona dinara otkupi u bomba-rdovanju oštećenu zgradu Poslovnog centra “Ušće” i tu izgradi biznis kompleks. Matićeva firma je počela sa izgradnjom šoping centra od 120.000 kvadrata uz zgradu CK. Taj centar će biti duplo veći od Miškovićevog i najveći na Balkanu. Građen je po uzoru na američke centre, čak su ga Amerikanci dizajnirali. Centar će koštati 120 miliona evra, a biće izgrađen uz pomoć “sindiciranog kredita”, jedinstvenog kredita kojeg daje više banaka, uz podršku jednog od stubova finansijskog kraha svetske privrede, „Meril Linč“. Prvi je prodavao italijanske cipele u Benkovcu, Zadru i Šibeniku, a kasnije je snabdevao čitavu Dalmaciju. Matić u Beograd dolazi pred početak rata, 1991. godine. Dobro upućeni tvrde – sa legitimacijom tajne policije! U vreme sankcija najunosniji biznis bio je sa naftom, cigaretama i stranim pićima. Petar Matić otvara četiri fri-šopa. O tome ko je tada mogao da se bavi ovim poslom, govori i podatak da je jedan od vlasnika ovih prodavnica na graničnim prelazima bio i Marko Milošević, sin predsednika. A jedna od prvih prodavnica koju je otvorio nalazila se u blizini američke ambasade.
Matić je bio blizak i sa srpskim premijerom Mirkom Marjanovićem, a firmu “Progres” još čuvaju ljudi iz Matićevog obezbeđenja. Promenu vlasti 2000. godine Matić je dočekao spremno, i uz pomoć Zorana Janjuševića nesmetano nastavio svoj posao. Kupuje fabriku čarapa “Partizanka” i tu gradi apartmane. Na Novom Beogradu, u ulici Dušana Vukasovića, gradi novi tržni centar. U Knez Mihajlovoj kupuje “Elektrotehnu” i pretvara je u robnu kuću “Planet”. Za 2.600 kvadrata platio je 4,5 miliona evra. Stručnjaci, tvrde da bi najniža realna cena bila između 15 i 20 miliona evra. Ali, “privatizacija” je izvedena uz podršku vlasti. Sa Miodragom Kostićem, Matić kupuje zgradu bivšeg Centralnog komiteta, i prodaje Slovencima, a potom kupuje celu zgradu. Na Novom Beogradu, Matić je izgradio nov, supermoderan poslovni objekt. Jedna od investicija je servis “Sitroen” servisa, u koji je, sa Milijom Babovićem, uložio 4 miliona evra.

Poslovnu karijeru Petra Matića pre osam godina nakratko je prekinuo 41 dan u pritvoru, od 28. aprila 1998. godine. U obrazloženju rešenja o hapšenju piše da postoji osnovana sumnja da je utajio porez u visini od tri miliona dinara.

28. Aleksandar Vlahović, “poslanik Demokratske stranke, suvlasnik „Eki investments“. Bio je ministar za privredu i privatizaciju u vladi Zorana Đinđića, a pre toga partner u „Dilojt i Tuš“. Član je Udruženja američkih procenitelja, Međunarodnog udruženja računovođa, UO „Erste banke“, Saveza ekonomista Srbije, Beogradske privredne komore i predsednik SD „Crvena zvezda“.”

29. Radomir Živanić, “vlasnik „Verano motorsa“, kupac Robnih kuća „Beograd“, za koju je platio 360 miliona evra. Ovaj beogradski biznismen, poznat pod nadimkom Baja Plavi, pobedio je u nadmetanju Miroslava Miškovića, Filipa Ceptera, Petera Matića, Miodraga Kostića… Iza njegove kupovine stoji grčki investicioni fond „Marfin“.”

30. Stanko Subotić Cane, “nalazi se na 96. mestu najbogatijih ljudi jugoistočne Evrope. Od kada je za njim 15. juna raspisana Interpolova poternica, nalazi se van Srbije. Osumnjičen je da je vođa jedne od organizovanih grupa koje su se devedesetih bavile međunarodnim švercom cigareta.”

31. Dragan Jočić[30], “ministar unutrašnjih poslova Srbije u kabinetu Vojislava Koštunice. I dalje ne želi da kaže o čemu su on i Rade Bulatović razgovarali s Miloradom Lukovićem Legijom u noći
njegove predaje, i zašto nije poštovana zakonska procedura.”

Tabloid 135, 23.08.2007.
“Dragan Jočić rođen je u Beogradu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu. Posle diplomiranja privatno se bavio pravom. Trenutno je potpredsednik Demokratske stranke Srbije, čiji je član od osnivanja. Bio je poslanik u Skupštini Srbije i odbornik Skupštine grada Beograda. Kada je postavljen na mesto ministra unutrašnjih poslova, nekoliko medija objavilo je da je 1981. godine bio umešan u pljačku kioska i zbog toga osuđen na uslovnu kaznu od šest meseci zatvora. U ovu kaznu uračunata je i osuda zbog krivičnog dela učestvovanja u tuči, kada je sa svojom bandom uleteo na privatnu žurku i tom prilikom jedan mladić izgubio oko. Potvrdio je pisanje tih medija pravdajući se mladošću. Zbog njegovog drugog mandata Srbija je bila pola godine bila bez vlade i na ivici otvorene diktature, vladavinom uredbama.
Bio je pripravnik u advokatskoj kancelariji Vladana Batića, koji se trudio da od njega napravi advokata i čoveka. Jočić mu je grubo okrenuo leđa. Kada je Vladan Batić privođen u prostorije UBPOK i zadržan pod optužbom da je, navodno, zloupotrebio službeni položaj, iste večeri oglasio se ministar Jočić, i na vanrednoj konferenciji za štampu saopštio da je policija otkrila Batićeve zloupotrebe, i da nastavlja intenzivnu istragu. Već sutradan istražni sudija, na predlog javnog tužioca, oslobodio je Batića odgovornosti.
Potpredsednik DSS, narodni poslanik u tri mandata, i predsednik Odbora za bezbednost, sve je to Jočić bio, samo nije velika politička zvezda. Bio je potpredsednik Skupštine Beograda u vreme Radmile Hrustanović. Ona se žalila kako tog čoveka ne viđa i ne zna kako izgleda, a konačno, kad ga je zapamtila, zakazivala je bezuspešne sastanke s njim. I ona je, kao i Vladan Batić, spremna da se zakune kako Jočić ispija oštra pića u kafanama u radno vreme ali i posle njega.
Kad su ga mediji prozvali zbog obijanja trafika, prekorio je javnost: “Kako možete da me pitate za trafiku a Hilandar gori?”. Tako tragikomično započeće svoj prvi mandat.
U prvih pola godine na mestu ministra unutrašnjih poslova smenio je 18 načelnika sekretarijata i 15 načelnika uprava policije. Očito, bez jake podrške u “tvrdim strujama”, poslužio se angažovanjem svojih drugara iz mladosti, zapošljavajući ih u policiji uprkos kriminalnim dosijeima. Ivana Živkova je najpre zaposlio u Upravi za obezbeđenje a potom u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici. Živkov je registrovan kao prodavac oružja. Bio je u Jočićevoj grupi na Zvezdari.
Izazvao je pometnju u redovima policije, kada je na mesto smenjenog haškog optuženika Sretena Lukića postavio potpukovnika Miroslava Miloševića. Ispostavilo se da je većina rukovodilaca koje je ministar Jočić doveo na ključne funkcije, radila je u Odeljenju unutrašnjih poslova Zvezdara. Na ovoj teritoriji je, kao mlad, ordinirao i Dragan Jočić. U njegovoj kriminalnoj grupi, koja se bavila džeparenjem i obijanjem trafika, bio je i Zoran Amidžić, zvani Lole. S njim je Jočić, nakon razbijanja njihove grupe, pobegao u Nemačku, gde su našli utočićte u grupi Ljube Zemunca. Loleta je ministar Jočić zaposlio u Nacionalnoj štedionici Srbije.
Umesto smenjenog komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija, postavio je svog rođaka Borivoja Tešića, koga je preuzeo iz Gardijske brigade Vojske Jugoslavije.
Imenovanjem Suzane Šulejić na mesto načelnika Uprave za ljudske resurse, Jočić je počeo da pljačka fondove ministarstva, nabavljajući opremu, oružje, vozila i odevne predmete za potrebe policije. Gospođa Šulajić je iz Zrenjanina. U policiji je njen karton debeo. Često se tukla sa svojim mužem, od koga se razvela, a Jočić ga je potom penzionisao na mestu načelnika OUP Vračar. General Suzana Šulajić ostaće upamćena i po nesvakidašnjem potezu. U prostorijama Okružnog zatvora u Beogradu potpisala je ugovor o kupovini opreme od zrenjaninskog biznismena Mileta Dragića, koji je bio uhapšen jer je Vojsku Jugoslavije trebalo da ojadi za 250 miliona evra. Šulajićka mu je dala posao dok je on bio u pritvoru!
Taksistu Vladimira Jakovljevića, poznatijeg kao Vlada Klej (lični taksista Vojislava Koštunice do dolaska na vlast), s kojim se družio dok je i sam bio taksista, Dragan Jočić primio je u policiju, i pored činjenice da je više puta krivično osuđivan. Unapredio ga je u čin majora, a potom postavio za načelnika Uprave za zajedničke poslove MUP-a Srbije, u činu pukovnika.
Svog pašenoga, Mladena Kuribaka, načelnika Odeljenja unutrašnjih poslova u Kovinu, postavio je za načelnika Uprave policije MUP Srbije, a Nikolu Popovca, komandira ove policijske stanice, za načelnika Uprave policije Policijske uprave za grad Beograd.
Načelnik Uprave za ljudske resurse doveden je iz Smedereva, da pokrije kriminal svoje rođake Snežane Šulejić i ministra Jočića. Dejan Matić je diplomirani ekonomista, a u MUP-u Srbije zasnovao je radni odnos 2003. godine. U Smederevu je radio u preduzeću “Fagram”, a potom u “Metalimpeks”, preduzeću za trgovinu otpadnim materijalom.
Ministar policije najviše ima poverenja u ljude s gresima. 36 rukovodilaca u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje je zaposlio ministar Dragan Jočić, ne mogu po Zakonu o policiji obavljati poslove u ovom ministarstvu.
Iako po zakonu o policiji njome rukovodi direktor policije, Jočić drži sve poluge rukovođenja. Ministar Jočić je agresivno primitivan čovek. Okružen je svitom telohranitelja, odlazi u lovišta, opija se do besvesti, i pravi terevenke vikendima. Narcisoidan je, i stalno u paranoji da ga “prijatelji izdaju”. Sukobio se s generalom Miroslavom Miloševićem, koji je u jednom trenutku odbio da izvršava Jočićeve naloge o progonu policajaca. General je odbio da učestvuje u pljačkanju fondova u MUP-u i da potpisuje lažne fakture, kao i rešenja o otpuštanju policajaca i inspektora. Da bi predupredio organizovanu pobunu u policiji, ministar mesečno donese i po stotinu rešenja kojim inspektore i policajce iz jedne policijske stanice šalje na rad u prigradske opštine, a policajce iz prigradskih policijskih stanica u Beograd.
Ministar je naročito osetljiv na sindikalno organizovanje policajaca. Naredio je da se otpusti predsednik Nezavisnog sindikata policije Miloslav Vasić, a nakon štrajka policajaca, sve članove rukovodstva ovog sindikata premestio je u unutrašnjost.
Za šefa unutrašnje kontrole postavio je Dragoljuba Radovića, rođaka Koštunične žene.
Inspektori kriminalističke policije klone se da istražuju teške kriminalne prestupe, jer ministar Jočić pokriva sve tajkune. Posebno ogorčenje ponašanjem ministra je u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Najveći broj kršenja zakona tajkuna pretočen u krivične prijave, ministar Jočić zahteva da budu fiokirane, ili ih, preko specijalnog tužilaštva, stavlja ad akta. Unizan je pred Miroslavom Miškovićem. Od njega dobija stotine hiljada evra apanaže, koje mu Miškovićeva svita prenosi na inostrane račune. Većina organizovanih grupa u izvršnoj vlasti i vrhovima političkih stranaka debelo plaća ministra Jočića.
U sukob je ministar došao i sa smirenim čovekom, svojim rođakom Borivojem Tešićem, komandantom Žandarmerije. Jočić je, neovlašćeno, Protivterorističku jedinicu Žandarmerije izdvojio iz njenog sastava i odlučio da on lično njome komanduje. Po zakonu o policiji, svim policijskim službama rukovodi direktor policije.
Direktor policije je iskusni policajac Milorad Veljović, ali se ministar protivzakonito meša u rad organizacionih jedinica policije. Na sastancima kolegijuma Jočić vređa prisutne, ponašajući se kao uličar. Kada mu načelnici kriminalističkih policija podnose izveštaj o otkrivanju velikih pljački srpskih oligarha, Jočić kaže – “nemojte to nikome da kažete, ima Voja da me kara”.
Odeljenje za privredni kriminal Policijske uprave za grad Beograd podnelo je krivičnu prijavu protiv bivših rukovodilaca EPS-a. Na ovoj krivičnoj prijavi radilo se po nalogu zamenika okružnog javnog tužioca u Beogradu. Postojao je i nalaz Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu, koji je veštačio poslovanje direktora EPS-a po nalogu istražnog sudije Nebojše Živkovića. Na čelu ovog odeljenja bio je mafijaš Dragoljub Radović, rođak Koštuničine službene žene. Kada je on unapređen, inspektori ovog odeljenja, na čelu s Petrom Damjancem i v.d. načelnikom Dejanom Svilarom, podneli su tužiocu i zvaničnu krivičnu prijavu. Ministar Jočić, koji otvoreno, za velike pare, služi svom sunarodniku Vojinu Lazareviću, odmah je reagovao penzionišući inspektora Damjanca, a načelnika odeljenja je poslao, po kazni, na rad u Obrenovac, i pokrenuo propagandu s ciljem da umesto elektroprivredne mafije, uhapsi inspektore koji su ih prijavili tužilaštvu.
Supruga ministra policije, gospođa Milana Jočić, postavljena je za direktora Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika u Beogradu. Svuda u svetu je nezamislivo da supruge ministara dobijaju rukovodeća mesta u javnim preduzećima… Zbog muževljeve zauzetosti, Milana Jočić odala se životu. Tahir Hasanović uspeva da dobije razne dozvole na zgradama pod zaštitom države. Milana tera muža da pezi pred Tahirom. Penzionsiani agent Mosada Meir Avital prenosi u strane banke pare bračnog para Jočić.
Dragan Jočić je jedan od retkih ljudi koji su s Vojislavom Koštunicom na “ti”. Oni koji ih bolje poznaju, pamte da je premijer imao strasnu vezu sa svojim ministrom policije. Ne postoji gadost i kriminal koji ministar Jočić učini, da premijer Koštunica to ne opravda. U Belanovici se premijer sastaje s glumcem Tikom Arsićem, Jočićem, Dejanom Mihajlovim i Aleksandrom Nikitovićem. Ludo se provode, a o tome svedoče kamere vojno-bezbednosne službe.
Ministar Jočić javno proziva vladu SAD zbog odnosa prema Srbiji i njenim nacionalnim interesima. Bolje upućeni znaju da ministar Jočić nije izlazio iz pantalona bivšem američkom ambasadoru u Beogradu Majklu Poltu. Ulagivao mu se, a Polt je uspeo da izdejstvuje da srpska specijalna jedinica (SAJ) obavi vežbu oslobađanja talaca koji su navodno uzeti u zgradi ambasade. Bio je to prvi slučaj da je policija zemlje domaćina ušla u neku zgradu američke ambasade u njenoj istoriji.
Kao predsednik Odbora za bezbednost 2001. godine, u vreme pobune “crvenih beretki”, Jočić je neko pismo Milorada Ulemeka Legije tumačio kao “vojničko pismo”.
Nakon što je počelo suđenje Ulemeku, kada su u sudnici počeli da se pojavljuju mladići u majicama sa oznakama JSO, od kojih su neki bili aktivni pripadnici Žandarmerije, Jočić je izjavio: “To je ipak ratna jedinica, a njihov odnos bih shvatio kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet nesalomive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja.”
Dragan Jočić je pomenut je u transkriptu razgovora Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić kao učesnik pokušaja da se Bagzi nagovori da lažno optuži nevine ljude za ubistvo bivšeg radnika RDB Momira Gavrilovića.
Jočić smanjuje unutrašnju kontrolu rada policije. Njegove komunikacije s medijima su skoro nikakve. Ministarstvo unutrašnjih poslova nema portparola, a konferencije po “potrebi”, drži ministar Jočić. Upravo Jočić je podržao zahtev SRS da se iz predloga Zakona o policiji izbaci odredba po kojoj “policija može objavljivati informacije na zahtev pojedinaca” i zameni novom po kojoj “policija na zahtev pojedinaca, neposredno ili putem sredstava javnog obaveštavanja, informiše o događajima i pojavama iz svog delokruga koje su od interesa za javnost, kao i merama koje se tim povodom preduzimaju”. “Prenagljeno informisanje koje predstavlja određenu kakofoniju informacija, može da šteti pogotovo MUP-u i, uopšte, pravosuđu, jer može da bude diskreditacija ljudi bez osnova”, reče Dragan Jočić.
Svi pripadnici zemunskog klana, osim Miloša Simovića, Legije koji se predao i Dejana-Bagzija Milenkovića koga su Grci uhapsili, i dalje su u bekstvu. Ubijen je jedan zaštićeni svedok u procesu za Đinđićevo ubistvo. Jočić je toliko daleko od stvarnog obračuna s organizovanim kriminalom u Srbiji, da mu se ovde nema šta zameriti. On naprosto ne sme dalje od želja i potreba svojih političkih nalogodavaca.”

32. Velimir Ilić, “ministar za infrastrukturu i lider Nove Srbije, i jedan od kandidata na predsedničkim izborima. Ne odustaje od svoje teške retorike, pa je tako na predizbornom skupu rekao „da je dobro što se predsednik LDP Čedomir Jovanović kandidovao za predsednika, jer će se na taj način posle 20. januara tačno znati koliko u Srbiji ima narkomana“. Bio je gradonačelnik Čačka, prvi opozicioni gradonačelnik u unutrašnjosti Srbije u režimu Slobodana Miloševića. Ima velike operativne zasluge za petooktobarske promene 2000.”

33. Dejan Cvetković, “generalni direktor „Mikrosoft softvera“ u Srbiji, i predsednik Američke privredne komore u Beogradu koja okuplja predstavnike najvećih stranih kompanija u Srbiji.”

34. Đorđije Nicović, “vlasnik preduzeća „Irva“ kupio je u protekloj godini poljoprivredni kombinat „Bečej“, drugi po veličini u Srbiji, posle državnog PKB, po ceni od 30,1 milion evra. Druga velika Nicovićeva kupovina u 2007. bila je konfekcija „Prvi maj“ iz Pirota za 1,7 miliona evra. Hteo je, ali nije uspeo da kupi „Si markete“ od „Simpa“.”

ĐORĐIJE NICOVIĆ je rođen 1951. godine u Kolašinu. Srednju školu je završio u Peći, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je i magistrirao. Po završetku Pravnog fakulteta, Đorđije Nicović počeo je da radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Vrlo brzo je umesto pravnim počeo da se bavi ekonomskim poslovima. Školovao se i obučavao za dilera i brokera. Boravio je i radio nekoliko godina na vodećim svetskim berzama, od Njujorka i Londona, do Ciriha i Tokija. Pohađao je brojne edukacije za dilersko-brokerske poslove u više vodećih svetskih banaka. Bio je sekretar Udruženja brokera i dilera Srbije i član Saveta Svetskog udruženja dilera i brokera. U Narodnoj banci je prešao put od dilera i brokera do generalnog direktora sektora za devizno poslovanje. Raspadom bivše Jugoslavije 1992. godne, Đorđije Nicović napušta Narodnu banku i počinje da se bavi privatnim biznisom. U 1995. godini preuzima propalu “Kapital banku” i od nje za nekoliko godina pravi jednu tržišno orijentisanu i uspešnu banku.

35. Draško Petrović, “generalni direktor „Telekoma Srbija“ od 2000. „Telekom“ je sponzor Fudbalskog, Odbojkaškog i Teniskog saveza Srbije, fudbalskih klubova Partizan i Crvena zvezda, Olimpijskog komiteta, Novaka Đokovića i Jelene Janković…”

36. Oliver Regl, “predsednik izvršnog odbora „Rajfajzen banke“ dobio je priznanje „Naj bankar“ koje je časopis „Ekonomist“ ustanovio za ukupne poslovne rezultate, etičko poslovanje i odnos prema konkurenciji i klijentima. „Rajfajzen banka“ je do sada u Srbiji plasirala više od milijardu evra. Proglašen je za bankara 2006. i bio je član menadžerskog tima ove banke u Srbiji od samog početka, zbog čega je veoma vezan za „Rajfajzen banku“ u Beogradu. Danas ova banka u Srbiji zapošljava 1.700 ljudi.”

37. Žarko Zečević, “bivši generalni sekretar FK Partizan, koji je iz kluba otišao u septembru posle 22 godine rada, i dalje slovi za jednog od najmoćnijih ljudi srpskog sporta. Spekuliše se da bi mogao da postane zastupnik „Gasproma“ za Srbiju i da tu firmu namerava da promoviše u glavnog sponzora kluba iz Humske. Za sada, Zečević nije predstavnik „Gasproma“ u Srbiji, ali je zaposlen u jednoj od sestrinskih firmi ove kompanije. Ni priča o planiranoj izgradnji stadiona nije završena, tako da postoji velika verovatnoća da bi Zečević kroz sportsko društvo mogao da bude uključen u jedan od najvećih projekata Partizana.”

38. Milka Forcan, “potpredsednica „Delte“, najveće kompanije u regionu, istovremeno i najvećeg centra moći u Srbiji. U „Delti“ je punih 15 godina. Predlog za njeno postavljenje na mesto predsednice Saveta za brendiranje Srbije nije prošao zbog odbijanja pojedinih članova Saveta da se nađu pod njenim vođstvom. Završila je Ekonomski fakultet.”
39. Skip Bornhiter, “generalni direktor Duvanske industrije Niš, čiji proizvodi čine više od polovine srpskog tržišta cigaretama. „Usvajanjem akciznog plana CEFTA sporazuma, DIN, koja posluje u okviru kompanije ‘Filip Moris’ moći će da osvoji nova tržišta na Balkanu i proširi izvoz“. U poslednje četiri godine u DIN je investirano 600 miliona evra.”

40. Ivica Todorić, “predsednik koncerna „Agrokor“, najveće hrvatske privatne firme, koja je vlasnik najvećeg trgovačkog lanca „Konzum“ u Hrvatskoj, kao i supermarketa „Idea“ u Beogradu. U Srbiji sarađuje s mnogim privrednicima, i vlasnik je poslovnog prostora u Luci Beograd i u Novom Beogradu, zrenjaninskog „Dijamanta“…”

41. Predrag Bubalo, “ministar trgovine i usluga, jedini član Koštuničine vlade sa privredničkim iskustvom. Kaže da je sada pravi trenutak za ulazak ruskog kapitala na srpsko tržište jer su na redu investicije u energetski sektor, ali i da privatizacije javnih preduzeća Naftna industrija Srbije i Elektroprivreda Srbije ne moraju da budu obavljene u 2008. godini, kako mnogi navode.”

PREDRAG BUBALO rođen je 1954. godine u Vladičinom Hanu. Doktorirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. godine bio je generalni direktor livnice “Kikinda” u Kikindi.

Reporter Kurira obišao je sve lokacije i dobio potvrdu da su komšije viđale ili Bubala ili članove njegove porodice kako u različitim periodima dolazi u “svoje” stanove. Zgrada u Bloku 29 u Novom Beogradu jedna je od najraskošnijih i najskupljih u čitavoj prestonici. Komšije tvrde da je Bubalo kupio stan u centralnom ulazu broja 78. To su najskuplji stanovi u Beogradu, između 150.000 i 200.000 evra. Druga lokacija na kojoj je viđan Bubalo ili članovi njegove porodice je Gospodar Jevremova ulica broj 2 na Dorćolu. Većina komšija potvrdila je da je Bubalo obitavao u stanu broj 2, u kojem je bio smešten Rukometni savez SCG. Vrata su okrečena u belo, za razliku od vrata stanara preko puta, koja su vremenom požutela. Brava je nova, specijalna. Iznad vrata postavljen je mini-reflektor koji radi na senzor i kamera. Druga kamera, koja deluje prilično novo, stoji na ulazu u zgradu iznad interfona. Božidar Đurković, generalni sekretar Rukometnog saveza Srbije, naglašava da taj stan nije u njihovom posedu već nekoliko meseci: “Mi smo bili samo zakupci i vratili smo ga Diplomatskom stambenom preduzeću. Ne znam šta je dalje bilo s njim”. S obzirom na to da samo DIPOS izdaje državne stanove, zvanično smo proverili ko je vlasnik ovog stana i došli do otkrića da je vlasnik Industrija ravnog stakla iz Pančeva. Predsednik Upravnog odbora DIPOS Slobodan Kopanja bio je iznenađen: “Odgovorno tvrdim da taj stan od oko 100 kvadrata nismo nikome izdali. Završili smo njegovo renoviranje i još ga nismo ni stavili u ponudu. Jedino je moguće da vlasnik, država Srbija, odluči mimo nas da taj stan izda ili proda”. Bubalo navodno ima i stan u Žarkovu. Izvori tvrde da je bivši ministar kupio bar dva stana, od kojih je jedan u ulici Narodnog fronta, a drugi u Vuka Karadžića. S druge strane, bivši ministar otezao je da se iseli iz državnog stana koji je koristio.

24. novembra 2008. advokatski tim Stanka Subotića Caneta saopštio je da je Predrag Bubalo, u vreme dok je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, tokom 2004. godine, zatražio da mu Ambasada Nemačke obezbedi sastanak s predstavnicima VAC, kako bi ih ubedio da raskinu sve ugovore sa Subotićem, navodeći kao razlog optužnicu protiv Subotića – koja je podignuta tek 2006. godine.

42. Dragan Đilas, “ministar bez portfelja u Vladi Srbije zadužen za nacionalni investicioni plan. Budžet NIP za 2008. iznosi 47 milijardi dinara, a biće finansiran 971 projekat. Đilas je najavio da će ove godine novčana sredstva biti direktno raspoređena i lokalnim samoupravama, a da je 40 miliona dinara minimum koji će opštine dobiti. Đilas je bio direktor Narodne kancelarije predsednika republike i osnivač „Dajrekt medije“, vlasnika televizijskih prava na prenose sportskih događaja i jednog od najvećih oglašivača u pisanim medijima.”

DRAGAN ĐILAS, se nakon izbora za gradonačelnika Beograda našao u sukobu interesa. Njegovim privatnim firmama je istog trenutka skočila vrednost. Službena biografija gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine i njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika pobunjenih studenata protiv ondašnjeg režima. Neslužbena biografija govori nešto drugo. Neverovatno zvuči da je ovaj čovek primljen u Demokratsku stranku tek 2004. godine, i da je odmah postao član Izvršnog i Glavnog odbora. Sručio je niz optužbi na vladu Zorana Živkovića iz pozicije simpatizera stranke, a zapravo lovca na visoku funkciju:”… ‘Ajde da budemo potpuno iskreni. Vlada koju je predvodio g. Živković izgubila je poverenje građana i poslanika u parlamentu i zbog toga smo i imali prevremene izbore. Prema svim istraživanjima, rejting vlade i samog Zorana Živkovića je bio izuzetno nizak, a za posao koji sam ja radio apsolutno je nebitno koliko je on sam kriv za takvu situaciju. To je činjenica i gotovo. Zato je sasvim logično da njegovo pojavljivanje u kampanji nije moglo doneti glasove listi DS – Boris Tadić. Pa i samo članstvo stranke je to mislilo kada je tražilo da nosilac liste ne bude Živković već Tadić”. Od te 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, a od maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar u Vladi Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana. Prethodno je na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran za člana Predsedništva za Beograda, a juna iste godine i za predsednika gradskog odbora.

Svojevremeno je Dragan Đilas tvrdio kako je prvi ozbiljan kapital stekao perući prozore u Londonu. Već 2001. godine, Dragan Đilas osniva firmu Dajrekt medija. Nešto ranije, imao je marketinšku agenciju Ovejšn, sa kojom je ušao u reklamni prostor medija u Srbiji. Nije Đilas imao novac, nego su mu otvorili vrata medija. Od osnivačkog uloga, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Tek 2005. godine osnovao je poslovni sistem, Multikom group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 % vlasništva. U sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija, i firma Emoušn prodakšn, koja ima licencu za sve “rijaliti šou” programe.

Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ušao među nekoliko najprofitabilnijih firmi. Đilasova, Dajrekt medija u istom periodu imala je ukupan prihod oko 43 miliona evra. Deo Multikom group čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji je prihod 2006. godine bio oko četiri miliona evra. Tokom 2007. godine, Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50% u odnosu na 2006. godinu. Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru od 110 kvadrata, ušteđevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil “SAAB” iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50%), BBDO Sarajevo (48%), MDI internacional Prag (28%). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil „Citroen C 3″.

Narodna kancelarija koju je osnovao Predsednik republike, a vodio Dragan Đilas, pretvorila se u sprdnju sa građanima. Javnost nikada nije saznala da li je ova neformalna institucija rešila neki ozbiljan problem zbog kojeg pate građani… Đilas je, otvarajući širom Srbije ispostave Narodne kancelarije, stvarao paralelne odbore DS i širio svoju “bazu” koristeći ovu budžetsku ustanovu za ličnu promociju. Monopol koji danas ima nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na druge države u regionu. Anemična Antimonopolska komisija ne može Đilasu ništa. Njegova sloboda da bira koga će da reklamira stvorena je protivzakonito. Firma Dragana Đilasa Dajrekt medija zastupa kompanije Telenor, Henkel, Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar, Loreal, Knjaz Miloš, Podravka, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes Vajfert, EFG Eurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. Dragan Đilas je danas apsolutni monopolista u poslu oglašavanja,u Srbiji. Čak 55% reklamnog tržišta Srbije nalazi se u njegovim rukama. Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde na državnoj televiziji, znaju njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov, i sadašnji, Aleksandar Tijanić. Bilo je za očekivati da taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa monopolom u prodaji reklamnog prostora, mogao je samo neko ko je imao političke koncesije.

Osim kontrole elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske ambicije očigledne. Čuveni su njegovi televizijski obračuni sa Velimirom Ilićem, u kojima ga je Ilić redovno nazivao lopovom i prevarantom, razobličavajući njegove poslovne i političke manipulacije, koji su odjednom prestali. Niti Ilić više pominje Đilasa, niti Đilas progovara o Iliću.
Kad je Demokratska stranka izgubila na decembarskim izborima 2006. godine, Dragan Đilas je podneo ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke zbog loših izbornih rezultata. Posle mesec dana, jedini kandidat za ovu funkciju bio je opet Dragan Đilas.

Da li je Dragan Đilas studirao na Mašinskom, kako tvrdi) ili na Poljoprivrednom fakultetu (smer Poljoprivredne mašine)?

U Koštuničinoj vladi bio je ministar, a njegova supruga Milica, pomoćnik ministra, a ostali su i u Cvetkovićevoj (Tadićevoj), doduše kao razvedeni. Dnevnik “Kurir” je odlučio da objavi ”detalje” o slatkom životu i o razvodu Dragana Đilasa od supruge Milice Delević-Đilas. Ministar je upotrebio svoj autoritet i sve podzemne veze, i ceo tiraž “Kurira” je isečen, a odštampano, noću, novo izdanje. Sa g. Đilasom nema šale.

43. Ružica Đinđić, “samo povremeno se uključuje u aktivni politički život Srbije, pre svega kroz podršku koju pruža političkoj opciji Borisa Tadića. Prva je žena koja je dobila mesto broj 1 na izbornoj listi Demokratske stranke i član je Predsedništva DS. Osnivač je i predsednica Udruženja „Prvo deca“, a aktivna je i u organizacijama koje se bave problemima autistične dece.”

44. Aleksandar Tijanić, “direktor Javnog servisa RTS, jedan od najpoznatijih novinara. Uspeo je da se izbori protiv „obavezujućeg uputstva“ RRA o prenosu skupštinskih zasedanja i preinači ga u „preporuku“. Uspeo je i da izdrži žestoke napade zbog obavezujuće TV pretplate, ali i da značajno podigne gledanost. Kuća na čijem je čelu „uporno“ proizvodi gubitke.”

45. Veselin Jevrosimović, “vlasnik kompanije „Komtrejd“ smatra da će najveći poslovni uspeh njegove firme biti realizacija plana o izlasku na Londonsku berzu. „Komtrejd“ je pokrenuo automatizovanu liniju za proizvodnju računara, prve u Srbiji i jedinstvene u jugoistočnoj Evropi. Jevrosimović je odnedavno sponzor zagrebačke Cibone, pošto u hrvatskoj njegova firma „Kripton“ sklapa LCD televizore, MP3 plejere i navigacione uređaje. Otvorio je firme i u Bostonu u SAD i Rijadu u Saudi Arabiji.”

46. Bojan Pajtić, “potpredsednik DS i aktuelni predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Jedan od najoštrijih kritičara SRS i, kako kaže, „pogubne politike koju je ova stranka vodila“. Takođe je insistirao da se obelodani ugovor o gradnji autoputa Požega-Horgoš. Zbog toga je Vojvodina na ime koncesija tražila 220 miliona evra.”

47. Čedomir Jovanović, “lider Liberalno-demokratske partije, kandidat na predstojećim predsedničkim izborima, bivši potpredsednik Vlade Srbije u vreme Zorana Đinđića. Uspeo je da grupaciju oko svog LDP-a uvede u Skupštinu Srbije.”

48. Volfram Mas, “ambasador Nemačke u Srbiji. Decidan je u oceni da su rešavanje kosovskog problema i evropske integracije Srbije dva potpuno odvojena procesa. „Tempo pridruživanja EU diktiraće Srbija. Sigurno, podrška na tom putu neće izostati. Možda sam i zbog toga veći optimista kada je u pitanju budućnost Srbije nego mnogi Srbi“, izjavio je.”

49. Branislav Grujić, “predsednik Upravnog odbora kompanije „PSP Farman holding“ iz Moskve, koja na tržištu Rusije, zapadne Evrope i Srbije pravi obrt od oko 350 miliona dolara godišnje. Klub privrednih novinara jednoglasno ga je proglasio za poslovnog čoveka 2007. godine.”

50. Rasim Ljajić, “ministar za rad i socijalnu politiku najavio je da će penzije u Srbiji uskoro biti povećane, i da bi trebalo da bude promenjen način na koji će se utvrđivati visina penzija. Ljajić je i predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom i predsednik Sandžačke demokratske partije.”
51. Stefanos Vafidis, “prvi čovek „Koka-Kola“ u Srbiji posluje od 1997. a trenutno ima više od 1.500 zaposlenih i 5.000 poslovnih partnera. Vafidis je predsednik Helenskog poslovnog udruženja u Srbiji.”

52. Ivana Veselinović, “generalna direktorka „Delta M grupe“ i neformalno treći čovek naše najveće kompanije. Donedavno je bila jedina žena član kluba „Privrednik“.”

53. Milan Rodić, “vlasnik kompanije MB koja je prodala svoju Pivaru MB iz Novog Sada multinacionalnoj kompaniji „Hajneken“. Kapital novosadske pivare, prema podacima Agencije za privredne registre, procenjen je na oko 145 miliona evra. Kompanija MB poseduje i ugostiteljske objekte i robne kuće.”

54. Madlen Cepter, “mecena umetnika, najviše u Francuskoj. Od 2003. dodeljuje evropsku književnu nagradu „Madlen Cepter“ za roman pisca iz EU preveden i objavljen na francuskom. Vlasnica je prvog privatnog pozorišta i opere „Madlenijanum“ u Zemunu.”

55. Slobodan Petrović, “generalni direktor „Salforda“, vlasnika najvećih mlekara u Srbiji koji je kupio „Bambi“ i fabriku čokolade „Banat“. Komisije za zaštitu konkurencije ispitivala je zastupljenost „Salforda“ na tržištu mleka, zbog sumnje da su monopolisti.”

56. Bojan Radun, “izvršni direktor kompanije „Nektar“ iz Bačke Palanke, regionalnog lidera u proizvodnji voćnih sokova. Radun je jedan od najmlađih izvršnih direktora u zemlji. Od prošle godine je član Poslovnog saveta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Ističe da je „Nektarov“ slogan „nije svejedno“ postao njegov recept za uspeh.”

57. Sulejman Ugljanin, “predsednik opštine Novi Pazar i lider Liste za Sandžak, čije je predsedništvo najavilo je da će zajedno sa DSS i NS na predsedničkim izborima podržati Velimira Ilića. Poznat je po zalaganju da Sandžak dobije status republike, a za podele unutar islamske zajednice u Srbiji tvrdi da ih podstiče ili prećutno odobrava „svetska antimuslimanska alijansa“….”

58. Svetlana Vukajlović, “prva žena na čelu RZZO u istoriji. Za svog mandata proširila je listu medikamenata koje finansira Zavod i omogućila svim osiguranicima u Srbiji da se leče i na VMA.”

59. Sajmon Grej, “šef kancelarije Svetske banke u Srbiji. Odbor izvršnih direktora Svetske banke odobrio je Strategiju partnerstva za Srbiju za period 2008-2011. godina, prema kojoj će Svetska banka u naredne 4 godine u Srbiju usmeriti 600 miliona dolara.”

60. Vlade Divac, “proslavljeni košarkaš, skaut LA Lejkersa i funkcioner KK Real iz Madrida, osim uspešnih humanitarnih akcija uključio se i u biznis, postavši vlasnik „Voda vode“.”

61. Dušan Petrović, “ministar pravde, potpredsednik DS i poslanik u Skupštini Srbije.”

62. Rodoljub Drašković, “većinski vlasnik koncerna „Svislajon-Takovo“, jedne od vodećih firmi srpske konditorske industrije. Rođeni brat Vuka Draškovića koji je van politike (“Svi ljudi koji nisu ulazili u trezor Narodne banke, koji nisu bili vezani uz državni aparat, koji nisu dobijali povoljne kredite, koji nisu nosili iz trezora džakove deviza, koji se nisu bavili alkoholom, naftom, cigaretama, drogama, prodajom oružja – oni su sačuvali slobodu i mogli da posluju”, izjavio je).”

Dragoljub Marković ustupio je tron kralj jaja Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon-Takovo“. Marković je Draškoviću prodao 70% svoje firme „Eko organik lajf“, nekadašnjeg „Krmivo produkta“. Ta firma je i sada lider na tržištu u proizvodnji jaja i zauzima negde oko 20 odsto tržišta. Razlog zbog kojeg je Dragoljub Marković prodao ovo preduzeće jesu finansijske poteškoće, u koje je zapao zbog požara koji je februara ove godine uništio farmu u Surčinu. Marković je imao problema sa naplatom osiguranja. Iako su procenitelji ove osiguravajuće kuće, kod koje je bila osigurana imovina „Eko organik lajfa“, konstatovali totalnu štetu i mada je polisa za opremu bila na 895.000 evra, isplaćeno je svega 100.000 evra.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:29 pm

Miroslav Mišković je od Rodoljuba Draškovića, vlasnika “Takova” iz Gornjeg Milanovca, oteo sve prodajne objekte. “U ovoj zemlji ne mogu biti dva gospodara. Ili ćeš da mi ustupiš prodavnice ‘Takova’, ili će te Mlađa odmah uhapsiti “ – bio je Miškovićev ultimatum Rodoljubu Draškoviću. Rodoljub je ustupio sve prodavnice “Takova”, skoro bez naknade.

Rodoljub Drašković kupuje firmu Euro Food Markt iz Siska za 20 miliona eura, koja se bavi preradom voća i povrća i proizvodnjom biskvita, i namjerava ojačati poziciju Swisliona u Hrvatskoj, koji je već prisutan na tom tržištu preko trgovačkog lanca Konzum. Ivica Todorić[31] kupio je SL Gros, trgovački deo poznatog srpskog koncerna Svislajon Takovo čiji je vlasnik Rodoljub Drašković. U trci za kupovinu ovog lanca koji deluje na jugu Srbije bio je i slovenački Merkator. 2008. istražni organi ponovo ispituju privatizaciju „Dijamanta“ iz Zrenjanina i ulogu rukovodstva fabrike u prodaji hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću. Posebno će se ispitati okolnosti vezane za preuzimanje akcija „Dijamanta“ koje su pripadale beogradskoj firmi „Društvo Sadra d.o.o. Beograd“, čiji je vlasnik bila Ljiljana Knežević, supruga nekadašnjeg direktora „Dijamanta“ Save Kneževića. Zakonitost prodaje akcija „Dijamanta“ u javnosti je dovedena u pitanju 2005. godine, ali nažalost, nadležni državni organi nikad se nisu bavili ovim pitanjem. Podsećam da su svi brujali da je Knežević mimo berze prodao Todoriću akcije, preko, navodno, anonimne firme DSDB. Ova firma je osnovana 31. marta 2005. godine, neposredno pre Todorićevog preuzimanja većinskog vlasništva, a vlasnik je Ljiljana Knežević, supruga Save Kneževića. Čak je i sedište kompanije registrovano na kućnoj adresi Kneževićevih u Beogradu. Samo mesec dana od osnivanje ove firme u nenovčani kapital preduzeća upisane su 81.872 akcije „Dijamanta“, čija vrednost prelazi 10 miliona evra. Zvanično, osnivač ovog preduzeća je firma „Adison intertrejd inc. Trident trust kompani limited“ sa Devičanskih ostrva. Pretpostavlja se da je Ivica Todorić, vlasnik hrvatske kompanije „Agrokor“, većinski udeo u „Dijamantu“ stekao preuzimanjem 26,96% akcija investicionog fonda „Saut-ist ei fond“,i 24,90% vlasništva anonimne firme „Društvo Sadra” d.o.o. Beograd. Pojedini rukovodioci „Dijamanta“ izjavili su da su Knežević i Todorić prijatelji više od dvadeset godina i da su smislili način kako da izbegnu prodaju akcija na berzi. Knežević je osuđen na kaznu od godinu dana zatvora ili uslovno tri godine, dok je drugooptuženi Đuro Kesić, bivši direktor Dijamant banke, dobio kaznu od osam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Prema obrazloženju ove prvostepene presude, zloupotreba dvojice osuđenih u vezi je s komisionim poslovima između Dijamant banke i Centro banke kojim je Dijamant banka oštećena za 1,2 miliona dinara. Optužnica protiv Sava Kneževića, podneta maja 2003. za falsifikovanje službenih isprava i utaju poreza, odbačena je zbog zastarelosti, jer je od činjenja dela za koje se teretio prošlo više od deset godina. Kneževića su teretili da je, koristeći položaj direktora i uslove koji nisu bili dostupni drugim radnicima, za vreme upisa druge emisije akcija 1993. kupio 20.336 deonica. Knežević je u julu 2001. godine, po usvajanju Zakona o porezu na ekstraprofit, da bi izbegao porez, pozvao 27 deoničara ili njihove naslednike i zahtevao da potpišu blanko poreske prijave, na osnovu kojih su raspolagali daleko većim brojem akcija od stvarnog. Na toj listi, pored desetak penzionisanih radnika koji za svoje akcije nisu znali, bilo je i osam pokojnika.

Mesna industrija Pro Bekom imala je oko 40 dobavljača. Lopovskoj umetnosti, Borivoje Beštić učio se u Sarajevu, kao magacioner u Beku. Iza Beštića su u Beogradu, u koji je došao kao izbeglica, ostale mnogobrojne afere, kao što je neuspeli pokušaj kupovine mesne industrije Mitros iz Sremske Mitrovice sa Dragoljubom Markovićem-Krmojem i danas odbeglim direktorom “C Marketa” Slobodanom Radulovićem… Poslednja velika prevara tandema Beštić-Janjić je kupovina zrenjaninske mesne industrije Bek. Kupovina ove firme je poništena od strane nadležnih organa, ali je Beštić, u međuvremenu, iz magacina Bek-a odneo oko milion konzervi mesnih prerađevina, koje je odvezao u Čajetinu i nalepio na njih nalepnice preduzeća Zlatibor! Pro Bekom je opelješio 40 dobavljača, kojima duguje oko 15 miliona evra, na ime isporučene robe, aditiva, mašina… Novac je Beštić prebacivao na svoju firmu A.D. Čajetina. Kakav je kvalitete mesnih prerađevina koje Beštić prodaje po Srbiji. Kontrole nema, jer Beštić ima ogromne pare. U maju 2008. Beštić se sastaje sa Božidarom Đelićem i Rodoljubom Draškovićem, vlasnikom kompanije Svislajon Takovo. Gospodin Drašković je tako kupio i fabriku mesa Zlatibor, čiji su vlasnici Borivoje i Vladan Beštić. Fabrika iz Čajetine, koju je kupio Rodoljub Drašković je u blokadi. Evo originalnog rešenja koje je Drašković ponudio dobavljačima u “pismu o dobrim namerama” 10. oktobra 2008:
“Obaveštavamo Vas da je Koncern Swisslion – Takovo preko svog podređenog društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd, spreman da učestvuje u sanaciji industrije mesa Zlatibor a. d. Čajetina. Naime, Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina je u finansijskoj blokadi već više od 60 dana, što je osnov za pokretanje stečajnog postupka. Međutim, u slučaju pokretanja stečajnog postupka, materijalnu štetu će neminovno pretrpeti i poverioci i Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina. Smatramo da je celishodnije i ekonomski racionalnije da se pokrene postupak sanacije, odnosno sveukupne finansijske konsolidacije Industrije mesa Zlatibor a.d. Čajetina. Koncern Swisslion Takovo, preko svog podređenog Društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd Vam nudi sledeće moguće opcije sanacije: - otkup potraživanja, uz discount; - pretvaranje potraživanja u dugoročni kredit sa grejs periodom, uz minimalnu kamatnu stopu; - konverzija potraživanja u kapital; – otpis potraživanja, na osnovu ugovora o budućoj poslovnoj saradnji; Pored navedenih opcija spremni smo da prihvatimo svaki Vaš predlog, a koji će neposredno doprineti finansijskoj konsolidaciji Industrije mesa “Zlatibor” a.d. Čajetina.”

Mnogo ljudi, među kojima i Milorad Vučelić, Aleksandar Vulin, Miodrag Kostić, Nenad Čanak, Milan Gutović, Tahir Hasanović, Rodoljub Drašković…, guralo se 26.06.2005. ispred studija TV Pink, očekujući početak snimanja emisije “Bijelo dugme i prijatelji”.

63. Srđan Šaper, “direktor predstavništva agencije „Meken Erikson“ za jugoistočnu Evropu i član Glavnog odbora DS, bliski saradnik predsednika Borisa Tadića.”

64. Novak Đoković, “treći teniser sveta. Mladić koji uspešno predstavlja svoju zemlju u svetu i zbog koga je tenis postao jedan od najprivlačnijih sportova za mlade u Srbiji.”

65. Emir Kusturica, “proslavljeni režiser koji je sa svojim poslednjim filmom doživeo ovacije u Parizu i širom Evrope, ali nije dozvolio da se prikaže u Beogradu. U u svom Drvengradu je pokrenuo filmski festival „Kustendorf“, na čije otvaranje je došao Vojislav Koštunica.”
66. Fahreta Živojinović, “najpopularnija pevačica svih vremena u bivšoj Jugoslaviji. Sa suprugom Slobodanom Živojinovićem vlasnik je više firmi i stranih predstavništva, a sa Sašom Popovićem osnovala je „Grand“, najveću produkcijsku kuću u regionu.”

Da li su Fahreta Jahić, Slobodan Živojinović, Miroslav Mišković i Milija Babović imali dvadesetak milona evra u gotovini na koje je plaćen porez na prihod građana? Ne! I da li je ministar policije preduzeo neka hapšenja? Ne! Odakle im tolike pare za otkup?

Velike svetske modne agencije, poput “Elita” i sličnih, imaju vrlo jake pozicije, a Srbija je postala “izvoznik” lepih devojaka i dečaka. Kako je ekonomsko i političko stanje u državi bivalo sve gore, taj posao bivao je sve unosniji. Poslednjih desetak godina domaće agencije aktivno učestvuju u međunarodnoj trgovini “novih lica”, gde se često u ugovorima nalaze razni aneksi i ograde od mogućeg “skretanja s pravog puta” angažovanih. U stvari, agencije peru ruke od seks trafikinga, podvođenja u prostituciju i drugih nepodopština, čega u ovom poslu uvek ima, samo ne u meri i na način na koji se to danas dešava. U dobrom broju slučajeva ulazak u svet modne industrije, “modela” pomažu sami roditelji. Starost devojaka često ne prelazi 16 godina. Reč je o vrlo rizičnim grupama, koje priče o slavi, novcu i boljem životu lako odvode u razne “kompromise”. Činjenica je da su u poslednjih desetak i više godina iz Srbije uspele tek tri-četiri devojke, napravivši svetsku slavu kao top-modeli (što znači da dovoljno zarađuju i za sebe i za druge). Takođe je činjenica da je njih na hiljade to isto pokušavalo. Gde su one završile i ko je u javnosti čuo njihovo iskustvo? Pravilo je da se o tome ćuti. U Beogradu i Srbiji mnogo toga počinje preko modne agencije “Klik” ili preko Vesne Jugović (koja nema veze s modom ali ima s angažmanom devojaka), uz pomoć Verice Rakočević i sličnih. A to nije najsrećniji način da se uspe u životu.
Dragan Đilas poveo se za predlogom bračnog para Živojinović – Jahić da poseti njihove terevenke, gde mu je bračni par podvodio pevaljke iz Grand produkcije. Uz atmosferu koja priliči balkanskim snobovima, zaljubio se u tek punoletnu pevaljku i u razvodu je od supruge Milice Delević-Đilas, koja je, inače, pomoćnik ministra inostranih poslova.

67. Dragoljub Vukadinović, “predsednik Uprave kompanije „Metalac group“ i predsednik „Akcionarskog društva Metalac“, pune tri decenije je u preduzeću. „Metalac“ je 2007. ostvario 17 miliona evra od prodaje na inostranom tržištu, što je 18% više u odnosu na godinu ranije.”

68. Vida Petrović-Škero, “predsednica Vrhovnog suda Srbije, jedna je od osnivača Društva sudija Srbije.”

SONJA MANOJLOVIĆ, sudila je kao sudija Okružnog suda Radomiru Markoviću, Nikoli Ćurčiću i Branku Crnom za odavanje službene tajne i uništavanje dokumenata.
Ministarka pravde podnela je inicijativu Vrhovnom sudu Srbije da razreši sudije tog suda Dragišu Đorđevića, Sonju Manojlović i Miodraga Vićentijevića zbog nesavesnog i nestručnog vršenja sudijske dužnosti. Oni su dozvolili uslovni otpust bivšeg načelnika za bezbednost JSO Milorada Bracanovića iz zatvora “Zabela”. Okružni sud u Beogradu koji je Bracanovića osudio zbog neprijavljivanja ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića, odbio njegovu molbu za uslovni otpust. Posle žalbe, VSS je preinačio odluku i rešenje. “Vrhovni sud se pozvao na to da je Kazneno-popravni zavod “Zabela” predložio u svom izveštaju da se usvoji Bracanovićeva molba. Međutim, u izveštaju o njegovom vladanju ne stoji predlog da se on pusti na uslovni otpust kako je to navedeno u obrazloženju odluke VSS.”
Sudija Dragiša Đorđević je bio i predsedavajući sudija u žalbenom postupku optuženima za atentat na Zorana Đinđića. Članovi veća su bile i sudije Sonja Manojlović i Miodrag Vićentijević. Sudija Đorđević bio je i predsednik veća koje je ukinulo presudu navijaču “Crvene zvezde” Urošu Mišiću. Ovaj mladić je bio osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva policajca Nebojše Trajkovića na beogradskoj “Marakani”.

69. Tomica Milosavljević, “ministar zdravlja svih vlada od 2000. sprovodi reforme u zdravstvu.”

TOMICA MILOSAVLJEVIĆ, odobrio je, kao ministar zdravlja, medicinske eksperimente u srpskim klinikama. Farmaceutske kuće, koje dobiju velike pare za istraživanje novih lekova, sprovode svoje opite nad srpskim pacijentima. Te eksperimente odobravaju Etički komiteti Kliničkog centra Srbije, koji se poveravaju poverljivim profesorima ministra Milosavljevića.

Mentor gospodina Milosavljevića, je 76-godišnji akademik Ljubisav Rakić, član Munove sekte, koji je pre dvadeset godina, pokušao da u Srbiji, za račun stranih kompanija, između ostalih i ICN Milana Panića, vrši opite, odnosno stvaranje novih lekova. Pre dvadesetak godina dekan Medicinskog fakulteta Ljubisav Rakić, vođa Munove sekte u Srbiji, započeo je gradnju zgrade Kliničkog centra Srbije, čijih pet spratova još nije u upotrebi. Tada je Rakićev tim uzeo ogromne pare. Danas se ministar zdravlja sprema da dovrši njegovo delo, i osposobi zgradu KCS.

List Tabloid pokušavao je da od ministra zdravlja sazna koliko je, za njegovih mandata, obavljeno istraživanja novih lekova, koliko ih je priznato a koliko je skinuto s liste pozitivnih lekova. Ministar nije odgovorio. Nije odgovorio ni koliko je pacijenata umrlo po primeni nepriznatih metoda.

Zahvaljujući ministru zdravlja Milosavljeviću, srpskim pacijentima se danas prepisuje nekoliko desetina lekova, na čijim kutijama stoje napomene inostranih farmaceutskih kuća da ”nisu za javnu upotrebu”, poput – “avandia” i “actos”. koje izdaje primarijs dr Miroslav Vircburger, specijalista interne medicine – endokrinolog u Kliničkom centru Zvezdara. Ovaj lek farmaceutske kuće iz Filadelfije (SAD), koji nije odobren za prodaju u apotekama, u 43 odsto slučajeva izaziva infarkt kod pacijenta! Teško da Vircburger nije jedini lekar u Srbiji koji pacijentima prepisuje ove lekove, koji u SAD-u nisu odobreni za prodaju, a to piše na kutijama u koje su pakovani. Srpski lekari, davanjem ovih lekova vrše eksperimente o njihovom delovanju, koji se uglavnom završavaju smrću pacijenata.

Ministar i grupa “njegovih” profesora Medicinskog fakulteta, uzeli su ovaj ”biznis” “pod svoje”. Oni se prihvataju da godišnje vrše, za račun farmaceutskih kuća, i po nekoliko ispitivanja lekova koji su prethodno testirani samo na pacovima, i pacijente primoravaju da potpišu da dobrovoljno primaju lekove čije delovanje nije ispitano.

U grupi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića ima dvadesetak profesora univerziteta, koji uglavnom pokrivaju najvažnije kliničke centre i institute, i tako pomažu Milosavljeviću da nabavkama opreme i lekova zgrće velika sredstava. Ministar zdravlja nije odgovorio na pitanje koliko ima stanova u inostranstvu a koliko u Srbiji. Nije demantovao da je dobio norveško državljanstvo. Srbija od međunarodnih organizacija dobija donacije za nabavku savremenih aparata za dijagnostifikovanje bolesti i njihovo lečenje. Šapa ministra zdravlja je nad svim tim nabavkama. Jer, reč je o milionima evra koji završe u njegovom džepu. Primera radi, navodimo slučaj kupovine PET skenera za Polikliniku (pozitronska emisiona tomografija). Iz donacije je obezbeđen milion dolara, banka je odobrila kredit, a dobijena su i sredstva iz nacionalnog plana. Ministar zdravlja je od marta prošle godine odugovlačio kupovinu. Naime, ljubavnica profesora Ljubisava Rakića, docent Svetlana Žunić, zalagala se da se skener nabavi za potrebe nuklearne medicine, da bude pod njenom kontrolom.

Doskorašnji američki ambasador Majkl Polt zalagao se da se skener kupi od firme “General Electric”, a ministar zdravlja Tomica Milosavljević imao je dogovor s proizvođačem “Simensom” (reč je o kvalitetnijem skeneru), a “Simens” ministru uobičajeno odobrava proviziju od deset odsto. Odlaskom ambasadora Polta, Tomica Milosavljević je odmah stavio na dnevni red kupovinu ovog skenera, favorizujući “Simens”. Na nabavkama skupih medicinskih uređaja zgrću se velike pare. Uglavnom sve nabavke za klinike idu preko ministra zdravlja, zbog provizije.

U Kliničkom centru u Kragujevcu, za potrebe centra za onkologiju – odeljenje radioterapije, nabavljena je prošlog meseca oprema za koju je novac u iznosu od milion evra obezbedila Evropska unija. Kupovina je izvršena preko beogradskog preduzeća “Maksi tim”. Prema potpisanom ugovoru, oprema je vredna milion evra, a ona koja je dostavljena u Kragujevac ne vredi više od trista hiljada evra. Da li se ministar zdravlja ugradio?
Iz Kliničkog centra u Kragujevcu šalju lekare na specijalizaciju na Institut za onkologiju i radiologiju u Beogradu, radi obuke za primenu BRAHI terapije, i plaćaju se velike pare za njihovo usavršavanje, mada takva oprema ne postoji u Kliničkom centru u Kragujevcu.

Podseća li Tomica Milosavljevića na savremenu verziju nacističkog lekara Jožefa Mengelea? Evropska unija finansira tajne eksperimente Tomice Milosavljevića, kontroverznih lekara i farmakomafije. Novosadski lekar Nikola Vučković, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Kliničkog centra Vojvodine i šef “Metadon centra”, vratio je terapiju opijatom “metodanom”, zabranjenim u savremenoj svetskoj praksi, i to odmah posle ubistva premijera Đinđića i raspada narko-tržišta. Inače, taj metod lečenja narkomana u savremenoj praksi na Zapadu je napušten, a u Rusiji čak i zabranjen. U nedostatku valjanih državnih planova u borbi protiv narkomanije, u Srbiji se razvio snažan lobi zagovornika upotrebe “metadona” čiji se metod već sprovodi ilegalno na legalnim državnim klinikama.

Čovek koji je, izgleda, bogom dan da vodi jedno od najosetljivijih ministarstava, bez imalo stida i srama započeo je i svoj četvrti mandat. Milosavljević nijednoj dosadašnjoj vladi nije predložio strategiju o zdravstvenoj zaštiti, koja bi dala smernice razvoja zdravstva za desetogodišnji period. Ni Zakon o zdravstvenoj zaštiti nije prošao javnu raspravu, pa su ključni problemi, kao što je nesaradnja sa zemljama EU u oblasti transplantacije organa, ostali nedorečeni, A Srbija još uvek nije članica organizacije “Eurotransplant”, zbog čega nam je tržište organa ograničeno. ništa nije urađeno ni na otvaranju naše države za razmenu krvi i krvnih derivata, što je, kako tvrdi, bio zadatak ministra tokom prethodna tri mandata. Milosavljević je ponovo ministar zahvaljujući jakoj podršci farmaceutskog lobija i sprezi sa stranim centrima moći i finansijskim centrima u zemlji. Reforma zdravstva nije uspešna, jer nije zaustavljeno preterano obolevanje i smrtnost građana Srbije, izazvana prvenstveno hroničnim nezaraznim bolestima. Da je reforma usmerena pre svega na primarnu zdravstvenu zaštitu, smanjila bi se smrtnost od kardiovaskularnih oboljenja za dva odsto na godišnjem nivou. Bolje je proverenim i efikasnim merama sprečiti obolevanje ljudi, a ne pre toga ulagati veliki novac u skupu i sofisticiranu opremu.

Ministarstvo zdravlja spada u red profitabilnih resora. Taj resor je budžetski veoma zahvalan. Tu pare same stižu. Milosavljević je imao. Medicinsko-farmaceutski kompleks dominira našim zdravstvom, a to da li je neko dobar ministar nije toliko bitno.

70. Srđan Bošnjaković, “generalni direktor Naftne industrije Srbije koja je u 2007. godini ostvarila rekordnu dobit od oko 150 miliona dolara. NIS je najuspešnija kompanija u Srbiji i nalazi se na 22. mestu među 500 najuspešnijih kompanija u 19 država jugoistočne Evrope prema listi revizorske kuće „Dilojt“. NIS je dobitnik priznanja za najbolji korporativni brend u Srbiji.”

71. Nata Mesarović, “predsednica sudskog veća koja je osudila ubice dr Zorana Đinđića.”

72. Boris Nemšić, “potpisao ček na 320 miliona evra za trećeg operatera mobilne telefonije u Srbiji. Nemšić je prvi čovek „Mobilkom grupe“, u vlasništvu „Telekom Austrija“, a posluje u Austriji, Sloveniji, Lihteštajnu, Bugarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i u Srbiji kao „Vip mobajl“.”

73. Dragan Nikolić, “predsednik korporacije „Tigar“ iz Pirota, jednog od najvećih izvoznika u Srbiji. Kompanija već godinama povećava proizvodnju i proširuje delatnost, a od marta ove godine planira i izgradnju pogona za reciklažu starih guma i proizvodnju robe od gumenih granulata.”

74. Aleksandar Karađorđević, “krunski princ, sin kralja Petra II. Školovao se u inostranstvu, a u Srbiju se vratio 2001. i uselio se u Kraljevski dvor na Dedinju.”

75. Vuk Jeremić, “ministar inostranih poslova Srbije.”

76. Milija Babović, “vlasnik, između ostalog, „Fešn kompani“ u čijem su sastavu poslovno-prodajni objekti odeće i obuće najpoznatijih proizvođača: „Riplej“, „Levis“, „Džeger“, “Bata“ i „Čezare Paćoti“. Zatražio je da mu članovi zemunskog klana, za koje Specijalni sud utvrdi da su odgovorni za njegovu otmicu, isplate 10,5 miliona evra koliko je platio za oslobađanje nakon otmice 2002.”

77. Nenad Vučinić, “predsednik uprave „Henkela“ za Adriatik regiju i Srbiju. U prošloj godini preduzeće je 27% ukupnog prihoda realizovalo na stranom tržištu.”

78. Stiven Džon Vordsvort, “britanski ambasador u Srbiji od 2006. Pre dolaska u Beograd službovao je u Moskvi. Prethodno je dugo bio angažovan u Forin ofisu, bio je savetnik pri NATO, a Veliku Britaniju predstavljao je u još nekoliko zemalja.”

79. Miljko Radisavljević, “specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala.”

80. Aleksandar Vučić, “generalni sekretar Srpske radikalne stranke.”

ALEKSANDAR VUČIĆ rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu. Sa odličnim uspehom završio je Osnovnu školu „Branko Radičević“ i Zemunsku gimnaziju. Pobeđivao je na opštinskim, gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije i bio pionirski prvak Beograda u šahu. Diplomirao je u rekordnom roku na Pravnom fakultetu u Beogradu, kao jedan od najboljih studenata u generaciji, i bio stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka. Kao i Marko Milošević, u Vučićevoj biografiji piše da “već od petnaeste godine paralelno sa učenjem obavlja i razne poslove, od fizičkog rada na građevinama do obavljanja ugostiteljskih poslova”. Kao i veliki broj privilegovane dece komunističke nomenklature, usavršavao se u Brajtonu, u Engleskoj, gde je na kursu engleskog jezika boravio nešto više od godinu dana. Radio je 1992. i 1993. kao novinar na „Kanalu S“ na Palama, Republika Srpska, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok iz sveta, intervjue i reportaže.

1993. godine Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci, i, kao student treće godine Pravnog fakulteta, biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i njen generalni sekretar. Sa svojom SRS, prolazio je kroz naizmenične periode saradnje sa i opozicije socijalistima.

Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996, postao je direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“. U hali Pinki održani su neki viđeni mitinzi Srpske radikalne stranke, kao i miting u čast Žan-Mari Le Pena, koji je proglašen za počasnog građanina Zemuna.

24. marta 1998. godine, Aleksandar Vučić postaje ministar za informisanje u Vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića koju čine SPS, SRS, i JUL, i podnosi ostavku na mesto direktora „Pinkija“. Njegov ministarski angažman ostaje upamćen po kontroverznom Zakonu o informisanju, koji je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u propisane okvire, a na osnovu tužbi koje bi, pozivajući se na „protivdržavno i podrivajuće delovanje“ raznih vrsta, podnosili građani ili organizacije, a po kojima su prekršajni sudovi imali obavezu da odluče u roku od 24 časa. Vučić na Skupštini Udruženja novinara Srbije (tada bez „nezavisnih“) 13. juna 1998. ističe da su se „neki mediji javno stavili u službu nekih svetskih moćnika u vođenju specijalnog rata protiv Srbije“. Zakon je de fakto suspendovao ustavno pravo na slobodu izražavanja, i ukinuo elementarne demokratske principe i međunarodno prihvaćene norme. Tri dana po usvajanju Zakona u oktobru 1998, nedeljniku „Evropljanin“ određena je, retroaktivnim dejstvom Zakona, po tužbi tzv. Patriotskog saveza Beograda kazna u iznosu od 2.400.000 tadašnjih dinara zbog, kako je navedeno, „većeg broja tekstova kojima se poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, na rušenje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i SRJ“; magazin je ubrzo zatim zabranjen i ugašen. Dve nedelje kasnije, „Dnevni telegraf“, Slavka Ćuruvije, biva kažnjen po tužbi Saveza žena Jugoslavije, kojeg zastupa Bratislava Buba Morina, sa 1.200.000 dinara zbog objavljivanja oglasa studentske organizacije „Otpor“, čime je „ugrozio sve građane, žene i decu“. Niz kazni se nastavlja, a sam Ćuruvija je za vreme NATO bombardovanja na SRJ ubijen u centru Beograda 11. aprila 1999. godine, u periodu dok je bio pod prismotrom SDB i javno optužen za izdaju u državnim medijima. Ukupne kazne izrečene po Zakonu o informisanju iznosile su preko 24.000.000 dinara. 13 dana pre Zakona, Vlada je bila donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja su ukinuti programi Radio Indeksa i još pet radio-stanica, a Ministarstvo za informisanje je privremeno zabranilo rad Dan Graf-a, Danasa, Dnevnog telegrafa i Naše Borbe. Za vreme primene kontroverznog Zakona o univerzitetu koji je takođe donela ova Vlada, Aleksandar Vučić izabran je za člana Upravnog odbora Beogradskog Univerziteta i Filozofskog fakulteta BU. Vučić je bio i na javnoj listi osoba kojima je zabranjen ulazak u Evropsku Uniju.

Dok je bio direktor Hale Pinki, Vučić je bio predmet kontroverzi oko poslovnog prostora, te oko oglasa u stranačkom glasilu SRS „Velika Srbija“ koji je koštao 100.000 dinara. Ovaj slučaj nikada nije do kraja rasvetljen.

Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. kada je Skupština Srbije oduzela mandate Srpskom pokretu obnove i podelila ih Socijalističkoj partiji Srbije i Srpskoj radikalnoj stranci; i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000. U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija.

U martu 2002. godine Aleksandru Vučiću je određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. godine dodelila Vlada, a koji je potom otkupio ispod tržišne vrednosti. U julu 2004. godine bio je predmet javnog skandala, kada mu je Telekom Srbije isključio telefon zbog neizmirenog telefonskog računa u iznosu od 150.758 dinara, koji nije plaćao 15 meseci. Vučić je potom brzo pokrio dug, a kao razlog neplaćanja naveo „niska primanja“ u Skupštini Srbije.

Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom.

15. septembra 2008. godine, nakon sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci, Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, Vučić je podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života, a već početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Na osnivačkoj skupštini SNS izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Vlasnik BC Foruma
Administrator
Administrator


Muški
Zodijak : Lav
Kineski znaci : Zmaj
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-

PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Sre Nov 07, 2012 9:31 pm

81. Dragan Šutanovac, ministar odbrane

DRAGAN ŠUTANOVAC, kum Borisa Tadića, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promovisao je Nikčevića kao ”čoveka od poverenja”. Na platnom spsiku “Jugoimporta SDPR-a” bio je i Šutanovac. Iako ništa nije radio, Nikčević ga je plaćao kao specijalnog savetnika. Rođeni brat Stevana Nikčevića, koji je tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći, i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imali su zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi.

Ministar odbrane Dragan Šutanovac i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović nameštaju sve nabavke i prodaju vojne opreme, a vrednost tih poslova dostigla je pola milijarde evra. Svi poslovi uvoza ili izvoza idu preko firme “Jugoimport SDPR”, odakle je Šutanovac doveo Pilipovića, kome tamo miruje status, tvrdi poslanik Srpske napredne stranke, penzionisani general Božidar Delić:
“Očigledno da Ponoš nije želeo da učestvuje u nezakonitim radnjama i korupciji, koja direktno utiče i na borbenu gotovost vojske. Postoje pisani tragovi da su ljudi iz GŠ ukazivali na zloupotrebe i propuste. Ti ljudi su penzionisani.
Dva su posla za nabavku telekomunikacione opreme, jedan vredan 4,5 miliona evra, drugi 50 miliona evra. Prvi posao je dobila firma “Megalink”, osnovana 2006. godine sa 500 evra, a potrebno je da ima bilans u poslednje tri godine. Posao nije dobio jeftiniji ponuđač “Novatel”, koji je ispunio sve uslove. Zatim, posao nabavke relejne i optotehničke opreme, vredan 50 miliona, dobile su firme “Tales” i “Tadiran” iako delovi njihove opreme nisu zadovoljili taktičko-tehničke zahteve, na šta je skrenuta pažnja ministru.
Nabavku borbenih oklopnih točkaša je posao od 360 miliona evra i treba da traje pet godina. Prve godine se isporučuju četiri vozila, sledeće 16, i tako dalje. Na tenderu su bili: austrijski “pandur”, švajcarska “pirana”, finska “patrija” i ruski BTR-90. Sva vozila su kvalitetna, ali izabrano je finsko, mada je duplo skuplje od ruskog. Pri tom, za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, a za finsko moramo i to da kupujemo. Da ne pričam da nije moralno da nabavljamo “Ahtisarijeva” vozila od zemlje koja je priznala Kosovo i zbog čijeg patologa Helen Rante su nas bombardovali.
Irak je bio zainteresovan da nabavi od Srbije opremu vrednu 235 miliona dolara. Od toga posao za “Krušik” vredi 35 miliona, za “Zastavu” pet miliona, “Utvu” iz Pančeva 20 miliona, preduzeće “Mile Dragić” iz Zrenjanina 110 miliona dolara, a za ostatak od 65 miliona se ne zna. I kako sve ide preko SDPR, Iračani su sklopili ugovor sa njima kao posrednikom. Naručeno je 150.000 pancira i 300.000 ploča koje proizvodi “Mile Dragić”. Iračani su bili u Zrenjaninu, dobili uzorke kakve su želeli, izvršili laboratorijska ispitivanja i zahtevali baš tu opremu. Ali pokvarenost predstavnika SDPR je u tome što su otišli u Kinu i Izrael i naručili tu opremu po modelu kakav proizvodi “Mile Dragić”. Potom u mestu Kisač u firmi “Novoteks” prepakuju, ubacuju uputstvo i nalepnice SDPR i šalju kao srpski proizvod. Ne samo da su Iračani prevareni već je srpska privreda na poslovima sa Irakom mogla da zaposli 10.000 radnika u uslovima svetske krize.”

Srbija nema plan i strategiju odbrane još od raspada državne zajednice SCG. To što imamo odavno je prevaziđeno i važi za teritoriju SCG, a ne za Srbiju. Sistem odbrane je apsolutno ugrožen. Zdravko Ponoš je bio svestan da će istupom u javnosti ispasti žrtva, ali time je ipak uspeo da spase čast oficirskog poziva.

82. Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada.

83. Bojan Krišto, generalni direktor Aerodroma „Nikola Tesla“. Na ovu funkciju došao je sa mesta direktora Državne lutrije Srbije, koje mu je bilo prvo radno mesto.

84. Goran Ješić, prvi čovek opštine Inđija. Uspeo je da u ovom gradu organizuje koncert „Red Hot Čili Pepersa“, a grad je postao poznat po velikim investicijama.

85. Bojan Stanojević, gradski menadžer Beograda.

86. Živorad Anđelković, direktor JKP „Parking servis“.

87. Željko Knežević, vlasnik „Vinarije Čoka“. Privredna komora Srbije uvrstila ga je među 20 najuspešnijih privrednika Srbije. Vlasnik subotičke „Super TV“.

88. Vladimir Đorđević, generalni direktor Elektroprivrede Srbije.

89. Milan Petrović, direktor „Donkafe“, koji posluje kao deo izraelske „Štraus elit“ grupe, a koja kafom pokriva preko 30% tržišta kafe u Srbiji.

90. Dragijana Radonjić-Petrović, “direktorka brokerske kuće „M&V investments“, čije učešće u prometu na Beogradskoj berzi konstantno raste. 91. Dragan Tomić, predsednik „Simpa“ iz Vranja, preduzeća koje je protekle godine imalo rast izvoza od 50 odsto i to na područja koja su najjača u proizvodnji nameštaja – Italiju, Nemačku, Francusku i u skandinavske zemlje.”

92. Ana Ivanović, teniserka koja je napunila tek 20 godina i treća je na svetu.

93. Jelena Janković, četvrta teniserka na svetu, zaštitno lice „Hjundai“, „Telekom“, „Ribok“, „Prins“, „Mone“…

94. Dragica Pilipović Čefi, šef Kancelarije Evropske banke za obnovu i razvoj u Srbiji.

95. Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo.

96. Dušan Stupar, vlasnik kompanije „Univerzal holding“, bivši načelnik DB Beograda. Kupio je mašinsku industriju „Panonija“ iz Inđije, trgovinsku firmu „Tamiš“ iz Sečnja, tekstilno preduzeće „Žako“ iz Žagubice i „Tehnopromet“.

97. Darko Babić, direktor DHL u Beogradu, preduzeća koje beleži dvocifreni rast.

98. Jovica Stefanović Nini, “vlasnik pet privatizovanih firmi. Za firme kupljene u Agenciji za privatizaciju potrošio je oko tri miliona evra.”

22. maja 2003. Jovica Stefanović – Nini uhapšen je u kancelariji svoje kompanije “Nini” u Nišu, odakle je odvezen za Beograd, zbog sumnje da je povezan sa organizovanim kriminalom, koji policija rasvetljava u okviru akcije Sablja. Njegov advokat Ljiljana Živković kazala je da je “sigurna” da on nije priveden zbog privrednog kriminala. Stefanović se sredinom februara vratio u Niš, pošto je 5 godina proveo u prinudnom “egzilu”. Tada su ukinute nacionalna poternica i rešenje o pritvoru, izdati još 1998. godine zbog toga što je pobegao iz zemlje, neposredno nakon dve krivične prijave zbog privrednog kriminala. Rešenje o ukidanju pritvora i poternice doneo je istražni sudija Okružnog suda u Nišu, pošto je Stefanovićev advokat položio jemstvo od 250 hiljada evra kao “garanciju da ce biti dostupan pravosudnim organima”. Stefanović je 1998. godine osumnjičen za zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe ovlašćenja u privredi “teške više od dva miliona dinara”, u poslovanju sa Duvanskom industrijom Niš, Srpskom komercijalnom bankom, i drugim bankama i firmama u gradu. Stefanović se sumnjiči da je izvesne količine lekova, nafte, brašna i drugih “isplativih” namirnica prodavao “na crno” i bez potrebne dokumentacije, i da je za ovu robu utajio porez. Čarsija je pričala da je pre ukidanja poternice, “nesmetano prelazio granicu”, i “viđan u Nišu”, u kojem je njegova porodica i poslovni lanac “Nini”, koji čine apoteke, drogerije, benzinska pumpa i druge firme. Govorilo se da je Stefanović bio i jedan od vlasnika MB banke i likvidirane Srpske komercijalne banke u Nišu. U duvanskim i naftnim poslovima pripisivana mu je “povremena veza” Markom Miloševićem, i Željkom Ražnatovićem Arkanom. O tome gde se nalazio tokom egzila stizale su protivrečne informacije, dok zvanično nije potvrđeno da je u Makedoniji, i da je tamo postao vlasnik kompanije “Jaka 80” iz Radoviša. U vlasništvu Stefanovića su i firme Jugoremedija i Luksol iz Zrenjanina, Vetprom iz Novog Sada, Medela iz Vrbasa, Žitomlin iz Niša, a kupovao je i akcije Niške pivare i još nekoliko firmi u Srbiji.

Jovica Stefanović Nini i pored upozorenja Aleksandra Gračanca, direktora Akcijskog fonda i Unije radnika i akcionara, da krši sudske odluke, uspeo je da na Beogradskoj berzi proda deo akcija vrbaškog preduzeća “Medela”, koje su u vlasništvu Fabrike lekova “Jugoremedija”. Zbog toga je zrenjaninskom Opštinskom javnom tužilaštvu Deurić podneo krivične prijave protiv odgovornih u “Jugoremediji”, zatim kupca akcija te farmaceutske kuće firme “Menta” iz Padeja, čiji je vlasnik Stefanović, kao i Vide Uzelac, direktorke Centralnog registra zato što je dozvolila kršenje privremenih sudskih mera kojima je zabranjena trgovina akcijama “Jugoremedije” do pravosnažnog okončanja spora između menadžmenta i akcionara. Prema izvodu iz Centralnog registra, jedan od akcionara “Medele” je i “Jugoremedija”, koja poseduje 36,72% akcija ovog preduzeća. Na sednici Upravnog odbora “Medele”, na čijem čelu je Stefanović, odlučeno je da se proda deo kapitala koji poseduje zrenjaninska farmaceutska kuća, uprkos tome što je beogradski Trgovinski sud odredio privremenu meru kojom se Ninijevom preduzeću “Jaka 80” iz Radoviša zabranjuje otuđenje i opterećenje, i raspolaganje na drugi način imovinom fabrike lekova. Deurić upozorava da Stefanović ne prestaje da krši zabrane sudova i da pljačka imovinu “Jugoremedije”. Stefanović je 2. oktobra prodao deo akcija “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, pošto se uverio da Beogradska berza, Komisija za hartije od vrednosti i Centralni registar neće preduzeti ništa da spreče nepoštovanje sudske presude, i na berzu je izneo i ostatak akcija “Medele”. Kupac je opet “Menta”. Drugim rečima, Nini je akcije “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, prodao sebi.

Rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu, oktobra 2006, kojim se potvrđuje presuda zrenjaninskog Trgovinskog suda o poništenju dokapitalizacije Fabrike lekova “Jugoremedija”, dokaz je da, u ovom slučaju, pravda konačno trijumfuje, kaže Zdravko Deurić, predsednik Udruženja malih akcionara “Jugoremedija 2”. Najnovijim rešenjem Višeg trgovinskog suda, kao neosnovana se odbacuje žalba makedonske firme “Jaka 80”, na raniju odluku Trgovinskog suda u sporu o vlasničkom statusau u “Jugoremediji”. Time je potvrđena presuda zrenjaninskog suda kojom je poništena dokapitalizacija fabrike lekova, posle koje je “Jaka 80”, niškog biznismena Jovice Stefanovića Ninija, postala većinski vlasnik “Jugoremedije”. Od sada, vlasnici 58% kapitala fabrike lekova ponovo su mali akcionari, koji su to i bili pre fiktivnog uvećanja kapitala. Privatizacijom društvenog dela kapitala koje je Akcijski fond Republike Srbije prodao 10. septembra 2002. godine, mali akcionari preduzeća “Jugoremedija” AD Zrenjanin su za suvlasnika dobili “Jaku 80” iz Radoviša. Neispunivši ni jednu od preuzetih obaveza iz kupoprodajnog ugovora, Nini je kao manjinski vlasnik sa 41,93% kapitala ušao u “Jugoremediju” i prvo je izvukao iz magacina preduzeća zalihe vredne 11 miliona evra. Prilikom kupovine državnog dela kapitala Jovica Stefanovic – Nini bio je na Interpolovoj poternici zbog kriminalnih radnji u Srbiji. Nedugo zatim protivzakonito vrši dokapitalizaciju “konverzijom duga” “Jugoremedije” prema “Jaki 80” čime preuzima 20% kapitala malih akcionara. Ovom radnjom Nini postaje većinski vlasnik preduzeća. Mali akcionari podnose tužbu 9. februara 2004. godine protiv Ninija. Ovaj predmet išao je a do Vrhovnog suda dva puta, prvi put jer je zrenjaninski sud osporio legitimnost malim akcionarima, drugi put jer je po žalbi “Jake 80” odbijena privremena mera od strane zrenjaninskog suda. Presuda kojom se briše nezakonita dokapitalizacija, koju je Nini izvršio u “Jugoremediji” AD, doneta je juna 2006. godine i njom je uvedena privremena mera do okončanja ovog postupka tako što se tuženom zabranjuje preduzimanje bilo kakvih radnji koje bi štetile malim akcionarima i zabranjuje se donošenje odluka na organima upravljanja kojima bi se menjala vlasnička struktura kapitala ili da se menja promena vrednosti strukture kapitala. Nini, koji iako je dobio privremene mere, ponovo krši zakon, jer mimo berzanske prodaje – kupovine akcija koja je jedina legalna i zakonita, preuzima akcije jednog dela malih akcionara i prebacuje ih na svoje firme “Nini kozmetika” i “Nini farmacija”, “Sigmapharm”… sve iz Niša, a u tome mu pomoć daje Agencija za privredne registre, iako je Centralni registar hartija od vrednosti sve to zabranio. Mali akcionari znaju da je 31. maja 2006. godine Trgovinski sud u Beogradu doneo presudu kojom je raskinut ugovor o kupoprodaji udela metodom javne aukcije zaključen između “Jaka 80” iz Radoviša i Akcijskog fonda Republike Srbije od 10. septembra 2002. godine i ugovora o investicionom ulaganju od 02. oktobra 2002. godine takođe između gorepomenutih strana. I ovom presudom uvedena je privremena mera “Jaki 80”, kojom se zabranjuje otuđenje, opterećenje i raspolaganje imovinom preduzeća “Jugoremedija” AD do okončanja sudskog spora.

Decembra 2005, posle “Jugoremedije”, “Medele”, “Vetproma” i “Luksola”, Jovica Stefanović Nini ušao je i u farmaceutsku kompaniju “Srbolek”, gde je postao vlasnik 50,05% akcija. On je preko “zatečenog” Upravnog odbora pre tri dana čak dobio svog čoveka za generalnog direktora, iako je po zakonskoj proceduri trebalo da budu izabrani novi organi upravljanja, koji će izabrati i prvog čoveka firme. “Stari” šestočlani UO, na čelu sa Oliverom Marčetom, većinom glasova smenio je Ilića, verovatno da se pokaže pred Ninijem, koji je prisustvovao sednici. Potpuna promena vlasništva, nakon Ninijeve sukcesivne kupovine na berzi u roku od samo sedam dana, još nije u potpunosti ukljižena u Centralni registar. Međutim u “MV investmentu”, brokerskoj kući koja zastupa firmu “Nini”, rekli su da je ovaj niški biznismen većinski vlasnik “Srboleka” postao sa MK komercom i nekim sitnijim akcionarima, među kojima je sa 1,5% i ova brokerska kuća. Drugačije po zakonu i nije moglo, jer je jednom kupcu dozvoljeno da preko berze stekne najviše do 25% akcija s pravom glasa u jednom preduzeću. Jovica Stefanović Nini stekao je preko svoje firme „Nini“ u „Srboleku“ blizu 50% akcija preko povezanih lica što zakon ne dozvoljava, jer čim se stigne do 25% mora da se objavi ponuda za preuzimanje svih akcija. Pošto Nini nije išao tim zakonitim postupkom, morao je da postupi po nalogu Komisije za hartije od vrednosti i do 28. decembra objavi ponudu za sve akcije ili proda sporni udeo. 25. decembra 2007. on je to i učinio, pa je kupovinom na berzi novi suvlasnik „Srboleka“ sa nepunih 24% firma „Invej“, Predraga Rankovića Peconija, dok se firma „Nini“ vlasništvo smanjila na dozvoljenih 24,99%. Ova dvojica biznismena verovatno će neformalno udružiti svoje akcije i postaviti zajedničku upravu. Međutim, da bi prešli polovinu neko će morati da objavi ponudu što zahteva znatna sredstva. Poznato je da naši tajkuni biraju jeftiniji način da postanu apsolutne gazde, a to je dokapitalizacija. Mali akcionari moraju da se organizuju i da zajedničkim delovanjem onemoguće Ninija i Peconija da im na bilo koji način obezvredi vlasništvo. Nini je samo simbolično kažnjen za prekršaj, imajući u vidu da je njegova kupovina akcija „Srboleka“ 2005. godine na Berzi razlog što ovo najstarije farmaceutsko preduzeće nije dobilo strateškog partnera, bugarsku kompaniju „Sofarmu“ koja je u isto vreme objavila ponudu za preuzimanje svih akcija, uz garancije za investicije od 20 miliona evra, upošljavanje novih 100 radnika i uvođenje standarda za izvoz u EU. Malverzacije Ninija razobličene su javno tek kada je na Skupštini akcionara hteo da “progura” odluku o dokapitalizaciji jer se legitimisao kao vlasnik ne samo 24,99%, koliko su znali da ima, nego čak za 48,77% akcija pošto ih je u međuvremenu van berze otkupio od Kostića. Sve je urađeno posredstvom firme „Marko plus“, koju su maja 2006. godine osnovali Kostić i Nini i u nju, kao kapital, uneli akcije „Srboleka“ koje su ranije kupili na berzi. Nini je bio prinuđen da proda oko 25% akcija „Srboleka“ nakon što je Udruženje malih akcionara podnelo žalbu Komisiji za hartije od vrednosti. Nakon toga Komisija je donela rešenje kojim se potvrđuje da je on preko povezanih firmi, vanberzanskom kupovinom od „MK komerca“ postao vlasnik 49% akcija. Po rešenju Komisije, za kaznu Nini poslednja tri meseca nije imao pravo glasa u Skupštini akcionara na 227.069 akcija, odnosno na oko 24% koje je nezakonito stekao. Mali akcionari su upravo zbog ovih mahinacija izgubili strateškog partnera. Kupovinu „Srboleka“, „Nini“ i „MK komerc“ obavili su novembra 2005. godine na berzi u dok je trajala ponuda „Sofarme“ za otkup akcija po ceni od 1.410 dinara. Dok je trajala ponuda „Sofarme“ kupovao je, uz naduvavanje cene do 1.970 dinara, da bi, čim je stekao 40%, cena naglo pala. Tada mu je i država pripomogla i na Berzi prodala pola paketa od 32%.
_________________
1.Linkovi su vidljivi samo za članove foruma2.Morate ostaviti post da bi ste videli''linkove''3.Molimo da ne duplirate postove,tj.da stavljate uvek isto ili samo smajlije,smatracemo kao spamovanje,i bice te udaljeni sa foruma!HVALA VAS BALKAN-CAFFE



za brži download registrujte se preko linka http://hotfile.com/register.html?reff=5439429
Nazad na vrh Ići dole
http://balkan-caffe.forums1.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica   Danas u 9:01 pm

Nazad na vrh Ići dole
 

Mafija Novi prilozi za biografiju Radomira Zivanica

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 3 Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma: Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
BALKAN - CAFFE YU od 00- 24 casa :: Pričaonica.Teme,Zezanje sve na jednom mestu!!/Talking,Themes,jokes all on one place!! :: MOJA TEMA!KOMUNIZAM PRE I POSLE -
Free forum | © phpBB | Besplatan Forum međusobnog pomaganja | Kontakt | Signalizirajte zloupotrebu | Posedujte blog
muzika,filmovi,zabava | muzika,filmovi,zabava